РУЖА И СЛАВУЈ



Јутрос пођох руже брати

Чух славуја како вапи.

Ко и ја за ружом чезне -

Ливадом му пјесма тужи.

Мучећ прођох вртом, пољем

Свеједнако ја мислећи:

Ружу дивну, а опаку

Тврдоглаво овај љуби,

Славујев ме јад савлада

Те не могах бол поднијети:

Многу ружу можеш убрат

Но трње ће љуто бости.

Небо не да спас Хафизу -

Порочно, без самилости!

Горући тулипан

Једном ће из мог гроба израсти
Безбројни, црвени тулипани.
И горјет ће руменим пламеном.
Не чуди се томе , о најљепша,
Сјети се колики је силан жар
Љубави теби посвећене
Горио некоћ у живом човјеку.
Кад мртав толико пламти.

Изгорен

Не постојим више.
Бијах једном и нестадох
у пламену моје љубави.
Једна огромна ватра.
Лагани пепео расу се у зраку
И паде њежно пред твоје ноге.
Не згази га, у њему куца још моје срце.

Жена

Ружа није лијепа, ако уз цвјетове њене
нема умилног лица драге вољене жене.
Без опојна пића, без доброг старог вина
ни прољеће не вреди, ни његова милина.

И небо је пусто и сва је башта пуста
ако нема пољупца с топлих румених уста.
И на свијету ти, брате, нема тужније ствари
него гледати драгу кад се у лицу жари.

И кад се у њој тајно љубавна ватра буди,
а не брати пољупце, не миловат’ јој груди.
И плес витког чемпреса и умилност руже,
ако нема љубави, шта могу да ти пруже.

И сва свјетлост ума па и мудрост сама
без свјетлости љубави нису него тама.
Дивна је љепота пјесме, руже и вина,
но, кад нема жене све је то празнина.

Дванаест најљепших газела (224)

Рекох: тугујем због тебе, рече: тузи ће крај доћи. Рекох: буди мој мјесец, рече: ако хоће изаћи.
Рекох: од њежних љубити научи! Рече: тешко да ће то љепотице моћи.
Рекох: машти о теби затворит’ ћу пут к очима. Рекла је: она је мјесечар, другим ће путем доћи.
Рекох: од мириса твоје косе луталицом свијета постах. Рече: он путоказ твој ће постат’, мудар ако јеси.
Рекох: угодно је након лахора јутарњег. Рече: угодан је лахор што ће из насеља драге доћи.
Рекох: уби ме жеља за руменим уснама твојим. Рече: само се ти дај, оне воле одане, љубећи.
Рекох: кад ће се са мном измирит’ милостиво срце твоје? Рече: док вријеме не дође, немој никоме ни ријечи ријечи!
Рекох: види како неста ужитака трен. Рече: Хафизе шути! И тој тузи ће крај доћи.

Дванаест најљепших газела (494)

...

О срце, ако од ове јамице на бради одеш, гђе год дођеш, брзо ћеш се покајати.
Пази се, ако послушаш занос душе, бићеш као Адем изјурен из раја.
Можда те небо неће довести до воде живота, ако жедан одеш са извора воде живота,
У мрклој ноћи растанка са тобом скоро да умирем,
Вријеме је да изађеш и појавиш се као сјајни мјесец.

одломци...

ТРАГ РОСЕ НА ОКЕАНУ

Лепотице Шираза, бар поглед на ме сврни
И осмех један Хафизу удели,
Па ће ти за младежа бисер црни
Дати сву Бухару и Самарканд цели...

* * *

Знаш ли шта је срећа? Не, то није рај,
Ни благо на сваком кораку;
Срећа је кад лепотицу видиш,
Па презреш драгуља сјај
И просиш на њеном сокаку.

* * *
Кад се разбије моје срце у хиљаду комада груби’,
Видећеш, драга, сваки к’о хиљаду срдаца љуби.

* * *
Не лечи разумом од љубави рану:
То је жеља росе да траг остави на океану.

* * *
Светло љубави према Истини немој скрити
Па ћеш од Сунца на небу сјајнији бити.

* * *
О, верниче, ма какве баштине,
Помисли на свој грех од таштине,
Јер, таштина дели, и само она,
Тишину џамије и црквена звона.

* * *
На овом свету нема човека правог кова;
Други свет створити треба и Човека изнова.

* * *
На коме сам језику песме писао,
Персијском или турском, мени је свеједно:
Љубав свуда има исти смисао,
Над свима нама стоји небо једно.

* * *
И знај: небосвод што ти над главом пламти
Судбина к’о твоја на хиљаде памти...
                                                                         Препевао Иван Лончар