Vidim da si baš vezan za svoje korjene... Imaš li prilike da odeš do Gore, kakvi su tvoji utisci kako se tamo živi sada?
Da nas malo lično uvedeš u priču...

Vezan sam i te kako.
Ponosim se svojim korijenima,iako brojcano mali,imamo neku lijepu,bogatu i autenticnu istoriju.

Pa idem.Makar jednom godisnje,ako uspjem i toliko.

Sada je vec to druga prica,nije kao ranije.Mnogo toga se promjenilo.
Prije svega ostalo je vrlo malo ljudi.U nekim selima,jedva da ima 3-4 porodice preko zime,sve je napusteno(pa su kuce idealna meta razbojnika).
Mahom zive stariji ljudi,koji su ostali,ili se vracaju po stare dane,da "zauvijek ostanu",ako me kapiras.

Ono mladih sto je ostalo,vecina studira u KM ili ostalim gradovima Srbije.
Poljoprivrede i stocarstva vise skoro da nema,pokusacu uskoro da postavim i neke podatke vezane za te oblasti.
Fabrika tekstila koja je locirana u Dragasu,ne radi jos od 99-te.A radilo je 80% stanovnika Gore tu.

Svako se snalazi kako zna i umije.Skolovani ljudi mahom rade kao prosvetari,neki su uspjeli da uskoce u neku banku,postu i sl. (ako ih prime).Mladi koji nijesu na skolovanju,obicno se bave gradjevinom.Preko ljeta u Gori,ostatak odlazi po SRB ili inostranstvu.

Najvise ljudi je obicno ljeti.Dolaze ljudi sa svih krajeva Srbije i Svijeta.Da posjete rodbinu koja je ostala,imanja,rodnu grudu.Sva to traje nekih mjesec dana.Od recimo 10 jula do 10 avgusta,nakon toga,ostaju oni koji su uvijek tu.

I u vrijeme Djurdjevdana,dolazi mnogo ljudi,nekih 60% od onih sto dolaze ljeti.

Što misliš kakva je budućnost Goranaca

Zavisi od politicke i drustvene volje Srbije i Srba.

Vecina Goranaca zivi u Srbiji,tako da ce od njih zavisiti kakav cemo mi status imati i da li cemo nestati.

Oni sto su na KiM nemaj svijetlu buducnosto.Vecina planira da krene put Beograda,Novog Sada i td,pojedini u Inostranstvo,ostali,ce postati Bosnjaci,a njih ce biti 2%,od ovih sto je ostalo,a ostalo je 10% ukupne populacije.

Na prvoj strani imas 3. snikma III kongresa GIG-a (Gradjanska inicijativa Goranaca),na njoj se jasno kaze,da cemo se boriti za status ravnopravnih gradjana Srbije,jer na to imamo pravo.Kao sto i rekoh,ako bude politicke a vise drustvene volje u Srbiji,nece biti zime 

Zašto se o Vama malo govorilo ili nimalo u bivšoj državi?Da niste bili na "krivoj"strani"?

A ko je bio "kriva stana"? Svako ko se nije slagao sa komunizmom i partizanima? 

pa naravno

Pretpostavljam da mislis na SFRJ,a ne na SRJ.

Sto se tice SFRJ,ne znam zasto ne,ocigleno nije bilo potrebe da nas bilo ko spominje,jer je bilo mnogo vecih naroda,a mi smo bili samo nek ljudi koji zive u planini. 

Osim toga,vjerovatno je bio i pritisak Siptara,koji su od 49-ete pokusali da nas albanizuju i asimiluju,nasilno su uspjeli samo sa prezimenima.Plus 9. sela koja su ostala medju granicama Albanije.

Na tome treba da "zahvalimo" Titu,on im je za sve od toga dao pravo,da bi izbjegao probleme.

Из пијетета према мајци, њени синови Станко, у исламу Селим, и Гаврило, у исламу Халил, нису, међутим, дали да се црква руши док је она жива. Сахрањена је на брду Пантелевац где се и сада познаје њен гроб. Њен муж Анастас, по преласку у ислам Јакуб, дао је имена њиховој женској деци: Кати - Кадима...а најмлађој ћерки, рођеној после потурчења Ајша.

Анастасови синови Селим и Халил (Станко и Гаврило) желели су да у својој вери виде и своју браћу од стричева, синове Лазарове: Симу, Јанка и Косту, оца Петра Костића. Али то им није пошло за руком. Они су се убрзо склонили. Знали су шта ће их снаћи.

Успели су само да најстаријем Лазаревом сину Сими, "шишањем" - једном врстом муслиманског обреда, насилно наметну ислам и прозову га Хасим. Али он никада није хтео да се "сунети" и да прими друге ознаке ислама, па се чак није хтео женити да, хришћанин по убеђењима, не би рађао "Турке".

Зато је он побегао у Србију где је 1876. године узео учешћа у ратовима и оставио свој живот на Шуматовцу у "крвавом мегдану". Он је био рођени стриц сенатора Петра Костића. Његова смрт је, као и његов живот оставио силан и неописив утисак на Петра Костића.

Зато се с правом може рећи да је историја ове српске породице један мали "Горски вијенац" који говори о исламизацији и трагедијама које су се дешавале у породици Лековац. На примеру ове породице показује се како је од Карађорђевог времена па све до 1860. године исламизација српских породица нагло напредовала а са њом и арнаућење српског живља у читавој Старој Србији.

Од убиства Милошевог у доба Првог српског устанка Гора је убрзано потурчена. Тај процес тзв. "турчења" око 1860. године је већ завршен. Нешто раније почео је и процес арнаућења Срба Горана.

Милош, прадед Петра Костића, видећи чему ово води, устао је против тих верских гоњења и насилног "турчења". Био је убијен по налогу Реџеп Паше, ондашњег господар и насилника Горе, јер се борио за очување своје прадедовске вере.

Потомци Лекови данас се зову Лековци. Њих има у православљу и исламу. Код обе гране Лековаца породична свест је била јако развијена. Од Лековаца који су остали хришћани има више породица у Тетову и у Сиринићу, као што су Љубићи из Штрпца. Сви они славе славу Св. Варвару и зато се каже "све што је Горанин, није у Гори а слави Св. Варвару - то је Лековац".

Из записа на породичној гробници Лековац у Призрену, на којој је дат један сегмент генеолошког стабла породице, може се закључити да су Лековци одувек давали знамените људе, јунаке, вође и старешине па се с правом за Петра К. Костића, унука Лазаревог а сина Косте и мајке Анастасије каже: ...

..."Са сенатором Петром Костићем легао је у гроб доајен наших националних радника у Јужној Србији. Човек ретких умних и моралних квалитета. Он је био изразити тип једне генерације и што више, једне читаве епохе".


Генеолошко стабло овог знаменитог Србина илуструје процес и време исламизације Срба у Гори и на ширим просторима јужне и старе Србије, и недвосмислено, говори о етничком и културном пореклу Горанаца.