У праву си за М-84 (у тебе и твоје наоружање не сумњам)више је био рефлекс тим сталним
М,Т,М,Т....

TO i nesto JNA al bilo konzervisano, cak su Jecksoni i Helketi bili po Kosovu, vecinom kao pokretni bunkeri ili drzani za ciljeve ako krene kopnena ofanziva.

За  време рата М-36 и М-18 су масовно коришћени како од ЈНА, тако и од ВРС, СВК а и 1999. и од ВЈ. Јединице ТО никада нису имале тенкове.

ТО није била формацијски наоружана тенковима у бившој СФРЈ.
Додуше ја не знам да сам у Републици Српској једном или два пута видио нешта што није
34,55 или 84.Чак 72 нисам видио ни једном.Не знам за РСК али већина оружја након пада
хрватске Крајине је дошла код мене и нисам видио (а био сам стациониран на "транзиту")
нешта што сам већ горе написао.У Републици Српској бар у западном дијелу није било
активних тенкова осим горе наведене три модела.Ми смо углавном у покретном стању имали 55
а у резерви и у "посебним" ситуацијама 40-так 84.Укупно није било више од 200 тенкова у овом
дијелу којем ја припадам,а он је био "јачи" од подриња или херцеговине бар дупло.

Америчке самохотке су у ВРС биле претежно у источнијим јединицама - Дрински, Херцеговачки, Источно-Босански и Сарајевско-Романијски корпус. Мада опет самохотке нису тенкови, те осим 34, 55 и 84 у ВРС других тенкова није било.

Ја и не знам неку велику разлику осим у калибру гдје су гвоздике јаче или у брзини гдје су
тенкови бржи.
У сваком случају веома слична оружја за сличну намјену с тим да у пјешадијском нападу
активну подршку можеш имати само од челика које дејствује у покрету или са малом задршком,а
то је тенк.

Ма обичне шкљопоције из 2. светског рата, давно застареле, а задржане у употреби само због немогућности замене и попуне формације.

Које у добрим рукама и на брдовитом балкану доносе превагу у "земаљском" рату.
Јебига неко изгледа мисли да ће се Србија снадбјети СТЕЛ технологијом па је одлучио да
то уништи. Кретен или морон у сваком случају може доњети такву наредбу знајући да
нема џабе ни код бабе.Шта је ту је све у духу евро-интегре за разбијање свега што србе
чини јакима макар и на локалном нивоу.

informaciju je pronashao aleksa . nadam se da ce biti moguce da se iskopa i ko su pravi vlasnici te "kanadske" kompanije ...

Vašington i šverc oružja
Balkan, buvljak starog oružja

Raspadom SFRJ i ratovima koji su vođeni na ovim prostorima, Balkan je postao pravi buvljak različitih sistema naoružanja. Ne samo da se iz nekadašnje Jugoslavije kupuje i preprodaje oružje, već se i u neke bivše jugoslovenske republike, sada samostalne države, i uvozi oružje koje je u nekim armijama postalo već zastarelo. Krajem 1990. Hrvatska je iz Mađarske ilegalno uvezla veće količine oružja, tu je još i neobjavljena afera sa uvozom oružja iz Bugarske rečnim putem. Zatim je Jugoslovenska ratna mornarica zaplenila u južnom Jadranu brod sa oko 50.000 tona različitog naoružanja. Čuveni „barski tovar”, od pušaka, do topova i helikoptera, sve za jednu od ratujućih strana u našim sukobima. Krajem leta 1991. „migovi” Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva presreli su kargo „boing-707” ugandskih oznaka sa ilegalnim tovarom južnoafričkog naoružanja za Hrvatsku. Siroti Antun Kikaš iz Kanade, koji je platio i prevozio to oružje, po prinudnom sletanju na aerodrom Pleso kraj Zagreba, ostavio je u avionu i svoj sako rekavši samo jednu rečenicu: „Ko me izda?”

A onda je započeo rat, i šverc oružja je postala uobičajena stvar. Međunarodni embargo na uvoz oružja za neke ratujuće strane uopšte i nije važio. Vlada Alije Izetbegovića dobijala je oružje iz Turske i Irana sa blagoslovom i znanjem tadašnje administracije u Vašingtonu. Ambasade zapadnih država sve su to znale. Viškovi oružja iz nekih država nekadašnjeg Varšavskog pakta preselili su se na prostor bivše SFRJ. Zarade su bile dobre, za etičku stranu posla i embargo niko nije pitao. Posle završetka ratova u Hrvatskoj i BiH, vlada u Sarajevu dobila je donacije u obliku američkih tenkova M-60 i francuskih tenkova AMH iz Egipta i Emirata, helikoptere UH-1 i puške M-16 iz SAD, topove iz Egipta... Makedonija je dobila donacije u vidu tenkova T-55 iz Bugarske i oklopnih transportera M-113 i „leonidas” iz Grčke...

Tu  je i Albanija, čiji su vojni magacini poharani u neviđenim pljačkama 1997. godine. Ogromne količine naoružanja nekadašnje albanske armije sada su na tržištu, jer tom oružju je vek trajanja već prošao, ono je bilo nekvalitetno uskladišteno, a kako je kineske proizvodnje nije ni skupo. Po kalibrima je kompatibilno naoružanju u Avganistanu i Iraku.

Inače, staro, postojeće naoružanje iz arsenala JNA postalo je nekompatibilno sa zapadnim oružanim sistemima, pa su neke nove države na Balkanu požurile da ga ili poklone, ili prodaju. Tako se oružje iz BiH i Crne Gore našlo u Avganistanu i Iraku, a i Srbija je prodala i prodaje oružje Iraku. Naime, Amerikanci su zaključili da je s obzirom na kvalitet nekadašnjeg jugoslovenskog oružja i njegove kalibre to oružje sasvim dobro za opremanje novih armija u Avganistanu i Iraku. U sve te poslove sa prodajom uključene su i odgovarajuće sekcije američkih ambasada u državama iz kojih se izvozi, ili se u njih uvozi oružje.

Iz Srbije ne može da se izveze ni jedan metak, a da to ne odobri američka ambasada u Beogradu. Pre ambasade, dozvole izdaju naše Ministarstvo odbrane, Ministarstvo spoljnih poslova, BIA i Ministarstvo unutrašnjih poslova, pa onda na kraju i gospodin Dinkić. I kad sve te institucije kažu „da”, američka ambasada sve to može da zaustavi i kaže „ne”. Naravno, pametniji prvo pozovu jednog pukicu u našem Ministarstvu odbrane koji je zadužen da pita Amerikance šta oni misle. Onda naš pukica pojuri do američke ambasade i tamo zatraži mišljenje. Onda američki pukica pita Vašington i time se priča bliži kraju. Odnosno, sledi „da”, ili „ne”.

Normalna procedura bila bi da se sa naše strane pogleda da li je neka zemlja na listi embarga koju su proglasile UN. Ako nije, onda ne bi trebalo da bude nikakvih smetnji za izvoz naoružanja u tu zemlju. No, kako smo mi saveznici sa Amerikom i Velikom Britanijom, mi obavezno pogledamo da li je zemlja uvoznik našeg oružja na nekoj internoj listi zabrane SAD i Velike Britanije. Jer, ne daj Bože da se tu za......

  No, ima tu još i dodatnih igrica, jer u Srbiji se izvozom i uvozom naoružanja bavi skoro 70 raznih firmi i kompanija. Koje sve gaje određene odnose sa političkim i vojnim faktorima ove zemlje, i naravno sa američkom ambasadom. Uglavnom, izazovi su u tim poslovima jako veliki, jer je i novac veliki. Zato i potpuno razumem da se tu i tamo i neka ekselencija oklizne u tim poslovima. Naime, mandat ekselencije je najviše četiri godine, a dijamanti su večni...

Miroslav Lazanski