Ројтерс:Хапшење Караџића знак раскида с национализмом


БЕОГРАД, 22. јули 2008. (Бета-Ројтерс) - Хапшење Радована Караџића, осумњиченог за ратне злочине, допринеће приближавању Србије остатку Европе и представља знак дефинитивног раскида са национализмом из прошлости, наводи се у анализи агенције Ројтерс.

"Караџићево хапшење у Србији после 11 година бекства показује да је две недеље стара српска влада ставила прагматизам испред поноса са циљем да погура Србију према чланству у Европској унији, економском просперитетy и шанси за бољи живот", пише агенција.

Ројтерс наводи речи аналитичара Душана Павловића који каже да се хапшењем показује да је влада озбиљна у намери да уклони све препреке на путу Србије према ЕУ и да се руководи принципом да "прво треба предузимати најболније потезе, пошто је влада најјача на почетку".

Запад, како подсећа Ројтерс, поздравио је хапшење једног од најтраженијих Хашких бегунаца, и указао на улазак у нову еру за земљу која је већи део протеклих 18 година провела у изолацији због њене улоге у ратовима, и углавном без изражавања кајања.

Између осталих цитира речи бившег високог представника међународне заједнице у Босни Педија Ешдауна (Паддy Асххдоwн) који је рекао да је ово "историјски дан" за Србију која сада може да почне са стављањем прошлости иза ње.

Ројтерс наводи и речи главне уреднице Политике Љиљане Смајловић која подсећа да је ово хапшење даје за право бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте која је говорила да је Србија у стању да ухапши све бегунце али да за то нема политичку вољу.

Дел Понте, подсећа Ројтерс, је годинама говорила да се Караџић и Ратко Младић и други бегунци крију у Србији под заштитом хардлајнера у безбедносним службама што је Србија увек демантовала.

Смајловићева, према Ројтерсу, сматра да ће се наставити притисак на Србију да изручи преостала два бегунца, нарочито Младића, као услов за спровођење споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом.

Тренутак у коме се догодило хапшење, уочи доласка главног хашког тужиоца Сержа Брамерца и самита ЕУ где се разматра будућност Србије, прецизира агенција, даје материјал критичарима Србије који су говорили да Србија лаже када говори да не зна где су Хашки бегунци.

Према речима хрватског аналитичара Давора Гјенера "очигледно је да су и Караџић и Младић на дохвату руке српских власти" и да тек када буде ухапшен и Младић може да се сматра да је дат јасан знак да је превладала политичка промена у Србији.

Агенција подсећа да још увек сваки трећи Србин гласа за националистичке странке и сматра да су људи као што је Караџић хероји.

Ројтерс наводи речи аналитичара Ђорђа Вукадиновића који каже да многи у Србији виде Хашки трибунал као пристрасан, поготово после ослобађања косовског Албанца Рамуша Харадинаја. Међутим Вукадиновић истиче да ће по питању спољне политике овај потез значити огроман успех за владу.

Бисерко: Хапшење опструисао Коштуница


БЕОГРАД, 22. јула 2008. (Бета) - Председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко оценила је данас да хапшење Радована Караџића показује да је бивши премијер Војислав Коштуница био главна опструкција при хапшењу и изручењу хашких бегунаца.

"Хапшење Караџића представља крај једне епохе и политике која је била на линији очувања Милошевићевог насдлеђа. Мислим да је то и велики искорак за Србију и њено укључивање у европске процесе", рекла је Бисерко агенцији Бета.

Она је оценила да је то хапшење последица промене политичке климе у земљи, али и "одлучности међународне заједнице да стави тачку на балканску причу".

Бисерко је изразила уверење да ће и преостала двојица оптужених пред Трибуналом, Ратко Младић и Горан Хаџић ускоро бити ухапшени и изручени суду у Хагу, јер "нема разлога да буду држани у некој изолацији, у склоништу".

Према њеним речима, Караџић је био тај који је за време рата представљан као херој и који је имао исту политику као и Слободан Милошевић.

Зато његово хапшење, како тврди, има и "ужашно важан" симболички значај за Босни и Херцеговину, јер управо Караџић представља "симбол геноцида" у БиХ.

de nam ti reci

Psihijatar koji nije liječio nego izluđivao

Radovan Karadžić postao je svjetski poznat najprije kao ekstremistički politički vođa bosanskih Srba u godinama krvavog raspada Jugoslavije, potom kao optuženik za genocid i bjegunac od međunarodne pravde, te na koncu - uz Ratka Mladića - kao jedan od utega koji su otežavali normalizaciju i europsku perspektivu i Srbije i Bosne i Hercegovine, a time i cijele regije.

Srpska demokratska stranka, koju je Karadžić vodio u BiH, bila je najprije osnovana u Hrvatskoj, a njen utemeljitelj Jovan Rašković bio je psihijatar, kao i Karadžić, što je nekim komentatorima dalo argument da su njih dvojica svoja akademska i praktična znanja o psihologiji zloupotrebila iskoristivši ih za širenje psihoze masovnog straha, koju su potom s lakoćom pretvarali u histeričnu agresiju prožetu silovitim nasiljem. Pritom su srpske stanovnike Hrvatske plašili obnovom "ustaškog genocida", a srpske stanovnike BiH vraćanjem "osmanlijskog zuluma". Prema nekim tumačenjima, pojedinačni krvavi incidenti, a zatim i masovna zlodjela, uključujući sustavna silovanja, služili su i tome da izazovu zločine s drugih strana i tako bespovratno iskopaju jaz šovinističkog nepovjerenja i time zacementiraju nove granice između etnički kompaktnih područja, punih zbjegova, paravojski i preprodavača oružja, goriva i raznih potrepština, što je pojedincima poput Karadžića, sumnjičenima i u mirnodopsko vrijeme za pronevjere, olakšalo veliko bogaćenje.

Neke interpretacije ukazivale su da je Karadžić duboko pogazio i izokrenuo liječničku Hipokratovu zakletvu i time što je studijske boravke u inozemstvu, uključujući usavršavanje pri britanskom institutu Tavistock, zloupotrebio tako što je terapijske metode za ublažavanje posttraumatskih poremećaja (npr. Balintov grupni pristup, nazvan prema britanskom psihijatru mađarsko-židovskog porijekla) okrenuo u suprotnom smjeru, te je ono što je korišteno za kolektivnu i individualnu pomoć ljudima s dubokim emocionalnim stresom iz Drugog svjetskog rata (i pratećih strahota, uključujući holokaust) obrnuo u izazivanje masovne iritacije, nesigurnosti, zazora, gubitka osjećaja za realnost i etičke norme.

Kad se agresija na Hrvatsku već bila rasplamsala, a u Bosni i Hercegovini jačale težnje prema državnom osamostaljenju, odnosno smjeru kojim su već kretale Slovenija i Hrvatska, Karadžić je u parlamentarnoj debati koja se otegnula do kasno u noć upozorio Bošnjake (tad još službeno nazivane Muslimanima) da se na taj način ne svrstavaju uz Hrvate, a protiv Srba, "jer ćete inače krenuti autostradom pakla, u kojoj ćete Bosnu i Hercegovinu gurnuti u raspad, a svoj narod odvesti u nestanak".

U mjesecima i godinama koje su slijedile sve je važniji bio odnos Karadžića sa Slobodanom Miloševićem, apsolutnim srbijanskim vlastodršcem u to doba, koji je, kao i Karadžić, bio crnogorskog porijekla, ali se kao i on nacionalno izjašnjavao Srbinom. Milošević, izložen međunarodnim sankcijama protiv Srbije (odnosno SR Jugoslavije, u kojoj su bile i dvije danas nezavisne države - Crna Gora i Kosovo), pokušavao je ublažiti taj embargo (uveden upravo zbog agresije Srbije na BiH, dok su pojedini masakri na sarajevskoj tržnici i drugdje poslužili kao neposredni povodi za proglašenje i kasnije pojačavanje sankcija, a potom i zračne udare po srpskim položajima u Bosni). U sklopu toga, Milošević je objavljivao da nema nadzora nad postupcima srpskih snaga u BiH, tvrdeći da su one pod utjecajem i vlašću Radovana Karadžića i njegovih suradnika, pa je tvrdio i da je uveo blokadu na Drini, odnosno na granici Srbije i onoga što će postati Republika Srpska. Nitko u to nije vjerovao, osim što su pojedine zemlje, ponajprije Rusija, ali neko vrijeme i Britanija, Francuska (u vrijeme Françoisa Mitterranda) i međunarodni diplomatski posrednici, tražili da se zbog toga sankcije Srbiji ukinu ili barem ublaže.



Istodobno s vojnim operacijama Karadžić je vodio i mirovne pregovore, tražeći diobu BiH u kojoj je srpskom dijelu - prema njegovim riječima - trebalo pripasti dvije trećine teritorija, što je argumentirao ovako: "Kako zbog sadašnjeg stanja, tako i zbog toga što bi Srbi bili izrazita većina da nisu stalno bili izloženi genocidima". Kad bi on ili njegovi prividno umjereniji suradnici, poput šekspirologa Nikole Koljevića, pristali na neki mirovni plan, dogovor nije bio poštovan ili bi pristanak bio povučen pod pritiskom "Skupštine RS" i pojedinih radikalnijih frakcija, koje je neko vrijeme vodila Biljana Plavšić, Karadžićeva zamjenica, koja je kasnije doživjela preobrazbu u zagovornicu popuštanja, a potom bila i osuđena u Haagu zbog ratnih zločina.

Nakon otkrića koncentracijskih logora koje su držale njegove snage, Karadžić je ismijavao zapadne medije i humanitarce da "stvaraju priču ni iz čega, ponavljajući slike nekih vrlo mršavih momaka, koji nikad neće bolje ni izgledati", te je uz osmijeh dodavao: "Kada sam bio mlađi i ja sam izgledao kao neki od njih i nisam se žalio na loš tretman".

Karadžić je neko vrijeme zagovarao savez s Hrvatima protiv Bošnjaka (čemu se priključio i odmetnuti bošnjački političar i gospodarstvenik Fikret Abdić s pristašama), ali je istodobno održavao i druge opcije, pa je u jednom trenutku krajem 1993. njegov suradnik Momčilo Krajišnik (s kojim je svojedobno terećen za "privredni kriminal") postigao načelni dogovor s bošnjačkim (Izetbegovićevim) vodstvom o kraju neprijateljstava i zajedničkom traženju pristupa moru (na štetu nekog dijela hrvatske obale Jadrana). Kako su pozicije SDS-a i srpskog političkog i vojnog vodstva u okupiranim dijelovima Hrvatske slabile (a u međuvremenu je Rašković bio umro), tako je Karadžić prerastao u neprikosnovenog vođu "zapadnih Srba" (u Hrvatskoj i BiH, čije je dijelove bio naumio ujediniti sa Srbijom i "ostalim srpskim zemljama", poput njegove rodne Crne Gore). Došlo je to do izražaja i 1995., u vrijeme hrvatskih vojnih akcija Bljesak i Oluja (u svibnju, te kolovozu), kad se Karadžić, dok su svjetske televizije prikazivale rasulo srpskih postrojbi i srpske zbjegove, pohvalio da je "sve pod kontrolom, nadomak smo Zagrebu, a bili smo ušli i u Karlovac, ali smo nakratko izašli da se pregrupiramo".

Srpske snage u BiH uskoro su i same bile suočene sa snažnim udarima Armije BiH, HVO-a, Hrvatske vojske, ali i NATO-a (kako na tlu, tako i iz zraka), što je vodilo prema ozbiljnijem prekidu vatre i stvarnim mirovnim pregovorima, koji su doveli do sveobuhvatnog kompromisa, parafiranog u Daytonu i potpisanog u Parizu krajem 1995.



Srpsku stranu tada je zastupao Slobodan Milošević, a Karadžić je krajem srpnja 1995., nepuna dva tjedna nakon genocida u Srebrenici, optužen od strane Haškog suda, osnovanog dvije godine ranije. Odlučujuće napore koji su doveli do Dejtonskog sporazuma izveo je američki diplomat Richard Holbrooke. Kasnije su se u medijima i izjavama pojedinih međunarodnih dužnosnika pojavile glasine da je Holbrooke nešto kasnije postigao "džentlmenski sporazum" s Karadžićem: ako se povuče iz političkog života i prestane ometati zaživljavanje mirovnog sporazuma, neće biti stvarnih pokušaja da ga se uhiti.

Holbrooke je poricao postojanje takvog dogovora, a time i obveze da se Amerika, ili bilo tko drugi, nečega takvog pridržava. Međunarodne mirovne postrojbe u BiH (nazivane najprije UNPROFOR, pa IFOR, pa SFOR) više su puta izvele operacije čiji je deklarirani cilj bilo uhićenje preostalih bjegunaca od optužnica za ratne zločine. Deseci osoba tako su privedeni, neki i likvidirani jer su pokušali pružiti oružani otpor (npr. bivši srpski vođa u Prijedoru Simo Drljača), i na koncu su preostale još dvije "velike ribe" - Ratko Mladić i Radovan Karadžić.

Dok se za Mladića već dulje vjerovalo da je u Srbiji, a za neke druge bjegunce da su u Rusiji (svi su u međuvremenu izručeni nakon što su uhićeni, uglavnom u Srbiji, a od takvih je preostao još samo Goran Hadžić, jedan od bivših vođa Miloševićevih kolaboracionista u Hrvatskoj), za Karadžića se vjerovalo da je u BiH, ili u pograničnom području BiH i Crne Gore. Tako, kao što je Ratko Mladić postao glavna prepreka euroatlantskih integracija Srbije, Radovan Karadžić je postao jedna od glavnih prepreka za takve iskorake Bosne i Hercegovine.

Nedavno su i Srbija i BiH, svaka na svoj poseban način, prošle prve korake prema Bruxellesu, a uhićenje Karadžića tome ih cilju dodatno približava.

http://www.jutarnji.hr/vijesti/clanak/art-2008,7,22,,127418.jl

Neka drugarica iz RvaCke malo cisti svoje avlije

Tamo se skupi barem 50.000 Rvata amo kad se pomeen G od Gotovina. Nezadovoljni, jer misle" da stanje oko
proterivanje Srba iz Krajine nije bash razjasnjeno, isto kao sto ni ovo sa krivicom Mladica za Srebrenicu,
kao nije bas razjasnjeno.

A jel ima neko telegrame podrshke i pozdrava  nove vlade Kosova

 

Игра, пронађите предсједника

vojvođanin idi igraj šore,nije ovo za tebe  

Нема шта да се тражи, ово није он

E pa smatrajte da tacka nije stavljena. Sad cemo malo da okrenemo list.