Најстарији, за сада познати, српски средњовековни извор о неким селима и засеоцима Горе јесте позната повеља манастира Св.Архангела код Призрена којом Цар Душан 1348. године оснива манастир и даје му многа села у посед

По тој повељи општа обавеза за сва села Горе је била да чувају и дају стражу око манастира и града колико им одреди игуман: "вса горскаа села и Шикља (данас у Албанији) да стоје у манастири на парамуне колицеи вели игуман".

Од посебних обавеза у повељи је речено да Брођани напасају црквене овце уз месечну плату, као и да су ослобођени плаћања травнине за коришћење планинских пашњака, а село Рапча да даје луч манастиру.

I nise me bas shvatio. Kad kazem da su ti Goranci koje sam ovde po Beogradu upoznao, specificnog izgleda, to treba da znaci da nisu Goranci vec Siptari i da se samo predstavljaju tako, da ne bi imali mogucih problema.

I ta zenska, dobra picka zaista , samo malo previse "egzoticna" i jos nekoliko primera, svi jednostavno izgledaju kao Siptari. I uvek tvrde ili da su Goranci (trajna opcija) ili te slazu da se prezivaju recimo Bajramovic umesto Bajrami (privremeno resenje ).

Sto se tice porekla, iako je srpsko ono najverovatnije, cuo sam da se u Makedoniji tvrdi da su Makedonci i da se sami Goranci tamo tako izjasnjavaju. To je doduse lako razumljivo. Mali je narod u pitanju okruzen Siptarima, pa im je bezbednije da se prislepaju uz vecinski narod, kako bi im bolje islo.

Ah ti Goranci...dok sam ziveo na KiM nisam se vadio iz poslasticarnica. Kad se setim samo kolaca..uf uf uf.
Skoro sam bio opet dole i upao u jednu cisto da povratim pamcenje izvrsnoj sampiti, islerima itd.
Malo su bili u cuda kada sam zatrazio sampitu al dobro 

Nijesmo se razumjeli.


Onda ti upoznajes samo siptare.Ja licim na latino-americke glumce,pa ako hoces sliku   



Kada je Makedonija postala nezavisna 92-ge. dva goranska sela su ostala u njenim granicama (kao i u Albaniji 9,Titovom krivicom).

To sto Makedonci sto zele da svojataju,posto gube svoj nacionalni integritet i identitet u sopstvenoj drzavi,to je njihov problem,niti me tangira niti ga svatam za ozbiljno.Poceo sam da stavljam dijelove tekstova koji mnogo cvrsto govore o nasem porijeklu,kad te negdje ne bude muka,procitaj slobodno,nije lose stivo 

Sto se tice siptara koji zive po Beogradu,nekako i svatam to njihovo poistovjecivanje sa nama.To nama samo skodi,a i  lako jbt prokljuvis covjeka kako prica.Nama je maternji jezik srpski,pa nemamo nikakav problem kako ga govorimo,niti to radimo kao da nam je strani,nadam se da me razumijes.

A postoje i oni sto slazu za prezime.Jbg. u pitanju je strah,meni je to prije svega lose,jer se tako sve vise asimilujemo i utapamo.Ali mogu i da svatim ljude.
Znas,nijesi siptar,zgrozis se kad ti tako nesto kaze.A u zemlji koja je tvoja,uvijek bila i ostaje,ne bivas bas prihvacen,onakakv kakav jesi,zato i ne mogu da sudim nikom.




 

У турском попису из 1452/55.обухваћена је поред осталих и нахија Гора. Ту су дати не само називи села него и словенска имена житеља, па је овај попис од посебног значаја како због простора о коме сведочи тако и због старине јер представља део најстаријег сачуваног турског пописа који је захватио и српске земље.

Падом Призрена под турску власт 1455. године завршено је и освајање ових српских жупа. У поменутом турском попису из 1452/55. године дати називи села у Гори су апсолутно словенска а имена пописаних људи највећим делом словенска.

У свим селима Горе постоје остаци или трагови 41 православног храма - црквишта и једне испоснице, као и 23 стара хришћанска гробља.

Од поменутих црквишта за 8 се сматра да су били манастири: у Броду Св.Димитрије где је по предању "била и владичанска столица", у Враништу, У Крстацу ( у коме ливаде ван села и сада зову Калуђерци ), Љубовишту, Злом Потоку, Глобочици, Радеши и Рестелици.

Зна се и за постојање једносг ћирилиског епиграфског споменика (Зли Поток), налазе сребрних кандила (Љубовиште), напрсних или обредних крстова (Брод, Радеша), икона и старих библија (Брод), мермерних крстионица (Зли Поток и Рестелица).

Од 9 горанских села: Борје, Запод, Кошариште, Ново Село, Оргошта, Орешак, Пакиша, Црнољево и Шиштевац која су по уговору о миру 1925. године припала Албанији, црквишта су постојала у Борју, Заподу, Шиштевцу и Кошаришту (Св.Марта).

Зна се и за постојање једносг ћирилиског епиграфског споменика (Зли Поток), налазе сребрних кандила (Љубовиште), напрсних или обредних крстова (Брод, Радеша), икона и старих библија (Брод), мермерних крстионица (Зли Поток и Рестелица).

Да би причали о житељима Горе, морамо се осврнути на саму важност ове области гледано кроз историју. Гора и целокупна, пашњацима богата, Шар планина често су, због свог значаја, мењали владаре. Повлачењем Византије, ове области, као и призренску котлину, освајају Бугари (1204. године) да би убрзо 1275. године Призреном и околним жупама загосподарио Стефан Првовенчани.

Под Немањићима Гора доживљава нагли развој, али се после смрти Цара Душана на ове територије устремљују многи владари ситних кнежевина, настале цепањем Душановог царства.

У историјским записима поменуто је и то да је у Гори почетком 14. века владао севастократор Павле, чијом је ћерком Јефимијом био ожењен Андреј Музаки (1318 - 1348), владар и кнез у Албанији.

Јован и Константин Драгаш (Дејановић) владају овим областима до првих турских освајања. Непосредно пред Косовски бој (1389.године) Вук Бранковић наново успоставља управу над Призреном, Гором и другим жупама са северне стране Шар планине.

Плашећи се губљења власти Константин Драгаш постаје турски вазал и убија свога брата Јована, владара западне Шар планине, који није хтео прихватити турско сизеренство.

Константин Драгаш са својом војском учествује у Косовском боју, на османлијској страни, не би ли учврстио власт и задобио поверење султана Мурата.

Гора и Горанци су имали велики значај и за средњевековну Србију. То показује чињеница да је владика Василије "Македонац" 1349. године установио баш у Гори, у Броду, епархију која је обухватала целу призренску област.

Доласком Турака у Призрен (1455. године) ситуација у Гори се, међутим, битно мења. Ранији трговачки путеви који су повезивали Јадран са Егејским и Црним морем увелико губе на значају због опште несигурности трговачких каравана. Гора и насеља дуж тих путева нагло престају са развојем. Гора постаје нахија призренског санџака, али се Горанци, и поред тога, успешно одупиру исламизацији.

Горанци су му као словенско, српско и хришћанско становништво пружали помоћ и сарадњу надајући се коначном избављењу од Турака. Међутим, аустроугарске трупе на Шар планини завршавају свој продор јер су западне границе Аустроугарске угрозили Французи. Убрзо умире и Пиколомини, а све околне области заузимају поново турске јединице.

Сазнавши за сарадњу становништва са аустроугарском војском, турске трупе почињу планску одмазду чинећи нечувене злочине према Горанцима. Нестајала су и горела читава села. Почела је и велика сеоба Срба, предвођена Патријархом Арсенијем Чарнојевићем.

Међутим, ова сеоба није у већој мери захватила и Гору, јер је у њој живело компактно словенско становништво за разлику од других средина где је већ од раније отпочео процес исламизације и досељавање несловенског становништва.

Гору крајем 18. века захватају две паралелне промене које ће у наредном периоду умногоме утицати на смањење броја становника чак и гашење читавих села. Гору је захватила исламизација, а убрзо затим и епидемија куге. Године 1815. почиње и досељавање Арбанаса у околину Призрена.