Gospodari rata

SADRŽAJ
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
38.

1.
     Čudovište je plakalo kao malo dete. Ne zbog griže savesti što je ubilo trideset šestoro ljudi, nego zato što je bilo tako daleko od svoje rodne planete. Korson je mogao da razume taj užas: morao je da uloži silan napor da mu i sam ne podlegne.
     Rukama je pipao tle u mraku, lagano, strahujući da se ne ozledi vlatima trave, oštrim poput žileta, kako je stajalo u Uputstvima. Tek kada je opipao izvestan slobodan prostor, beskrajno polako, krenuo je malo napred. S te strane, trava je bila meka kao kakvo krzno. Iznenađen, Korson povuče ruku. Vlati trave su morale biti tvrde i oštre. Urija je bila opasan svet, neprijateljski. Prema Uputstvima, meke vlati predstavljale su siguran znak klopke. Urija je bila u ratu sa Zemljom.
     Sada je najpreče bilo saznati jesu li domoroci već otkrili dolazak Čudovišta i Žorža Korsona. Čudovište je bilo sposobno da im se odupre, ali ne i Korson. Pretresao je po dvadeseti put istu misao: domoroci su videli brod koji se sunovratio sav u plamenu i morali su smatrati da mu je posada mrtva. Oni neće krenuti u potragu tokom noći ako je džungla Urije i upola tako opasna kao što su tvrdila Uputstva.
     Ovo razmišljanje uvek je dovodilo Korsona do istog zaključka. Morao je da se suoči s tri smrtne opasnosti: Čudovištem, domorocima i faunom Urije. Odmeravajući opasnosti, on reši da se uspravi. Dalje neće ići četvoronoške. Ako bi se našao u blizini Čudovišta, to bi ga stajalo života. Mogao je da proceni pravac u kom se nalazilo Čudovište, ali nije bio u stanju da dokuči koliko ih je rastojanje delilo. Noć je upijala zvukove. Ili ih je strah prigušivao. On se podiže lagano, sasvim lagano, izbegavajući da gnječi travu i hipotetično lišće. Poviše glave spokojno su sijale zvezde, neke nepoznate, ali nimalo neprijateljske zvezde, slične onima koje je već gledao, desetinama puta, sa površine svetova raštrkanih po raznim sektorima Galaksije. Pogled na zvezdani svod bio je okrepljujući, ali i lišen smisla. Nekada su, na Zemlji, ljudi skovali nazive za sazvežđa koja su smatrali nepromenljivim, a koja su bila samo proizvoljan i nepostojan poredak zvezda viđen s jednog privremeno povlašćenog mesta. Povlašćenost je prestala, a s njom je nestao i strogi poredak propisan zvezdama.
     Stanje nije bilo beznadežno, mislio je Korson. Raspolagao je valjanim oružjem, ali gotovo ispražnjenim. Uoči samog udesa upravo je jeo i pio, što mu je pružalo više časovnu nesputanost elementarnim potrebama. Svežina vazduha sprečavala ga je da utone u san. Bio je jedini preživeli od trideset sedmočlane posade; dakle, pravi srećković. Ni ranjen ni sputan, mogao je znači slobodno da se kreće.
     Piska Čudovišta postade dvostruko jača, što Korsona trže iz razmišljanja i privuče mu pozornost. Da se nije zatekao u neposrednoj blizini kaveza sa Čudovištem u trenutku kada je ono krenulo napred, sada bi verovatno lebdeo u vidu pare u gornjim slojevima Urijine atmosfere. Pokušavao je da opšti sa Čudovištem, saobrazno svom pozivu. S druge strane nevidljive pregrade, Čudovište ga je netremice motrilo sa šest od osamnaest očiju - koliko mu je opasavalo deo tela dogovorno nazvan strukom. Te oči bez kapaka menjale su boju nestalnim ritmom, što je bio jedan od načina opštenja Čudovišta. Ono je opštilo i tako što je po podu kaveza tipkalo sa po šest dugih prstiju, koliko je imala svaka od njegovih šest šapa, naoružanih po jednom kandžom. Istovremeno se iz gornjeg otvora Čudovišta, koje Korson nije mogao videti, izvijala sumorna i jednolična rika. Čudovište je bilo barem trostruko veće od njega i usta su mu bila obrasla šumom vlakana koja su izdaleka mogla izgledati kao dlake, ali koja su izbliza u priličnoj meri ličila na ono što su zapravo i bila - na tanke žice čvrste kao čelik, kadre da pruže ubojitu odbranu, ali i da posluže kao taktilne antene.
     Korson uopšte nije sumnjao da je Čudovište bilo obdareno razumom. Uputstva su to, uostalom, i tvrdila. Možda je ono bilo čak i inteligentnije od čoveka. Velika slabost vrste kojoj je pripadalo Čudovište bila je u tome što ona nije znala - možda iz pukog prezira - za društvo, taj veliki izum koji je podario moć čoveku i nekim drugim rasama. Uputstva su potvrđivala da taj slučaj nije bio i jedini. Na samoj Zemlji, pre kosmičke ere i sistematske eksploatacije okeana, postojala je u morima jedna inteligentna vrsta, neobično individualistička, koja se nikada nije potrudila da izgradi civilizaciju - vrsta delfina. Njeno istrebljenje bilo je posledica nehata. Ali izgradnja društva više nije bila dovoljno jemstvo za opstanak neke vrste. Nepomirljivi rat između Urije i Zemlje sve više je to dokazivao.
     Oči, prsti i glas Čudovišta, s druge strane nevidljive pregrade, saopštavali su stalno istu stvar, jasnu i glasnu, iako Korson nije bio kadar da odgonetne jezik Čudovišta:
     "Uništiću te čim budem mogao." Iz nekog Korsonu nepoznatog razloga, ta prilika se iznenada ukazala. Korson nije mogao da veruje da su brodski generatori popustili. Verovatnije je bilo da su ih snage Urije otkrile i otvorile vatru. U onoj pikosekundi, koja je računarima bila potrebna da bi pokrenuli zaštitne ekrane i tokom koje je energetski potencijal kaveza bio oslabljen, Čudovište je krenulo u napad neverovatne siline. Pribegavši ograničenoj kontroli prostora i vremena, za koju je bilo sposobno, ono je jedan deo svoje okoline poslalo daleko kroz svemir, što je izazvalo katastrofu. Bio je to više nego ubedljiv dokaz da Čudovište odista predstavlja najstrašnije oružje koje je Zemlja angažovala u ratu protiv Urije.
     Ni Korson ni Čudovište nisu bili ubijeni prilikom prve eksplozije zato što je jedan bio zaštićen svojim energetskim kavezom, a drugi zaklonom iste vrste, ali manjim, koji je trebalo da ga zaštiti od eventualnog napada Čudovišta. Arhimed se obrušio prema vrtložnim ponorima urijanske atmosfere. Tog trenutka, po svemu sudeći, na brodu više nije bilo nikog živog osim Korsona i Čudovišta. Korson je uspeo blagovremeno da spoji svoj zaklon sa kavezom. Kada se olupina našla na nekoliko stotina metara od tla, Čudovište je prodorno kriknulo i, suočeno s pogibeljnom pretnjom, reagovalo. Premestilo se kroz vreme, za nekoliko delića sekundi, povlačeći za sobom i deo prostora koji ga je okruživao. Korson je bio deo toga prostora. Najednom se našao u društvu Čudovišta, izvan olupine, izbačen u atmosferu. Ostatak njegovog energetskog zaklona ublažio je udar. Čudovište, zabrinuto za vlastitu bezbednost, učinilo je ostalo. Korson se spustio kraj njega, ali je koristeći se njegovom pometnjom, uspeo da se udalji, pipajući po mraku.
     Ceo slučaj je bio zastrašujuća demonstracija sposobnosti Čudovišta. Korson je znao za neke od njih, dok je druge samo naslućivao, ali se nikada nije odvažio da u svojim izveštajima ukaže koliko bi to stvorenje bilo teško ubiti.
     Zamislite neku životinju koju progoni hajka. Saterana u škripac, ona pruža poslednji otpor. Napadači oklevaju trenutak. Izgleda da ih nekakva nevidljiva barijera razdvaja od progonjene zveri. Potom ponovo kreću i - najednom se nađu vraćeni sekundu u prošlost. Ili dve sekunde. Tačno tamo gde su se nalazili pre nego će preći nevidljivu granicu. Oni nikada ne stižu do svog plena zato što ih on, bez oklevanja, odbacuje u prošlost. A kad to izazove pometnju među njima, on uzvraća napad.
     Sada zamislite da je ta životinja neko Čudovište, obdareno inteligencijom u najmanju ruku ravnom čovekovoj, s refleksima bržim od ražinih, neumoljive okrutnosti i s neutoljivom mržnjom prema svemu što mu nije nalik.
     Tako ćete steći predstavu o Čudovištu.
     Ono je moglo kontrolisati otprilike sedam sekundi lokalnog vremena oko sebe, u prošlosti kao i u budućnosti. Moglo je da otrgne od budućnosti delić svemira i da ga odbaci nekoliko sekundi u prošlost. Ili obrnuto. I da predvidi šta će se dogoditi nekoliko sekundi pre nego se to doista i desi, barem za nekog slepog posmatrača, ljudsko biće recimo.
     Otud njegov iznenadni napad na svemirskom brodu. Čudovište je znalo pre ljudi i mašina kada će stupiti u dejstvo urijanska flota, zemaljske baterije ili nesrećni slučaj. Ono je dovoljno precizno odredilo pikosekundu tokom koje će rešetke njegovog kaveza od čiste energije biti oslabljene. Reagovalo je u pravom trenutku i pobedilo. Ili izgubilo. Stvar gledišta.
     Čudovište je, u svakom slučaju, bilo namenjeno za Uriju. Posle trideset godina uzaludne borbe protiv carstva Urije, snage Sunčevog sistema najzad su smislile taktiku kojom je trebalo da pokore ohole prinčeve. Tačnije rečeno, one su, deset godina ranije, naišle na saveznika koji ih je stajao jednu flotu, izvestan broj odvojenih brodova i jednu svemirsku bazu, kao i jedan svet koji je valjalo evakuisati i jedan planetni sistem koji je trebalo izolovati i nadgledati; uz to je još išao i izvestan broj žrtava koje su prećutane kao državna tajna. Ukratko, temeljito su ispitana, mada to nipošto nije planski učinjeno, dejstva za sada poslednjeg oružja. Primena: raspiriti na jednoj planeti carstva, po mogućnosti glavnoj, najcrnje zlo koje je istorija zabeležila. Briga: ne povrediti zvanično odredbe primirja koje je okončalo vrelo razdoblje rata i koga su se prećutno pridržavale obe strane punih dvadeset godina. Način upotrebe: iskrcati Čudovište u određeno područje Urije, ostavši neotkriven, i pustiti ga da dela.
     Šest meseci kasnije, Čudovište bi izrodilo blizu osamnaest hiljada sebi sličnih stvorenja. Najviše godinu dana potom, glavna planeta carstva Urije postala bi žrtva panike. Prinčevi Urije morali bi da bace ponos pod noge i da se obrate za pomoć snagama Sunčevog sistema da ih oslobode Čudovišta. A potom ih ponovo izgrade. Već pet ili šest hiljada godina to je bio neminovan ishod svih ratova: pobednik je ponovo gradio za pobeđenog. Na svoj način.
     Greška koja se po svaku cenu morala izbeći: da se oda poreklo Arhimeda. Kada bi prinčevi Urije mogli ustanoviti da je Čudovište na njihovo tle bilo iskrcano sa broda snaga Sunčevog sistema, ove bi imale priličnih muka da Galaktički kongres uvaži njihovo gledište. Zapretilo bi im progonstvo.
     Progonstvo: prekid svakog ovlašćenog međuzvezdanog saobraćaja, zaplena trgovačkih brodova izvan nacionalnih sistema, uništenje u prisustvu ratnih brodova, stavljanje podanika van zakona. Trajanje: neograničeno.
     Zbog svih tih razloga, misija Arhimeda bila je samoubilačka. U tom pogledu ona je sada predstavljala potpun uspeh, osim u jednoj pojedinosti - Žorž Korson je preživeo. Od broda nije ostao ni delić koji bi dopuštao da mu se utvrdi poreklo. Prinčevi Urije mogli bi biti prisiljeni da prihvate objašnjenje da je Čudovište dospelo na glavnu planetu na vlastitom brodu. Jedino su Zemljani tačno znali koordinate planete sa koje je ono poticalo, kao i okolnost da su tehnološke mogućnosti njegove vrste prilično slabe.
     Jedini trag koji bi omogućio prinčevima da odrede poreklo Čudovišta bio je sam Korson. Kada bi domoroci uspeli da ga zarobe, imali bi nepobitan dokaz Zemljine krivice. Logično rešenje za Korsona bilo je samouništenje. On je toga bio svestan. Ali nije raspolagao nikakvim sredstvom koje bi mu omogućilo da potpuno nestane. Municijom iz pištolja mogao je jedino da se ubije. Čudovište bi ga raznelo na komade, ali bi na zemljištu ostalo dovoljno tragova da se uveri Galaktički kongres. Na planeti nije bilo dovoljno duboke provalije u kojoj gonioci ne bi pronašli njegovo telo. Korson je imao izgleda da prođe neprimećen jedino ako ostane u životu.
     U svakom slučaju, Čudovište je bilo dovedeno na odredište.

2.

     Noć je Korsona štitila od Čudovišta, čije oči nisu opažale infracrveno, pa čak ni crveno zračenje, ali koje su dosta dobro videle pri ultraljubičastom svetlu. Ono je isto tako bilo sposobno da se kreće po mraku projektujući ispred sebe mrežu ultrazvukova. Ali sada je bilo previše obuzeto samosažaljenjem da bi krenulo u potragu za Korsonom.
     Korson je očajnički pokušavao da shvati prirodu nevolje koja je tištila Čudovište. Praktično je bio siguran da Čudovište ne zna za strah. Na njegovoj rodnoj planeti nije postojao nijedan neprijatelj koji mu je mogao ozbiljno ugroziti život. Ono nije znalo za neuspehe i po svoj prilici nije bilo kadro da zamisli neprijatelja moćnijeg od sebe, sve dok nije srelo ljudska bića. Jedina granica demografskom širenju Čudovišta bila je glad. Ona su mogla da se množe samo ako su raspolagala dovoljnim viškom hrane. Bez toga, ostajali su besplodni. Jedna od glavnih teškoća sa kojom su se zoolozi suočili pri planiranju projekta bila je kako obezbediti dovoljno hrane Čudovištu.
     Korson takođe nije mogao poverovati da je Čudovište osećalo glad ili zimu. Njegov organizam predstavljao je moćnu mašinu, sposobnu da se zadovolji većinom organskih ili mineralnih supstanci. Bogate livade Urije mogle su da mu priušte najbolju hranu. Klima je prilično podsećala na onu iz najboljih oblasti njegove rodne planete. Sastav atmosfere se donekle razlikovao, ali ne u toj meri da bi naškodio jednom biću koje bi, prema sadašnjem iskustvu, moglo da opstane bez vidljivih teškoća desetina časova u bezvazdušnom prostoru ili da se valja u sumpornoj kiselini. Samoća nije bila osećanje koje bi Čudovište bacalo u očajanje. Opiti koji su se sastojali u puštanju Čudovišta na puste planetoide, radi proučavanja njihovog vladanja, pokazali su da su ona retko kada držala do sebi sličnih. Iako su običavali da se okupljaju u horde da bi preduzimali poduhvate, koji su premašivali snagu pojedinca, da bi se igrali ili da bi razmenjivali spore, koje su sadržale ekvivalentne gene, ipak nije izgledalo da su na bilo koji način skloni životu u stadima.
     Ne, ništa od svega toga ovde nije bilo posredi. Glas Čudovišta podsećao je na plač sasvim malog deteta, koje su nehotice ili da bi ga kaznili zatvorili u mračan plakar, gde se oseća izgubljeno kao u neizmernom svemiru, nedokučivom i zastrašujućem, nastanjenom prikazama i fantastičnim silama, u klopci iz koje nije kadro samo da se izvuče. Kada bi to bilo moguće, Korson bi rado stupio u kontakt sa Čudovištem i porazgovarao sa njim o prirodi te klopke. Ali to je bilo nemoguće. Tokom čitavog puta uporno je pokušavao da razgovara sa Čudovištem. Znao je da je ono sposobno za razne vrste rasuđivanja, ali nikada nije uspeo kao ni njegovi prethodnici, da zapodene s njim suvisli razgovor. Zbog jednog jedinog očiglednog razloga: neizlečivog neprijateljstva koje je Čudovište osećalo prema ljudskoj vrsti. Razlozi tome bili su nepoznati: u pitanju je mogao biti miris, boja, glasovi. Zoolozi su pokušali da obmanu Čudovište na različite načine. Uzalud. Tragedija Čudovišta bila je u tome što je ono bilo dovoljno inteligentno, tako da ga nisu mogli prevariti služeći se njegovim instiktima, a nedovoljno da bi otkrilo i ovladalo potmulim silama što su grmele u njemu, čineći ga veoma sklonim ubijanju.
     Pošto je načinio nekoliko koraka i posrnuo, a zatim puzao na kolenima više stotina metara, Korson je, iznemogao, rešio da zadrema, ali i da jednim uhom bude stalno na oprezu. Trgnuo se nakon, činilo mu se, jedva nekoliko minuta. Sat na ruci, međutim, pokazao mu je da je spavao četiri časa. Bila je još noć. Čudovište se bilo utišalo.
     Gust oblak mora da je prelazio nebom, jer su zvezde bile iščezle sa čitavog dela svoda levo od Korsona. Oblak se brzo kretao. Rub mu je bio oštar. Neko ogromno telo, bez sumnje kakva letelica za koju Korson nije nikada čuo, mada je proučio sve ratne naprave koje su upotrebljavali prinčevi Urije, nadletalo ga je nečujno. Prividna nevidljivost naprave otežavala je procenu njene visine i brzine. Ali kada se našla iznad Korsona, crna mrlja koju je ocrtavala na nebu brzo se povećala i on je imao taman toliko vremena da uvidi da će ga predmet smrviti.
     Ova utvara bila je ta koja je ućutkala Čudovište i ta iznenadna tišina razbudila je Korsona. Sa nekoliko sekundi prednosti, Čudovište je znalo šta će se dogoditi i na to je upozorilo, nehotično, svog privremenog ljudskog saveznika. Korson oseti da mu se krv ledi, a trbušni mišići grče. Steže oružje, ali bez ikakve stvarne nade. Nije sumnjao da je brod došao da ga zarobi. Znao je da njegova odlučnost ne vredi ništa protiv te ogromne naprave. Jedina taktika kojoj je mogao da pribegne bila je da, pošto bude zarobljen, nagovori stvorenje iz broda da primame Čudovište unutra. Po tom bi sve trebalo prepustiti ovom poslednjem, bez obzira na to u kakav ga kavez ili zatvor stavili. S malo sreće, nepoznati brod bi bio isto tako potpuno uništen kao i Arhimed, a prinčevi Urije ne bi saznali o prolasku Žorža Korsona.

3.

     Pojedinosti broda pomoliše se iz ništavila. Jedan svetlosni snop šiknu iz njegovog crnog i uglačanog trupa i obasja šikare u koje se Korson uvukao. Prinčevi Urije bili su, dakle, toliko samouvereni da nisu čak koristili ni projektor crne svetlosti. Instiktivno, Korson uperi oružje put fara. Donji deo broda bio je gladak i izbrušen kao površina kakvog dragulja. Njegov graditelj očigledno se ugledao na lepotu linija prirodnih kristala, prema kojima su bile uklopljene ploče. Ovaj brod uopšte nije ličio na ratnu napravu.
     Korson je očekivao da ga pogodi plotun, da udahne miris kakvog plina ili pak da oseti da mu na pleća pada rešetka neke čelične mreže. Vrebao je cvrkutavi glas urijanskog vojnika. Ali snop svetlosti se samo zadrža na njemu i više ga ne napusti. Brod se spusti još malo, a onda se umiri. Korson je mogao da mu dodirne dno uopšte se ne pridižući. Na kružnom spoljnom obodu broda zasvetleše velika okna. Korson je mogao oružjem da razbije jedno od njih, ali to nije učinio. Drhtao je, premda je bio više zainteresovan nego uznemiren netipičnim vladanjem, sa čisto vojnog stanovišta, brodske posade.
     Povijen u pasu, on krenu duž kružne površine. Pokušao je da zaviri u unutrašnjost broda, kroz okna, ali su ona bila zamućena. O unutrašnjosti je mogao steći samo izobličenu nejasnu predstavu. Učinilo mu se da je spazio čovekoliku priliku, što ga nije iznenadilo. Gledani s izvesne udaljenost, domoroci su mogli proći kao humanoidi.
     On načas zatvori oči, zaslepljen svetlošću. Jedna bleštavo obasjana vrata stadoše da se otvaraju na brodskom trupu povrh reda stepenika koji su visili u vazduhu. Korson promisli, a onda uskoči unutra. Vrata se lagano zatvoriše za njim, ali to ga, prema očekivanju, nije uznemirilo.
     "Slobodno uđite", reče mu neki mladi ženski glas. "Ne vidim zašto biste čekali u hodniku."
     Glas je bio ljudski. Ne oponašan, već pravi. Urijci su bili nesposobni da tako savršeno podražavaju ljudski glas. Neka mašina bi u tome uspela, ali Korson je sumnjao da bi se neprijatelj toliko trudio da još usavrši zamku u koju je on već bio upao. Zaraćene strane retko kada dočekuju osvajača kao turistu.
     Korson posluša. Gurnu jedna odškrinuta vrata, koja se uvukoše u pregradni zid. Pred njim se ukaza prostrana dvorana na čijem se dnu nalazilo golemo okno. Mogao je razgovetno da vidi zagasitu masu šume koju su nadletali, a na obzorju jednu svetliju liniju, treperavu, za koju je pretpostavio da je okean nad kojim je svitalo. Okrete se oko sebe. Pred njim je stajala mlada žena, obavijena svojevrsnom koprenom magle; nije imala ništa drugo na sebi. Plava kosa okruživala joj je ljupko lice, a u sivim očima on nije otkrio nikakvo neprijateljstvo. Videlo se da savršeno vlada sobom. Proteklo je pet godina od kako Korson nije video ništa drugo što bi ličilo na ženu sem plastoida koji su služili kao zamena na ratnim brodovima. Moć reprodukovanja vrste bila je suviše opasna da bi se u svemir vodila žena sposobna da rađa. Ova je bila neobično lepa. On povrati dah, proceni brzo situaciju i dopusti da u njemu ponovo na površinu izbiju borbeni refleksi. Za trenutak mu se učinilo kao da se neka druga ličnost nastanila u njemu. On upita:
     "Otkud znate da se zovem Korson?"
     Izraz lica mlade žene odao je iznenađenost pomešanu sa strahom. Korson shvati da je stavio prst na čvor situacije. Činjenica da je žena znala njegovo ime mogla je značiti da su prinčevi Urije raspolagali podrobnim obaveštenjima o misiji Arhimeda i da su znali ime svakom članu posade. S druge strane, žena je bila ljudsko biće, kao što joj je i glas bio ljudski, ali je njeno prisustvo na Uriji predstavljalo nedokučivu tajnu. Nijedan hirurg nije mogao obdariti Urijca takvom pojavom. Nikakva operacija ne bi omogućila da se dugi rožnati kljun zameni tim nežnim usnama. Da je mlada žena bila odevena, Korson bi još mogao da sumnja. Ali sve pojedinosti devojčine telesne građe odavale su njeno poreklo. Sasvim je jasno mogao da joj razabere pupak. Urijci su bili lišeni te pojedinosti, budući da su se legli iz jaja. A plastoidi nisu nikada dostizali takav stepen savršenstva.
     "Ali vi ste mi ga upravo kazali", primeti ona.
     "Vi ste me prvo nazvali mojim imenom", reče on, osećajući da se vrti ukrug.
     Mozak mu je brzo radio, ali uzalud. Osećao je jak nagon da ubije tu ženu i da se domogne broda, ali ona sigurno nije bila sama u njemu, a i morao je prethodno što više da sazna. Onda možda ne bi morao da je ubije.
     Korson nikada nije čuo da su ljudi prešli na stranu prinčeva Urije. U ratu, čiji je prvi i možda jedini uzrok bila velika biološka razlika, združena sa sposobnošću življenja na istoj vrsti svetova, zanat izdajice nije prolazio. On se najednom seti da ga nije zapahnuo karakterističan zadah Urijaca kada je ušao u brod. Osetio bi miris hlora da se na brodu našao jedan jedini Urijac. Pa ipak.
     "Vi ste zarobljenica?"
     Nije očekivao da ona to prizna, već jedino da mu da kakav znak.
     "Vaša pitanja su čudna."
     Ona širom otvori oči. Usne stadoše da joj drhte.
     "Vi ste stranac. Mislila sam... Zašto bih bila zarobljenica? Žene su na vašoj planeti zarobljenice?"
     Izraz lica joj se najednom promeni. On u njenim očima pročita silan strah.
     "Nisu."
     Devojka najednom vrisnu i stade da uzmiče, pokušavajući da nade neki predmet koji joj je mogao poslužiti kao oružje. On u magnovenju shvati šta mora da uradi. Pređe odajom, izbeže slab udarac koji je htela da mu nanese, stavi joj jednu ruku na usta, a drugom je zgrabi. Njegov palac i kažiprst potražiše vitalna mesta na grlu. Ona se sruši. Da je pritisnuo malo jače, bila bi mrtva. Bilo mu je dovoljno što ju je ošamutio. Obična nesvestica. Hteo je sebi da da vremena da razmisli.
     Obišao je brod i uverio se da su sami na njemu. To mu se učini neverovatnim. Prisustvo mlade žene na brodu za zabavu - na njemu nije bilo nijednog jedinog oružja - koji je krstario iznad šuma neprijateljske planete bilo je za njega nešto nepojmljivo. Otkrio je komandnu tablu, ali su mu uređaji za upravljanje ostali nerazumljivi. Jedna crvena tačka, koja je trebalo da predstavlja brod, kretala se po zidnoj mapi, ali on nije uspeo da prepozna kontinente i okeane Urije. Da se zapovednik Arhimeda nije prevario u planeti? Besmislica. Biljni svet, sunce, sastav vazduha bili su dovoljni da se prepozna Urija, a napad koji su pretrpeli odagnao je i poslednju sumnju.
     On baci pogled kroz jedno brodsko okno. Leteli su na visini od oko tri hiljade metara, a koliko je to Korson mogao da proceni, brzina im je iznosila četiri stotine kilometara na sat. Kroz desetak minuta, najviše, nadleteće okean.
     Vratio se u prvu odaju i seo u baroknu naslonjaču, gledajući u mladu ženu koju je položio na pod, potrudivši se da joj stavi jastuk pod glavu. Na ratnim brodovima retko se kad nađu jastuci. Vezeni jastuci. Pokušao je da se seti tačno šta se dogodilo otkad je kročio nogom na brod.
     Ona ga je pozvala po imenu.
     Pre nego što je otvorio usta.
     Izgledala je užasnuta
     Pre nego je i pomislio da se baci na nju.
     U izvesnoj meri, strah što ga je pročitao u njenim očima naveo ga je na akciju.
     Telepata?
     Ali ako je tako saznala za njegovo ime, njegov zadatak, kao i za postojanje Čudovišta, zašto onda nije pobegla, pogotovo ako je radila za prinčeve Urije.
     Ali ona je uzmakla pre nego je i pomislio da je savlada.
     Devojka poče da se meškolji i on stade da je vezuje. Iscepao je duge trake platna od nekih draperija. Na ratnom brodu se ne mogu naći draperije. Vezao joj je zglavke ruku i nogu. Usta joj nije zapušio. Pokušao je da dokuči prirodu odeće koja ju je obavijala. To nije bila tkanina, a ni plin. Ličilo je na treperavu maglu, tako laku da je prkosila pogledu. Samo su se krajičkom oka mogli jasno razabrati devojčini obrisi. Neka vrsta polja, ali svakako ne zaštitnog.
     Jezik kojim se služila da bi s njim govorila bio je čist pangal. Ali to nije ništa značilo. Njim su se Urijci služili jednako dobro kao i Zemljani. On je čak pokušao da uputi u osnove pangala - jezika koji je sujetno težio da postane zajednički sadržitelj inteligencije - Čudovište, ali uzalud. Kao i sve ostalo.
     Ali ovo poređenje sa Čudovištem ukazalo mu je na rešenje zagonetke.
     Mlada žena imala je barem jednu zajedničku crtu sa Čudovištem. Bila je sposobna da predvidi budućnost, u određenim granicama. Znala je od trenutka kada je ušao u brod da će joj on postaviti pitanje: "Kako znate da se zovem Korson?" Činjenica da se Korson rešio da je napadne zbog njenog straha nije menjala ništa na stvari, ali je postavljala problem prvog pokretača. Kao u većini vremenskih paradoksa. A oni koji su dolazili u dodir sa Čudovištima naučili su ponešto, najčešće na svoju štetu, o vremenskim paradoksima.
     Procenio je na oko dve minute sposobnost predviđanja budućnosti mlade žene. Bila je u tome bolja od Čudovišta. Ali to ni u čemu nije objašnjavalo tajnu njenog prisustva na Uriji.

4.

     Bilo se razdanilo pre više od jednog sata i oni su nadletali okean daleko od svih kontinenata. Korson je počinjao da se pita šta je čekala urijanska flota da bi se umešala, kada je mlada žena došla k svesti.
     "Vi ste grubijan, Korsone", kazala je. "Takav podlac dostojan prezira nije viđen još od varvarskih vremena snega Sunčevog sistema. Napasti ženu koja vas je prihvatila."
     On je pažljivo osmotri. Mada se uvijala u vezama, na njenom licu nije pročitao nikakvu strepnju, samo bes. Dakle, znala je da joj on trenutno neće naneti nikakvo zlo. Tanane crte njenog lica se opustiše i bes ustupi mesto hladnoj odlučnosti.
     Bila je suviše lepo odgojena da bi mu pljunula u lice, ali, moralno, ona mu je upravo to i radila.
     "Nemam izbora", reče on. "Rat je."
     Ona se upilji u njega, zaprepašćena.
     "O kakvom ratu govorite? Vi ste ludi, Korsone."
     "Žorž", reče on. "Žorž Korson."
     Barem to nije predvidela, ta dva sloga od kojih mu se sastojalo ime, ili još nije marila da ih upotrebi. Polako je počeo da je odvezuje. Shvatio je da je to bio razlog što joj se lice snuždilo. Pustila ga je da radi, ne rekavši ni reči. Potom ustade jednim pokretom, protrlja zglavke ruku, stade ispred njega i, pre nego je dospeo i da se makne, ošamari ga dva puta. On ništa ne učini.
     "Baš onako kako sam i mislila", reče ona prezrivo. "Vi čak niste u stanju ni da predviđate. Pitam se samo kako možete biti toliko primitivni. I čemu biste mogli valjati. Samo se meni takve stvari događaju."
     Ona slegnu ramenima i okrete se, klizeći svojim sivim očima po moru koje je brod tiho nadletao.
     Tačno kao kakva junakinja iz drevnih filmova, pomisli Korson. Predratnih filmova. One su skupljale tipove kraj puta i njima su se događale više ili manje neverovatne stvari. Mahom su se u njih zaljubljivale. Bajke. Kao duvan ili kafa. Ili kao brod poput ovoga.
     "To će me naučiti da ne primam ljude koje ne poznajem", nastavi ona kao da je glumila ulogu iz nekog od drevnih filmova. "Videćemo ko ste kada stignemo u Đoto. Do tada, budite mirni. Ja imam uticajne prijatelje."
     "Prinčeve Urije?" upita Korson sarkastičnim tonom.
     "Nikada nisam čula za prinčeve. U davna vremena, možda..."
     Korson proguta pljuvačku.
     "Ova planeta je u miru?"
     "Već dvanaest vekova", koliko ja znam, "a nadam se da će i ostati dok je Vaseljene."
     "Poznajete domoroce?"
     "To su inteligentne i bezopasne ptice što provode vreme raspravljajući o filozofiji. Malo su dekadentne. Ngal R'nda mi je jedan od najboljih prijatelja. S kim ste mislili da imate posla?"
     "Ne znam", priznade on.
     Bila je to sušta istina.
     Ona postade blaža.
     "Gladna sam", reče. "Vi takođe, verujem. Videću jesam li još u stanju da nam nešto spremim za jelo, posle svega što ste mi priredili."
     U njenom glasu više nije bilo ni traga zebnje. Pre bi se reklo saosećanja.
     "Kako se zovete?" upita on. "Vi znate kako je moje ime, zar ne?"
     "Floria", reče ona. "Floria Van Nel."
     Prva žena koja mi kaže svoje ime posle pet godina.
     Ne, kaza on sebi. Mora da sanjam, da je sve ovo klopka, opsena, delirijum u tri dimenzije i bojama umirućeg stvora. Jer ispada da je proteklo deset, dvadeset ili čak trideset vekova...
     Umalo ne ispusti čašu koju mu je ona stavljala u ruku.
     Kada se najeo, mozak poče ponovo normalno da mu funkcioniše. Promislio je o svemu. Nije shvatao šta je to moglo da se dogodi planeti Uriji osim što se činilo da vlada mir između nekoliko miliona ljudi koji su tu živeli i domorodaca, jedva nešto brojnijih. Znao je da ide prema Đotou, nekom važnom gradu, u društvu najlepše devojke koju je ikada video.
     Ali i da Čudovište luta šumama Urije, spremno da se namnoži i izrodi osamnaest hiljada malih Čudovišta koja će brzo postati isto tako opasna kao i ono, i to u roku od šest meseci, a možda i manje, ako hrane bude u izobilju.
     Počeo je polako da shvata šta se, u stvari, dogodilo. Kada se Čudovište udaljilo od broda uoči eksplozije, nije načinilo skok od samo nekoliko sekundi, već put koji je trajao čitave milenijume. A sa sobom je ponelo i Žorža Korsona. Prinčevi Urije više nisu postojali, ni snage Sunčevog sistema. Rat je bio dobijen ili izgubljen, ali u svakom slučaju zaboravljen. Mogao se smatrati demobilisanim i odložiti vojničku uniformu. Ili je možda i dalje bio neka vrsta dezertera protiv svoje volje, lansiranog u budućnost. U svakom slučaju, sada je predstavljao samo čoveka izgubljenog među milijardama stanovnika Galaktičke Federacije, koja je pokrivala čitavo zvezdano sočivo i prelivala se u maglinu Andromede, ujedinjujući svetove na koje on bez sumnje neće nikada kročiti i između kojih se saobraćalo pomoću mreže transvemirskih prenosnika koji su omogućavali da se gotovo trenutno pređe s jednog sveta na drugi. Nije više imao identitet, ni prošlost, ni zadatke. Nije više ništa znao. Iz Đotoa će moći da ode na bilo koju od zvezda što ih je video da blistaju na noćnom nebu, da bi tamo obavljao jedini posao koji je znao, ratnički, ili možda da odabere neki drugi. Mogao je da ode, da zaboravi Zemlju, da zaboravi Uriju, da zaboravi Čudovište, da zaboravi Floriu Van Nel i da se zauvek izgubi stazama svemira.
     I da pusti nove stanovnike Urije da se izvlače iz neprilike s Čudovištem i njegovih skorašnjih osamnaest hiljada mladunaca.
     Ali sve je to bilo samo zavaravanje: znao je dobro da još nije odgovorio na jedno pitanje.
     Kako to da je Floria Van Nel došla da ga prihvati u pravom trenutku? Zašto je stekao utisak da glumi, i to prilično providno, ulogu naučenu napamet? Zašto je prešla iz besa, koji nije bio lažan, u srdačnost, kada se osvestila?

5.

     Iz daljine, Đoto je ličio na golemu piramidu čija je osnova lebdela u vazduhu više od jednog kilometra iznad tla, sličan kakvom raslojenom oblaku na kome su se zagasite plaže prošarane treperavim tačkama odizale stepenasto kao geološke naslage u podnožju neke široke planine. Korsonu zastade dah pred tim prizorom. A onda piramida kao da poče da se rastvara. Oblak postade lavirint. Zgrade ili mehanizmi od kojih se grad sastojao stajali su prilično razmaknuti. Dvostruka reka izbijala je iz tla, okomito, i proticala kroz grad kao kakav stub zatočen u nekoj nevidljivoj cevi. Mehanizmi su leteli tamo-amo duž trodimenzionalnih magistrala grada. U trenutku kada je brod u kome je bio Korson stigao do predgrađa, dva velika zdanja kockastog oblika podigoše se u vazduh i izmakoše u pravcu okeana.
     Đoto je, pomisli Korson, lep primer urbanizma zasnovanog na antigravitaciji, u čijem je zaleđu stajalo pomalo anarhično shvatanje društva. Prema njegovom iskustvu, antigravitaciji je bilo mesto samo na ratnim brodovima. Što se anarhije tiče, ona je bila samo istorijska kategorija, pošto je rat nju sasvim isključivao. Svaki čovek i svaka stvar imali su neko mesto. Ali za deset vekova, a možda i više milenijuma, stvari su imale vremena da se promene. Antigravitacija je na prvi pogled bila postala isto tako obična kao i fusiona energija. Možda je čak služila i kao izvor energije? Korson je čuo da se prenose glasine o projektima te vrste. Na ratnim brodovima, antigravitacioni uređaji trošili su užasnu količinu energije, ali to nije ništa značilo. Sila kojom mase deluju jedna na drugu predstavlja takođe potencijalnu energiju vrednu pomena.
     Ovakav jedan grad, nasuprot onima koje je on znao, nije predstavljao skup više ili manje utvrđenih zgrada. Bio je to agregat koji se mogao menjati. Po želji se moglo baciti ili podići sidro. Opstala je jedino prvobitna funkcija grada, da se okupe bića kako bi mogla razmenjivati dobra i misli.
     Florijin brod lagano se peo duž jedne od strana piramide. Razmeštaj zgrada bio je takav, zapazi Korson, da su čak i donji slojevi grada primali zamašnu količinu sunčeve svetlosti. To je ukazivalo da postoji centralna uprava zadužena za regulaciju prometa i dodelu mesta novopridošlima.
     "Stigli smo", reče Floria Van Nel iznenada. "Šta nameravate sada?"
     "Imao sam utisak da ste hteli da me predate policiji."
     Na licu joj se pojavi izraz čuđenja.
     "To bi se dogodilo u vaše vreme? Žace će vas same naći ako im je do toga, mada sumnjam da još umeju da hapse. Poslednji put su to izveli pre desetak godina."
     "Ja sam vas napao."
     Ona prasnu u smeh.
     "Recimo da sam vas izazvala. Bilo je to veoma zanimljivo iskustvo provesti neko vreme kraj čoveka koji ne može da predvidi ni minutu unapred šta će uraditi ili kazati."
     Ona krenu pravo ka njemu i poljubi ga u usta, zatim se ukloni pre no što je on dospeo da je zagrli. Korson ostade otvorenih usta, shvativši da je ozbiljno mislila. Susret sa Korsonom delovao je na nju izazovno. Ona nije poznavala taj tip muškarca, ali je zato on znao takvu vrstu žena. Video je dopadanje u njenim očima kada je protiv nje upotrebio silu. Osnovne crte ljudske naravi ne mogu se promeniti za dvanaest vekova, čak i ako neke površinske karakteristike evoluiraju.
     Mogao je da iskoristi tu okolnost.
     Ali nešto u njemu ustuknu. Najednom mu se javi želja da pobegne. Taj nagon je nalazio čvrst oslonac u onome što je pretpostavljao o budućnosti. Ljudski rod je tokom deset vekova (ili više) možda dovoljno napredovao da se bez po muke oslobodi osamnaest hiljada Čudovišta, ali on je u to sumnjao. A veze koje bi se uspostavile između Florie Van Nel i njega ozbiljno bi mu sputavale slobodu.
     "Hvala za sve", reče on. "Ako nekada budem mogao da vam učinim uslugu..."
     "Veoma ste sigurni u sebe", uzvrati ona. "A kuda nameravate da idete?"
     "Na neki drugi svet, nadam se. Ja... ovaj, ja mnogo putujem. Na ovoj planeti sam već predugo ostao."
     Ona malo iskolači oči.
     "Ne pitam vas zašto lažete, Korsone. Ali se pitam zašto lažete tako loše."
     "Iz zadovoljstva", reče on.
     "Ne izgleda mi da se mnogo zabavljate."
     "Pokušavam."
     Goreo je od želje da joj postavi sijaset pitanja, ali se uzdrža. Moraće sam da otkriva ovaj novi svet. Osim toga, nipošto nije želeo da oda svoju tajnu. Morao je da se zadovolji s ono malo stvari koje je uspeo da izvuče iz njihovog jutrošnjeg razgovora.
     "Očekivala sam nešto drugo", reče ona. "Ali, naravno, vi ste slobodni."
     "Mogu ipak da vam učinim jednu uslugu. Napustiću ovaj svet. Učinite i vi tako. Kroz koji mesec život će na njemu verovatno postati nemoguć."
     "Sa vama?" upita ona ironično. "Niste u stanju da predvidite ono što će se dogoditi minutu kasnije, a igrate se proroka. I ja ću vama dati jedan savet. Presvucite se, inače ćete biti smešni."
     Zbunjen, on u prvi mah zavuče ruke u džepove uniforme. No, ubrzo ih je izvadio i prihvatio neku vrstu tunike koju mu je ona pružila. Na Marsu, diši kao Marsovac... Brod je plovio duž nekakvog keja. Korson se osećao prilično smešno u novoj odeći. Brod se zaustavi.
     "Imate li ensinerator?"
     Ona nabra veđe.
     "Šta?"
     Korson se ugrize za usne.
     "Uređaj u kom se uništavaju otpaci."
     "Brisač? Naravno!"
     Pokazala mu je kako brisač radi. On smota uniformu i baci je u uređaj. Široka odeća koju je obukao dobro mu je skrivala pištolj pod levim pazuhom. Bio je gotovo siguran da je ona primetila oružje, ali izgleda da nije znala ništa o njegovoj primeni. Uniforma mu nestade pred očima.
     On krenu pravo ka vratima koja se otvoriše. U trenutku kada je izlazio, požele da nešto kaže ali nije našao prave reči i zato samo nesigurno mahnu rukom. Um mu je tog časa bio zaokupljen jednom jedinom brigom.
     Da nađe neko mirno mesto za razmišljanje.
     I da napusti Uriju što brže može.

6.

     Kej mu se ugibao pod čizmama; ne, sada su to bile nekakve sandale. Obuzela ga je blaga strepnja. Mogao je duže da ostane sa devojkom i da sakupi što je moguće više informacija. Koliko je uspeo da se razabere, na hitnju ga je nagnao stari vojnički refleks. Ne ostati ni časa duže nego je potrebno u privremenom zaklonu. Kretati se, bez predaha.
     Trenutno ponašanje i dalje mu je bilo uslovljeno ratom starim više od hiljadu godina, koji je on napustio dan ranije. Ali postojalo je još nešto čega je bio svestan. Floria je bila mlada, lepa i zavodljiva. Korson je dolazio iz rata, iz epohe u kojoj je gotovo sva ljudska energija bila upravljena na borbu i na privredne napore koji su joj stajali u službi. A onda se najednom obreo na svetu na kome se činilo da je lična sreća osnovno pravilo. Suprotnost je bila prevelika. Korson je napustio brod zato što se bojao da neće biti sposoban da deluje dok god se bude nalazio blizu Florie.
     Stigao je do kraja keja i pogledao s nepoverenjem uzani pešački mostić lišen ograda, veoma strmih ravni. Bojao se da će pasti u oči zato što okleva, ali ubrzo uvide da niko na njega ne obraća pažnju. U njegovom svetu, stranac bi neizbežno bio osumnjičen za špijunažu i pored toga što je bilo besmisleno i pomisliti da bi neki Urijac smeo da se izloži opasnosti u gradu koji se nalazio u rukama ljudi. Cilj špijunaže nije bila bezbednost, već nešto drugo. Da zaposli duhove. On je bio dovoljno ciničan da to zna.
     Stanovnici Đota ispoljavali su veliku odvažnost. Skakali su s jedne ravni na drugu čak i ako ih je od mesta doskoka odvajalo više desetina metara. Korson poverova na trenutak da su raspolagali majušnim antigravitacionim uređajima skrivenim u odeći, ali se brzo uveri da stvar nije bila u tome. U svom prvom pokušaju, on skoči s visine od tri metra, dočeka se savijenih kolena i umalo ne pade. Očekivao je mnogo žešći udar. Osokoljen, pokuša skok od desetak metara, ali u letu vide kako juri pravo prema njemu jedna majušna letelica. Naprava u poslednji čas skrenu da bi ga izbegla, a njen pilot se okrete prema Korsonu, lica bledog od besa ili straha. Korson pomisli da je prekršio neki saobraćajni propis. Brzo se udalji, strahujući da mu za petama ne pošalju organe vlasti.
     Izgledalo je da prolaznici nemaju, bar u većini slučajeva, jasnog cilja. Vrteli su se kao insekti, stropoštavali se za tri nivoa, puštali potom da ih usisa neka nevidljiva uzlazna struja koja ih je podizala šest spratova više, ćaskali nekoliko trenutaka s nekim kog su sreli, a onda ponovo kretali svojim pravcem lišenim smisla. S vremena na vreme, ulazili bi u neko od glomaznih zdanja što su obrazovali kostur grada.
     Samoća mu je dojadila približno tri sata kasnije. Bio je gladan, a i umor ga je već skolio. Pređašnja razdraženost mu se vratila. Mislio je da će bez muke otkriti neki zajednički restoran ili konačiste, kakvi su postojali na svim planetama kojima su upravljale snage Sunčevog sistema, za vojnike i putnike, ali mu se očekivanje nije ostvarilo. Nije se usuđivao da pita nekog prolaznika. Na kraju, reši se da uđe u jedno od velikih zdanja. Iza vrata, pružala se prostrana dvorana. Razni predmeti bili su raspoređeni po beskrajnim pultovima. Hiljade ljudi prolazilo je i služilo se.
     Da li je uzimanje predstavljalo krađu? Snage Sunčevog sistema nemilosrdno su kažnjavale krađu i Korson je bio veoma pristao u tom smislu. Društvo koje je u ratu ne može da toleriše takve izrazito antidruštvene težnje. Kada je, međutim, otkrio odsek sa hranom, muka je bila rešena. On odabra porcije koje su ličile na one koje mu je Floria pripremila, potrpa ih u džepove, očekujući nespokojno da začuje zvonjavu alarmnog uređaja, pa uzmače prema izlazu, idući okolišnim putem. Pazio je dobro da ponovo ne prođe istim putem kojim je došao.
     U trenutku kada je hteo da prođe kroz vrata, jedan glas ga natera da poskoči. Bio je dubok, zvučan, čak prijatan.
     "Da niste nešto zaboravili, gospodine?"
     Korson pogleda oko sebe.
     "Gospodine?" nije odustajao glas bez tela.
     "Korson", reče on. "Žorž Korson."
     Nepotrebno je kriti svoj identitet na svetu gde to nikom ništa ne govori.
     "Možda sam zaboravio neku formalnost", priznade on. "Ja sam stranac. Ko ste vi?"
     Najneobičnije je bilo to što je izgledalo da oni koji su prolazili kraj njega nisu čuli glas.
     "Računovođa ove ustanove. Možda želite da govorite sa direktorom?"
     Bio je odredio mesto odakle mu se činilo da glas dopire. Tačka u visini ramena, na dobar metar od njega.
     "Napravio sam neki prekršaj?" upita Korson, "Pretpostavljam da ćete dati da me uhapse."
     "Nikakav kredit nije otvoren na vaše ime, gospodine Korsone. Ako se ne varam, ovo je prvi put da dolazite u ovu ustanovu. Zato sam sebi dozvolio slobodu da vam se obratim. Nadam se da mi to nećete zameriti."
     "Bojim se da nemam kredit. Naravno, mogu vam vratiti..."
     "Ali zašto, gospodine Korsone? Biće dovoljno da nas izmirite u gotovom. Mi primamo novac svih prihvaćenih svetova."
     "Hoćete li mi ponoviti to što ste kazali?"
     "Primamo novac svih prihvaćenih svetova. Bilo koja deviza je dobrodošla."
     "Ja... ja nemam novca.", reče Korson, skrušeno.
     Reč mu je parala usta. Novac je za njega bio čisto istorijski pojam, pomalo gnusan. Znao je, kao i svi, da se on koristio dugo pre rata, na Zemlji, kao sredstvo razmene, ali ga nikada nije video. Armija je uvek bila snabdevena svim što joj je bilo potrebno. On praktično nikada nije oseto potrebu da dobije više ili nešto drugo sem onoga što mu je bilo dodeljeno. Bio je uslovljen da novac smatra, kao i svi njegovi savremenici, zastarelim običajem, varvarskim, nepojmljivim u razvijenom društvu. Pomisao da bi mu novac mogao biti potreban nije mu ni na trenutak pala na pamet kada je napustio Florijin brod.
     "Ja...hmmm..."
     Pročistio je grlo.
     "Mogao bih možda da radim za uzvrat... hmmm, za ono što sam uzeo."
     "Niko ne radi za novac, gospodine Korson. Barem ne na ovom svetu."
     "Ali vi?" reče Korson, nepoverljivo.
     "Ja sam mašina, gospodine Korson. Dopustite da vam predložim jedno rešenje. U očekivanju da dobijete kredit, možda biste mogli da nam ukažete na osobu koja bi mogla da jemči za vas."
     "Ja ovde poznajem samo jednu osobu", uzvrati Korson. "Floriu Van Nel."
     "To nam savršeno odgovara", gospodine Korson. "Oprostite mi što sam vam dosađivao. Nadamo se da ćemo vas ponovo videti."
     Glas ućuta. Neopozivo. Korson slegnu ramenima, besan što se oseća nelagodno. Šta će pomisliti Floria kada bude otkrila da se prikačio na njen kredit? Stvar ga je ozbiljno zabrinula. Glas ga je silno sablaznio. Je li bio sveprisutan, sposoban da govori istovremeno sa hiljadu kupaca, da ih obaveštava, savetuje, prekoreva?
     Te nevidljive oči, skrivene u talasima vazduha, jesu li ga neprestano uhodile? On ponovo slegnu ramenima. Najzad, bio je slobodan.

7.

     On potraži neko relativno mirno mesto i otvori jednu kutiju. Bio je to ponovo vojnički refleks. Dok je jeo, pokušao je da razmišlja. Ali uprkos svim nastojanjima, nikako nije uspevao da stekne predstavu o budućnosti.
     Pitanje novca. Bez njega, biće mu teško da napusti Uriju. Međuzvezdana putovanja su sigurno skupa. Klopka u vremenu udvajala se u prostoru. Osim ako u roku od šest meseci ne pronađe neki način da dođe do novca. Ne radeći, pošto niko nije radio za novac. Što je više o tome mislio, to mu se problem činio težim. On nije bio pristao za ovaj svet. Nije znao ništa da radi što bi moglo zanimati ljude s Urije. Što je još gore, u njihovim očima će ispasti pravi nesposobnjaković. Muškarci i žene koji su lutali avenijama Đotoa bili su u stanju da predvide događaje koji će se zbiti u njihovim životima. On nije s njima delio tu moć. Imao je mnogo razloga da misli kako je nikada neće ni deliti. Spominjanje te moći pokrenu nekoliko pitanja o kojima on promisli na trenutak. Da li je posredi bila neka mutacija, do koje je naglo došlo i koja se brzo raširila ljudskim rodom? Ili je možda u pitanju neka zapletena sposobnost koju je naročit oblik obuke uspeo da razvije.
     Ta moć je, u svakom slučaju, značila da on u svojim odnosima sa ljudima s Urije neće nikada moći da se koristi dejstvom iznenađenja. Sem u jednoj stvari.
     Znao je daleku budućnost planete.
     Znao je za roj Čudovišta koja će, kroz šest meseci, jurnuti požudno i krvoločno u napad na Đoto, progoneći svoje žrtve u lavirintu vremena i prostora. Sposobnost će možda omogućiti ljudima da postignu kratko odlaganje. Ali i ništa više.
     Bio je to dobar adut za pregovore. Mogao je da upozori centralne vlasti planete, da objavi potrebu potpune evakuacije Urije, ili čak da pokuša da usavrši načine borbe protiv Čudovišta kojima su se služile snage Sunčevog sistema. Ali to je bio mač sa dve oštrice. Urijci bi naprosto mogli odlučiti da ga obese.
     On baci preko ivice prazne omote i stade da ih posmatra kako padaju. Ništa nije usporavalo njihov pad. Antigravitaciono polje je, dakle, delovalo samo na ljudsko biće. Možda su ona davala, nesvesno, svojim nervnim sistemom, odgovarajuće naredbe. Korson nije bio u stanju da zamisli mehanizam koji bi omogućio takav ishod.
     On ustade i ponovo poče da lunja. Namera: da otkrije međuzvezdanu stanicu, mesto s koga su polazili galaktički transporteri, gde su se završavali transvemirski prenosnici, kako bi se ukrcao, posluživši se i silom ako ustreba. Ako ga uhapse, još uvek je mogao da potraži izlaz u pregovorima.
     Plan grada poče da mu se ukazuje, premda mu se učinio čudno neskladan. Vojne baze njegovog doba uvek su bile sagrađene prema istom modelu. Određeni putevi bili su rezervisani za vozila, drugi za pešake. Ovde ne. Činjenica da se mogu predvideti događaji nekoliko trenutaka unapred morala je uticati na saobraćajne propise. Na um mu pade nesreća koju je izbegao nekoliko časova ranije. Vožač nije bio predvideo Korsonov upad na put. Da bi predviđali, Urijci su, znači, morali da ulože napor, da uprave neku vrstu unutrašnje pažnje. Ili je možda ta moć bila nejednako raspodeljena.
     On pokuša da se usredsredi i zamisli ono što će se dogoditi. Prolaznik. On može da nastavi pravo, skrene desno, da se popne ili siđe. Korson pretpostavi da će skrenuti. Čovek nastavi pravo svojim putem. Korson poče ponovo eksperiment. Ponovo nije uspeo.
     Ponovo. Ponovo.
     Možda suviše često nije uspevao! Možda ga je neko blokiranje njegovog nervnog sistema sprečavalo da tačno predviđa i primoravalo ga da naopako predskazuje? Možda.
     A onda mu polako izbiše na površinu svesti sećanja na ranija iskustva, na pouzdana predosećanja, suviše pouzdana, surova, koja su se potvrdila. Poput munja koje su, u ključnom trenutku borbe, sevale poljem njegove svesti. Ili u tišini iznemoglosti. Ničeg obrađenog, promišljenog. Iznenadni događaji koji su se odmah zaboravljali, koji su se zvali podudarnost.
     On je uvek uživao glas čoveka sretne ruke. Izgledalo je da je činjenica što je još bio u životu potvrđivala ono što su njegovi drugovi - mrtvi, svi mrtvi - govorili o njemu uz smeh. Da li je, na Uriji, sreća postala merljiv činilac?
     Neka lagana letelica zaustavi se povrh njega i on se nagonski izmače. Zgrčenih listova, povijenih kolena, prinese ruku pazuhu. Ali nije potegao oružje. U napravi se nalazila samo jedna putnica. Praznih ruku. Smeđa. Mlada. Lepa. Zaustavila se da bi mu se obratila. Nije je poznavao.
     Korson se uspravi i obrisa znoj što mu je orosio čelo. Mlada žena mu dade znak da se popne.
     "Žorž Korson, zar ne? Hajde, dođite."
     Da bi mu omogućio da se popne, bok letelice svalio se kao kakva tkanina, kao plastika pod dejstvom termičkog zraka.
     "Ko ste vi? Kako ste me pronašli?"
     "Antonela", uzvrati ona. "Tako se zovem. Floria Van Nel mi je pričala o vama. Htela sam da vas upoznam."
     On je oklevao.
     "Znam da ćete se popeti, Žorže. Ne gubimo vreme."
     Hteo je da joj okrene pete. Može li se moć uhvatiti u grešci? Ali ona je imala pravo. Želeo je da se popne. Dosta mu je bilo samoće, osećao je potrebu da se kod nekog raspita o svemu. Imaće vremena, kasnije, da pravi eksperimente. On se pope u letelicu.
     "Dobrodošli na Uriju, gospodine Korsone", reče Antonela ukočeno. "Ja sam zadužena da vas prihvatim."
     "Službeni zadatak?"
     "Ako tako hoćete. Ali ja u tome nalazim veliko lično zadovoljstvo."
     Letelica je ubrzavala, ostavljajući utisak da njome niko ne pilotira. Mlada žena se osmehnu. Sjajni zubi.
     "Kuda idemo?"
     "Predlažem vam šetnju obalom mora."
     "Vodite me nekuda?"
     "Nigde gde vi ne budete hteli."
     "Dobro", uzvrati Korson, zavalivši se na jastuke. U trenutku kada su izlazili iz Đotoa, on joj reče:
     "Ne bojite se? Floria vam je sve kazala o meni?"
     "Kazala nam je da ste je malo zlostavljali. Ona još ne zna treba li da se ljuti na vas ili ne. Mislim da vam pre svega prebacuje što ste je ostavili na cedilu. To je malo uvredljivo."
     Ona se ponovo nasmeši i on se opusti. Mada ne bi umeo da kaže zašto, imao je poverenja u nju. Ako je ona zaista bila zadužena da prihvata strance, morala je biti pažljivo odabrana.
     On okrete glavu i vide po drugi put golemu piramidalnu pečurku Đotoa koja kao da je počivala na dva treperava stuba okomitih reka. More je, velikim, laganim talasima koji su odavali široki okean, gutalo nepreglednu plažu. Nebo je bilo gotovo pusto. Neka razređena duga, kao oblak vodenih kapljica što se diže iznad vodopada, okruživala je vrh grada.
     "Šta želite da znate o meni?" upita on naglo.
     "O vašoj prošlosti, ništa, gospodine Korson. Nas zanima vaša budućnost."
     "Zašto?"
     "Zar nemate predstavu o njoj?"
     On za tren zatvori oči.
     "Ne", uzvrati. "Ne znam ništa o svojoj budućnosti."
     "Cigaretu?"
     On prihvati ovalnu kutiju koju mu je pružila i izvadi jednu cigaretu. Prinese je usnama i udahnu, očekujući da se sama od sebe zapali. Ali ništa se nije dogodilo. Antonela mu pruži upaljač i, u času kada plamen buknu, kratak blesak zaslepi Korsona.
     "Šta nameravate da radite?" upita mlada žena blagim glasom.
     On pređe rukom ispred očiju i napuni pluća dimom. To je bio pravi duvan, ni nalik na alge koje su svojevremeno pušili na ovom svetu.
     "Da napustim ovaj svet", reče on nepromišljeno.
     Ugrizao se istog časa za usnu, ali neka svetla tačka lebdela mu je ispred očiju, kao da mu je blistavi odsjaj, koji mu je metalna površina upaljača bacila na mrežnjače duboko utisnuo neki majušan i nerazumljiv motiv u njih. On najednom shvati šta je posredi i smrvi cigaretu o pult broda. Zatvori oči i pritisnu prstima kapke tako jako da vide kako prašte rakete u grozdovima, eksplodiraju sunca. Desna ruka polete mu ka oružju pod tunikom. Blesak iz upaljača nije bio običan odsjaj. Njegovo hipnotičko dejstvo kombinovano sa drogom što ju je sadržala cigareta bilo je sračunato da ga navede da govori. Ali obuka ga je učinila sposobnim da se odupre napadima te vrste.
     "Veoma ste jaki, gospodine Korson", reče Antonela nepromenjenim glasom. "Ali sumnjam da biste bili dovoljno jaki da napustite ovaj svet."
     "Zašto niste predvideli da vaš mali manevar neće uspeti?"
     Glas mu je postao grub zbog besa.
     "Ko vam kaže da nije uspeo, Žorže?"
     Smeškala se jednako ljupko kao onda kada ga je zamolila da se popne u letelicu.
     "Kazao sam vam samo da nameravam da napustim ovaj svet. To je sve što ste hteli da saznate?"
     "Možda. Sada smo sigurni da je to zaista vaša namera."
     "I nameravate da me sprečite?"
     "Ne vidim kako bismo u tome uspeli. Naoružani ste i opasni. Želimo jedino da vas odgovorimo od toga."
     "U mom interesu, naravno."
     "Naravno", uzvrati ona.
     Letelica je gubila na visini i brzini. Poviše jedne male uvale, zaustavila se, spustila i blago dodirnula pesak. Strane joj se oboriše kao vosak koji se topi. Antonela skoči na pesak i protegnu se, jedva primetno plešući.
     "Romantično, zar ne?" upita ona.
     Ona uze jednu višestruku školjku koju je prekrivao morski jež. Morski jež sa nekog drugog sveta, pomisli Korson. Ona joj rukom odmeri težinu, pa je baci u talase koji su joj kvasili gole noge.
     "Ne volite ovaj svet?"
     Korson sleže ramenima.
     "Malo je dekadentan za moj ukus. Suviše tajanstven pod mirnom spoljašnjošću."
     "Pretpostavljam da biste više voleli rat, surovu i žestoku akciju. Možda ćete ovde naći neki njegov zaostatak, Žorže."
     "I ljubav", dodade on sarkastično.
     "Što da ne?"
     Trepavice su joj se lagano spustile i izgledalo je da nešto iščekuje, napola otvorenih usana. Korson stisnu pesnice. Nije se sećao da je ikada video tako zavodljivu ženu, čak ni tokom odlazaka u centre za odmor. On napusti svako pozivanje na prošlost, priđe joj i uze je u naručje.

8.

     "Nisam mislila da ste u stanju da budete tako nežni, Žorže", reče ona prigušenim glasom.
     "Zar je običaj na vašem svetu da se ovako dočekuju tuđinci?"
     U glasu mu se osećala potmula ljutnja.
     "Nije", uzvrati ona. (On vide da su joj se suze nakupile u uglovima kapaka.) "Ne. Naš moral je bez sumnje suviše slobodan u odnosu na onaj sa vašeg sveta, ali..."
     "Grom iz vedra neba?"
     "Morate da shvatite, Žorže. Morate da me shvatite. Nisam mogla da odolim. Posle toliko vremena."
     On stade da se smeje.
     "Od našeg poslednjeg susreta, bez sumnje?"
     Ona se napregnu i lice joj povrati nešto od prvobitne smirenosti.
     "Da, u izvesnom smislu, Korsone", reče ona. "Shvatićete kasnije..."
     "Kada odrastem."
     On ustade i pruži joj ruku.
     "Sada imam razlog više da napustim ovu planetu."
     Ona odmahnu glavom.
     "Ne možete."
     "Zašto?"
     "Na izlazu iz transvemirskog prenosnika, na bilo kom svetu, uhapsili bi vas i povdrgli obradi. Oh, ne bi vas ubili, ali više nikada ne biste bili isti. Ne biste se više ničega sećali. Niti više imali mnogo prohteva. To bi bilo kao umreti."
     "Još gore", reče on." Da li se takva obrada vrši nad svim međuzvezdanim putnicima?"
     "Samo nad ratnim zločincima."
     On se zatetura. Svet koji ga je okružavao zamaglio se do te mere da je postao nerazlučiv. Donekle je mogao da shvati vladanje ove žene, iako su njeni predlozi bili nejasni. Ponašanje joj nije bilo besmislenije od tih gradova što lebde u vazduhu, od tih okomitih reka ili društva ludaka koji su se šetali vazduhom u svojim letećim jahtama. Ali Antoneline reči bile su istovremeno nepojmljive i pune pretnji.
     Ratni zločinac. Zato što je sudelovao u ratu koji se zbio pre hiljadu godina.
     "Ne razumem", reče on na kraju.
     "Pokušajte. Stvar je sasvim jasna. Služba bezbednosti nije nadležna na planetama. Ona posreduje samo kada neki zločinac prelazi s jednog sveta na drugi. Ako se poslužite nekim transvemirskim prenosnikom, makar samo zato da biste otišli do nekog od satelita ove planete, ona će vas uhvatiti. Vaši izgledi da im umaknete nesagledivo su mali."
     "Ali zašto žele moju kožu?"
     Antoneline crte lica se stegoše.
     "Kazala sam vam već. Mislite li da me zabavlja da to ponavljam. Mislite li da uživam kad čoveka koga volim nazivam ratnim zločincem?"
     On je uhvati za ručne zglobove i snažno ih steže.
     "Antonela! Molim vas! Recite mi o kom ratu je reč."
     Ona se otimala.
     "Grubijane! Pustite me. Kako da ja to znam! Vi bi to trebalo da znate bolje od mene. Hiljade ratova se zbilo u prošlosti. Možete doći iz bilo kog."
     On je pusti. Pred očima mu je titrala izmaglica. Prešao je rukom preko čela.
     "Antonela, pomozite mi. Jeste li čuli za rat između snaga Sunčevog sistema i prinčeva Urije?"
     Ona se zamisli.
     "To je bilo sigurno davno. Poslednji rat koji je zadesio ovu planetu dogodio se pre više od hiljadu godina."
     "Između ljudi i starosedelaca?"
     Ona odmahnu glavom.
     "Svakako ne. Ljudi dele ovu planetu sa starosedeocima više od šest hiljada godina."
     "Onda", reče on mirno, "ja sam poslednji preživeli iz rata koji se dogodio pre više od šest hiljada godina. Pretpostavljam da je onda zločin zastareo."
     Ona podiže glavu i uperi u njega krupne smeđe oči, pune divljenja.
     "Ratni zločini ne zastarevaju", reče devojka jednoličnim glasom. "To bi bilo suviše lako. Bilo bi dovoljno, na izlasku iz nekog izgubljenog rata, da se skoči dovoljno daleko u budućnost da bi se izbegla kazna, da bi se ponovo počelo, možda. Bojim se da potcenjujete Službu."
     "Hoćete da kažete..." zausti on.
     Počinjao je da nazire istinu. Pre mnogo vekova, možda i hiljada godina, čovek je naučio da se premešta kroz vreme. Pobeđeni generali, zbačeni tirani, tražili su sistematski utočište u vremenu, u prošlosti ili budućnosti, radije nego da se prepuste hicima svojih neprijatelja. Mirni vekovi bili su prinuđeni da se štite od tih osvajača, bez čega bi se ratovi večno nastavljali, zaplićući se u nezamrsive mreže savezništva, tu i tamo prekidanih nejasnim ishodima bitaka, uvek iznova započinjanih. Služba bezbednosti je nadgledala vreme. Ona nije marila za sukobe koji su mogli izbiti na površinama planeta, ali je zabranjivala, kontrolišući saobraćaj, da se neki sukob proširi na Galaksiju i istoriju. To je bio poduhvat od koga se dobija vrtoglavica. Trebalo je zamisliti neiscrpne rezerve beskrajne budućnosti da bi on postao bar pojmljiv.
     Žorž Korson, koji je naglo banuo iz prošlosti, ratnik izgubljen među vekovima, automatski je izjednačen sa ratnim zločincem. Pred očima mu munjevito proleteše neki prizori iz sukoba između snaga Sunčevog sistema i prinčeva Urije. Bio je to obostrano nemilosrdan rat, nepomirljiv. Nekada mu ni na kraj pameti ne bi palo da neko ljudsko biće može da oseti milost prema Urijcu. Ali sada je proteko šest hiljada godina, ili više. On se zastideo, zbog sebe, zbog svojih nekadašnjih drugova, zbog obe vrste živih bića, zbog pobedonosne radosti koju je osetio kada je shvatio da je Čudovište isporučio na pravo mesto.
     "Ja nisam pravi ratni zločinac", reče on. "Sudelovao sam, doduše, u jednom davnom ratu, ali niko me nije pitao za mišljenje. Rođen sam na planeti koja je bila u ratu i, kada sam stasao, prošao sam kroz obuku i morao da sudelujem u borbama. Nisam pokušao da pobegnem od odgovornosti skačući kroz vreme. Bio sam lansiran kroz vreme tokom jednog... nesrećnog slučaja, eksperimenta. Voljan sam da se podvrgnem svim mogućim ispitivanjima pod uslovom da ona ne oštete moju ličnost. Verujem da bih uspeo da uverim svakog nepristrasnog sudiju."
     Dve suze se skupiše u uglovima Antonelinih očiju.
     "Toliko bih želela da mogu da vam verujem. Ne možete da pojmite koliko sam patila kada su mi kazali ko ste. Volela sam vas još od prvog puta. Mislila sam da neću imati snage da obavim ovaj zadatak."
     On je uze za ramena i poljubi je.
     Sada je bio siguran u jednu stvar. Ponovo će je videti u budućnosti, ponovo će je naći u vremenu u kom ga ona još nije bila srela. Na neki način, koji on nije mogao potpuno da razume, njihove sudbine su se ukrstile. To je bilo prvi put da ga je ona videla, ali ga je već poznavala. A jedna potpuno obrnuta scena će se dogoditi nekog budućeg dana. Stvar je bila pomalo zapetljana, ali ne i lišena svakog smisla.
     "Postoji li vlada na ovoj planeti?" upita on. "Imam nešto da joj otkrijem."

9.

     Oklevala je časak pre nego će odgovoriti. Pomislio je da je bila tako strašno smetena da nije mogla da predvidi pitanje.
     "Centralna vlast? Ne, više ništa slično ne postoji na Uriji već oko hiljadu godina. Niti na bilo kom od naprednih svetova. Vlade pripadaju prošlosti ljudskog roda. Mi imamo mašine koje obezbeđuju obavljanje izvesnih poslova, kao što je raspodela. I policiju, ali ona gotovo nikada ne interveniše."
     "A Služba bezbednosti?"
     "Ona nadgleda samo saobraćajnice i, mislim, kolonizaciju novih svetova."
     "A ko održava vezu između Urije i Službe?"
     "Savet. Tri čoveka i jedan Urijac."
     "Vi radite za njih?"
     Izgledala je uvređena.
     "Ja ne radim ni za koga. Zamolili su me da vas vidim, Žorže, i da vas upozorim na ono što vas čeka ako napustite planetu."
     "Zašto ste to uradili?" upita Korson oštrim glasom.
     "Zato što biste izgubili svoju ličnost da ste pokušali da napustite planetu. Vaša sudbina bi se izmenila i nikada me ne biste sreli."
     Usne mu zadrhtaše.
     "To je bio lični razlog", reče Korson. "Ali zašto se savet zanima za mene?"
     "Nisu mi kazali. Smatram da misle da ćete biti potrebni Uriji. Boje se da se neka opasnost ne svali na planetu i smatraju da jedino vi možete da iziđete s njom na kraj. Zašto, ne znam."
     "Imam neku ideju tim povodom", reče Korson. "Možete li me povesti njima?"
     Pitanje kao da je porazilo Antonelu.
     "Bojim se da bi to bilo teško. Oni žive tri stotine godina u budućnosti, a ja lično nemam nikakve mogućnosti da putujem kroz vreme."