Istina po Vokeru


SLUČAJ Račak je u međuvremenu, u sledećih mesec dana, pomalo zaboravljen u medijskoj javnosti. Potisnuli su ga razgovori u Rambujeu, kojima je upravo taj “masakr” poslužio kao argument pritiska na srpsku i jugoslovensku stranu da na te razgovore pristanu. Ali, njime su mahali naročito Albanci tako što danima nisu hteli da preuzmu leševe pojedinačno, već su baš u toku Konferencije u Rambujeu natezali, zahtevali i uspeli da izrežiraju još jednu medijsku predstavu sa njihovom sahranom. Sanduke sa 40 tela poređali su u nekoliko redova, sve ih prekrili albanskom zastavom i uz veliku medijsku pompu, uz špalir pripadnika OVK i vatrenim patriotskim govorima sahranili po vojničkim pravilima, dajući još jednom time do znanja da su to stradali “borci OVK”, a ne civili.
Sahrani je prisustvovalo više hiljada Albanaca i, naravno, šef KVM Vilijam Voker, koji je čak govorio na tom svojevrsnom mitingu. Čitava ceremonija je, prema tim medijima, održana u atmosferi izraženih emocija pripadnosti narodu i veri albanskoj da će se “osloboditi srpske okupacije”.
     Kada su razgovori srpske i albanske delegacije, uz posredstvo međunarodne zajednice, u francuskom srednjovekovnom zamku Rambuje faktički propali i zakazan njihov nastavak u Parizu sa još nepodnošljivijim uslovima po Srbe, predsedavajući EU Nemačka je, kako se kasnije ispostavilo, tražila od finskog ekspertskog tima da sa sižeom izveštaja o događajima u Račku izađe u javnost, a da kompletan izveštaj ostane i dalje “stroga tajna”.
Desilo se to 17. marta 1999, kada je, posle konsultacije u Bonu, predsedavajućem EU Fišeru poslat kompletan izveštaj finskih eksperata. Taj izveštaj je inače bio veoma obiman. On se sastojao od oko 1.500 pisanih stranica, 40 protokola autopsija, video-traka sa deset časova snimljenog materijala, 3.000 fotografija, rendgenskih snimaka, toksikoloških i DNK analiza. Kopije Izveštaja su, u skladu sa jugoslovenskim krivičnim zakonom, poslate srpskoj strani. Ta dokumentacija je istoga dana predata predsedniku Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije Zoranu Anđelkoviću, u prisustvu nemačkog ambasadora u Beogradu Vilfrida Grubera. Potom, u 13 časova, Helen Ranta je povodom tog izveštaja u prostorijama OEBS-a u Prištini održala konferenciju za novinare.
Mesto održavanja pres-konferencije odredila je, kako je naknadno priznala, zemlja tadašnji predsedavajući EU, Nemačka. O sadržaju konferencije za novinare konsultovala se, takođe po njenom priznanju, sa ambasadorom Kristijanom Polsom u Bonu, početkom marta. Konferenciji su prisustvovali ambasador Gruber i Vilijam Voker. Jugoslovenskim sudskomedicinskim ekspertima nije bilo dozvoljeno prisustvo toj pres-konferenciji, i pored njihovog insistiranja!
Ranta je novinarima u Prištini tada podelila kraći tekst u kome se navodilo da je to “komentar koji predstavlja lično viđenje autora i da ga ni na koji način ne treba uzimati kao zvaničan stav Odeljenja za sudsku medicinu Univerziteta u Helsinkiju, niti ekspertskog tima EU”. Ona se na početku susreta sa novinarima odmah ogradila: Izveštaj je sačinjen samo na osnovu autopsije, nije bilo moguće istražiti mesto pretpostavljenog zločina, te je za potpuno saznanje o tome šta se dogodilo u Račku potrebna kompletna kriminalistička istraga događaja i mesta, stručno ispitivanje svedoka i analiza materijala sa autopsije i “nijedna od ovih radnji nije obavljena pravilno, već parcijalno ili nepropisno”.
Ograđivala se Ranta i od posmatrača EU, verifikatora OEBS-a i medija. Iako je prethodno govorila o svim elementima koji su bili potrebni, ona je posebno nezadovoljstvo srpske strane izazvala navodeći kako su “prema informacijama KVM, u jarku pored Račka nađena tela 23 muškarca” i tvrdnjom da su “oni najverovatnije ubijeni tamo gde su nađeni”. Već je tu Ranta iznela tvrdnju suprotnu i samoj KVM, koja je tvrdila da su neka tela pomerana. I, uopšte, “komentar” koji je Ranta prezentovala javnosti još više je uneo konfuziju, izazvao oprečna tumačenja i nove dileme, jer je bila prilično neodređena. Uz neke periferne detalje, kroz upotrebu trostruke negacije tvrdila je: “Nisu postojali dokazi da se kod pogođenih nije radilo o nenaoružanim civilima.” Neki mediji su tu formulaciju pretočili u kategoričnu tvrdnju: ubijeni u Račku su bili civili.
U RANTINOM izveštaju - komentaru nije postojala kvalifikacija “masakr”, uz obrazloženje da “on ne spada u nadležnost forenzičkog tima”. Navode o scenama koje su sugerisale masakr, ona je objasnila tako što je ocenila da “naročito osobe koje nisu upoznate sa istragama zločina mogu imati prirodnu tendenciju da neka opažanja sa mesta tragedije interpretiraju kao znakove posmrtnog unakažavanja”. Ali, kako se navodilo u njenom saopštenju, “termin masakr ne može biti baziran samo na medicinskim nalazima, nego na potpunoj kriminalističkoj obradi kombinovanoj sa izjavama svedoka datim odgovarajućim istražnim organima i uporednom analizom svih dostupnih informacija”. I pored toga, Ranta je lično ta ubistva okarakterisala kao “zločin protiv čovečnosti”, što su mnogi, posebno oni kojima je takva formulacija bila neophodna, protumačili kao potvrdu hladnokrvnog pokolja srpskih snaga nad albanskim civilima.
Utisak oko 200 domaćih i stranih novinara bio je da je na jednoipočasovnoj konferenciji Ranta delovala neubedljivo, da joj je očito bilo neprijatno da odgovara na škakljiva pitanja, da je davala dvosmislene odgovore, pravila velike pauze i birala reči kako bi našla termin koji bi zakamuflirao suštinu. Na pitanje jednog novinara da li se ustručava da jasno govori o rezultatima istrage zbog političkih pritisaka, ona je, tek posle nekoliko sekundi pauze, vidljivo uznemirena, odgovorila - ne. Novinari su takođe uočili da je i Voker, koji je prsisustvovao pres- konferenciji, često vrteo glavom posle njenih odgovora koji su ostavljali ili unosili novu sumnju u ceo slučaj, što njemu nije odgovaralo.

VOLEBEK PRESUĐUJE
VIŠE “jasnoće” unela je već pripremljena i medijima prosleđena poruka šefa OEBS-a Knuta Volebeka, koja je pročitana i na konferenciji za novinare u Prištini. Volebek je tumačio da iz Izveštaja finskih eksperata proizlazi da su ubijeni u Račku bili nenaoružani i nedužni civili. Naravno, Volebek je na osnovu toga zahtevao da se “izvršioci tog zločina kazne”. Trasu budućeg kretanja “slučaja Račak” nagovestio je, na toj istoj konferenciji, nemački ambasador u Beogradu Vilfrid Gruber, najavljujući da će taj izveštaj biti predat i Haškom tribunalu, kako bi se, uz druge dokaze i izjave očevidaca, pokrenuo postupak protiv onih koji su izvršili zločin u Račku. Tog trenutka je za naručioce račkog “horor zločina” bilo najvažnije jedino da je on “izvršen” i da se eliminišu tvrdnje srpske strane i nekih medija da je on isceniran.



Izvor: Novosti /  Đorđe Jevtić .....

Rat može da počne


HELEN Ranta je i tada potvrdila da je za kašnjenje Izveštaja odgovornost preuzelo nemačko Ministarstvo inostranih poslova. I u potonjoj izjavi ona je navodila:

- Bilo je pritisaka sa različitih strana... U načelu sam, za vreme svog boravka u Račku, instrukcije dobijala od nemačkog ministarstva inostranih poslova. Ambasador Kristijan Pauls me neposredno pred konferenciju instruisao... Cela ta situacija je bila veoma delikatna. Možda ću jednoga dana moći otvoreno da govorim o tome šta je to bilo u Račku. Sada je to nemoguće.
U ono vreme, međutim, ništa nije smelo da bude sporno: izmišljeni masakr je potvrđen, albanska delegacija je istoga dana u Parizu, pod pritiskom Amerike i NATO vođa, potpisala sporazum iz Rambujea, srpska ga je odbila i alibi za rat je bio gotov. Američki predsednik Bil Klinton je dva dana kasnije, pripremajući svoju i NATO vazdušnu armadu za napad na Jugoslaviju, uzviknuo:
- Trebalo bi da se podsetimo šta se dogodilo u selu Račak... nevini muškarci, žene i deca odvedeni su iz svojih kuća u jaruge, naterani da kleče u prašini i pokošeni rafalima, ni zbog čega što su učinili, nego samo zbog toga što jesu to što jesu.
Medlin Olbrajt je u jednoj emisiji na Si-Bi-Es kanalu izjavila da su u Račku “pronađene desetine ljudi sa prerezanim grkljanima” ističući da je to “otrežnjavajući incident" koji je dokazivao da su razgovori u Rambujeu bili besmisleni i da je "humanitarno bombardovanje jedino pribežište”...
TAKO je i bilo: sedam dana posle Rantinog solo obraćanja javnosti i medijske kampanje o “svakodnevnim masakrima i nasilju nad albanskim civilima”, u čemu su slike iz Račka dominirale, usledila je i tzv. vazdušna kampanja, odnosno agresija nad Srbijom i Crnom Gorom, umilno nazvana “Milosrdni anđeo”...

Konačan izveštaj finskih veštaka, odnosno ekipe EU, o forenzičkoj ekspertizi stradalih Albanaca u Račku obelodanjen je tek dve godine kasnije. Predat je za štampu u časopisu "Forensic Science International" 8. maja 2000. godine, a časopis je izašao iz štampe tek 15. febuara 2001. godine. Uz prethodna objašnjenja proceduralne prirode i uz opasku da nije imao prilike da uzme uzorke za analizu barutnih čestica pre pomeranja žrtava sa mesta gde su nađene, i finski eksperti su utvrdili da je na žrtvama nađen različit broj rana nanetih vatrenim oružjem, dok ostale značajne povrede nisu nađene: Utvrđeno je da su u svim slučajevima smrt izazvale povrede nanete vatrenim oružjem. Određivanje uzroka smrti od strane sudsko-medicinskog tima Evropske unije u potpunosti je zasnovan na obdukcionim nalazima. Po kriterijumima koje je predložila Svetska zdravstvena organizacija, radilo se o ubistvu, ratu ili nekom trećem nepouzdanom uzorku, većina ulaznih rana ima dijametar manji od 15 mm. Unutrašnje povrede uključuju i oštećenja nekih većih kostiju. U 11 slučajeva povrede su nanete verovatno rafalnom paljbom. Projektili ili delovi projektila nađeni su u telima nekoliko stradalih osoba. Može se zaključiti da je korišćeno snažno oružje, relativno malog kalibra, sa mogućnošću rafalne paljbe, najverovatnije vojničke puške, iako detaljna balistička istraživanja nisu mogla da budu sprovedena od strane ovog tima. Kod šest žrtava nađene su postmortalne povrede, najverovatnije nanete od životinja. Ovome treba dodati da je postmortalna dekapitacija kod dva leša prouzrokovana od životinja posle ozbiljne povrede glave. Nisu nađeni znaci postmortalnih mutilacija. Vreme nastupanja smrti je istovetno za sve osobe...”
SUDSKO-MEDICINSKI patolozi EU FET tima nisu dali nijedno sporno mišljenje koje se tiče aspekata međunarodnog prava i, takođe, isticali su da meću njima i ekspertima iz Jugoslavije i Belorusije “uz male razlike u nekim praktičnim pitanjima između različitih škola, vlada krajnje razumevanje”. Da su "nalazi sa autopsija diskutovani u pravom profesionalnom saglasju” i da su “konačni zaključci bili istovetni”.
I ovlašno čitanje ovog izveštaja jasno upućuje na zaključak, istovetan kao i onaj u izveštaju jugoslovenskih i beloruskih eksperata, da se u Račku nije zbio masakr, makar ne po načinu likvidacije žrtava. Nigde ni traga od onih opisa o izbodenim očima, odsečenim glavama, ili drugim nakaznim scenama. U njemu nema komentara koji bi sugerisali zaključke poput Vokerovog “masakra nedužnih civila” ili Rantinih sugestija da su “nenaoružani civili ubijeni tamo gde su nađeni”, te da je to “zločin protiv čovečnosti”, ali nema ni nekih drugih konstatacija koje bi naginjale na srpsku stranu.
Ovaj izveštaj su potpisala i objavila tri sudska lekara Juha Rainio, Kaisa Lalu i Anti Pentila sa Katedre za forenzičku medicinu Univerziteta u Helsinkiju, ali na njemu nije stajalo ime četvrtog člana ekipe, odnosno njenog šefa dr Helen Rante.
POSLE dve godine, kada je "Slučaj Račak" već zaboravljen, i Evropska unija je skinula embargo sa "Rezimea Izveštaja ekspertskog tima EU" koji je, posle dva uviđaja na mestu događaja, taj tim podneo 22. juna 2000. godine. Naime, kako u januaru 1999. godine zbog aktuelnih sukoba nije bilo moguće da tim EU obavi i istragu na licu mesta, što je suštinski deo svake validne analize, to je odlučeno da se ona naknadno obavi. Učinjeno je to novembra 1999. i u martu 2000. godine, kada su na mestu događaja, sem sudsko-medicinskih veštaka, prisustvovali i istražitelji Haškog tribunala. Uz pomoć detektora metala eksperti EU su na širem prostoru gde su pronađene žrtve otkrili nekoliko metaka i čaura na dubini od 15 cm. Meci nisu pronađeni ni u jaruzi gde su žrtve pronađene na gomili, ni u njenoj blizini, a većina čaura pronađena je u žbunju oko jaruge. Ali, zbog odsustva oružja nije moglo da se utvrdi da li meci odgovaraju čaurama. Upoređivane su fotografije i obavljena kompjuterska animacija terena radi dobijanja vidokruga.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić .....

Adut - slaba karika


NAKNADNA istraga nije dala nikakvu novu argumentaciju za bilo koju kvalifikaciju, niti za promenu mišljenja o događaju u Račku, ali je ta dopunska ekspertiza samo doprinela dodatnom zamešateljstvu, udaljavanju od prave istine i ponovnim pokušajima manipulacije. Šef kosovskog dela istrage Haškog tribunala Denis Miler (opet Nemac?) je tada ocenio da je “savršeno jasno da je u Račku izvršeno masovno ubistvo” i da su za to ubistvo “odgovorni pripadnici srpskih snaga bezbednosti, a da su žrtve bili civili, ubijeni u stilu egzekucije”. No, ni ovaj zvaničnik zemlje koja je i u ovom slučaju vodila glavnu reč u operacionalizaciji povoda za kasniju međunarodnu egzekuciju prema SRJ, nije se usudio da slučaj nazove masakrom već se držao formulacije koja je upotrebljena i u haškoj optužnici.
Knjiga dosijea o "slučaju Račak" još nije, evo već više od sedam godina, potpuno sklopljena. Naprotiv. Ona se sada dodatno ispisuje na Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Navodni masakr u Račku je prva tačka tzv. kosovske optužnice Haškog tribunala. U njoj se, uz opisivanje prethodnih političkih i vojnih događanja, o događaju u Račku kaže, između ostalog, da je ubijeno 45 nenaoružanih kosovskih Albanaca. Precizira se da je Vojska Jugoslavije prvo granatirala selo, a potom su ušle specijalne jedinice srpske policije koje su pretresale kuće, odvajale muškarce od žena i po selu pucale na meštane koji su pokušali da pobegnu.
Grupa od oko 25 muškaraca pokušala je, kako se navodi, da se sakrije u jednoj zgradi, ali su ih srpski policajci otkrili. Tukli su ih, a zatim odveli na obližnje brdo, gde su ih ubili iz vatrenog oružja. Taj zločin su, isticalo se, potvrdili predstavnici međunarodne misije i organizacije za zaštitu ljudskih prava.
KAO najjači adut optužnice o navodnom zločinstvu srpskih snaga na Kosovu i Metohiji, "slučaj Račak" je, međutim, u dosadašnjem toku procesa protiv Slobodana Miloševića pred haškim sudom zapravo ispao najslabija njena karika. Tom utisku doprineli su ne samo nesigurni albanski svedoci iz druge i treće ruke, nego i nanovo veoma konfuzno svedočenje misteriozne doktorke Helen Rante i, posebno, novi argumenti svedoka optuženog koji su do temelja poljuljali navode i Tužilaštva i njenih svedoka.
Vođa ekspertskog tima EU je, doduše, na svedočenju protiv Miloševića, 12. marta 2003. godine, bila najpre kategorična da su srpske snage u Račku postreljale 40 albanskih civila, ali je u sučeljavanju sa optuženim nanovo upadala u konfuziju, odgovarajući u maniru “jeste-nije”, odnosno čas potvrđujući čas dovodeći u pitanje prethodno kazano, posebno ono što je u međuvremenu tvrdila u mnoštvu izjava i intervjua datih medijima.

Ranta je i na sudu ponovo potvrdila da su u Račku stradali “nenaoružani civili”, a kada je Milošević upitao jesu li “nedužni civili” stradali u borbi ili streljani, ona je odgovorila da nikad nije koristila reč streljani, već da su najverovatnije ustreljeni (ubijeni) na mestu gde su pronađeni.
Neslavna Finkinja se iznenadila i kada je Milošević pokazao fotografiju groba u Račku na kojem je, uz ime i przime, na jednom spomeniku ispisano da je onog famoznog 15. januara 1999. godine “pao kao borac OVK”. Ona je odgovorila da je bila na groblju u Račku, na kojem su sahranjeni ubijeni, ali da taj grob nije videla, na šta je predsedavajući sudskog veća Tribunala Ričard Mej tu neprijatnu scenu presekao neočekivanom konstatacijom: “Niko ne spori da su ubijeni i neki iz OVK.” Bilo je to jedno od prvih priznanja na sudu o učešću nekih pripadnika OVK u račačkom događaju.
I RANTA je na petu godišnjicu događaja u Račku u intervjuu nemačkom “Berliner cajtungu” zamerila Tribunalu što nije istražio okolnosti koje su, kako je rekla, ukazivale na ”teške okršaje srpskih snaga i albanskih boraca” i time je makar delom priznala da se u Račku zbio sukob i da su tamo poginuli i neki naoružani Albanci, a ne kako je pre toga, kao i na suđenju, govorila da su stradali isključivo nenaoružani civili.
U međuvremenu, kako je rasprava u Hagu odmicala sa sumnjivim svedocima Tužilaštva, posebno kosovskih Albanaca, “prijatelji suda” su jednog trenutka preporučili Sudskom veću Tribunala (čiji se predsednik Ričard Mej neposredno pre toga naprasno razboleo i ubrzo preminuo) da iz optužnice odstrane događaj u Račku. Oni su taj predlog obrazlažili time da se taj incident desio pre početka rata, pa se ne može podvesti pod ratni zločin.
Prema tumačenjima ovih advokata pomagača sudu, rat na Kosovu i Metohiji nije počeo 28. februara 1998. godine, kako navodi Tužilaštvo, već 24. marta 1999. kada je počelo bombardovanje SRJ od NATO-a. Osim toga, “prijatelji” haškog suda su preporuku o eliminisanju Račka iz optužnice sugerisali i zbog nedostatka dokaza i sumnjivih svedoka Tužilaštva, nastojeći tako da spasu čast Međunarodnom sudu... Naravno, Veće tu preporuku nije prihvatilo i suđenje bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, u delu koji se odnosio na sukob u Račku, zapadalo je u sve veće kontroverze, jer su svedoci odbrane optuženog iznosili pouzdane argumente suprotne od navoda optužbe.

TAJNO U RAČKU
JEDAN od prvih svedoka, nemački novinar Bo Adam, potvrdio je da su, za razliku od tvrdnje u izveštaju OEBS-a, za prisustvo OVK u Račku znali u Posmatračkoj misiji EU, u čijem se izveštaju jasno to navodi. On je odgovorio da Ranta nije imala dokaza za tvrdnju da su u Račku stradali civili, ali da je to izrekla kada je šef OEBS-a Knut Volebek izdao saopštenje u kome se to tvrdilo. Ovaj svedok je potvrdio da je Ranta bila u Račku i to tajno, 21. marta 2000. godine, kada je i on tamo otišao da bi na licu mesta proverio neke sumnje.


Izvor: Novosti

Tajna tri žrtve

Ispitavši teren i razgovarajući sa Albancima, očevicima događaja, Bo Adamu, nemačkom novinaru, sami meštani potvrdili su je jedina žena poginula u sukobu, stradala, u stvari, u pucnjavi iz daljine a ne blizine, ada je pošla da pomogne bratu u borbi. Majka poginulog dečaka je Adamu pokazala mesto pogibije, koje stotinak metara od mesta odakle je pucano, pa se, dakle, ni u tom slučaju nije radilo o pogubljenju iz neposredne blizine. Na desetak metara dalje poginuo mu je otac, u rupi iz koje je pucao na policajce.

Jedan meštanin je ovom nemačkom novinaru ispričao kako mu je poginuo ujak na deset metara dalje, ali ne bežeći - nego u borbi, s puškom, iako se on nije nalazio na listi boraca OVK koju je sačinio OEBS, već na listi stradalih civila.

Novinar Bo Adam je doprineo da se reši i jedna od misterija oko broja poginulih. On je utvrdio da su od onih ukupno ubijenih 45, petorica bili iz Malopoljca i da su tamo, u svom selu i sahranjeni. Na seoskom groblju, na ulazu u Malopoljce, koje su obezbeđivali pripadnici OVK, video je zastave na grobovima. Jedan od pripadnika OVK je njemu i prevodiocu rekao da su tu sahranjeni pripadnici OVK poginuli u Račku.
- Iako se u izveštaju OEBS-a navodilo da su ubijeni bili civili, ja sam video da su oni bili ne civili nego borci OVK. Misija OEBS-a je krila identitet boraca OVK kako bi se tvrdilo da su stradali samo civili i time prikrila prava istina. Kao i na groblju u Račku, i tamo u Malopoljcu nalaze se grobovi sa zastavama za koje sami Albanci tvrde da su to grobovi pripadnika UČK. - Ne sporim da su neki ustreljani, ali kako? Ja sam ispitivao tri slučaja i ustanovio da nije bilo pogubljenja (streljanja) iz neposredne blizine. Znači da je moguće da su ustreljani u međusobnoj borbi. U Račku se vodila borba, to su mi svi potvrđivali - kazao je Adam pred haškim tribunalom.
TOKOM procesa u Hagu demistifikovane su i druge “misterije Račka”. Tako je svedok odbrane Danica Marinkvić, inače šef istražne ekipe Okružnog suda u Prištini, koja je obavila uviđaj, otkrila je da je upoređivanjem dvaju spiskova, svog i Tužilaštva, utvrdila da se imena 36 leševa slažu i na jednom i na drugom spisku, ali da se na listi Tužilaštva nalaze imena devet lica kojih nema na njenom spisku, dok imena četiri lica sa njene liste nema na onom drugom.
Uverljivost te činjenice da su se pojavila nova imena čak 13 poginulih, ona je potkrepila argumentom da je identitet svakog ubijenog utvrđen pomoću otisaka prstiju i da su oni posle obrade i preuzimanja od rodbine potvrđivani njihovim potpisom. Marinkovićeva je iznela sijaset relevantnih informacija i dokaza do kojih je ona došla, a koji su ukazivali na to da su svi poginuli bili naoružani vojnici OVK.
Neočekivano otkriće Danice Marinković izazvalo je veliki problem haškom tužilaštvu da se iz te neprijatne situacije iskobelja. Onda je uporni Najs ipak priznao suštinsku dilemu: - Moj problem je u tome da ja moram da predočim neke dokaze i argumente koje ova svedokinja treba da komentariše. To pokazuje ozbiljne poteškoće sa dokazima koje ova svedokinja predočava kao veoma značajne.
Tužilaštvo je nastojalo da prekobrojne poginule opravda putem različitih prezimena možda istih ljudi, što je navodno deo tradicije kod Albanaca. O tome je pokušao da nešto kao potvrdu dobije od prof. Saše Dobričanina, ali mu se to vratilo kao bumerang.
- Mi znamo da je od 40 tela identifikovano 37. Nisu identifikovana tri tela. To su bile osobe koje nisu bile obrezane, što je inače ključni običaj svih muslimana na svetu. Ta činjenica nedvosmisleno govori o prisustvu nemuslimana u Račku. Ta tri lica, namerno ili nenamerno, sahranjena na nekom drugom merstu, a ne na groblju u Račku - ukazao je Dobričanin, što je nanovo otvaralo nova pitanja.
KO su bili neobrezani muškarci?. Da li se radilo o nekim ubijenim osobama čiji se identitet nije smeo pojaviti u javnosti? Da li je moguće da su to bili pripadnici nekih stranih obaveštajnih ili drugih službi koji su pomagali Albancima u otporu srpskim snagama, pa bi pojavljivanje njihovih imena uticalo na dalji tok događaja na Kosovu, izazvalo međunarodni skandal, potvrdilo srpske tvrdnje kako neke strane sile uveliko pomažu OVK samo da bi ostvarile neke svoje strateške ambicije? Da li su to bili Vokerovi, ili nečiji drugi instruktori? Ta činjenica i dalje ostaje tajna.
Tužilaštvo je bilo prinuđeno da najavi da će dostaviti revidirani spisak imena stradalih u Račku, što je impliciralo na mogućnost izmene navoda optužnice u tom delu.
I sledeći svedok odbrane optuženog, Dragan Jašović, policijski inspektor SUP-a u Uroševcu u vreme događaja u Račku, na osnovu izjava koje je uzimao od Albanaca iz Račka i okolnih sela, rođaka i poznanika, kao “informatora” i preko prijateljskih veza, pre i posle tog sukoba, utvrdio je da su među 40 ubijenih u Račku, tri četvrtine, odnosno 30 bili pripadnici OVK. Za razliku od navoda optužnice i uporne tvrdnje u dotadašnjem toku procesa da su svi poginuli bili civili, tužilac Džefri Najs posle toga nije osporavao taj ključni dokaz o statusu žrtava u Račku. Naprotiv, on je priznao da je na osnovu analize dokumenata i Tužilaštvo došlo do sličnog podatka, odnosno da je među poginulima bilo 25 pripadnika OVK!

Polako su dovođene u pitanje i druge teze Tužilaštva, poput one o sumnjivosti metode “parafinska rukavica” i o tome da su stradali bili “nedužni civili”, samo zato što su uglavnom imali civilna odela. Šef srpskog tima prof. Saša Dobričanin je kao svedok optuženog energično odbacio Rantine laičke tvrdnje o toj metodi.

Neobični dokaz

- U SLUČAJU ubijenih u Račku, "parafinskom rukavicom" je takođe pouzdano dokazana indicija da su ubijeni upotrebljavali oružje. Nisu mogli da taj trag nitrata dobiju od veštačkog đubriva, na primer, koje se u januaru, usred zime i snega, nikako ne koristi. Indikativna je sama činjenica da se kod tolikog broja ljudi, čak 37, nađu tragovi nitrata. To jasno upućuje na zaključak da su to bile naoružane osobe koje su pucale iz vatrenog oružja - naveo je Dobričanin.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić .....

Keče - gde treba


- LjUDI sa višeslojnom odećom svakako ne sede u kući u ranim jutarnjim časovima, već su obučeni tako da bi bili napolju. Moje iskustvo sa drugih slučajeva u kojima su poginuli Albanci u sukobu sa policijom, govori da su oni uglavnom imali spoljni deo odeće ili crne ili tamnosive boje i da su bili naoružani pripadnici seoske straže ili pripadnici OVK. Tada, naime, OVK nije imala dovoljno vojničkih uniformi da obuče sve svoje pripadnike, pa su oni koristili tamnu i tamnosivu odeću da bi se time ujednačili i obeležili svoju vojničku pripadnost. To da su neki imali i drukčiju odeću, nije pouzdana indicija. Mnogi koje sam video na drugim mestima nosili su raznobojnu civilnu odeću, pa su takođe bili pripadnici OVK - pojasnio je Dobričanin.

Živu diskusiju izazvale su fotografije koje je Milošević prikazao, posebno ona na kojoj se vidi kako ubijeni Albanac leži opružen na zemlji sa kečetom na glavi: - Nikada u svojoj karijeri nisam video da se desi da kada čovek padne, da mu na glavi ostane kapa ovoga tipa. Ovaj čovek je prostreljen kroz glavu, a u tom slučaju sigurno je da mu keče ne bi ostalo na glavi, pogotovu što je ono najčešće zabačeno unazad i nije ničim pričvršćeno. I kape drugog tipa bi u ovakvim prilikama pale, a ova posebno, jer površno stoji na temenu. Ova kapa je plitka i poluloptastog oblika, laka za padanje i u ovakvim slučajevima obavezno padne, bliže ili dalje. Na nekim fotografijama smo videli dvojicu s kapama na glavi, a tela okrenutih ka brdu, pa nije moguće da im kape ostanu na glavi, niti da se tela pri padu, na kosini, ne kotrljaju.

I na tvrdnju Tužilaštva da je Vojska navodno granatirala Račak, uz pokazivanje više fotosa sa oštećenim krovovima kuća, Marinkovićeva i Dobričanin su energično demantovali, ponovivši u više navrata da oni pri boravku u Račku nisu videli nijednu kuću sa oštećenjima, podvlačeći da su te fotografije mogle da govore o kasnijim oštećenjima.

NI nastojanja tužilaca - da na osnovu sumnjivih, mutnih fotografija ili naknadno pribavljenih metaka koji su, navodno, bili u telima poginulih, uglova ulaznih i izlaznih rana ili položaja pri padu - iznude dokaze o ubijenima, nisu urodila plodom. Dobričanin, ekspert za sudsku medicinu, demantovao da se na osnovu položaja tela na tako mutnim fotografijama može dati validan odgovor, i da je to nezahvalan i sumnjiv posao.

U toku unakrsnog ispitivanja prof. Dobričanina, tužilac Najs je iznenada naveo da je tužilaštvo u međuvremenu stupilo u kontakt sa dr Helen Rantom, da ima nameru da je ponovo pozove i da će možda tražiti odlaganje ispitivanja ovog svedoka. U stvari, misteriozna Ranta se već nalazila u samom Hagu i pratila tok svedočenja prof. Dobričanina. Tužilaštvo je čak nameravalo da Rantu, mada ju je već jednom ispitivalo, ponovo izvede kao kontrasvedoka, kako bi relativizovalo svedočenje srpskog eksperta za sudsku medicinu, što je još jedna indicija da su se i tužilaštvo i dr Helen Ranta našli uza zid i da su njihove tvrdnje polako gube snagu pred argumentima odbrane. Sud je, međutim, odbio eventualno Rantino pojavljivanje, jasno stavivši do znanja da, što se Suda tiče, može slobodno da se vrati kući.

Dr Slaviša - Saša Dobričanin nanovo je oživeo maloznane ili već zaboravljene podatke da su finski stručnjaci za sudsku medicinu na Kosovu boravili i ranije i da je Ranta i pre Račka pravila smicalice. Ona je sa timom iz Finske u Prištinu došla najpre u drugoj polovini 1998. godine, posle otkrivanja one stravične Krečane u Klečki u kojoj su spaljene na desetine srpskih civila, ali u tom istraživanju nisu učestvovali, niti su za to pokazivali interesovanje. Oni su nadgledali istragu srpske ekipe stradalih Srba u Glođanu, a potom je trebalo zajedno da rade na slučaju u Gornjem Obrinju, gde su stradali Albanci. Kada je srpska ekipa krenula zajedno sa finskim timom iz Obrinja, sa njima su, tog hladnog i snegovitog decembra 1998, krenuli i finski ambasdor sa suprugom i prvi sekretar nemačke ambasade, kojima nije bilo mesta na ekshumaciji. Sve je to bilo čudno i indikativno. Ali, još zanimljivije bilo je to što su se na jednoj ledini pre Obrinja, odjednom pojavili neki ljudi u civilu, pretrčavali i zauzimali položaje. - Nama su policajci, koji su nas pratili, javili da su to pripadnici OVK, da nam se sprema klopka i likvidacija i sugerisali su nam da se odmah vratimo nazad. To smo i učinili - ispričao je Dobričanin prvo negativno iskustvo sa Helen Rantom.
SASVIM je izvesno i to da su u Račku likvidirani najvećim delom, ako ne svi, pripadnici OVK, odnosno naoružani Albanci koji su bili spremni ili su već učestvovali u sukobu sa srpskim snagama. Na to, uostalom, rečito upućuje činjenica da se njima svake godine 15. janaura odaje posebna pošta, drže vatreni govori u kojima se oni proglašavaju za junake i heroje koji su poginuli za albansko Kosovo, objavljuju im se čitulje u novinama i, uopšte, predstavljaju kao "borci pali za oslobođenje od srpskog okupatora". Uz to, u Račku i na Kosovu u celini, mnogi se strani zaslužnici za takvo, nezavisno Kosovo bez Srba i uticaja srpske države, od juna 1999. godine, slave kao veliki i trajni prijatelji albanskog naroda.

Među njima posebno Vilijam Voker. Kada se Voker ponovo obreo na Kosovu, juna 2001. godine, najpre je posetio i Račak, gde mu je "ukazana velika počast i odato priznanje za zasluge oko pripreme terena za ulazak mirovne misije na Kosovo" i to tako što je Račak promenio naziv u Vokerovo Selo a brdo odakle je krenula Vokerova priča o "masakru" njegovih "nevinih stanovnika" preimenovano je u Vokerovo brdo, dok je u Prištini proglašen za počasnog građanina. Kontroverzni Voker je na Kosovo dolazio više puta, verovatno da preuzme deo po deo svoje apanaže za učinjeno. Za uzvrat, stalno je govorio da Albanci treba da budu slobodni i da žive u svojoj nezavisnoj državi, pri čemu je izražavao spremnost da im pomogne u pripremama za najavljene razgovore sa Srbijom!?


MISTERIJA

JEDNA od misterije Račka i dalje je i broj poginulih. Tek je tokom pretresa pred haškim sudom potvrđeno da je broj poginulih Albanaca u Račku bio veći, neki tvrde znatno veći od onih 40 obdukovanih. Ima tvrdnji od izvora bliskih policiji i učesnicima akcije, koji navode da su ubijeni bezmalo svi pripadnici OVK koji su se nalazili u selu, preciznije, jedan izvor tvrdi da je toga dana likvidirano 96 terorista. U toj brojci se krije i deo ključa "račačke misterije".


Izvor: Novosti