Pre nego što se dogodio "slučaj Račak", na Kosovu i Metohiji je ratni albansko-srpski sukob uveliko bio u toku. Posle stotina klasičnih terorističkih akata, koje su još od početka dvedesetih godina izvodile nepoznate ilegalne grupe, albanski stratezi su, uz mig nekih zapadnih obaveštajnih službi, odlučili da formiraju jednu jaču i organzovaniju grupu i da joj nadenu atraktivno i u svetu primamljivo ime. Izabrali su i poseban dan kada će je promovisati. Ime je bilo “Oslobodilačka vojska Kosova” (OVK, Ushtrija clirimtare Kosoves-UCK), a njena inauguracija obavljena je na svealbanski praznik Dan albanske zatave, odnosno dan stvaranja države Albanije, 28. novembra 1997, što, naravno, nije bilo slučajno, naprotiv.
Medijski stvorena i isfingirana “oslobodilačka vojska” je morala da stvori i ratni ambijent. Teroristička grupa “komandanta” Adema Jašarija krenula je i u ozbiljnije provokacije i napade, počela da zaprečava puteve i navodno osvaja teritorije, u kojima srpska policija nije imala pristupa. Ipak, srpske snage su nasele na albansku provokaciju uvlačenja u ratni sukob. Desilo se to u Likošanu krajem februara i u Prekazu početkom marta 1998. godine, kada je i likvidiran prvi njen vođa Adem Jašari. Taj događaj obe strane uzimaju kao početak srpsko-albanskog ratnog sukoba na Kosovu i Metohiji.
Od tada, tokom cele te 1998. godine sukobi su neprestano rasli i širili se, a međunarodna zajednica, bolje reći američka, nemačka i britanska administracija, kosovski problem uzela je pod svoje diktirajući njegovo rešenje i doprinoseći rasplamsavanju sukoba tako što su albansku stranu ohrabrivali, a srpsku obeshrabrivali pretnjama, sankcijama, odlukama i rezolucijama u kojima su nudili antisrpska i proalbanska rešenja. Nemačke (BND i MAD), američka (CIA) i još neke strane obaveštajne službe su bezmalo otvoreno podržavale albansku terorističku gerilu, da bi je sredinom 1998. godine potpuno stavile pod svoje okrilje i dirigovanje, dok su te zemlje na političkom i medijskom planu sve više pravile prostor za potonju izolaciju Kosova i Metohije i nametali svoja rešenja.
Nisu po strani sedele skrštenih ruku ni islamističko-fundamentalističke organizacije i države, koje su slale svoje kadrove i ratnike, a albanski separatistički pokret je organizovao široku mrežu kupovine i dotura oružja sa svih strana.
Na političkom planu odmah je aktivirana tzv. Kontakt grupa, koja je, nakon svoje uloge u Bosni i Hercegovini i postizanjem Dejtonskog sporazuma, mirovala dve godine, da bi povodom situacije na Kosovu oživela u proleće 1998. Kontakt grupa je potom svojim saopštenjima, stavovima i formulacijom sve čvršće i jasnije ocrtavala opcije budućeg rešenja za ovu teritoriju.
Na vojnom planu, svaka ozbiljnija srpska akcija i razbijanje tzv. OVK kažnjavano je medijskim i političkim pritiscima i vojnim pretnjama. Prva ozbiljnija pretnja NATO bombardovanjem pojavila se već u aprilu i maju 1998. godine. Izgovor je uvek bio: Balkanu preti još jedan požar, nove nesreće, raseljavanja i opasnost da kosovski sukob uvuče u rat čak i dve članice NATO - Grčku i Tursku. Odmah posle sukoba u Likošanu, Ćirezu, Ačarevu, Volujaku i Prekazu, Kontakt grupa je 8. marta 1998. na sastanku u Londonu srpskoj strani zapretila kaznenim političkim i ekonomskim merama, a Albancima uputila prekor i upozorenje da prestanu sa terorističkim provokacijama, ali bez najava ikakvih sankcija. Beogradu je jasno stavljeno do znanja da Kosovo nije samo njegova stvar već da ono postaje međunarodni problem.
Već tada su Srbiji i SRJ postavljani ultimatumi koji će se sve oštrije ponavljati - da treba da povuče specijalne jedinice policije i vojske, da obustavi sve akcije protiv civilnog stanovništva, da humanitarnim i svim drugim organizacijama dozvoli slobodan dolazak na Kosovo, da dozvoli dolazak istražitelja da prikupljaju podatke za Haški tribunal, zatim povratak i uspostavljanje stalne misije OEBS-a, i, napokon, da obavezno počne dijalog sa Albancima...
Srpski režim je na to odgovorio merama koje su se pokazale uglavnom kontraproduktivnim i iritirajućim. Dok je američki Kongres donosio deklaraciju za deklaracijom, Kontakt grupa ocenjivala da nema pomaka u pokušaju dijaloga, a kosovski probem se sve više internacionalizovao i najavljivao dolazak stranih misija, srpski režim je organizovao referendum na kojem su se građani izjasnili protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju prblema na Kosovu i Metohiji (23. 4. 1998).
Nepunih dvadesetak dana posle i mimo toga, arhitekta Dejtonskog sporazuma Ričard Holbruk uspeva, međutim, da u Beogradu iznudi susret dvojice ključnih ljudi u srpsko-albanskim odnosima i sukobima, Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove, ali će i taj pokušaj ostati samo kao nagoveštaj mogućeg političkog rešenja, jer ni jedna ni druga strana, pogotovu albanska, nisu popuštale. Umesto dijaloga, sve više se rasplamsavao ratni sukob. Već krajem maja 1998. Savet NATO-a je najavio da će raditi na opcijama za intervenciju njegovih snaga ukoliko se ne nađe političko rešenje, a eskalacija sukoba dobije šire razmere.

Svemoćni Holbruk

Usred leta, kada su albanske vođe rata krenule u ofanzivu osvajanja većih teritorija sa namerom da najveći deo Metohije povežu sa Albanijom kako bi obezbedili potrebnu logistiku, a srpske snage ušle u oštriji obračun na njihovom razbijanju, Kontakt grupa je, 8. jula, utvrdila Okvirni plan za rešenje krize na Kosovu.
U tom dokumentu su se prilično izbalansirano optuživale obe strane, ali tražilo se od Beograda “neograničeno” prisustvo međunarodnih posmatrača i humanitarnih organizacija i nagoveštavalo rešenje za mogući status Kosova, u čemu bi se u toku pregovora uvuklo i vođstvo OVK. Najavljivalo se da bi Kosovo trebalo da dobije status sličan onom iz kontroverznog Ustava SFRJ iz 1974. godine, čak sa izvesnim proširenjima, i uz prisustvo međunarodne zajednice i njenih posmatrača i sa mogućim prebacivanjeme problema na UN. Srpskoj strani kao da je tada dozvoljeno da razbije OVK, pa je posle njenog pokušaja da zauzme Orahovac, usledila široka letnja ofanziva uništavanja jednog po jednog terorističko-gerilskog punkta, ali je Amerika preko Ričarda Holbruka uspostavila veze i preuzela OVK pod svoje.


Izvor: Novosti

NATO preti silom

Sa početka jeseni 1998. usledila je diplomatsko-medijska ofanziva ponude prve verzije Plana za Kosovo, koji su, u stvari, uradili američki i albanski eksperti. Stanje se na terenu komplikovalo, sukobi sa terorističkim grupama koje su nailazile iz pravca Albanije, na granici, bili sve češći, a i unutar teritorije Pokrajine, pored Drenice, rasplamsavala su se nova žarišta. Sve više se govorilo o mogućoj humanitarnoj katastrofi, koju su albanski stratezi fingirali i provocirali nagnajući stanovništvo da beži iz svojih domova u šume, pa i izvan Kosova, u Albaniju i Makedoniju. Kosovo se kao gorući problem našlo u UN i na sednici Saveta bezbednosti od 24. septembra 1998. doneta je prva rezolucija o Kosovu, pod brojem 1199. U njoj je izražena duboka zabrinutost zbog pogoršavanja humanitarne situacije koja je pretila “humanitarnom katastrofom”. U Rezoluciji se našao podatak koji je albanska propaganda nametnula međunarodnim humanitarnim organizacijama, a preko njih i centrima odlučivanja, da je navodno 50.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom a da je čak 230.000 kosovskih Albanaca raseljeno.
Administracija SAD uspela je da u tu prvu rezoluciju ugura i pretnju oružanom intervencijom međunarodne zajednice na Kosovu ukoliko srpsko-jugoslovensko rukovodstvo ne ispuni postavljene zahteve: prekid neprijateljstava i sukoba, početak dijaloga, bez uslova ali sa uslovom srpskoj strani da u njega budu uključeni međunarodni predstavnici...

Usvajanje ove rezolucije ubrzalo je vojne pretnje i samo 12 sati nakon toga NATO je utvrdio Akt upozorenja, koji je podrazumevao upotrebu NATO avijacije za vazdušne udare po SRJ. Bio je to dodatni pritisak za početak pregovora po američko-nemačkom receptu, na koji su srpska i jugoslovenska strana odgovorile Zaključcima i Principima Skupštine Srbije i Savezne vlade i formiranjem Privremenog Izvršnog Veća Kosova i Metohije kao provizorija začetka funkcionisanja vlasti, što su Albanci sa cinizmom odbili. Kao potpora spoljnim pretnjama desio se navodni masakr u Obrinju, što je još više napumpalo američko i zapadno javno mnjenje i stvaralo ambijent za upotrebu ratne sile.

U prvoj dekadi oktobra situacija je uzavrela i u UN, Briselu i Beogradu odigravala se prava drama: dok je Holbruk nastojao da od Miloševića izdejstvuje što više popuštanja i nametanja opcije koja je podrazumevala što labaviju vezu Kosova sa celinom Srbije, u Briselu je pokrenuta NATO armada, razrađivali planovi bombardovanja, ratne flote nekih članica Severnoatlanske alijanse već uplovile u Jadran. NATO je u noći između 12 i 13. oktobra doneo tzv Aktivirajuću narebu, koja je, kako su analitičari ocenjivali, bila istorijska za ovaj vojni savez. NATO je SRJ dao rok od 96 sati da se povinuje političkim ultimatumima ili slede udari po već utvrđenim ciljevima.

Natovareni najubojitijim razarajućim bombama i raketama, najsavremeniji ratni avioni alijanse su se uveliko zagrevali. Jugoslavija je bila na ivici bombardovanja i tada je ono izbegnuto Sporazumom koji su Holbruk i Milošević potpisali u zadnji čas, 13. oktobra rano izjutra. U najkraćem, tim dokumentom se predviđao dolazak Verifikacione misije OEBS-a sa 2.000 posmatrača, davanje dozvole neborbenim NATO avionima da nadgledaju i snimaju područje Kosova i dobar deo izvan njega, dijalog sa Albancima radi traženja političkog rešenja.

Tu, međutim, nije bio kraj, nego tek pravi početak finalnih pritisaka, posebno zbog neispunjavanja obaveze da se povuče deo vojnih i specijalnih policijskih snaga, što je dovelo do nove rezolucije SB UN o Kosovu. Ta rezolucija, koja je pod brojem 1203 nosila datum 27. oktobar, usvojena je inače samo dan posle početka povlačenja tih snaga i posredno je davala vizu za bombardovanje ukoliko SRJ ne ispuni nametnute obaveze. U njoj je stajalo da “Jugoslavija zbog nerešenog problema sa Kosovom predstavlja kontinuiranu pretnju miru i bezbednosti u regionu”, što je trebalo da podrazumeva mogućnost aktiviranja Glave sedam Povelje UN, odnosno upotrebu sile radi uklanjanja pretnji i uspostavljanja mira.

Taj period, oktobar i novembar 1998, bio je karakterističan po izbacivanju u javnost i po pokušaju naturanja raznih verzija za rešenje problema i statusa Kosova, ali su se svi oni svodili na jedno: izvlačenje ove pokrajine iz ustavno-pravnog i političkog sistema Srbije, međunarodno prisustvo za sprvođenje tog plana, eliminisanje srpske vojne i policijske sile sa Kosova, uvlačenje OVK kao političkog i vojnog partnera i traženje konačnog rešenja kroz par godina. Srpsko-jugoslovenska strana je sve to odbijala, rešenje tražila u osnivanju svojih organa vlasti i neke vrste policije od tzv. lojalnih Albanaca, u izbegavanju da se suoči sa suštinom problema i ponudama, ma kako one bile loše.
Međunarodni faktori moći i odlučivanja već su uveliko krojili odelo za Kosovo, javnost je sondirana preko izbacivanja raznih nezvaničnih verzija, albanski politički i vojni lideri i strane obaveštajne službe, CIA pre svih, najavljivali su veliki rat na proleće 1999...

Zločin u Peći

Sam kraj 1998. i početak 1999. godine bili su karakteristični po nekoliko velikih incidenata, po učestalom postavljanju mina tamo gde je prolazila srpska policija, po eklatantnim terorističkim napadima i pogibijama pripadnika vojske, policije i civila. U decembru 1998. jugoslovenske granične jednice presrele su veliku grupu Albanaca koji su prenosili ogromne količine oružja i u okrušaju koji je usledio ubijen je 31 a uhapšeno osam terorista. Samo dvanaest sati kasnije maskirani napadači su u kafiću “Panda” u Peći ubili šestoro i ranili još 15 srpskih tinejdžera a tih dana je ubijen i potpredsednik SO Kosova Polja Zvonko Bojanić. Od nagaznih mina koje su postavljali teroristi u tom vremenu poginulo je petoro srpskih policajaca. I u više drugih mesta na Kosovu i Metohiji je od nagaznih mina ranjeno 11 policajaca.


Izvor: Novosti

Voker video masakr


U danima koji su prethodili indikativnom događaju u Račku, prema tvrdnjama obaveštajnih službi, u tom selu nalazila se teroristička banda sa više desetina pripadnika. Ta banda je izvela seriju oružanih napada na policiju i pripadnike VJ, na srpske i albanske civile. Njeni pripadnici su ubili policajce Sinišu Mihajlovića, Nazmi Alijua, Sašu Jankovića, Ranka Đorđevića i Svetislava Pržića, kao i civile Miftara Rešanija i Envera Gašija. Na području Uroševca i Štimlja otela više civila Albanaca i Roma, a u samom Račku zapalila kuću Džemalju Bitićiju. U selu su se nalazile samo dve albanske porodice koje su pružale utočište terorističkoj formaciji, odnosno svoje kuće pretvorile u bazu te formacije OVK. Ostali meštani su, posle spaljivanja Bitićijeve kuće, pobegli u okolna sela i u Štimlje.

Policija je, dakle, znala da se u Račku nalazi jaka baza OVK, pa je odlučila da uhapsi tamošnju terorističku grupu ili da je razbije. O tome su obavestili i KVM... Tog 15. januara, pre no što se čulo za sukobe u Račku, javnost se još bavila komentarisanjem zarobljavanja osam jugoslovenskih vojnika, koje je OVK čitavih nedelju dana držao skrivene u brdima iznad rudnika Stari trg i njima ucenjivao VJ. Uviđajući veliku opasnost od eskalacije sukoba, u posredovanje su se umešali međunarodni faktori, pa su vojnici oslobođeni. I upravo kada se ta drama sa vojnicima stišavala, među novinarima u prištinskom hotelu "Grand" prostrujala je vest da se u brdima između Lipljana i Štimlja nešto dešavalo, da je došlo do velikog sukoba srpske policije i poveće grupe pripadnika OVK.

Prva policijska informacija govorila je da je u selu Račak i zaseoku Petrovo u policijskoj akciji potrage za teroristima tog 15. januara 1999. godine likvidirano najmanje 15 terorista. Akcija je usledila pošto su teroristi u tom rejonu ubili policajca Svetislava Pržića. U potrazi za terorističkom bandom policija je opkolila selo, odakle je odgovoreno pucnjavom, pa je usledio sukob u kojem je policija razbila tu jedinicu u Račku i zaplenila veću količinu oružja.

Sledeća informacija iz MUP-a sadržavala je više detalja: Kada je policija prišla Račku, teroristička grupa koja se nalazila u selu, iz rovova, bunkera i drugih utvrđenja otvorila je vatru iz automatskog oružja, ručnih bacača i minobacača, ali je policija uspela da ih razbije. Pri tom je ranjen policajac Goran Vučićević, a u sukobima je “poginulo više desetina terorista, među kojima je većina bila u uniformamama sa oznakama terorističke grupe koja sebe naziva OVK”.

“U sukobu je oštećeno više službenih vozila MUP-a Srbije, a policija je zaplenila jedan mitraljez 12,7 mm marke `broving`, dva puškomitraljeza, 36 automatskih pušaka, dve snajperske puške, veću količinu municije i ručnih bombi. Zaplenjene su i radio-stanice i druga vojna oprema.”
U toj drugoj informaciji koja je prosleđena dan posle sukoba, 16. januara, navodilo se da je neposredno posle sukoba na lice mesta izašla ekipa za uviđaj, koju je predvodila istražni sudija Okružnog suda u Prištini Danica Marinković, ali da su teroristi, koji su se koncentrisali na okolnim visovima, otvorili vatru i onemogućili uviđaj. Ponovo se tvrdilo da je o akciji hapšenja terorista u Račku obaveštena Posmatračka misija OEBS-a (KVM), koja je izašla na mesto događaja.

Iz tog drugog saopštenja, nazirao se predstojeći nesporazum, bolje reći sukob između policije i KVM. Isticalo se, naime, da je Verifikaciona misija insistirala da istražni sudija svoj posao obavi bez prisustva policije, uz objašnjenje da bi ponovo moglo doći do sukoba. MUP Srbije je istovremeno upozorio “na moguće medijske manipulacije i zloupotrebe jer uviđaj nisu obavili nadležni istražni organi”...
Mozaik događaja u Račku je polako počeo da se sklapa novim detaljima - da je akciju sve vreme posmatrala ekipa verifikatora KVM i sa lica mesta izveštavala centralu, da je na mestu događaja bilo i nekoliko stranih novinara i snimatelja, da je oružani sukob trajao do 14 časova, kada su se preostali teroristi povukli na visove oko Račka, da je na mesto događaja odmah došao istražni tim sa sudijom Danicom Marinković, ali da su teroristi sa okolnih brda neprestano pucali i tako onemogućili uviđaj.
Portparol KVM Sandi Blajt, pak, u Prištini izjavljuje da članovi te misije pokušavaju da utvrde koliko je ljudi i pod kojim okolnostima poginulo u Račku i da je šef KVM Vilijam Voker otišao u područje Štimlja kako bi se upoznao sa tamošnjom situacijom. Voker je pre toga naredio svojim saradnicima da ništa ne preduzimaju dok on ne stigne na lice mesta.
 
Dakle, umesto istražne ekipe, i znatno pre nje, odmah sutradan izjutra, 16. januara, u Račku se najpre obreo šef Posmatračke misije OEBS-a američki general u penziji Vilijam Voker. On je sem svoje ekipe, sa sobom poveo i jedan broj stranih i albanskih novinara. Tamo su ih dočekali lokalni Albanci i poveli na jedno od brda iznad sela. Tu, na licu mesta, u jednom jarku, mogli su da vide uistinu užasnu sliku: ispremetana tela povećeg broja ubijenih ljudi, u civilnim odelima. Bili su šokirani. Sa lica mesta Voker je direktno, satelitskim telefonom komandantu NATO-a za Evropu generalu Vesliju Klarku saopštavao:
- Ovo je masakr. Stojim ovde, mogu da vidim tela... očigledno su pogubljeni na mestu gde leže...

Pres-konferencija

Voker je šefu NATO-a za Evropu prenosio da je to što vidi “zločin protiv čovečnosti koji su počinile srpske policijske snage”. Prisutni novinari su sve to pomno beležili, snimali, slikali i pod naznakom “hitno” odaslali svojim redakcijama... I po podne, na konferenciji za novinare, koju je hitno sazvao u svom sedištu u Prištini, Voker je ponovio da je to što je video u Račku “masakr nad nedužnim civilima”.
- Video sam sve elemente masakra. Mnoga tela sam video gore. Mnogi od njih su pogođeni iz velike blizine. Bio sam i na drugim ratnim područjima, video sam zastrašujuća dela, ali ovo prevazilazi sve što sam ranije video - uveravao je novinare prvi čovek međunarodne misije za nadgledanje stanja na Kosovu.


Izvor: Novosti

Pod kišom kuršuma

Prve informacije, sa fotosima i TV snimcima stravičnih, mada mahom zamagljenih scena mnoštva ubijenih civila, ali zgomilanih na jednom mestu, u jarku na brdu iznad do tada i za kosovske znalce nepoznatog sela Račak, sa preciznim i nedvosmislenim kvalifikacijama u kojima nije bilo mesta za dilemu, hitno su obišle svet i uzbudile nanovo sve međunarodne zvaničnike i institucije. Krenule su TV storije, foto-snimci i bombasti tekstovi koji su na naslovnim stranama vodećih novina i u prvim minutima informativnih emisija TV stanica citirali Vokera i prikazivali gomile ubijenih ljudi u civilnim odelima.

Slike užasa su se ređale i nadomeštavale drugim, iz prethodnih sukoba i stradanja. Mnoge od tih tvrdnji nikada nisu potvrđene, naprotiv, demantovane su, ali su one tog trenutka stvarale usijanu i dramatičnu atmosferu. Situacija se iz sata u sat dramatizovala i postojala sve komplikovanija. Iznošene su različite brojke o ukupno stradalima i tvrdnje, od kojih su mnoge kasnije demantovane kao potpuno neistinite, ali su one tada doprinele stvaranju atmosfere užasa i okamenjenosti zbog onoga što se u Račku navodno zbilo.

“Frankfurter algemajne cajtung” je, na primer, tvrdio: “Mnoge žrtve su bile osakaćene: razbijene lobanje, unakažena lica, iskopane oči. Jednom muškarcu je odrubljena glava.” Taj list je tvrdio i to da su među ubijenima bile četiri žene i jedno dete. Londonski "Tajms" je otišo još dalje navodeći da su žrtvama bile iskopane oči, da su im glave smrskane, da su im lica razneta mecima ispaljenim iz blizine, a da su svi oni bili “zemljoradnici, radnici, seljaci, starosti od 12 do 74 godine, muškarci, žene i deca”.

"Njujork tajms" je fotografiju sa beživotnim telima slikanim iz daljine, na kojoj se nije moglo razaznati da su ubijeni masakrirani, prokomentarisao tekstom ispod: "Neki od Albanaca - srpskih žrtava, u kosovskom selu Račak koji su pronađeni u subotu (16. 1.) sa izvađenim očima i smrskanim glavama". Humanitarna međunarodna organizacija "Hjumen rajts voč" je u opisivanju “masakra” navodila da su ubijenima navodno čak čupani i nokti, što je dokaz mučenja. Ova organizacija je tvrdila da su među ubijenima najmanje dve žene, jedan dvanaestogodišnji dečak i devet boraca OVK.
I dok se u saopštenju OEBS-a navodilo da su među likvidiranima jedna žena i jedan dečak od 10 do 15 godina, Voker je u svom specijalnom izveštaju detaljisao o “nasumičnim hapšenjima, ubijanju i sakaćenju nedužnih civila” i o žrtvama “ubijenim iz neposredne blizine”, među njima tri žene i jednog deteta.
Samo za nekoliko časova izgrađena je unisona i jednostrana matrica koju su prihvatili uglavnom svi vodeći zapadni mediji. Ta matrica je sadržala nekoliko osnovnih elemenata: a) u Račku se zbio do tada najveći i najgori zločin jugoslovenskih, odnosno srpskih snaga ne samo od uspostavljanja primirja već i od početka sukoba na Kosovu (to je ilustrovano fotosima žrtava ali i fotosima porodica stradalih); b) svi stradali su bili civili i to mahom starije osobe, žene i deca; v) sve tvrdnje su zasnivane na razgovorima i izjavama Albanaca navodnih očevidaca, iako je selo pre toga bilo potpuno prazno; g) zločin su počinile “jugoslovenske snage bezbednosti”, odnosno “srpske snage bezbednosti”, a drugi su to uopštavali da su to “kosovski Srbi”; d) saopštenja i izjave srpske strane su potpuno ignorisana ili samo delom parafrazirana.

Epicentar teze te velike medijske bujice našao se u izjavama Vilijama Vokera koji je u startu eliminisao mogućnost da su stradali možda teroristi ili pripadnici drugih oblika albanskog oružanog sukoba sa srpskim snagama. Ali, tu nije bilo mesta za činjenicu da teroristi nisu dozvolili srpskoj istražnoj ekipi da obiđe teren i utvrdi činjenice na licu mesta.
Ono što se u šturom policijskom saopštenju navodilo kao indikativno ponašanje predstavnika KVM prema srpskoj sudskoj istražnoj ekipi, pretvorilo se ubrzo u otvorene pretnje šefu te ekipe. Evo kako je naknadno te trenutke opisala istražni sudija Okružnog suda u Prištini Danica Marinković:
- Već na samom startu bilo mi je pomalo čudno ponašanje Vokerovog pomoćnika engleskog generala Džona Drevenkijeviča. On je nastojao da nas spreči da izađemo na lice mesta. Ipak, uz obezbeđenje grupe policajaca iz policijske stanice Štimlje, krenuli smo na uviđaj. Kada smo stigli u selo Račak zaustavili smo se u blizini džamije, bilo je negde oko 14 časova, 16. 1. 1999. godine. Čim smo se zaustavili teroristi su počeli da pucaju. Policajci iz naše pratnje su procenili da nije bezbedno da nastavimo prema mestu gde je trebalo da izvršimo uviđaj.

Danica Marinković navodi da toga dana nije uspela da obavi uviđaj, ali da su je pripadnici policije obavestili tu, na licu mesta, da su pronašli oružje, koje ona kasnije navodi i u zvaničnom zapisniku. Voker nije dozvolio srpskim nadležnim organima da obave uviđaj ni sledećeg dana, 17. januara. Na njegovu naredbu, zamenik šefa KVM britanski general Džon Drevenkijevič zahtevao je da srpski istražni tim uviđaj izvrši bez prisustva srpske policije.

Otkud seljacima oružje

- General Drevenkijevič tražio je da sa sudskim veštakom dr Slavišom Dobričaninom krenem na lice mesta u njihovoj pratnji i da prisustvujem uviđaju. Naravno, ja sam to odbila uz objašnjenje da po odredbama našeg Zakona o krivičnom postupku uviđaj vrše naši istražni organi i da mesto uviđaja mora da obezbeđuje naša policija. Rekla sam da on kao posmatrač može da gleda, ali ne da umesto nas obavlja istražne radnje. Drevenkijevič je zatim predložio da policija može da krene, ali bez uniforme i oružja. Obrazlažući time da su tamo seljaci gnevni i naoružani, te da će, čim vide policiju, otvoriti vatru. Pitala sam ga: “Otkud seljacima oružje?” Umesto odgovora, napao me je, uz pretnju da ću ja biti kriva ukoliko dođe do novog krvoprolića i da će se on lično u tom slučaju potruditi da me izvede pred Haški tribunal. Ni toga dana nismo uspeli da izvršimo uviđaj. Kasnije se ispostavilo da su OEBS-ovi posmatrači i teroristi OVK bili odlično sinhronizovani - objašnjavala je sudija Marinković.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Jastreb u suknji

Vokerovo insistiranje da istražni sudija Danica Marinković bez prisustva policije obavi uviđaj postaće osnovni kamen spoticanja potonjih različitih interpretacija događaja u Račku.

Za ta dva dana međunarodna javnost je kipila od gneva. Vokerove izjave o onome što je "lično video", izjava albanskih svedoka i informacija koje su sakupili njegovi ljudi o "masakru nad 45 civila" i pozivi da međunarodna zajednica to "mora žestoko da osudi" bili su svojevrstan signal za udruženu lavinu kampanje protiv vlasti u Beogradu, iza čega se valjala ne samo optužba, već i nagoveštavale kazne. Žrvanj medijske kampanje je prosto samleo sve srpske argumente i osnovnu priču.

Izjava Vilijama Vokera i TV storije koje su prikazivale kako očajan, sa grupom lokalnih Albanaca obilazi i gleda razbacana tela ubijenih "civila" ponavljale su se, uz istovremene osude zapadnih zvaničnika. Odmah je usledilo ekspresno oglašavanje zvaničnog Vašingtona, Pariza, Bona, Rima, Beča, Londona i svih drugih zvaničnih i nezvaničnih međunarodnih institucija i organizacija koje su zaredom osuđivale srpsku stranu i zahtevale odmazdu. Prednjačili su opet, kao i mnogo puta pre toga Kuk i Olbrajtova. Američki predsednik Bil Klinton lično je "na najsnažniji mogući način" osudio srpske snage bezbednosti za masakr u Račku, a Savet NATO održao hitnu vanrednu sednicu.

- Interno smo razmotrili korake kojima smo podvukli da je NATO spreman za delovanje... Povećava se broj onih, i to ne samo u Briselu, koji smatraju da je vojno angažovanje na Kosovu neizbežno - zabeležio je u svom dnevniku nemački ministar odbrane Rudolf Šarping.

Medijsku kampanju sledila je diplomatska i svaka druga kampanja. Kofere je spakovala i ka Kosovu krenula glavni tužilac Haškog tribunala za ratne zločine na prostorima bivše SFRJ Luiz Arbur, koja je htela silom tamo da ode, bez saglasnosti jugoslovenskih vlasti. Došla je do Makedonije, na granicu sa SRJ, gde su je jugoslovenski graničari zaustavili. Našle su se tu, po običaju već, desetine novinara i situacija se još više zategla. Tvrdilo se čak da su srpske snage ušle u Račak da bi navodno prikrile tragove sopstvenog zločina, pa se zbog toga haškom tužiocu ne dozvoljava dolazak na Kosovo.
Upozorenja iz NATO-a i sa Zapada su bila sve žešća. Američka vlada je dva puta u dva dana (17. i 18. januara) razmotrila strategiju SAD prema Kosovu, sa sve oštrijim zahtevom za preispitivanje opcije za rešavanje sukoba na ovom području. Generalni sekretar NATO alijanse Havijar Solana je govorio: Moramo da zadržimo ovu strategiju - sa verifikatorima na terenu, NATO avionima u vazduhu i snagama za izvlačenje u Makedoniji, a ako ta politika ne uspe, onda će otpočeti sa “novim pravcima delovanja kojim će Miloševiću, koji poznaje samo jezik sile, uzvratiti silom”.

U tom interregnumu je i OEBS na vanrednom sastanku osudio “ubistva nenaoružanih albanskih civila od srpskih bezbednosnih snaga”, zahtevajući od srpskih vlasti da odgovorne za zločin izvedu pred sud. “Sve govori da su žrtve brutalno ubijene, što predstavlja drastično kršenje sporazuma koji su potpisali Geremek (šef Oebsa) i Jovanović (jugoslovenski minstar spoljnih poslova) 16. oktobra 1998. godine. To je najgori mogući odgovor na naše napore da se u regionu dođe do mirnog rešenja krize”, isticao je OEBS. Ta organizacija je bila zabrinuta i zbog meštana koji su zbog borbi pobegli u brda, a posebno je bila osetljiva na bezbednost članova njene KVM misije koji su se zadesili na tom području. Ova i druge neke organizacije su tvrdile da se u tim brdima, van svojih kuća, iz straha od policije i sukoba, nalazi 4.500 meštana Račka. Ta brojka je više nego udvostručena, jer ovo albansko naselje je pre sukoba imalo oko 2.000 stanovnika i svi su oni pre događaja već bili izvan svojih kuća. Neko im je na vreme signalizirao da napuste selo.
I Parlamentarna skupština Saveta Evrope označila je srpske vlasti odgovornim za masovno ubistvo Albanaca u Račku ocenjujući ga kao “zločin protiv čovečnosti”.

Pokrenuta je, bez čekanja na zvaničnu i dublju istragu, i NATO mašinerija. Savet NATO je, naime, odmah zapretio da je “Aktivirajuća naredba” za stavljanje u pogon njenih aviona i drugog letećeg oružja po SRJ i dalje na snazi. Zbog masakra “šokirao se” i generalni sekretar UN Kofi Anan. Iako se ogradio sa onim “navodno”, on je, ipak, poverovao u Vokerovu priču.
U toj političko-medijskoj halabuci, kakva je viđena jedino u slučaju Markala, neki analitičari su predviđali povlačenje verifikatora, potom vazdušne udare NATO avijacije i, na kraju, ulazak kopnenih trupa te vojne alijanse na Kosovo i Metohiju. Mediji su, naime, sve više ukazivali na mogućnost i neizbežnost upotrebe i kopnenih trupa, a malo je bilo onih koji su u celoj ovoj situaciji uočavali da je sve to OVK iskoristila da ojača i organizuje svoje redove i da je ohrabrivalo još više Albance u njihovom zahtevu za secesiju. Podsećajući na najave koje su mesec dana pre toga davane o tome da će u februaru i martu 1999. godine doći do velikih sukoba, analitičari su procenjivali da će NATO do 1. aprila, kada je zakazan samit povodom 50. godišnjice njegovog osnivanja, pojačati pritisak na SRJ i Srbiju i da je događaj u Račku iskorišćen kao povod za početak tih pritisaka. Prognoziralo se da su kritični meseci februar i mart, kada se može očekivati eventualna vojna intervencija NATO-a na SRJ.
Zapadni mediji su potpuno ignorisali ili tek sa nekoliko rečenica prenosili reagovanje najviših srpskih zvaničnika koji su Vokera optužili za insceniranje događaja i za manipulacije i falsifikovanje činjenica.

Nove žrtve

Cenu višestrukog nastojanja da obezbede ulazak istražne ekipe u Račak, policija je platila još jednom žrtvom. U pokušaju da policija ponovo ovlada selom, 19. januara od vatre terorista poginuo je tridesetjednogodišnji Miro Mekić, pomoćnik komandira policijske stanice u Uroševcu, a ranjena su i dvojica policajaca - Radojica Nikčević i Jovica Stamenković.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Minama na - mrtve!

Istražna ekipa je ponovo krenula u Račak 18. januara, mada je priča o masakru već bila uveliko napravljena i postala neprikosnovena. Toga dana u okolini Račka ponovo su počeli sukobi između srpskih snaga i terorističkih grupa. Verifikatori koji su bili na licu mesta potvrdili su tu informaciju i sami bili prinuđeni da se povuku. Bio je to zapravo treći pokušaj istražne ekipe da uđe u Račak i obavi uviđaj o spornom događaju. Nakon što su pripadnici OVK po njima osuli paljbu, policijske snage su blokirale selo sa svih strana, uspele da ovladaju tim prostorom i omoguće da u famozni Račak uđu istražna ekipa i mnogobrojni novinari, posmatrači i kontroliri.
Sa uviđaja je sačinjen sledeći zapisnik:
     “Unutar džamije, koja se nalazi u centru sela Račak, u prizemnoj prostoriji pronađeno je 40 leševa, od kojih je jedan pripadao ženi, ostali muškarcima. Leševi su u toj prostoriji bili poređani jedan pored drugog, po dužini prostorije. Svi su bili obučeni, na nogama su imali cipele, s tim što je glava svakog leša bila pokrivena peškirom, a nekoliko leševa bilo je umotano u ćebad. Nakon što su leševi obeleženi i fotografisani, kao i snimljeni video-kamerom, u prisustvu članova sudske ekipe i posmatrača OEBS-a, utovareni su u kamion, sa nalogom da budu prebačeni na Institut za sudsku medicinu u Prištini, radi obdukcije.”

Iako se u uzveštaju Danice Marinković ne navodi, ovde valja dodati da je uviđajna ekipa u džamiji našla ukrug uredno poređanih 40 leševa, u kompletnoj odeći, sa pokrivenim licima. Neka su lica bila pokrivena albanskom zastavom. Tu na licu mesta prof. Dobričanin je izvršio veoma grub pregled nekoliko leševa da bi se, ipak, dobio uvid u to da li je zaista postojalo nešto što liči na egzekuciju.
     Marinković dalje navodi: “U dvorištu jedne napuštene kuće, nepoznatog vlasnika, pronađena je mina ručnog bacača, sa telom upaljača, kineske proizvodnje. U samoj kući, u jednoj prostoriji, pronađeni su delovi puške, ručne izrade, maskirna uniforma, pantalone, bluza i majica maslinastosive boje, pisaća mašina, sedam okvira sa municijom 7,62 mm (svaki okvir sa po deset metaka) i još 63 metka istog kalibra, tri bombe kineske proizvodnje sa osiguračima, spremne za dejstvo, kao i platneni zeleni prsluk, u čijim su džepovima bile smeštene bombe i meci, kao i propagandni materijal.
     U istom dvorištu u posebnoj prostorij se spremala hrana za pripadnike OVK. A tu je bio i ambar, duž celog zida, pun brašna, kuhinje za spremanje i pekara u kojoj se pekao hleb. U dvorištu se nalazila i posebna prostorija kao magacin za hranu, a u njoj paketi humanitarne pomoći, američke organizacije USAID, u dvorištu su bila dva putnička vozila marke “mazda”, jedno sa domaćim, a drugo sa stranim tablicama.
     Po okolnim brdima iskopani su rovovi, čijom su se celom dužinom rovova, sa obe strane, nalazile čaure od automatskog oružja 7,62 mm, kineske proizvodnje. Na vrhu brda Vis, bunker pokriven drvenom građom, a unutar njega šporet na drva. Pored samog bunkera mitraljesko gnezdo, koje je bilo zaštićeno džakovima punim peskom, a ispred tih džakova bilo je postolje za protivavionski mitraljez, marke “broving” i veliki broj čura 12,7 mm.
     Oko ovog bunkera bili su vojničko šatorsko krilo, delovi vojničke uniforme i civilne odeće, u rovovima jorgani, ćebad, krampovi. Okolo mitraljeskog gnezda pronađene su čaure od puškomitraljeza i od PKT-84, kineske proizvdnje. Na samom bunkeru postoji otvor za puškomitraljez, koji je usmeren u pravcu susednog brda.”
     Pronađeno je i sijaset drugih alatki za kopanje rovova i bunkera, a dužinom na više mesta puni beli džakovi (punjeni peskom i tucanim kamenom), koji su služili za borbena dejstva.
     Sve što je pronađeno na licu mesta i svi pravci kojima se kretala uviđajna ekipa, zajedno sa posmatračma OEBS-a, snimljeni su video-kamerom, a lice mesta fotografisano je i skicirano, pa će sve to činiti sastavni deo ovog zapisnika.
Na samom kraju ovog izveštaja navodi se kratko da su ekipu napali teroristi kada je posle završetka uviđaja, zajedno sa verifikatorima, krenula nazad.
Pripadnici tzv. OVK su, naime, i na kamion pa i na samu džamiju i na kolonu vozila otvorili oružanu vatru pucajući i bacajući mine, u nameri da unište i kamion i leševe. Srpska sudsko-medicinska ekipa se sklonila iza obližnjih kuća. I posmatrači OEBS-a su odmah pobegli i sklonili se na sigurno. Nisu ni pokušali da pruže eventualnu zaštitu uviđajnoj ekipi. U tom napadu na istražnu sudsko-medicinsku ekipu pogođeno je službeno vozilo marke “niva”, koje je bilo blindirano, pa su članovi ekipa prošli bez posledica. Kamion sa leševima je uspeo da se izvuče. Bila je to, valjda, jedinstvena bitka da se unište ili “spasu” leševi. Zašto su pripadnici tzv. OVK, kada su leševi iz džamije već utovareni u kamion, na prostor oko džamije i na kamion u pokretu ispalili više mina iz minobacača ako ne sa namerom da se i kamion i leševi unište i da se spreči pregled leševa srpskog sudsko-medicinskog tima koji bi mogao da demantuje Vokerove tvrdnje?
Uviđaj je završen u 16 časova. Sve to u prisustvu predstavnika OEBS-a, drugog sekretara finske ambasade Otmana i Majkla Petersona, njihovog kasnijeg administratora za pravosuđe. I sve je to snimano video-kamerama i fotografisano.

Rano radovanje

Srpski mediji su sa zadovoljstvom konstatovali da su “zahvaljujući ličnoj hrabrosti, odvažnosti i visokom profesionalizmu istražnog sudije Danice Marinković pobijene laži Vilijama Vokera” i da su državni organi “i ovoga puta, uprkos trodnevnom ometanju od verifikatora, demontirali medijsku tempiranu borbu podmetnutu u selu Račak”.
Bilo je to, nažalost, preuranjeno radovanje. U sledećem izveštaju KVM o dešavanjima u Račku navodilo se: "15. januara izjutra Vojska Jugoslavije bombardovala je selo, a onda su u Račak ušli maskirani srpski policajci, upadali u kuće, izvodili muškarce i potom mirno ubijali metkom u potiljak. Prethodno su ih mučili, a neke i osakatili, i to sve uz pesmu, do 15.30."


Izvor: Novosti  / Đorđe Jevtić

Voker - nepoželjan!

Savezna vlada je 18. januara, tri dana posle događaja u Račku, šefa KVM Vilijama Vokera proglasila nepoželjnom osobom, što je podrazumevalo da u roku od 48 časova mora da napusti SRJ, i da će, ukoliko to ne učini sam, prinudno biti proteran. Savezna vlada je ocenila da su “aktivnosti Vokera u flagrantnoj suprotnosti sa odredbama Sporazuma o Misiji OEBS” i da “njegove aktivnosti izlaze daleko izvan okvira mandata direktora Misije, koji je određen Sporazumom o Misiji na čijem je čelu”.
Savezna vlada je potvrdila spremnost da ostvari sporazum koji je potpisala sa haškim sudom, ali je smatrala da “Tribunal nema i ne može da ima nikakvu jurisdikciju na Kosovu i Metohiji, da ne mogu vršiti nikakve inspekcije i istraživanja u pokrajini, budući da se ne radi ni o kakvom ratnom sukobu, već da je u pitanju terorizam i legitimno pravo naše države da se bori protiv njega”.

Taj stav iznet je istoga dana kada se glavni tužilac Tribunala Luiz Arbur vraćala sa makedonsko-jugoslovenskog graničnog prelaza kod Đeneral Jankovića, gde joj srpska policija nije dozvolila ulazak na teritoriju SRJ, odnosno Kosova, jer nije dobila vizu. Haški sud je smatrao da njegovom glavnom tužiocu nije potrebna viza, jer ima nalog za ispitivanje zločina. Arburova je pred polazak na put u Račak u više navrata izjavljivala da vizu neće ni tražiti da bi ušla u SRJ, kada je jednom već bila odbijena. Vratila se u Skoplje, gde je čekala eventualno odobrenje jugoslovenskih vlasti, ali kada je uvidela da ga neće dobiti, ponovo je uveravala da će ona “svakako nastojati da stigne na Kosovo”.

Ljut zbog preuranjenih i nedokazanih optužbi, tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević gotovo da je prekinuo sve kontakte sa zapadnim predstavnicima. Jugoslovenski i srpski zvaničnici nisu hteli ni da čuju za Vokera, koji je dva dana posle događaja u Račku svoje informacije pokušao u Beogradu da predoči nekom od tih zvaničnika. Niko od predstavnika vlasti nije hteo da ga primi. Milošević je odbijao da odgovara i na poziv Ričarda Holbruka, a uz obrazloženje da “nema vremena” najpre nije hteo da primi ni čelne generale NATO-a Klarka i Naumana. Ni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović nije želeo da primi izaslanika OEBS-a tim povodom Volfganga Petriča. Holbruk je hrabrio Vokera da će Milošević ipak popustiti. Bio je u pravu.
Dvojicu NATO predstavnika Milošević je primio već za dan-dva, kada su se oni obreli u Beogradu, i potvrdio im ljutito da je Voker nepoželjan. On je Klarku i Naumanu rekao da Misija KVM nije sporna, ali da ona mora da radi poštujući zakone zemlje domaćina. Na njihov zahtev da kazni počinioce zločina nad civilima, Milošević je odgovorio da se borba protiv terorizma ne može smatrati napadom na civile i da policija postupa isključivo po zakonu.
Milošević je, kako su preneli mediji, bio decidan u stavu da niko jednoj zemlji ne može oduzeti pravo da se bori protiv terorista, zločina i nasilja koja oni vrše. Generali Klark i Nauman su potom novinarima izjavili da je Milošević bio grub, tvrdokoran, krut i da je susret bio veoma direktan, oštar i žestok. Istoga dana dva čelnika NATO-a obavestila su ambasadore Alijanse u Briselu da je Milošević pokazao veoma malo fleksibilnosti i želje da sarađuje sa međunarodnom zajednicom oko razvoja situacije na Kosovu. Portparol generalnog sekretara NATO-a dr Džimi Šej je izjavio da su pomenuti generali tražili od Miloševića da ispuni “sve zahteve međunarodne zajednice, sa naglaskom na oktobarski sporazum između NATO-a i SRJ”.

Savet NATO-a je zapravo ocenio da SRJ pokazuje “malo želje” da ispuni obaveze prema međunarodnoj zajednici i dao punu podršku Vilijamu Vokeru. Poručio je pri tom da u rešavanju kosovske krize “ništa nije isključeno” i da će Atlantski savez preduzeti “mere predostrožnosti”. Savet NATO-a je zatražio od Beograda da “odmah i bez ograničenja” dopusti haškom sudu i tužiocu Luiz Arbur pristup Račku.
Koristeći događaj u Račku, vođstvo te alijanse je hitno odlučilo da period spremnosti NATO-a za eventualne vazdušne udare smanji sa dotadašnjih 96 na 48 časova, da se formiraju pomorske snage i pošalju u Jadransko more. Ta flota poslaće se u Brindizi, dok će južne trupe NATO-a, sa američkim nosačem aviona “enterprajz” biti smeštene uz jadransku obalu bivše Jugoslavije. U vode Jadrana stigao je i francuski nosač “foš“, sa 14 bombardera i sa po četiri izviđačka aviona i helikoptera. U italijansku bazu Avijano počeli su da doleću avioni V. Britanije, Kanade i drugih članica NATO-a.
Jedino su Rusi i dalje pokušavali da relativizuju pretnje i da laviraju između svojih obaveza i htenja da posreduju i ublaže ozbiljne pretnje. Pritisci i pretnje dolazili su najviše i najčešće iz Vašingtona i Londona. Samo za ta tri dana užasne kampanje, SAD i V. Britanija su uspele da nametnu da se slučaj Račak nađe i na sednici Saveta bezbednosti UN, koji je 18. januara uveče usvojio predsedničko saopštenje o “masakru”, apelovao na jugoslovensku vladu da preispita odluku o uskraćivanju gostoprimstva Vokeru i pozvao na saradnju sa haškim sudom u sprovođenju istrage. U saopštenju SB UN su zapravo parafrazirane Vokerove optužbe, “primljene k znanju” njegove ocene i data mu je podrška.
     Voker je time ponovo dobio alibi da i dalje optužuje srpsku stranu za masakr, tražio je međunarodnu ekspertizu, a Solana pretio: ako odu Voker i KVM, onda stižu NATO i njegova vojna intervencija. Time je vršen pritisak na Miloševića da povuče odluku o Vokerovoj nepoželjnosti u SRJ. Ultimatum je bio jasan: ukoliko se ta odluka ne promeni, verifikatori se moraju povući sa Kosova, posle čega preostaje jedina opcija - bombardovanje.

Ja sam šef

U veoma zategnutoj i pretećoj atmosferi, rok za Vokerovo proterivanje iz zemlje je najpre produžen za još 24 časa. Ali, taj rok je istekao, a on se i dalje nalazio u Prištini. Jugoslovenska strana je zapravo nastojala da razvlači i koketira sa odlukom. U Beograd je doputovao šef OEBS-a Knut Volebek u nameri da u susretu sa Miloševićem izgladi stvari, najavljujući novu inicijativu za rešavanje kosovskog problema, u koju bi bili uključeni OEBS, NATO, UN i Kontakt grupa, ali i upozoravao:
- Ja sam taj koji odlučuje o tome ko će biti šef KVM, a ne Milošević.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Poraz kao pobeda

Za to vreme Voker je u svojim prostorijama u Prištini čekao konačnu odluku, plašeći se, kako je izjavio, da ga ne otmu. Valjda da ga ohrabri, a i pohvali, pozvala ga je telefonom Medlin Olbrajt, koja mu je poručila:
- Bil, uradio si odličan posao. Bio si u pravu što se tiče Račka. Kontakt-grupa neće dozvoliti Miloševiću da te protera.
Budući siguran u pozitivan ishod po njega, Voker je čak priredio večeru za strane novinare, a sutradan otišao u Podujevo, uz poruku da nastavlja mandat i da radi svoj posao.
U tom napetom iščekivanju, posle velikih diplomatskih pritisaka, o kojima se tada malo znalo, šef OEBS-a Knut Volebek je, posle dogovora sa predsedavajućim Saveta Evrope Bronislavom Geremekom i predsedavajućim EU Volfgangom Šiselom, doputovao u Beograd i u razgovaru najpre sa jugoslovenskim ministrom inostranih poslova Živadinom Jovanovićem, a potom i Miloševićem, uspeo da izdejstvuje da Voker ostane. Posle tih razgovora jugoslovenska vlada je formalno “zamrzla” odluku o Vokerovom proterivanju. Volebek je pokušao da izdejstvuje i dolazak Luiz Arbur i istražnoj ekipi Tužilaštva Međunarodnog suda za ratne zločine. On je zahvalio i međunarodnoj zajednici na “produženom pritisku” na Beograd oko Vokera i nagovestio da će ta presija biti još jača.

     Dok je Rusija pozdravila jugoslovenski gest o zamrzavanju odluke o proterivanju Vokera, SAD su smatrale da to nije dovoljno za smirivanje stanja. - Ne smatramo da je problem rešen. Naprotiv, nastavili smo konsultacije sa NATO-om o narednim koracima - preneo je portparol Stejt departmenta Džejms Rubin. On je upozorio da SRJ treba da ispuni niz drugih uslova: povlačenje viška snaga bezbednosti, neometan rad verifikatorima i dozvolu ekspertima Haškog suda da istraže slučaj Račak.
I nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je otišao korak dalje u svom nestrpljenju. Po njegovom mišljenju, sada više nije bilo vreme za “postavljanje ultimatuma beogradskim vlastima", već za “čistu i jednostavnu akciju kako bi se razrešila kosovska drama”.
- Mi smo veoma ozbiljni i nećemo pasivno da posmatramo masakre, to nije kao u Bosni gde smo bili prisiljeni da nemoćno posmatramo masakre najgore vrste - pretio je Šarping.
A onda se, naglo i neočekivano, četvrtog dana delom dogodio medijski obrt koji je ukazivao da je masakr u Račku izmišljen i namešten. Učinili su to francuska Televizija AP, listovi "Figaro" i "Mond", ukazujući na moguću manipulaciju albanskih terorista koji su želeli da “vojni poraz pretvore u političku pobedu”. Izveštač "Figaroa" Reno Žirar, koji je i sam najpre napisao članak o masakru, počeo je da sumnja u neke nelogičnosti i da uočava da toj prvoj priči nešto nije u redu.
“Šta se zapravo dogodilo u Račku gde su, kako tvrde Albanci i OEBS, Srbi masakrirali 45 civila prošlog petka? Slike koje su obilazile svet kontradiktorne su onim što je snimila TV ekipa i pregledao naš novinar. Da li je OVK napravila scenario sakupivši tela? Da li je OVK namerno pretvorila vojni poraz u političku pobedu? Da li je šef Posmatračke misije OEBS-a Vilijam Voker požurio sa zaključcima kada je javno, prošle subote, osudio srpske snage bezbednosti da su hladnokrvno streljale četrdesetak albanskih seljaka u malom selu Račak?”, pitao se francuski list. On je podsetio da je policija pozvala čak i dva novinara AP TV da snime osmočasovnu intervenciju i podsećao da su i predstavnici OEBS-a znali šta se događa u Račku, “bastionu albanske separatističke gerile”, pa su na lice mesta poslali posmatrače u dva vozila sa diplomatskim tablicama koji su čitavog dana ostali na jednom brežuljku odakle su videli selo. A, onda dolazi ono najsumnjivije:
“U 15.30 policija je zajedno sa ekipom AP TV napustila selo... U 16.30 jedan francuski novinar prolazi selom kolima i sreće tri narandžasta vozila OEBS-a. Međunarodni posmatrači mirno razgovaraju sa trojicom starijih Albanaca u civilu. Tražili su eventualno povređene civile... Vrativši se u selo u 18 časova novinar vidi posmatrače kako vode dve žene i jednog starca lakše povređene. Verifikatori, koji nisu izgledali uopšte zabrinuti nečim drugim, ništa posebno ne signaliziraju novinaru”, konstatuje francuski novinar. On je podsećao da je policija pucala zato što je bila meta Albancima sakrivenim u okolnim rovovima, odakle su “bezuspešno pokušavali da izaću na silu, što je dvanaestorici, prema sopstvenom priznanju, i uspelo”.
“U subotu ujutro novinari su pronašli isuviše malo tuge na mestu gde se pojavio masakr”, uočio je novinar "Figaroa". On je postavio ključno pitanje: da li je tokom noći OVK mogla sakupiti tela poginulih Albanaca, koji su zaista ubijeni srpskim mecima, i prirediti scenu hladnokrvnog masakra. Tu pretpostavku potkrepljivao je zapažanjem da je “iznenađujuće bilo i za ostale novinare što su sutradan naišli na izuzetno malo čaura oko navodne masovne grobnice”.
     I novanar "Monda" Kristof Šatelo, koji je na dan napada policije prebrojao samo jednog mrtvog i četiri ranjena, sledećeg dana bio je pomalo začuđen brojem ubijenih. “Ne mogu da rešim tu misteriju”, priznao je iskreno. Pogotovu što je istoga dana i jedan od vođa albanske terorističke gerile Hašim Tači izjavio za Bi-Bi-Si da je OVK tamo imala važnu jedinicu u tom području i da je vodila žestoku borbu. “Nažalost, imali smo mnogo žrtava, ali su ih imali i Srbi”, priznao je Tači. Mond je takođe dovodio u sumnju tvrdnje o “hladnokrvnom masakru” u Račku. Novi svedoci, čije je izjave prikupio tog trećeg dana posle događaja, kod njega su izazvale “sumnju u istinitost stravičnog spektakla desetine nagomilanih Albanaca koje su srpske snage bezbednosti navodno masovno pogubile”. Novinar "Monda" je istovremeno podsetio da su pravi stanovnici Račka svoje selo napustili još u srpskoj ofanzivi u leto 1998. godine i da se, sem nekoliko izuzetaka, nisu u njega vratili.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Mutna horor verzija


"Mond" postavljao i neka suštinska pitanja. - Kako su srpski policajci mogli da sakupe grupu muškaraca i da ih mirno odvedu ka mestu egzekucije, kada su neprekidno bili izloženi vatri OVK sa brda? Kako to da meštani koji su se vratili preko noći u selo nisu videli leševe u rovu? Kako te leševe nisu videli predstavnici KVM tog istog dana, 15. januara, koji su više od dva časa proveli u Račku? Zašto je bilo toliko malo metaka pored leševa i toliko malo krvi ako su, navodno, 23 lica iz blizine pogubljena pucnjem u glavu? Zar nisu u jarak doneta tela Albanaca koji su poginuli u obračunu sa policijom, kako bi se stvorio jedan horor scenario, koji bi sigurno ostavio upečatljiv efekat na javno mnjenje? - pitao se "Mond" tri dana posle događaja u Račku i posle već stvorene velike medijske, diplomatske i političke presije nad SRJ i Srbijom.
I treći francuski list “Liberasion” je istoga dana, u tekstu pod naslovom “Devet pitanja u vezi sa pogibijama u Račku” izražavao rezervu u široko rasprostranjenu verziju zbivanja u Račku i preneo reči francuskog ambasadora i Vokerovog zamenika Gabrijela Kelera, koji je bio znatno oprezniji od svog šefa. “Treba razmotriti mnoge hipoteze”, izjavio je Keler.

I više drugih medija počelo je da izražava, doduše veoma stidljivo i mlako, sumnju u “masakr”. Neki od njih su tek posle francuskih novinara počeli, poput njih, da postavljaju prava pitanja. Jedan od retkih evropskih glasova koji je skretao pažnju na razne manipulacije koje pripremaju Albanci zarad izazivanja intervencije NATO-a, bio je potpredsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Vili Vimer. - S gnušanjem odbacujem manipulacije koje se vrše TV snimcima, a koje imaju za nameru da isprovociraju NATO intervenciju na Kosovu. Sve je usmereno na izazivanje određene reakcije da, kada vidimo snimke, dobijemo želju da odmah izdamo naredbu našim vojnicima da krenu u akciju. Duboko sam pogođen tim sramnim poigravanjem našim osećanjima humanosti - izjavio je tih dana Vimer.
Pritiske i pretnje, međutim, niko više nije mogao da zaustavi, pa ni ovakva naknadna pisanja. Ipak, ona su unela sumnju u “naoko lepo isplanirani horor scenario”. Tražila se nezavisna komisija eksperata za obdukciju leševa. Mada je i taj zahtev u početku odbijala i time delom unosila dodatnu sumnju u sopstvene argumente, jugoslovenska strana je ipak prihvatila da kao ekspertska ekipa ispred EU na Kosovo ponovo dođu finski sudsko-medicinki stručnjaci i uključe se u istragu.
U međuvremenu, 19. januara, dakle dan posle njihovog prebacivanja iz džamije, na Institutu za sudsku medicinu u Prištini započela je obdukcija tela ubijenih u račačkom sukobu, jer nije više bilo vremena za odlaganje i čekanje stranih eksperata, s obzirom na to da je od njihove smrti prolazio već peti dan. Srpsko-jugoslovensku ekipu za obdukciju činili su prof. dr Slaviša - Saša Dobričanin, prof. dr Vujadin Otašević, prof. dr Milan Tasić i doc. dr Dušan Dunić, direktori instituta za sudsku medicinu u Prištini, Nišu, Novom Sadu i Beogradu, sve, dakle, istaknuti sudsko-medicinski eksperti.
Pre toga, u Prištinu je stigla dvočlana ekipa forenzičkih eksperata iz Belorusije - dr Vladimir Kuzmičev, zamenik načelnika Državne službe za sudsko-medicinsku ekspertizu Belorusije i njegov najbliži saradnik Oleg Lefkovič, koji su došli da pomognu u identifikaciji posmrtnih ostataka sa Klečke i drugih lokacija. Ova dvojica beloruskih stručnjaka su se, na zahtev pravosudnih organa Srbije, uključila u rad već obrazovane jugoslovenske ekipe, u svojstvu posmatrača. Obdukciji su prisustvovala i dva predstavnika KVM, a očekivao se dolazak ekipe patologa iz Finske.

Već posle obdukcije prvih pet leševa, srpska ekipa je tvrdila da nema nikakvih tragova masakra, kako je to Voker u startu navodio, već da je reč o povredama iz vatrenog oruža ili od glodara dok su se tela nalazila u rovovima pre nego što su prebačena u džamiju.
     Voker je, međutim, sve držao pod kontrolom. U medijima se odmah našao “Specijalni izveštaj” njegovog tima sa dodatnim naslovom “Masakr nad civilima u Račku”, koji je dostavljen članovima OEBS-a. U tom izveštaju se tvrdilo čak da članovi Verifikacione misije nisu bili u Račku 15. januara, na dan kada se desio masakr, jer im to nisu dozvolile srpske snage. Ali je zato izveštaj građen samo na osnovu “svedočenja” albanskih meštana, koji su tvrdili da su u akciji u Račku učestvovale i vojne i policijske snage, da su žrtve ubijene iz neposredne blizine ili s leđa dok su bežale. Ali, je u tom izveštaju stajao i jedini indikativan detalj, a to je da je u vreme kada je Voker došao u Račak, tamo uočeno jako prisustvo uniformisanih pripadnika OVK. Predstavnici KVM su odbacili srpske tvrdnje da je Račak “nameštaljka”, ali su istovremeno priznali da je bilo “posthumnih” manipulacija izvesnim brojem tela.
- Jedan broj leševa bio je pomeran posle smrti, mada nismo mogli da objasnimo zašto - otkrio je jedan od prisutnih verifikatora koji je bio i na prvom uviđaju. I londonski "Gardijan" je, uz sumnju da je počinjen masakr, navodio da je bilo manipulacije sa telima i lokacijama na kojoj su oni ubijeni, kao i da su svi ubijeni iz blizine. U broju od 20. januara taj londonski dnevnik je navodio izjavu zvaničnika KVM koji su želeli da ostanu anonimni, da su se uverili kako su neka tela poginulih kasnije pomerana. “Mi ne znamo ko ih je i zašto pomerao”, izjavio je jedan od njih.

Finski patolozi

Pristigla je, 22. januara, i finska ekipa. Finski veštaci su, međutim, ćutali i nisu želeli da daju nikakve izjave dok se obdukacija potpuno ne okonča. Naknadno je stigla i šef njihove ekipe dr Helena Ranta, koja je još pre dolaska u Srbiju već dala sumnjive izjave a koje su unosile dodatne konfuzije. Ona je agenciji Beta (20. 1. 1999.) izjavila da se u Prištini već nalazi pet finskih patologa čiji je izveštaj o dosadašnjoj obdukciji “ohrabrujući”. Šta je pod tim podrazumevala, nije navedeno, ali je dr Ranta dodatno izjavila i to da možda nikad neće moći da se utvrde okolnosti pod kojima je ubijeno 45 Albanaca u Račku jer postoji mogućnost manipulacije dokazima? Finskim patolozima, kako je odmah ocenila dr Ranta, predstavlja problem to što je teško utvrditi ko je sve čuvao tela posle pogibije.


Izvor: Novosti  / Đorđe Jevtić .....

Rugova zove NATO


Taj lanac nadzora prilikom premeštaja leševa je veoma teško rekonstruisati i bile su moguće manipulacije u periodu dok nisu bili pod međunarodnim nadzorom. Ranta je potvrdila da su testovi pokazali da su neki od ubijenih mogli da pucaju iz oružja s obzirom na to da su im na rukama nađeni tragovi mogućih barutnih čestica, ali su neki zapadni mediji doveli u pitanje tu mogućnost navodeći da se takvi tragovi mogu naći i od duvana, a da su ubijeni seljaci koji na tom području mnogo puše.
Samo posle dva dana rada na obdukciji finskih patologa, Ranta utvrđuje da se “sada jasnije vide okolonosti pod kojima su ta lica stradala”. No, u izjavi novinarima ona nije htela ništa da precizira o tim prvim rezultatima istrage finske ekipe, navodeći da ne želi da komentariše istraživanje dok je ono još u toku. Najavljivala je da će konačni rezultati biti poznati za najviše desetak dana. Trebalo je, kazala je, uraditi dodatne analize.
Srpski eksperti su odmah istakli da je saradnja sa finskim patolozima izuzetno korektna i da se svi profesionalno međusobno uvažavaju. Ponovo su potvrdili da na polovini pregledanih leševa “nisu pronađene apsolutno nikakve povrede koje bi govorile o masakriranju i da je zajedničkim radom sve tri ekipe utvrđeno da “nema nikakvih drugih dejstava u smislu onoga što je govorio gospodin Voker i da nema ništa od onih propagandnih navoda masakra koji su hteli da u Srbiji stvore sliku drugih Markala”.
     Niko nije spominjao da je među ubijenima bilo žena i dece, o čemu su govorili Voker i albanski mediji. Oni kao da su volšebno nestali. U nekim medijima su se pojavile informacije kako su prvi nalazi sudsko-medicinskih veštaka potvrđivali da se rupe na civilnim odelima nisu poklapale sa otvorima na nekim telima nanete puščanim mecima, što je upućivalo na zaključak da su im presvlačene vojne uniforme i naknadno oblačena civilna odela, kako bi se prikazalo da su ubijani navodno civili a ne pripadnici OVK. Ta informacija nije, međutim, bila tačna i nanela je velike štete srpskoj strani, jer je poslužila kao navodni dokaz da srpska strana laže i da joj ništa ne treba verovati.

Prof. Dobričanin je, naime, izjavio da su stradali doneti na obdukciju u većini imali civilna odela, ali su na nekima nađeni i delovi vojničkih uniformi, cokule, opasači, fišeklije, a većina je imala dugačke zimske gaće vojne proizvodnje. Svi su imali po dva, tri para pantalona, dva, tri džempera, što govori da su duže boravili napolju, pa su se zato dobro obukli i pripremili za hladnoću.

Otvori na odeći od metaka bili su tačno gde i rane na telu. Takođe, većina je, prema navodima srpskih eksperata, ubijena iz daljine, dakle u borbi, a ne izbliza, kako je tvrdila Vokerova komisija. Ostaci čestica baruta na prstima upućivali su na činjenicu da su ubijeni, takođe, bili naoružani i pucali na policiju, mada je petodnevni razmak od dana sukoba mnoge od tih tragova izbrisao.     

No, Voker se nije dao. Ono što je rekao u startu, želeo je da nametne celom svetskom političkom i javnom mnjenju.

- To je bio masakr. Ništa što sam video ne govori suprotno, a imamo i svedoke. Ubeđen sam da će to što se dogodilo u Račku i na kraju tako biti procenjeno - samouvereno je tvrdio Voker posle prvih nalaza i finskih patologa i posredne tvrdnje Helen Rante da masakra nije bilo. Nagoveštavajući nedelje i mesece rada do okončanja istrage, Voker je nastojao da diskvalifikuje srpske stručnjake, ali i one iz Finske.      - Ja priznajem samo stručnjake iz Haga, iz ekipe tužiteljke Arbur. Jedino su oni kompetentni. I ubuduće ću ako treba postupiti na isti način - bio je sve osorniji Voker sugerišući da Arburova mora da dođe na Kosovo i da “masakr u Račku” mora biti predmet Haškog tribunala za ratne zločine.
     Vokerovu “hrabrost” da istrajava na svojoj verziji pozdravljali su najviše albanski mediji i političari. Tako je Ibrahim Rugova, uz razočaranje što NATO još ne interveniše, govorio: "Voker je dobrodošao na Kosovo. Pozdravljamo njegovu hrabrost i odlučnost. Sada NATO ima dobar povod za hitnu akciju."
Kao i u sličnim ranijim prilikama, ali sada još više, albanski političari i mediji su neobuzdano isticali “još jednu nesreću Albanaca” i “još jedan satanski cilj srpske politike prema Albancima”, stvarali svoju, ali prenosili i strane slike događaja, a po već ustaljenom receptu, održana je komemoracija u “skupštini Kosova”, upućivane izjave saučešća porodicama stradalih. Slučaj Račak je još jednom doprineo ujedinjavanju svih Albanaca u svetu. U Albaniji su naročito oštri bili lider opozicione Demokratske partije Sali Beriša i premijer Pandeli Majko.
- Vreme je da Albanci deluju kao jedan narod, da treba da shvate da se događa rat, da imaju pravo da se brane svim sredstvima. Došlo je vreme da se pripreme za borbu na život i smrt - konstatovao je Beriša posle susreta sa premijerom Majkom. A albanski premijer je povodom događaja na Kosovu organizovao sastanak sa svim partijskim liderima radi “postizanja jedinstvenih pogleda i mera prema Srbiji”.
Oni koji su stvorili radikalnu medijsku sliku, nisu odustajali od nje. “Vašington post” je 28. januara tvrdio, a to preneli svi američki i zapadni mediji, da je postojao dogovor između tadašnjeg potpredsednika savezne vlade i koordinatora jugoslovensko-srpske vlasti na Kosovu i Metohiji Nikole Šainovića i rukovodioca jednica MUP-a u pokrajini generala Sretena Lukića o uklanjanju tragova masakra u Račku i načina da se izbegne međunarodna osuda. Taj list se pozivao na zapadne obaveštajne izvore koji su uoči 15. januara prisluškivali ova dva srpska zvaničnika zadužena za Kosovo. Akcija, kao operacija pod nazivom “Pronađi i uništi”, usledila je posle napada na policijsku patrolu i ubistva tri policajca od OVK i izvedena je po odobrenju iz Beograda, tvrdilo se u tom listu. U nekim medijima se tvrdilo da je to saznanje Vokeru navodno bilo adut za upozorenje Beogradu da ga ne proteruju i ostave i dalje na Kosovu.

Teške optužbe

"Hjumen rajts voč" je u novom, dopunjenom izveštaju od 29. januara još više detaljisao sa opisima brutalnog ponašanja srpske policije prema stanovništvu u Račku i kategorično opovrgavao jugoslovensku verziju da su “masakrirani” bili pripadnici OVK ili civili nastradali slučajno u unakrsnoj pucnjavi. Uz to, ova međunarodna humanitarna organizacija tvrdila je da su “vladine snage imale naređenje da pobiju sve stanovnike starije od 15 godina”. U potonjem, mnogo kasnije objavljenom izveštaju beogradskog Fonda za humanitarno pravo (FHP), nema tih brutalnih detalja iako iste osobe pričaju istu priču, ali uglavnom iz druge ruke.


Izvor: Novosti /  Đorđe Jevtić .....

Istina po Vokeru


SLUČAJ Račak je u međuvremenu, u sledećih mesec dana, pomalo zaboravljen u medijskoj javnosti. Potisnuli su ga razgovori u Rambujeu, kojima je upravo taj “masakr” poslužio kao argument pritiska na srpsku i jugoslovensku stranu da na te razgovore pristanu. Ali, njime su mahali naročito Albanci tako što danima nisu hteli da preuzmu leševe pojedinačno, već su baš u toku Konferencije u Rambujeu natezali, zahtevali i uspeli da izrežiraju još jednu medijsku predstavu sa njihovom sahranom. Sanduke sa 40 tela poređali su u nekoliko redova, sve ih prekrili albanskom zastavom i uz veliku medijsku pompu, uz špalir pripadnika OVK i vatrenim patriotskim govorima sahranili po vojničkim pravilima, dajući još jednom time do znanja da su to stradali “borci OVK”, a ne civili.
Sahrani je prisustvovalo više hiljada Albanaca i, naravno, šef KVM Vilijam Voker, koji je čak govorio na tom svojevrsnom mitingu. Čitava ceremonija je, prema tim medijima, održana u atmosferi izraženih emocija pripadnosti narodu i veri albanskoj da će se “osloboditi srpske okupacije”.
     Kada su razgovori srpske i albanske delegacije, uz posredstvo međunarodne zajednice, u francuskom srednjovekovnom zamku Rambuje faktički propali i zakazan njihov nastavak u Parizu sa još nepodnošljivijim uslovima po Srbe, predsedavajući EU Nemačka je, kako se kasnije ispostavilo, tražila od finskog ekspertskog tima da sa sižeom izveštaja o događajima u Račku izađe u javnost, a da kompletan izveštaj ostane i dalje “stroga tajna”.
Desilo se to 17. marta 1999, kada je, posle konsultacije u Bonu, predsedavajućem EU Fišeru poslat kompletan izveštaj finskih eksperata. Taj izveštaj je inače bio veoma obiman. On se sastojao od oko 1.500 pisanih stranica, 40 protokola autopsija, video-traka sa deset časova snimljenog materijala, 3.000 fotografija, rendgenskih snimaka, toksikoloških i DNK analiza. Kopije Izveštaja su, u skladu sa jugoslovenskim krivičnim zakonom, poslate srpskoj strani. Ta dokumentacija je istoga dana predata predsedniku Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije Zoranu Anđelkoviću, u prisustvu nemačkog ambasadora u Beogradu Vilfrida Grubera. Potom, u 13 časova, Helen Ranta je povodom tog izveštaja u prostorijama OEBS-a u Prištini održala konferenciju za novinare.
Mesto održavanja pres-konferencije odredila je, kako je naknadno priznala, zemlja tadašnji predsedavajući EU, Nemačka. O sadržaju konferencije za novinare konsultovala se, takođe po njenom priznanju, sa ambasadorom Kristijanom Polsom u Bonu, početkom marta. Konferenciji su prisustvovali ambasador Gruber i Vilijam Voker. Jugoslovenskim sudskomedicinskim ekspertima nije bilo dozvoljeno prisustvo toj pres-konferenciji, i pored njihovog insistiranja!
Ranta je novinarima u Prištini tada podelila kraći tekst u kome se navodilo da je to “komentar koji predstavlja lično viđenje autora i da ga ni na koji način ne treba uzimati kao zvaničan stav Odeljenja za sudsku medicinu Univerziteta u Helsinkiju, niti ekspertskog tima EU”. Ona se na početku susreta sa novinarima odmah ogradila: Izveštaj je sačinjen samo na osnovu autopsije, nije bilo moguće istražiti mesto pretpostavljenog zločina, te je za potpuno saznanje o tome šta se dogodilo u Račku potrebna kompletna kriminalistička istraga događaja i mesta, stručno ispitivanje svedoka i analiza materijala sa autopsije i “nijedna od ovih radnji nije obavljena pravilno, već parcijalno ili nepropisno”.
Ograđivala se Ranta i od posmatrača EU, verifikatora OEBS-a i medija. Iako je prethodno govorila o svim elementima koji su bili potrebni, ona je posebno nezadovoljstvo srpske strane izazvala navodeći kako su “prema informacijama KVM, u jarku pored Račka nađena tela 23 muškarca” i tvrdnjom da su “oni najverovatnije ubijeni tamo gde su nađeni”. Već je tu Ranta iznela tvrdnju suprotnu i samoj KVM, koja je tvrdila da su neka tela pomerana. I, uopšte, “komentar” koji je Ranta prezentovala javnosti još više je uneo konfuziju, izazvao oprečna tumačenja i nove dileme, jer je bila prilično neodređena. Uz neke periferne detalje, kroz upotrebu trostruke negacije tvrdila je: “Nisu postojali dokazi da se kod pogođenih nije radilo o nenaoružanim civilima.” Neki mediji su tu formulaciju pretočili u kategoričnu tvrdnju: ubijeni u Račku su bili civili.
U RANTINOM izveštaju - komentaru nije postojala kvalifikacija “masakr”, uz obrazloženje da “on ne spada u nadležnost forenzičkog tima”. Navode o scenama koje su sugerisale masakr, ona je objasnila tako što je ocenila da “naročito osobe koje nisu upoznate sa istragama zločina mogu imati prirodnu tendenciju da neka opažanja sa mesta tragedije interpretiraju kao znakove posmrtnog unakažavanja”. Ali, kako se navodilo u njenom saopštenju, “termin masakr ne može biti baziran samo na medicinskim nalazima, nego na potpunoj kriminalističkoj obradi kombinovanoj sa izjavama svedoka datim odgovarajućim istražnim organima i uporednom analizom svih dostupnih informacija”. I pored toga, Ranta je lično ta ubistva okarakterisala kao “zločin protiv čovečnosti”, što su mnogi, posebno oni kojima je takva formulacija bila neophodna, protumačili kao potvrdu hladnokrvnog pokolja srpskih snaga nad albanskim civilima.
Utisak oko 200 domaćih i stranih novinara bio je da je na jednoipočasovnoj konferenciji Ranta delovala neubedljivo, da joj je očito bilo neprijatno da odgovara na škakljiva pitanja, da je davala dvosmislene odgovore, pravila velike pauze i birala reči kako bi našla termin koji bi zakamuflirao suštinu. Na pitanje jednog novinara da li se ustručava da jasno govori o rezultatima istrage zbog političkih pritisaka, ona je, tek posle nekoliko sekundi pauze, vidljivo uznemirena, odgovorila - ne. Novinari su takođe uočili da je i Voker, koji je prsisustvovao pres- konferenciji, često vrteo glavom posle njenih odgovora koji su ostavljali ili unosili novu sumnju u ceo slučaj, što njemu nije odgovaralo.

VOLEBEK PRESUĐUJE
VIŠE “jasnoće” unela je već pripremljena i medijima prosleđena poruka šefa OEBS-a Knuta Volebeka, koja je pročitana i na konferenciji za novinare u Prištini. Volebek je tumačio da iz Izveštaja finskih eksperata proizlazi da su ubijeni u Račku bili nenaoružani i nedužni civili. Naravno, Volebek je na osnovu toga zahtevao da se “izvršioci tog zločina kazne”. Trasu budućeg kretanja “slučaja Račak” nagovestio je, na toj istoj konferenciji, nemački ambasador u Beogradu Vilfrid Gruber, najavljujući da će taj izveštaj biti predat i Haškom tribunalu, kako bi se, uz druge dokaze i izjave očevidaca, pokrenuo postupak protiv onih koji su izvršili zločin u Račku. Tog trenutka je za naručioce račkog “horor zločina” bilo najvažnije jedino da je on “izvršen” i da se eliminišu tvrdnje srpske strane i nekih medija da je on isceniran.



Izvor: Novosti /  Đorđe Jevtić .....

Rat može da počne


HELEN Ranta je i tada potvrdila da je za kašnjenje Izveštaja odgovornost preuzelo nemačko Ministarstvo inostranih poslova. I u potonjoj izjavi ona je navodila:

- Bilo je pritisaka sa različitih strana... U načelu sam, za vreme svog boravka u Račku, instrukcije dobijala od nemačkog ministarstva inostranih poslova. Ambasador Kristijan Pauls me neposredno pred konferenciju instruisao... Cela ta situacija je bila veoma delikatna. Možda ću jednoga dana moći otvoreno da govorim o tome šta je to bilo u Račku. Sada je to nemoguće.
U ono vreme, međutim, ništa nije smelo da bude sporno: izmišljeni masakr je potvrđen, albanska delegacija je istoga dana u Parizu, pod pritiskom Amerike i NATO vođa, potpisala sporazum iz Rambujea, srpska ga je odbila i alibi za rat je bio gotov. Američki predsednik Bil Klinton je dva dana kasnije, pripremajući svoju i NATO vazdušnu armadu za napad na Jugoslaviju, uzviknuo:
- Trebalo bi da se podsetimo šta se dogodilo u selu Račak... nevini muškarci, žene i deca odvedeni su iz svojih kuća u jaruge, naterani da kleče u prašini i pokošeni rafalima, ni zbog čega što su učinili, nego samo zbog toga što jesu to što jesu.
Medlin Olbrajt je u jednoj emisiji na Si-Bi-Es kanalu izjavila da su u Račku “pronađene desetine ljudi sa prerezanim grkljanima” ističući da je to “otrežnjavajući incident" koji je dokazivao da su razgovori u Rambujeu bili besmisleni i da je "humanitarno bombardovanje jedino pribežište”...
TAKO je i bilo: sedam dana posle Rantinog solo obraćanja javnosti i medijske kampanje o “svakodnevnim masakrima i nasilju nad albanskim civilima”, u čemu su slike iz Račka dominirale, usledila je i tzv. vazdušna kampanja, odnosno agresija nad Srbijom i Crnom Gorom, umilno nazvana “Milosrdni anđeo”...

Konačan izveštaj finskih veštaka, odnosno ekipe EU, o forenzičkoj ekspertizi stradalih Albanaca u Račku obelodanjen je tek dve godine kasnije. Predat je za štampu u časopisu "Forensic Science International" 8. maja 2000. godine, a časopis je izašao iz štampe tek 15. febuara 2001. godine. Uz prethodna objašnjenja proceduralne prirode i uz opasku da nije imao prilike da uzme uzorke za analizu barutnih čestica pre pomeranja žrtava sa mesta gde su nađene, i finski eksperti su utvrdili da je na žrtvama nađen različit broj rana nanetih vatrenim oružjem, dok ostale značajne povrede nisu nađene: Utvrđeno je da su u svim slučajevima smrt izazvale povrede nanete vatrenim oružjem. Određivanje uzroka smrti od strane sudsko-medicinskog tima Evropske unije u potpunosti je zasnovan na obdukcionim nalazima. Po kriterijumima koje je predložila Svetska zdravstvena organizacija, radilo se o ubistvu, ratu ili nekom trećem nepouzdanom uzorku, većina ulaznih rana ima dijametar manji od 15 mm. Unutrašnje povrede uključuju i oštećenja nekih većih kostiju. U 11 slučajeva povrede su nanete verovatno rafalnom paljbom. Projektili ili delovi projektila nađeni su u telima nekoliko stradalih osoba. Može se zaključiti da je korišćeno snažno oružje, relativno malog kalibra, sa mogućnošću rafalne paljbe, najverovatnije vojničke puške, iako detaljna balistička istraživanja nisu mogla da budu sprovedena od strane ovog tima. Kod šest žrtava nađene su postmortalne povrede, najverovatnije nanete od životinja. Ovome treba dodati da je postmortalna dekapitacija kod dva leša prouzrokovana od životinja posle ozbiljne povrede glave. Nisu nađeni znaci postmortalnih mutilacija. Vreme nastupanja smrti je istovetno za sve osobe...”
SUDSKO-MEDICINSKI patolozi EU FET tima nisu dali nijedno sporno mišljenje koje se tiče aspekata međunarodnog prava i, takođe, isticali su da meću njima i ekspertima iz Jugoslavije i Belorusije “uz male razlike u nekim praktičnim pitanjima između različitih škola, vlada krajnje razumevanje”. Da su "nalazi sa autopsija diskutovani u pravom profesionalnom saglasju” i da su “konačni zaključci bili istovetni”.
I ovlašno čitanje ovog izveštaja jasno upućuje na zaključak, istovetan kao i onaj u izveštaju jugoslovenskih i beloruskih eksperata, da se u Račku nije zbio masakr, makar ne po načinu likvidacije žrtava. Nigde ni traga od onih opisa o izbodenim očima, odsečenim glavama, ili drugim nakaznim scenama. U njemu nema komentara koji bi sugerisali zaključke poput Vokerovog “masakra nedužnih civila” ili Rantinih sugestija da su “nenaoružani civili ubijeni tamo gde su nađeni”, te da je to “zločin protiv čovečnosti”, ali nema ni nekih drugih konstatacija koje bi naginjale na srpsku stranu.
Ovaj izveštaj su potpisala i objavila tri sudska lekara Juha Rainio, Kaisa Lalu i Anti Pentila sa Katedre za forenzičku medicinu Univerziteta u Helsinkiju, ali na njemu nije stajalo ime četvrtog člana ekipe, odnosno njenog šefa dr Helen Rante.
POSLE dve godine, kada je "Slučaj Račak" već zaboravljen, i Evropska unija je skinula embargo sa "Rezimea Izveštaja ekspertskog tima EU" koji je, posle dva uviđaja na mestu događaja, taj tim podneo 22. juna 2000. godine. Naime, kako u januaru 1999. godine zbog aktuelnih sukoba nije bilo moguće da tim EU obavi i istragu na licu mesta, što je suštinski deo svake validne analize, to je odlučeno da se ona naknadno obavi. Učinjeno je to novembra 1999. i u martu 2000. godine, kada su na mestu događaja, sem sudsko-medicinskih veštaka, prisustvovali i istražitelji Haškog tribunala. Uz pomoć detektora metala eksperti EU su na širem prostoru gde su pronađene žrtve otkrili nekoliko metaka i čaura na dubini od 15 cm. Meci nisu pronađeni ni u jaruzi gde su žrtve pronađene na gomili, ni u njenoj blizini, a većina čaura pronađena je u žbunju oko jaruge. Ali, zbog odsustva oružja nije moglo da se utvrdi da li meci odgovaraju čaurama. Upoređivane su fotografije i obavljena kompjuterska animacija terena radi dobijanja vidokruga.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić .....

Adut - slaba karika


NAKNADNA istraga nije dala nikakvu novu argumentaciju za bilo koju kvalifikaciju, niti za promenu mišljenja o događaju u Račku, ali je ta dopunska ekspertiza samo doprinela dodatnom zamešateljstvu, udaljavanju od prave istine i ponovnim pokušajima manipulacije. Šef kosovskog dela istrage Haškog tribunala Denis Miler (opet Nemac?) je tada ocenio da je “savršeno jasno da je u Račku izvršeno masovno ubistvo” i da su za to ubistvo “odgovorni pripadnici srpskih snaga bezbednosti, a da su žrtve bili civili, ubijeni u stilu egzekucije”. No, ni ovaj zvaničnik zemlje koja je i u ovom slučaju vodila glavnu reč u operacionalizaciji povoda za kasniju međunarodnu egzekuciju prema SRJ, nije se usudio da slučaj nazove masakrom već se držao formulacije koja je upotrebljena i u haškoj optužnici.
Knjiga dosijea o "slučaju Račak" još nije, evo već više od sedam godina, potpuno sklopljena. Naprotiv. Ona se sada dodatno ispisuje na Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Navodni masakr u Račku je prva tačka tzv. kosovske optužnice Haškog tribunala. U njoj se, uz opisivanje prethodnih političkih i vojnih događanja, o događaju u Račku kaže, između ostalog, da je ubijeno 45 nenaoružanih kosovskih Albanaca. Precizira se da je Vojska Jugoslavije prvo granatirala selo, a potom su ušle specijalne jedinice srpske policije koje su pretresale kuće, odvajale muškarce od žena i po selu pucale na meštane koji su pokušali da pobegnu.
Grupa od oko 25 muškaraca pokušala je, kako se navodi, da se sakrije u jednoj zgradi, ali su ih srpski policajci otkrili. Tukli su ih, a zatim odveli na obližnje brdo, gde su ih ubili iz vatrenog oružja. Taj zločin su, isticalo se, potvrdili predstavnici međunarodne misije i organizacije za zaštitu ljudskih prava.
KAO najjači adut optužnice o navodnom zločinstvu srpskih snaga na Kosovu i Metohiji, "slučaj Račak" je, međutim, u dosadašnjem toku procesa protiv Slobodana Miloševića pred haškim sudom zapravo ispao najslabija njena karika. Tom utisku doprineli su ne samo nesigurni albanski svedoci iz druge i treće ruke, nego i nanovo veoma konfuzno svedočenje misteriozne doktorke Helen Rante i, posebno, novi argumenti svedoka optuženog koji su do temelja poljuljali navode i Tužilaštva i njenih svedoka.
Vođa ekspertskog tima EU je, doduše, na svedočenju protiv Miloševića, 12. marta 2003. godine, bila najpre kategorična da su srpske snage u Račku postreljale 40 albanskih civila, ali je u sučeljavanju sa optuženim nanovo upadala u konfuziju, odgovarajući u maniru “jeste-nije”, odnosno čas potvrđujući čas dovodeći u pitanje prethodno kazano, posebno ono što je u međuvremenu tvrdila u mnoštvu izjava i intervjua datih medijima.

Ranta je i na sudu ponovo potvrdila da su u Račku stradali “nenaoružani civili”, a kada je Milošević upitao jesu li “nedužni civili” stradali u borbi ili streljani, ona je odgovorila da nikad nije koristila reč streljani, već da su najverovatnije ustreljeni (ubijeni) na mestu gde su pronađeni.
Neslavna Finkinja se iznenadila i kada je Milošević pokazao fotografiju groba u Račku na kojem je, uz ime i przime, na jednom spomeniku ispisano da je onog famoznog 15. januara 1999. godine “pao kao borac OVK”. Ona je odgovorila da je bila na groblju u Račku, na kojem su sahranjeni ubijeni, ali da taj grob nije videla, na šta je predsedavajući sudskog veća Tribunala Ričard Mej tu neprijatnu scenu presekao neočekivanom konstatacijom: “Niko ne spori da su ubijeni i neki iz OVK.” Bilo je to jedno od prvih priznanja na sudu o učešću nekih pripadnika OVK u račačkom događaju.
I RANTA je na petu godišnjicu događaja u Račku u intervjuu nemačkom “Berliner cajtungu” zamerila Tribunalu što nije istražio okolnosti koje su, kako je rekla, ukazivale na ”teške okršaje srpskih snaga i albanskih boraca” i time je makar delom priznala da se u Račku zbio sukob i da su tamo poginuli i neki naoružani Albanci, a ne kako je pre toga, kao i na suđenju, govorila da su stradali isključivo nenaoružani civili.
U međuvremenu, kako je rasprava u Hagu odmicala sa sumnjivim svedocima Tužilaštva, posebno kosovskih Albanaca, “prijatelji suda” su jednog trenutka preporučili Sudskom veću Tribunala (čiji se predsednik Ričard Mej neposredno pre toga naprasno razboleo i ubrzo preminuo) da iz optužnice odstrane događaj u Račku. Oni su taj predlog obrazlažili time da se taj incident desio pre početka rata, pa se ne može podvesti pod ratni zločin.
Prema tumačenjima ovih advokata pomagača sudu, rat na Kosovu i Metohiji nije počeo 28. februara 1998. godine, kako navodi Tužilaštvo, već 24. marta 1999. kada je počelo bombardovanje SRJ od NATO-a. Osim toga, “prijatelji” haškog suda su preporuku o eliminisanju Račka iz optužnice sugerisali i zbog nedostatka dokaza i sumnjivih svedoka Tužilaštva, nastojeći tako da spasu čast Međunarodnom sudu... Naravno, Veće tu preporuku nije prihvatilo i suđenje bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, u delu koji se odnosio na sukob u Račku, zapadalo je u sve veće kontroverze, jer su svedoci odbrane optuženog iznosili pouzdane argumente suprotne od navoda optužbe.

TAJNO U RAČKU
JEDAN od prvih svedoka, nemački novinar Bo Adam, potvrdio je da su, za razliku od tvrdnje u izveštaju OEBS-a, za prisustvo OVK u Račku znali u Posmatračkoj misiji EU, u čijem se izveštaju jasno to navodi. On je odgovorio da Ranta nije imala dokaza za tvrdnju da su u Račku stradali civili, ali da je to izrekla kada je šef OEBS-a Knut Volebek izdao saopštenje u kome se to tvrdilo. Ovaj svedok je potvrdio da je Ranta bila u Račku i to tajno, 21. marta 2000. godine, kada je i on tamo otišao da bi na licu mesta proverio neke sumnje.


Izvor: Novosti

Tajna tri žrtve

Ispitavši teren i razgovarajući sa Albancima, očevicima događaja, Bo Adamu, nemačkom novinaru, sami meštani potvrdili su je jedina žena poginula u sukobu, stradala, u stvari, u pucnjavi iz daljine a ne blizine, ada je pošla da pomogne bratu u borbi. Majka poginulog dečaka je Adamu pokazala mesto pogibije, koje stotinak metara od mesta odakle je pucano, pa se, dakle, ni u tom slučaju nije radilo o pogubljenju iz neposredne blizine. Na desetak metara dalje poginuo mu je otac, u rupi iz koje je pucao na policajce.

Jedan meštanin je ovom nemačkom novinaru ispričao kako mu je poginuo ujak na deset metara dalje, ali ne bežeći - nego u borbi, s puškom, iako se on nije nalazio na listi boraca OVK koju je sačinio OEBS, već na listi stradalih civila.

Novinar Bo Adam je doprineo da se reši i jedna od misterija oko broja poginulih. On je utvrdio da su od onih ukupno ubijenih 45, petorica bili iz Malopoljca i da su tamo, u svom selu i sahranjeni. Na seoskom groblju, na ulazu u Malopoljce, koje su obezbeđivali pripadnici OVK, video je zastave na grobovima. Jedan od pripadnika OVK je njemu i prevodiocu rekao da su tu sahranjeni pripadnici OVK poginuli u Račku.
- Iako se u izveštaju OEBS-a navodilo da su ubijeni bili civili, ja sam video da su oni bili ne civili nego borci OVK. Misija OEBS-a je krila identitet boraca OVK kako bi se tvrdilo da su stradali samo civili i time prikrila prava istina. Kao i na groblju u Račku, i tamo u Malopoljcu nalaze se grobovi sa zastavama za koje sami Albanci tvrde da su to grobovi pripadnika UČK. - Ne sporim da su neki ustreljani, ali kako? Ja sam ispitivao tri slučaja i ustanovio da nije bilo pogubljenja (streljanja) iz neposredne blizine. Znači da je moguće da su ustreljani u međusobnoj borbi. U Račku se vodila borba, to su mi svi potvrđivali - kazao je Adam pred haškim tribunalom.
TOKOM procesa u Hagu demistifikovane su i druge “misterije Račka”. Tako je svedok odbrane Danica Marinkvić, inače šef istražne ekipe Okružnog suda u Prištini, koja je obavila uviđaj, otkrila je da je upoređivanjem dvaju spiskova, svog i Tužilaštva, utvrdila da se imena 36 leševa slažu i na jednom i na drugom spisku, ali da se na listi Tužilaštva nalaze imena devet lica kojih nema na njenom spisku, dok imena četiri lica sa njene liste nema na onom drugom.
Uverljivost te činjenice da su se pojavila nova imena čak 13 poginulih, ona je potkrepila argumentom da je identitet svakog ubijenog utvrđen pomoću otisaka prstiju i da su oni posle obrade i preuzimanja od rodbine potvrđivani njihovim potpisom. Marinkovićeva je iznela sijaset relevantnih informacija i dokaza do kojih je ona došla, a koji su ukazivali na to da su svi poginuli bili naoružani vojnici OVK.
Neočekivano otkriće Danice Marinković izazvalo je veliki problem haškom tužilaštvu da se iz te neprijatne situacije iskobelja. Onda je uporni Najs ipak priznao suštinsku dilemu: - Moj problem je u tome da ja moram da predočim neke dokaze i argumente koje ova svedokinja treba da komentariše. To pokazuje ozbiljne poteškoće sa dokazima koje ova svedokinja predočava kao veoma značajne.
Tužilaštvo je nastojalo da prekobrojne poginule opravda putem različitih prezimena možda istih ljudi, što je navodno deo tradicije kod Albanaca. O tome je pokušao da nešto kao potvrdu dobije od prof. Saše Dobričanina, ali mu se to vratilo kao bumerang.
- Mi znamo da je od 40 tela identifikovano 37. Nisu identifikovana tri tela. To su bile osobe koje nisu bile obrezane, što je inače ključni običaj svih muslimana na svetu. Ta činjenica nedvosmisleno govori o prisustvu nemuslimana u Račku. Ta tri lica, namerno ili nenamerno, sahranjena na nekom drugom merstu, a ne na groblju u Račku - ukazao je Dobričanin, što je nanovo otvaralo nova pitanja.
KO su bili neobrezani muškarci?. Da li se radilo o nekim ubijenim osobama čiji se identitet nije smeo pojaviti u javnosti? Da li je moguće da su to bili pripadnici nekih stranih obaveštajnih ili drugih službi koji su pomagali Albancima u otporu srpskim snagama, pa bi pojavljivanje njihovih imena uticalo na dalji tok događaja na Kosovu, izazvalo međunarodni skandal, potvrdilo srpske tvrdnje kako neke strane sile uveliko pomažu OVK samo da bi ostvarile neke svoje strateške ambicije? Da li su to bili Vokerovi, ili nečiji drugi instruktori? Ta činjenica i dalje ostaje tajna.
Tužilaštvo je bilo prinuđeno da najavi da će dostaviti revidirani spisak imena stradalih u Račku, što je impliciralo na mogućnost izmene navoda optužnice u tom delu.
I sledeći svedok odbrane optuženog, Dragan Jašović, policijski inspektor SUP-a u Uroševcu u vreme događaja u Račku, na osnovu izjava koje je uzimao od Albanaca iz Račka i okolnih sela, rođaka i poznanika, kao “informatora” i preko prijateljskih veza, pre i posle tog sukoba, utvrdio je da su među 40 ubijenih u Račku, tri četvrtine, odnosno 30 bili pripadnici OVK. Za razliku od navoda optužnice i uporne tvrdnje u dotadašnjem toku procesa da su svi poginuli bili civili, tužilac Džefri Najs posle toga nije osporavao taj ključni dokaz o statusu žrtava u Račku. Naprotiv, on je priznao da je na osnovu analize dokumenata i Tužilaštvo došlo do sličnog podatka, odnosno da je među poginulima bilo 25 pripadnika OVK!

Polako su dovođene u pitanje i druge teze Tužilaštva, poput one o sumnjivosti metode “parafinska rukavica” i o tome da su stradali bili “nedužni civili”, samo zato što su uglavnom imali civilna odela. Šef srpskog tima prof. Saša Dobričanin je kao svedok optuženog energično odbacio Rantine laičke tvrdnje o toj metodi.

Neobični dokaz

- U SLUČAJU ubijenih u Račku, "parafinskom rukavicom" je takođe pouzdano dokazana indicija da su ubijeni upotrebljavali oružje. Nisu mogli da taj trag nitrata dobiju od veštačkog đubriva, na primer, koje se u januaru, usred zime i snega, nikako ne koristi. Indikativna je sama činjenica da se kod tolikog broja ljudi, čak 37, nađu tragovi nitrata. To jasno upućuje na zaključak da su to bile naoružane osobe koje su pucale iz vatrenog oružja - naveo je Dobričanin.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić .....

Keče - gde treba


- LjUDI sa višeslojnom odećom svakako ne sede u kući u ranim jutarnjim časovima, već su obučeni tako da bi bili napolju. Moje iskustvo sa drugih slučajeva u kojima su poginuli Albanci u sukobu sa policijom, govori da su oni uglavnom imali spoljni deo odeće ili crne ili tamnosive boje i da su bili naoružani pripadnici seoske straže ili pripadnici OVK. Tada, naime, OVK nije imala dovoljno vojničkih uniformi da obuče sve svoje pripadnike, pa su oni koristili tamnu i tamnosivu odeću da bi se time ujednačili i obeležili svoju vojničku pripadnost. To da su neki imali i drukčiju odeću, nije pouzdana indicija. Mnogi koje sam video na drugim mestima nosili su raznobojnu civilnu odeću, pa su takođe bili pripadnici OVK - pojasnio je Dobričanin.

Živu diskusiju izazvale su fotografije koje je Milošević prikazao, posebno ona na kojoj se vidi kako ubijeni Albanac leži opružen na zemlji sa kečetom na glavi: - Nikada u svojoj karijeri nisam video da se desi da kada čovek padne, da mu na glavi ostane kapa ovoga tipa. Ovaj čovek je prostreljen kroz glavu, a u tom slučaju sigurno je da mu keče ne bi ostalo na glavi, pogotovu što je ono najčešće zabačeno unazad i nije ničim pričvršćeno. I kape drugog tipa bi u ovakvim prilikama pale, a ova posebno, jer površno stoji na temenu. Ova kapa je plitka i poluloptastog oblika, laka za padanje i u ovakvim slučajevima obavezno padne, bliže ili dalje. Na nekim fotografijama smo videli dvojicu s kapama na glavi, a tela okrenutih ka brdu, pa nije moguće da im kape ostanu na glavi, niti da se tela pri padu, na kosini, ne kotrljaju.

I na tvrdnju Tužilaštva da je Vojska navodno granatirala Račak, uz pokazivanje više fotosa sa oštećenim krovovima kuća, Marinkovićeva i Dobričanin su energično demantovali, ponovivši u više navrata da oni pri boravku u Račku nisu videli nijednu kuću sa oštećenjima, podvlačeći da su te fotografije mogle da govore o kasnijim oštećenjima.

NI nastojanja tužilaca - da na osnovu sumnjivih, mutnih fotografija ili naknadno pribavljenih metaka koji su, navodno, bili u telima poginulih, uglova ulaznih i izlaznih rana ili položaja pri padu - iznude dokaze o ubijenima, nisu urodila plodom. Dobričanin, ekspert za sudsku medicinu, demantovao da se na osnovu položaja tela na tako mutnim fotografijama može dati validan odgovor, i da je to nezahvalan i sumnjiv posao.

U toku unakrsnog ispitivanja prof. Dobričanina, tužilac Najs je iznenada naveo da je tužilaštvo u međuvremenu stupilo u kontakt sa dr Helen Rantom, da ima nameru da je ponovo pozove i da će možda tražiti odlaganje ispitivanja ovog svedoka. U stvari, misteriozna Ranta se već nalazila u samom Hagu i pratila tok svedočenja prof. Dobričanina. Tužilaštvo je čak nameravalo da Rantu, mada ju je već jednom ispitivalo, ponovo izvede kao kontrasvedoka, kako bi relativizovalo svedočenje srpskog eksperta za sudsku medicinu, što je još jedna indicija da su se i tužilaštvo i dr Helen Ranta našli uza zid i da su njihove tvrdnje polako gube snagu pred argumentima odbrane. Sud je, međutim, odbio eventualno Rantino pojavljivanje, jasno stavivši do znanja da, što se Suda tiče, može slobodno da se vrati kući.

Dr Slaviša - Saša Dobričanin nanovo je oživeo maloznane ili već zaboravljene podatke da su finski stručnjaci za sudsku medicinu na Kosovu boravili i ranije i da je Ranta i pre Račka pravila smicalice. Ona je sa timom iz Finske u Prištinu došla najpre u drugoj polovini 1998. godine, posle otkrivanja one stravične Krečane u Klečki u kojoj su spaljene na desetine srpskih civila, ali u tom istraživanju nisu učestvovali, niti su za to pokazivali interesovanje. Oni su nadgledali istragu srpske ekipe stradalih Srba u Glođanu, a potom je trebalo zajedno da rade na slučaju u Gornjem Obrinju, gde su stradali Albanci. Kada je srpska ekipa krenula zajedno sa finskim timom iz Obrinja, sa njima su, tog hladnog i snegovitog decembra 1998, krenuli i finski ambasdor sa suprugom i prvi sekretar nemačke ambasade, kojima nije bilo mesta na ekshumaciji. Sve je to bilo čudno i indikativno. Ali, još zanimljivije bilo je to što su se na jednoj ledini pre Obrinja, odjednom pojavili neki ljudi u civilu, pretrčavali i zauzimali položaje. - Nama su policajci, koji su nas pratili, javili da su to pripadnici OVK, da nam se sprema klopka i likvidacija i sugerisali su nam da se odmah vratimo nazad. To smo i učinili - ispričao je Dobričanin prvo negativno iskustvo sa Helen Rantom.
SASVIM je izvesno i to da su u Račku likvidirani najvećim delom, ako ne svi, pripadnici OVK, odnosno naoružani Albanci koji su bili spremni ili su već učestvovali u sukobu sa srpskim snagama. Na to, uostalom, rečito upućuje činjenica da se njima svake godine 15. janaura odaje posebna pošta, drže vatreni govori u kojima se oni proglašavaju za junake i heroje koji su poginuli za albansko Kosovo, objavljuju im se čitulje u novinama i, uopšte, predstavljaju kao "borci pali za oslobođenje od srpskog okupatora". Uz to, u Račku i na Kosovu u celini, mnogi se strani zaslužnici za takvo, nezavisno Kosovo bez Srba i uticaja srpske države, od juna 1999. godine, slave kao veliki i trajni prijatelji albanskog naroda.

Među njima posebno Vilijam Voker. Kada se Voker ponovo obreo na Kosovu, juna 2001. godine, najpre je posetio i Račak, gde mu je "ukazana velika počast i odato priznanje za zasluge oko pripreme terena za ulazak mirovne misije na Kosovo" i to tako što je Račak promenio naziv u Vokerovo Selo a brdo odakle je krenula Vokerova priča o "masakru" njegovih "nevinih stanovnika" preimenovano je u Vokerovo brdo, dok je u Prištini proglašen za počasnog građanina. Kontroverzni Voker je na Kosovo dolazio više puta, verovatno da preuzme deo po deo svoje apanaže za učinjeno. Za uzvrat, stalno je govorio da Albanci treba da budu slobodni i da žive u svojoj nezavisnoj državi, pri čemu je izražavao spremnost da im pomogne u pripremama za najavljene razgovore sa Srbijom!?


MISTERIJA

JEDNA od misterije Račka i dalje je i broj poginulih. Tek je tokom pretresa pred haškim sudom potvrđeno da je broj poginulih Albanaca u Račku bio veći, neki tvrde znatno veći od onih 40 obdukovanih. Ima tvrdnji od izvora bliskih policiji i učesnicima akcije, koji navode da su ubijeni bezmalo svi pripadnici OVK koji su se nalazili u selu, preciznije, jedan izvor tvrdi da je toga dana likvidirano 96 terorista. U toj brojci se krije i deo ključa "račačke misterije".


Izvor: Novosti