Nisam rekao da je Isusov zivot bio metafora,  vec cela ta prica o njemu, kao i sama Biblija.  Osim ako ne spadas u kreacioniste pa pokusavas da dokazes sve u bibliji onako kako je bukvalno napisano.
Uskrsnuce se javlja i u raznim drugim religijama pre Hriscanstva. Sustina i poruka koju nosi cin Uskrsnuca je dosta siroka tema, nazalost taj cin se danas vezuje samo za Isusa, iako je poruka mnogo starija i znacajnija.




Au bre, zasto komplikujes nesto tako jednostavno i logicno. Onog trenutka kad je covekov mozak postao dovoljno razvijen da moze da razmislja o stvarima koje ga okruzuju, poceo je i da razvija svoje teorije.  Da se rodis bez ikoga na pustom ostrvu, imao bi sopstveno objasnjenje za sve sto te zanima,  Ne bi znao ni za Isusa ni za Bibliju

Ja i dalje smatram da je covek i dalje nesvestan

Pa prica o njemu je prica o njegovom zivotu, fokus te price je ono sto je Isus rekao, a ne to sto su apostoli napisali da je on radio. (to sto je on radio je bilo namenjeno onima koji su tada ziveli, a ne danasnjem citacu)
Verovatno nisi dovoljno citao jevandjelja, da bi shvatio, da su ga apsolutno svi odbacili ukljucujuci i njegovu familiju, bez obzira na to sto je radio.
Sveti Duh je dosao na apostole, da bi preneli svim Narodima to sto je Isus rekao, a ne sta je Isus radio.
Jovan 14:26 " A utešitelj, Duh Sveti, kog će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh. "
Matej 28:19-20 " Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha,
Učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin.
Ne znam sta druga pisanja govore o 'vaskrsnucu', ali vaskrsnuce Isusa je povratak iz klinicke smrti, a vaskrsnuce
Spasenih je prelazak iz smrtnosti u vecan zivot, koje je uslovljeno prelaskom iz verovanja u znanje.
Sve ostalo moze samo da bude Naucna Fantastika koja nema veze sa realnoscu.
Stvari koje okruzuju coveka nisu postojale (posto nije postojala svest o postojanju) pre nego sto je covek dobio rec/jezik, kojim su sve te stvari koje su u coveku i oko njega nastale. Pre toga covek nije imao apsolutno nikakvu svest o postojanju necega, ili nepostojanju necega, imao je samo dobar ili los osecaj manifestovan kroz zadovoljstvo ili fizicku bol.
Hrist je sinonim za istinu (ono sto postoji), da bi covek znao sta postoji, morao je da za to ima rec.
Coveku nije potrebno da cita Bibliju, da bi znao sta je istina, a sta je laz.

Citanje o Isusu, i verovanje u Isusa nikome nije spasilo zivot, niti ce neznanje o Isusu ili pljuvanje Isusa nekome da oduzme zivot. To je rekao i sam Isus, zivot oduzima verovanje u slobodnu volju ;
" I ako ko reče reč na Sina čovečijeg (Isusa), oprostiće mu se; a koji reče reč na Duha Svetog, neće mu se oprostiti ni na ovom svetu ni na onom. "

Ni fizicki ni duhovno nece biti spasen onaj koji misli da je "Kapetan svoje ladje, Kralj svog dvorca, kovac svoje srece... " 

Istina o Isusu je u realnosti. Uzmeš proveriš ono što je on govorio o realnosti i eto ti istine. Sve što sam uspeo da proverim je ispalo tačno. Zbog nepotisnutog ateizma još nisam prohodao po vodi, ali dobro, polako...

А ја због сопственог неверовања или маловерја (мада ако је зрно горушичино символ нечега малог и ситног, пре ће бити да сам неверник) још нисам успео да померим неку планину. 

Увек је проблем само у нама самима.

Istina o postojanju Isusa je Isus koji postoji. Gde je Isus koji postoji u krvi i mesu, u obliku u kojem je postojao kada se vratio iz klinicke smrti, i jeo pecenu ribu i med u sacu ?!?

Ti nisi prohodao po vodi ? Da ti kojim slucajem ne mislis da si ti Isus ? (to se zove "psihoza", i ne leci se tako lako)

Kao što reče i Silvanus - i ja sam maloverni Toma.
Tačnije - "Verujem! Pomozi Gospode mome neverju"!

Iz iskustva sa Hristom - imam ovo 'parče' verovanje u Njega i sa Njime.
A poverenje u Vaskrsloga raste, po Njegovoj Milosti i trudu mene lenjog.

@Nemam pojma
Baš tako.

@EyepheelYU
Čemu brate ta psihoza?

Evo, pročitah da je Isus rekao da čovek, kome je vera jaka, može da kaže gori da se baci u more i ona će da se baci. Tako odem ja do Rtnja, inače najveće piramide na svetu koju su ostavile prethodne civilizacije, i kažem mu: "Rtnju, baci se u Jadransko more!" i zamisli - on se ne baci. Tada shvatih koliki sam ja ateista.

Ne, cekaj, ali stvrano... kako mozes da pises ovakve stvari a da si pritom ozbiljan? 

Da zanemarim deo da je vecan ali je morao da umre (hmmm, cudna definicija vecnosti), ali najgore od svega je da vaskrsenje otpisujes kao plod necije halucinacije ali zato iznosis tvrdnje tipa "Isus je znao da ce Juda da ga izda"... sad je vidovnjak 

A reci, jel to shvatio neposredno pre Judine izdaje, po onoj pricici o trpezi ili je i to "video" u Starom zavetu? 

Protoprezviter Aleksandar Šmeman
Vera u Hrista i(li) vera u čudo
Antonina Pantelić

Jedan od najvećih nesporazuma među verujućima i neverujućima sastoji se u odnosu jednih i drugih prema čudu. Verujući mnogo vole da se pozivaju na čuda, zbog čega se stvara utisak da je celokupna njihova vera i zasnovana samo na „čudima“, na natprirodnim pojavama.

Verujući ne shvataju da ta neprestana pozivanja na čuda, na priče o lavovima koji kopaju grobove za svete otšelnike, o čudesnim uplitanjima onostranog u svakodnevni život, o snovima i viđenjima - veoma često, umesto da ubede neverujuće i da ih privuku veri, postižu protivan efekat i samo ih još više razjaruju i okreću protiv vere. I zaista, ako bi u svetu uistinu bilo toliko čuda - svuda, stalno, svakodnevno - kao što to tvrde neki verujući i kao što se može pronaći u određenoj verskoj literaturi - onda je sasvim nerazumljivo kako u svetu još uvek postoje neverujući...
S druge strane, sa strane neverujućih, njihovo uporno poricanje ma čega „čudesnoga“, njihova nesavladiva želja da ne priznaju, ne vide, ne osete, makar i razumu neshvatljive, ali nesumnjive prodore u život onog neizrecivog i neobjašnjivog, što se ne može svesti samo na tablicu množenja - takođe svedoči o nekom strašnom duhovnom slepilu i uskogrudosti.

DVA TABORA
Tako su se stvorila, i stoje jedan nasuprot drugome, dva tabora - podjednako tvrdoglava i podjednako nepomirljiva. Jedni tvrde, i kada je potrebno i kada nije: čudo, natprirodno narušavanje prirodnih zakona. Drugi, pak, odgovaraju: nema nikakvih čuda, sve se do kraja može objasniti, sve je to razumski objašnjivo, racionalno. Očigledno je, dakle, da su i jedni i drugi, i verujući i neverujući, jednostavno zaboravili - a možda nikad nisu ni znali - da pitanje o čudima u Hrišćanstvu uopšte nije tako jednostavno i da se nikako ne može svesti na prostu dilemu: ili prirodno, ili natprirodno, ili prirodni zakoni, ili njihovo narušavanje. Upravo bi iz tog razloga razmatranje pitanje o čudu trebalo započeti od njegovog hrišćanskog shvatanja i razumevanja. Na samom početku, trebalo bi napomenuti da Jevanđelje poriče čudo kao „uzrok vere“, kao dokaz postojanja Božjeg. Na jednom mestu je rečeno da Hristos nije mogao da učini čudo zbog neverovanja ljudi. Ma kako, dakle, da definišemo čudo, za hrišćane vera ne potiče od čuda, nego čudo potiče od vere.
Ni to još nije sve, jer se upravo i radi o tome da sama suština Hrišćanstva poriče čudo kao osnovu religije, kao „srž“ religije. I zaista, čemu uči, i šta obznanjuje Hrišćanstvo? Da je Hristos - Sin Božji, Bog Koji je postao čovek, primivši na sebe našu, čovečju prirodu. To isključuje svaku mogućnost da ljudi budu privedeni Bogu putem „natprirodnih“ dokaza i dokazivanja, jer je očigledno da bi Hristos, da je hteo da primora ljude da poveruju u Njega, On to kao Bog i učinio posredstvom čuda. To se nije dogodilo, i Hristos je u sećanju Crkve i u sećanju čovečanstva prevashodno ostao u liku siromašnog i progonjenog Čoveka i beskućnika. Hristos se umarao, plakao, stradao, bio iskušavan. U noći kada će biti predat na smrt, On je svog Oca molio da ne dopusti da okusi očajanje smrti. Kada je, pak, Hristos izvršio najveće od svih čuda - kada je vaskrsao iz mrtvih - ni učenici, ni žene, koji su došli na grob, nisu Ga prepoznali nikako drugačije nego verom, nekim unutrašnjim i tajanstvenim, a ne našim „objektivnim“ znanjem. Pre toga su, međutim, svi odbacili Hrista, svi su Ga se odrekli, i Hristos umire na Krstu. I zato, kada započne širenje vere u Hrista, kada započne Njegovo prihvatanje kao Boga, Spasitelja i Učitelja, ono neće započeti „dokazima“ koji potiču od čuda, nego upravo od prihvatanja Hrista u tom čovečjem, smirenom liku. Upravo je tada, kada je Sam Hristos, idući na Krst, rekao: „Žalosna je duša Moja do smrti“ (Mt 26,38), kada je umirao na Krstu, rimski kapetan, koji Ga je raspinjao, rekao: „Zaista Čovek ovaj Sin Božji beše“ (Mk 15,39).
Ovo je dovoljno da bismo utvrdili sledeće: čudo, shvaćeno kao neko nerazumljivo, vidljivo narušavanje najelementarnijih, apsolutnih prirodnih zakona, kao neki božanski „trik“, izveden zato da bi ljudi poverovali u Boga - ne čini srž hrišćanskog doživljaja, hrišćanskog poimanja čuda. Ponavljam da oni koji prihvataju Hrista, ne čine to zbog čuda, nego zbog ljubavi, prihvataju Ga i slede za Njim prevashodno srcem. Upravo takvo razumevanje hoće i traži Sam Hristos: „Ako Me ljubite, zapovesti Moje sačuvajte...“ (Jn 14,15). „Ako Me ljubite“...

JEVANĐELjE I ČUDA
Uporedo s tim, Jevanđelje je uistinu prepuno čuda: čudesnih isceljenja, vaskrsavanja mrtvih, viđenja i tome sličnog. Kako da se ta nesumnjiva „čuda“ hrišćanske vere usaglase sa njenim poricanjem čuda kao običnog dokaza? O tome ćemo govoriti u onome što sledi. Pre svega, međutim, moram da kažem da je tajna čuda, u njegovom hrišćanskom poimanju, neodvojiva od tajne slobode, a to znači i od hrišćanskog shvatanja čovekovog mesta u svetu, njegovog mesta u prirodi - i po odnosu prema prirodi, i prema njenim takozvanim zakonima.
Prema tome, čudo i dokaz čuda ne čine središte hrišćanske vere, kao što se ponekad može zaključiti na osnovu reči i spisa verujućih ljudi. Negde sam rekao da je jedan od najvećih grehova samih verujućih protiv njihove vere njihovo svođenje religije do nivoa natprirodnih pojava koje narušavaju prirodne zakone i time navodno dokazuju i postojanje Boga i istinitost hrišćanske religije. Ponoviću još jednom da je u Jevanđelju rečeno da u nekim mestima Hristos nije mogao da načini čudo zbog neverovanja ljudi, čime se potvrđuje hrišćansko učenje o tome da ne potiče vera od čuda, nego čudo od vere.
Pređimo sada na drugi stav - na onaj koji je karakterističan za neverujuće i koji je, nažalost, vrlo često povezan s neuzdržanim pričama samih verujućih o čudima. Ovaj stav podrazumeva radikalno pobijanje čuda kao nečega nemogućeg, kao i pokušaje da se objasne, pa čak i unize one tajanstvene i neobjašnjive pojave koje verujući nazivaju „čudom“. Ako u prvom slučaju imamo primer da sami hrišćani izdaju duh Hrišćanstva, u drugom je pred nama ništa manja uskogrudost, slepilo, nerazumevanje i tvrdoglavost. Pre svega, međutim, moramo razumeti oba ova stava u njihovim dubokim psihološkim korenima.

ČUDO KAO NAJBOLjI DOKAZ ZA NEVERUJUĆEG
Ako verujući tako mnogo govori o čudima i o čudesnom, onda to nije zog toga što sama njegova vera nužno zavisi od tih čuda, nego zato što se njemu čini da je čudo najbolji dokaz za neverujućeg. Tako je teško govoriti o suštini vere, o blaženoj ispunjenosti duše verom, o ljubavi i radosti koje se verom otkrivaju! Verujući iz najbolje namere, da tako kažemo, pokušava da prenese to iskustvo na one reči, za koje se njemu čini da su „objektivne“ i sposobne da sruše skepticizam, neverovanje neverujućeg. On često ne razume da škodi i samome sebi i veri koju brani, jer to čini zbog preobilja revnosti i ljubavi prema Bogu.
Neverujući, sa svoje strane, ako tako tvrdoglavo i uporno poriče čak i očigledna čuda, takođe to ne čini zbog nekih negativnih osećanja, nego zbog toga što i on nešto brani. Šta? Upravo one „prirodne zakone“, o čijem narušavanju tako vole da pričaju pobornici i zaštitnici čuda. Neverujući tu iskazuju i svojevrsno poštovanje prema religiji jer, ako je Bog stvorio prirodne zakone, kažu oni, zašto ih onda sve vreme „narušava?“ Ukoliko verujući vidi i hoće da „dokaže“ pre svega svemogućstvo Božje, Boga kao Boga, neverujući sa podjednakom revnošću brani onaj nepokolebivi i na svoj način takođe čudesni, pa čak i neobjašnjivi poredak i ustrojstvo života i vaseljene, izvan kojega sve postaje haos i samovolja. Čovek sa tako svesnim stavom neće prihvatiti veru zbog „čuda“, jer mu ona izgledaju ne samo nepotrebna, nego čak i kao nešto što unižava pojam o religiji. „Ako je to religija, ako je to vera“, kao da govori takav čovek, „samo vi ostanite uz nju, to nije za mene!“
Možda bi se, u sadašnjem trenutku, razrešenje ovog mnogovekovnog nesporazuma sastojalo u tome da se, sa besplodne rasprave o čudu, najpre pređe na pokušaj razumevanja onoga o čemu govori Hrišćanstvo, o čemu govori Jevanđelje, kada govori o čudu. Kao da su se svi dogovorili da čudo definišu kao narušavanje prirodnih zakona, i da pri tom raspravljaju da li je ono moguće ili nije! A šta ako hrišćansko čudo - uopšte ne znači narušavanje prirodnih zakona, ako je ono više, krajnje ispunjenje tih zakona, ako između njega i tih toliko pominjanih „zakona“ nema nikakve protivurečnosti koje vide i oni koji hoće čuda, i oni koji ih pobijaju? Da, to je teško dokazati, jer je ovde reč o nečemu što se više može osetiti, uvideti i prihvatiti srcem, nego dokazati. Takvo poimanje čuda karakteristično je za onoga ko i sam život i svet, a samim tim i „prirodne zakone“ prevashodno shvata kao čudo.
Sam prirodni zakon shvata se, u tom slučaju, kao neko čudo, neobjašnjivo u svojoj dubini i svojoj mudrosti. Zar nisu upravo takvo iskustvo imali oni veliki naučnici koji su i otkrivali prirodne zakone, koji su dublje i prisnije prodrli u tajne prirode, nego ostali ljudi? Takvo je, u svakom slučaju bilo Ajnštajnovo i Pasterovo iskustvo. Takvo je bilo i iskustvo velikog francuskog paleontologa i antropologa, Tejar de Šardena. Ako je, pak, sam svet, ako je sam život čudo u koje nikada nećemo prestati da proničemo, koje nikada neće prestati da zadivljuje i ushićuje čoveka - onda se granica između religioznog čuda i tog opšteg osećanja čudesnog na neki način briše. Naime, religiozno čudo razlikuje se od te vaseljenske čudesnosti samo u jednom: to čudo je plod ljubavi, a ljubav je najtajanstveniji, najmanje proučeni ali, sigurno, i najdublji od svih prirodnih zakona.
Hristos je činio čuda, ali nikada zato da bi time „dokazao“ svoje božanstvo ili da bi ljude primorao da poveruju u Njega. Naprotiv, On je čuda činio zbog toga što je ljubio, sažaljevao, sastradavao, i što je stradanja i potrebe drugih ljudi shvatao kao svoje sopstvene. I sve što mi znamo o ljubavi, celokupno naše iskustvo ljubavi, ma koliko da je ono ograničeno - ukazuje na njenu potresnu, uistinu čudesnu silu i mogućnosti. U ljubavi postaje moguće ono što nam se, ljudski posmatrano, čini kao nemoguće. U ljubavi čovek prevazilazi svoju prirodnu ograničenost i otkriva još jedan - viši prirodni zakon, koji za njega obično ostaje skriven. On, na taj način, u ljubavi nalazi ključ za sve prirodne zakone i njihovu krajnju potčinjenost čoveku, njegovom duhu i njegovom carskom dostojanstvu. Čuda bez ljubavi su - obmana i samoobmana, i ona se zaista moraju i mogu poricati. Ljubav je, međutim, čudo, i to čudo otkriva nam čudesne mogućnosti. A njih ne uvideti i ne priznati - znači ne uvideti i ništa ne razumeti na zemlji.     



Link