За тачно два месеца, поново ће се ова песма орити са севера. Неки ће је певати после много времена, али њу не газе године. Неки ће је запевати по први пут, али подједнако поносно као и двадесет година старији људи од њих. Променило се много тога, али не и љубимац севера. Остао је исти онакав, нису успели да га искваре. И ако је био под великим притиском јавности, хрватских медија никада се није дао. Да јесте, сигурно се не би вратио, како он каже "својој кући". Гледајући тренутну ситуацију у клубу, сигурно је да би нам Роби дошао сјајно као играч, али хајде да видимо шта је научио од сјајних тренера који су га водили кроз каријеру.

Нема више мог деде, који ме је упутио у фудбал. Сећам се добро како ми је причао о фудбалу из седамдесетих и осамдесетих година. Волео је много Црвену Звезду, а највише каже Шекуларца. Често је био и на утакмицама Војводине, пре свега јер нам је Нови Сад близу. Увек је у суперлативима причао о Такачу, фудбалеру Војводине из шездесетих година. Чак су се и познавали јер су ту негде били и генерација. Оно што га никад нисам питао, и сада ми је жао због тога, је прича о "оној" генерацији Звезде из `91.

У ту причу ме је мало боље увела мајка. Наравно, сигуран сам да би ми прецизније информације дао деда, али и ове су довољно добре. Сећам се имао сам неких 8-9 година, када су на телевизору приказивали снимке из реванша против Бајерна. Питао сам "Мама, јесу то оно?", и ако сам већ знао да јесу. Били су то најбољи фудбалери које сам у животу видео. Није личило на тадашњу Звездину генерацију, који пак и није била толико лоша али једноставно не би смела да стане са "оном" на вагу. У тим тренуцима највише ми се свиђао Михајловић, и дан данас ми је онај његов гол из слободњака један од најдражих... Док је мајка највише говорила да обратим пажњу на оног "жутог", који је према њеним речима био најбољи фудбалер Звезде.

И увек је причала о њему све најбоље. Говорила је да никоме није сметало што је Хрват, да је било само важно како игра. Навику гледања фудбала је покупила од ујака. Он је имао неки страх да кад год она не гледа да Звезда неће победити. Тако је некако и било. Зато је стално терао да гледа са њим, и мало по мало заволела је тај спорт. И Звезду. Утакмица у Токију за титулу светског шампиона је била око 4-5 сати ујутро према њеним речима. Пошто је те вечери изашла у град, ујак јој је наредио да се врати раније и да га пробуди да би погледали утакмицу. Остало је историја.

Када год ми кроз главу прође та `91 и "онај" тим, увек осетим неку жал и тугу јер нисам могао да присуствујем и да живим тај спектакл. Остаје ми само да завидим људима који су успели да гледају ту чаробну Звезду, гризу нокте и разбијају чаше док је Панчев шутирао последњи једанаестерац. Али нажалост, нисам могао да бирам тренутак у ком ћу се родити а једино што ми преостаје у овом тренутку је нада да ћу једнога дана ипак присуствовати таквом тренутку, и да ћу ја причати својој деци он неком таму "х" фудбалеру који је био жут и најбољи.

Сазнавши вест да велики Роби преузима Звезду, нисам био толико одушевљен као неки, а то је само зато што нисам проживео "оно" са Звездом. Нисам део генерације коју је остављао без речи, а гледавши његове мајсторије нисам могао да схватим колико је он заиста велики у њиховима очима. Размислите колико је садашњих фудбалера Црвене звезде, у својој соби, изнад кревета имало његов постер? Сањало да га упозна? Добије аутограм? Сигуран сам да ниједан од њих никада није и помислио на то да ће некада радити са њим, слушати добро његове речи и схватити важност његових савета. Да ли савет има исту вредност када ти га упути родитељ и нека излапела комшиница? Не, наравно. Тако је и у фудбалу. Када ти приђе неки лупеж као Кристић или Достанић и када ти приђе један од најбољих фудбалера Црвене звезде, и један од најбољих са ових простора Роберт Просинечки? Не, не, не. Наравно да није исто. И ако ови наши фудбалери не знају много, знају сигурно ко је и шта је Роберт Просинечки.

Његово фудбалско знање као играча је неоспорно и тешко га је измерити. Ово, које је нама сада потребно, тренерско нам је потпуна енигма. Једни кажу да је "испекао" занат код Билића, други да је недовољно искусан да би стао испред наших војника. А ја кажем, у последњих пар година нас је толико незналица водило да би било смешно да се Робију нешто замера. Александар Кристић је био помоћник неколицини тренера у нашем клубу, и кад је постао тренер показао је да нема појма. Што наравно не мора да значи ништа у случају Робија.

Он и Билић су одвели Хрватску на Европско првенство, тукли Енглезе и још понеку јаку репрезентацију. Плени његова харизма и та посвећеност фудбалу. Погрешио је један "стручњак" за њега када је рекао да никада од њега неће постати фудбалер, скењавши™ се да ће погрешити опет око њега изјавио је да ће бити страшан тренер. Па да му верујемо на реч! Гоу Роби гоу!!!