Kavkaz ili Baltik, nama je baš svejedno...
30. MART 2011. | 08:49 | AUTOR: BORIS JOVANOVIĆ

Novo stradanje fudbalske Srbije nas vratilo na početak veka. Istorija je veoma stroga prema lošim đacima, pa im stalno priređuje iste stvari, kako bi ih dozvala pameti. No, mi smo beznadežan slučaj, a od posrtanja reprezentacije po eks republikama crvene imperije svima bi se smučilo, no, ni smo mazohisti...

U biti svake nevolje je da ne dolazi nepozvana.

To što se nama dogodilo sinoć u onoj baltičkoj pustari nas je, kao i obično dočekalo nepripremljene, ali i ubeđene da poraz u Beogradu predstavlja slučajnost.

A, kad trezveno razmislite, nije tako.

Ako padate na floskule tipa, „svi igraju fudbal“, „Estonija je mnogo napredovala“, „Lopta je okrugla“, nemojte čitati ovaj tekst, neće vam se svideti i nećete ga razumeti.

Odmah ću vam reći moj stav. Estonija je amaterski tim koji s vremena na vreme pobedi kakvu patuljastu državicu i nekom favoritu otkine bod na svojoj livadi. Ali, nikada i nikome nisu uzeli četiri boda. I neće, u to budite sigurni. Drugim rečima, neozbiljni paceri koji najboljem igraču nisu javili da ne dolazi na pripreme jesenas.


Srbija je, ma pod kojoj firmom igrala, san svakog Azerbejdžana i Estonije ovog sveta. Jer naš pristup je ekstreman, ili smo bezrazložno arogantni, ili malodušni do kukavičluka. Sad, neko će pomenuti gene, neko istoriju, no za to je potrebna sociološka analiza za koju, bojim se, nisam dovoljno stručan.

Ali, znam jedno,  mi padamo na stvarima koje nemaju mnogo veze sa terenom. Jer, svako ko kaže da mi nemamo kvalitet je neznalica, pošto se ta kategorija meri novcem, a onaj ozbiljni svet daleko odavde, ne rasipa, između ostalog i jer ga je teško zaraditi.

Drugim rečima, naše igrače ne plaćaju papirnim novcem iz "monopola", nego džakovima para.

Nismo imali sreće i sudija je bio loš?

Nemojte, degutantno je, mi smo sami stavili glavu u lavlju čeljust u kvalifikacijama, napisali smo u oktobru najslavniju stranicu estonskog fudbala, a zatim smo kao fudbalska nacija diplomirali na temu, „kako ispasti glup i izgubiti meč za šest minuta“.

Jer, bod se može izgubiti u Talinu, desi se prosto, tamo fudbal ne podrazumeva igranje, već tumaranje po kasnomartovskoj mećavi.

Ali, kada sabirate bodove, uvek će vam nedostajati ona tri iz Beograda.

Stalno navodim kako je Bane Ivanović bio dovoljno iskren da nam to saopšti u danima velikog lamenta nad Đenovom. „Marasi“ je crna tačka, beogradski slom u Humskoj je presuda, šamarčina sa produženim dejstvom.

I na kraju, mi možemo do drugog mesta.

Zato što smo dobri?

Ma ne, samo smo i ovakvi bolji od Severnih Iraca, Estonije i Slovenije.

Ali, to je čisti ćar ovih kvalifikacija, mada mi to nećemo znati da iskoristimo, odnosno nešto naučimo iz stalnog upadanja u istu rupu...