Da kucnem u drvo



Čest je slučaj da ljudi oko nas kada izgovore nešto lepo o nečemu ili nekome ko im je važan, za trenutak zastanu, a zatim usplahireno traže nešto drveno kako bi mogli da „kucnu u drvo”. Kada izvrše tu radnju, smire se i razgovor se nastavlja. Dobro je razumeti zašto to ljudi rade, pogotovo ako i vi tako postupate.

Ljudi koji „kucaju u drvo” dele se na dve grupe. Jedni su oni koji to rade mehanički, bez razmišljanja, ponavljajući u sličnim situacijama ono što su videli od roditelja i drugih rođaka. Drugi imaju sasvim jasno objašnjenje ove radnje: Da ne čuje zlo! Veruju da ukoliko ne bi kucnuli u drvo, njihova izjava bi uzrokovala da se dogodi nešto loše, čime bi ono lepo o čemu je bilo reči bilo ugroženo ili uništeno.

Ovakva logika je zasnovana na pretpostavci da postoji neka viša sila koja određuje ljudske sudbine, a koja je sveprisutna zbog čega čuje šta ljudi govore. Kada neko o sebi, svom zdravlju, svojoj deci ili nečemu što mu je veoma važno govori pozitivno i bezbrižno, ova sila bi mogla to da doživi kao arogantnost te osobe i nedostatak poštovanja. Uvređena, ona bi mogla da upropasti nečiju sreću kako bi pokazala da je ona gazda i gospodar svačije sudbine. I upravo taj gest kucanja u drvo – u početku se smatralo da ta sila živi u drvetu – jeste izraz strahopoštovanja i podređivanja toj sili, čin priznanja njene vrhovne moći.

Kucanje u drvo je još jedan izraz magijskog mišljenja koje je veoma prisutno u našem folkloru. Magijsko mišljenje je verovanje da ono što mislimo, što osećamo ili izgovorimo ima moć da na neki volšeban način uzrokuje stvarne događaje.

U tom smislu postoji i suprotna magijska praksa. Kada neko izgovori nešto što je negativno o nečemu što je važno drugoj osobi, ova ga može optužiti da „priziva zlo”, da baksuzira. Ali i za to postoji magijski „lek”: dovoljno je da se pomeri sa mesta, ako sedi, onda zajedno sa stolicom, ili da tri puta pljune. Kao što to važi za kucanje u drvo, i ovi postupci magijski „poništavaju” ono što je izgovoreno.

Svi mi smo bili deca, i kao takvi smo morali da prođemo period u kome svako dete razmišlja na magijski način. Ali ako to naše dečje Ja ostane na nivou magijskog folklora i onda kada odrastemo, onda nikada nećemo postati stvarni gospodari svoje sudbine. U vreme kada su ljudi teško živeli i jedva preživljavali, pozitivni i srećni događaj je bio izuzetak. Zaista je postojala statistička pravilnost da posle nekog srećnog događaja sledi neki loš događaj. Danas, kada težimo kvalitetnom životu, sreća i pozitivni događaji bi trebalo da postanu nešto što je uobičajeno, a nesrećni događaji da budu izuzetak.

Zoran Milivojević

Izvor

Poverenje i sumnja



Znanje ima svoje granice tako da mnogo toga ne možemo tačno znati, već samo možemo pretpostavljati. Na primer, ne možemo znati šta će biti u budućnosti. Gde prestaje znanje, tu počinje verovanje. Samo možemo verovati da će se neko zaista ponašati onako kako je rekao ili obećao. Kada verujemo da će neko da održi svoju reč tada imamo ili osećamo poverenje. A kada verujemo da neko neće da održi svoju reč, tada sumnjamo. Prema tome i poverenje i sumnja su osećanja zasnovana na verovanju.

Poverenje i sumnja su korisna osećanja. Bez poverenja u druge ljude bilo bi teško zamisliti svakodnevni život. To najbolje vidimo kod ljudi koji ni u koga nemaju poverenje, koji su okruženi „neprijateljima” tako da neprestano sumnjaju, zbog čega ih označavamo kao paranoidne. Kako žive u svetu stalne opasnosti i ugroženosti, usamljeni bez pravog prijatelja, kvalitet njihovog života je veoma nizak. Preterivanje u drugom pravcu je prisutno kod ljudi koji svima veruju, a koje označavamo kao naivne. Dok su se paranoidni odrekli poverenja u druge, naivni su se odrekli sumnje i time ostali bez mogućnosti da se zaštite od prevare što čini da često bivaju iskorišćeni. Osećanje sumnje nas upozorava da stvari možda nisu takve kakvim ih drugi predstavlja, da ne treba da mu verujemo, već da pomislimo na neku drugu mogućnost. Dok nesklad, osećaj da se nešto ne uklapa, kod većine pokreće osećanje sumnje, naivni ga ignorišu.

Kad vagamo koliko možemo verovati drugima – da li ćemo imati poverenje ili sumnjati – ocenjujemo da li su drugi dobronamerni, da li su zaista toliko sposobni kakvim se predstavljaju, i da li će zaista izvršiti ono što kažu da hoće.

Elementarno poverenje u druge ljude je zasnovano na našoj proceni da drugi nemaju loše namere. To je osnova svakog prijateljskog odnosa, čak i onoga koji se uspostavlja u komunikaciji sa nepoznatom osobom. Sumnja da drugi ima lošu nameru definiše odnos kao neprijateljski.

Nekada verujemo da osoba ima dobre namere, na primer kada želi da nam nešto pomogne, ali ne verujemo da je dovoljno sposobna da to može da ostvari. Nekada imamo poverenja u dobre namere i sposobnosti, ali sumnjamo da će osoba biti dosledna, da će zaista učiniti ono što je dogovoreno.

U našem društvu, na kolektivnom planu, postoji kriza poverenja i porast sumnje u namere, sposobnosti i doslednost. Ne samo da građani više ne veruju autoritetima i institucijama, nego ni jedni drugima. Društvo u kome je bazično poverenje minimalno teško uspostavlja prijateljske odnose koji su temelj svake društvenosti i solidarnosti. Ono što nam zaista treba jeste obnova poverenja.

Zoran Milivojević

Izvor

Potrebe i želje



Kretanje ljudi ka nekom cilju – motivacija – objašnjava se postojanjem potreba i želja. I jedne i druge u nama stvaraju osećanje važnog cilja, ali je iz više razloga dobro razlikovati jedne od drugih.

Potreba je nešto bez čijeg zadovoljenja nije moguće ostati u životu. Zbog toga su potrebe najsnažniji motivatori: nepodnošljivom neprijatnošću kada nisu zadovoljene, a prijatnošću kada jesu. Njih nema mnogo: potreba za hranom, za vodom, za snom, za određenom temperaturom... Zbog toga što su povezane sa preživljavanjem, svaki čovek je zavisan od zadovoljenja svojih potreba.

Želje nisu povezane sa preživljavanjem. Želja je ono bez čijeg zadovoljenja je osobi samo neprijatno. U tom slučaju ona oseća nezadovoljstvo ili frustraciju, što ne ostavlja bilo kakvu štetnu posledicu. Prema tome, ako ne zadovoljimo neku potrebu, biće ugrožen naš život, a ako ne zadovoljimo neku želju, biće nam samo neprijatno neko vreme. Ako nam nije jasno da li je nešto što želimo da ostvarimo ili posedujemo potreba ili želja, možemo da primenimo test-pitanje: Da li ću umreti ako ne ostvarim dato htenje? Ako je odgovor negativan, jasno je – reč je o želji.

Zašto je važno razlikovati svoje i tuđe potrebe od želja? Osoba koja pogrešno misli da je neka njena želja u stvari potreba, imaće doživljaj da će umreti ako ne zadovolji takvu želju. Ona u stvari svoju želju pretvara u pseudopotrebu za koju veruje da mora da je zadovolji, po svaku cenu. Tako postaje zavisna od predmeta svoje želje, što je osnovni mehanizam svake patološke zavisnosti. U zavisničkoj ljubavi, odrasla osoba misli da je njen život nemoguć bez ljubavi druge osobe. Osoba zavisna od heroina misli da će umreti kada je bez heroina iako je istina upravo suprotna: ne umire se od nedostatka heroina, već od njegovog viška – od preterane doze. Na sličan način su mnogi od nas zavisni od ostvarenja različitih želja. Svaki put kada mislimo da moramo da ostvarimo neku želju mi se odričemo slobode izbora i upadamo u prisilu ostvarenja želje. Zbog toga je razlikovanje potreba od želja nešto što nam omogućava da živimo slobodnije, da sebi i svojoj deci jasnije postavljamo prioritete.

To je danas veoma važno, jer je glavna osobina potrošačkog društva da nas sa svih strana uveravaju da nam je život nezamisliv bez raznoraznih stvari. Na ovaj način se stvaraju pseudopotrebe bez kojih se „jednostavno ne može” zamisliti kvalitetan život. Proces podsticanja kupovine i potrošnje je u osnovi kapitalizma, omogućuje neodrživi ekonomski razvoj. U vremenima kada i bogati ljudi štede, pomaže razlikovanje potreba od želja,jer možemo da štedimo samo na onome što želimo.

Zoran Milivojević

Izvor

Uvređenost



Uvređenost je socijalno osećanje koje je povezano sa načinom na koji uvređena osoba opaža postupke drugih. Ljudi osećaju uvređenost kada smatraju da ih neko ponižava, da su predmet tuđeg prezira, potcenjivanja i omalovažavanja. Uvređenost je znak da neko smatra da je nedovoljno poštovan, da se drugi prema njemu neprijateljski odnose.

Dva su načina na koji ljudi izražavaju uvređenost. Prvi je dostojanstveno povlačenje, kada osoba odbija da ostane u odnosu u kome ocenjuje da je ponižena. Drugi je napad na onoga za koga smatra da ju je uvredio, najčešće izražavanjem uzvratnog prezira, a nekad i fizičkim napadom. Kada je u situaciji prisutna i neka publika, tada je reakcija uvređene osobe istovremeno i poruka upućena publici.

Za malu decu je tipično da na uvredu odgovaraju udarcem. Kada ih uvreda zaboli, udarcem „vraćaju” da bi i drugoga zabolelo. Decu treba učiti da bilo koja izgovorena reč nije razlog da se drugi udari, ali da imaju pravo da na uvredu odgovore uvredom.

Nekada se ljudi uvrede iz samo njima poznatih razloga, samo zato što se prema njima nije postupalo onako kako su smatrali da su drugi dužni. Kada se neko često i lako oseti uvređenim, to ukazuje da ima lošu sliku o sebi, o sopstvenoj vrednosti, da sebe nije prihvatio. Ljudi se najlakše osete uvređenim kada postupak drugog povežu sa nekim svojim kompleksom, sa onim što i negativno misle o sebi.

Kada je reč o odraslim ljudima, uvređenost je izbor: uvek je osoba ta koja je izabrala da reaguje osećanjem uvređenosti. Bez obzira na to šta o njenoj vrednosti misle i govore drugi, osoba koja je prihvatila sebe kao vredno ljudsko biće nema više sposobnost da se uvredi. Čak i onda kada joj drugi upućuju jasne uvrede, ova osoba se ne oseća uvređenom jer zna da je niko ne može poniziti. Ona neće biti ravnodušna: može se osetiti tužno, razočarano ili ljuto, ali ne i uvređeno.

To što neko o nama misli da kao ljudska bića nedovoljno vredimo, ne čini da zaista ne vredimo. Vredimo bez obzira na to da li to drugi priznaje ili ne priznaje. Kako drugoga ne možemo da nateramo da nas ceni, treba prihvatiti činjenicu da živimo u svetu u kome nas neki ljudi neće ceniti iako im za to nismo dali razlog. Činjenica je da nas neki neće ceniti ni kada im damo objektivni razlog da nas cene. Uvek će neko zavideti na nečijim vrednostima i uspehu, jer ih, upoređujući se, doživljava kao svoju nevrednost i neuspeh.

Emocionalno odrastanje donosi saznanje da je nemoguće da svi drugi ljudi o nama misle pozitivno, da nas cene i prihvataju. To nikako ne znači da vredimo manje. Prihvatanje sebe kao vrednog bića učvršćuje mentalno zdravlje jer lakše podnosimo tuđi prezir, neuviđavnost i bahatost.

Zoran Milivojević

Izvor

„Čitanje” emocija



Emocionalna pismenost je sposobnost da ono što osećamo prepoznamo kao neko određeno osećanje i da to osećanje imenujemo. Ta sposobnost nije urođena, već se uči i razvija. Kada malo dete oseća, ono nije u stanju da opredeli svoje osećanje i da ga nazove određenom rečju. Pomažu mu roditelji i drugi članovi porodice koji ga direktno ili indirektno uče jeziku osećanja. Ukoliko u detinjstvu i mladosti osoba ne nauči da povezuje svoje doživljaje sa rečima, kada odraste ona neće imati dovoljno razvijenu ovu sposobnost, tako da će pokazivati izvesni, veći ili manji stepen emocionalne nepismenosti.

Nije dovoljno znati određene reči za osećanja, a ne znati šta one označavaju. Kao što nije dovoljno poznavati reči srce, bubreg i pluća kojima imenujemo određene delove tela, već treba i znati šta je osnovna funkcija tih organa, tako nije dovoljno poznavati reči strah, ljubomora, ljutnja, uvređenost, zaljubljenost, ljubav… već je potrebno poznavati njihovu funkciju, kontekste u kojima ljudi reaguju tim osećanjima. A kada ljudi imaju elementarna znanja o osećanjima, tada mogu da koriste svoju inteligenciju kako bi bolje razumeli sebe i svoje reakcije, ali i druge ljude i njihove reakcije. U tom smislu je emocionalna pismenost osnova emocionalne inteligencije.

Ljudi reaguju osećanjima na događaje koje procene da su važni. Emocije nas pokreću na akciju. Doslovni prevod reči emocija sa latinskog bio bi „pokretač”. Pojava osećanja kod nekoga, nas ili nekog drugog, ukazuje da je nešto procenjeno kao važno, da se nešto važno dešava.

A šta možemo „pročitati” na osnovu toga da li je osećanje kojim neko reaguje na neku situaciju prijatno ili neprijatno? Kada misle da je situacija takva da je ugroženo nešto što im je važno, ljudi reaguju neprijatnim osećanjem. A prijatnim, onda kada misle da situacija potvrđuje nešto što im je važno. Što je osećanje intenzivnije, to je više cenjena vrednost o kojoj je reč. Prema tome, na osnovu tipa, intenziteta i trajanja neke emocionalne reakcije možemo da zaključimo ne samo šta je nekome važno, već i koliko mu je to važno.

Upravo zbog toga što drugima mogu da „otkriju” naše prave stavove i vrednosti, emocionalne reakcije se prikrivaju u komunikaciji sa osobama sa kojima nismo bliski, u javnoj komunikaciji. Iz istog razloga ljudi glume određene emocije kako bi se drugima predstavili na željeni način.

Prepoznavanje specifičnog osećanja i davanja imena emociji omogućuje nam da još bolje zaključimo o svom ili tuđem emocionalnom odgovoru. Zbog svega toga je važno poznavati i razlikovati osećanja, pogotovo kada govorimo jezikom koji je veoma bogat rečima za osećanja. Takav jezik omogućuje kolektivnu emocionalnu pismenost.

Zoran Milivojević

Izvor

Trema



Osećanje straha može biti reakcija na ugroženost koja se opaža u sadašnjosti, ali i na ugroženost koju osoba zamišlja da će se desiti u budućnosti. Razvoj ljudskog mozga tokom evolucije omogućio je ljudima sposobnost zamišljanja budućnosti – imaginaciju. Time smo stekli sposobnosti da razmišljamo o onome što smo zamislili, ali i da na zamišljeno reagujemo osećanjima. Takva osećanja su karakteristična samo za ljude – specifično ljudska, a trema spada u njih.

Ljudi tremiraju – osećaju tremu – kada su pred nekom, njima, važnom situacijom u bliskoj budućnosti za koju procenjuju da ih prevazilazi, da se  nisu dovoljno pripremili. Plaše se da u datoj situaciji neće uspeti. Trema je najčešće povezana sa situacijama javnog nastupa, polaganje ispita, držanje govora ili predavanja, održavanja koncerta, nastupa u televizijskom programu i slično. Osoba koja tremira pred publikom ili autoritetom u stvari se plaši da će se osramotiti pred važnim ljudima. Postoji i trema koja nije povezana sa javnim nastupima, kao kada neko prvi put samostalno vozi automobil izvan grada.

Reč trema dolazi od reči tremor, koja označava nevoljno podrhtavanje, trešenje različitih delova tela, a koje je najuočljivije na rukama i šakama. Smatra se da je trema dobila svoje ime u Nemačkoj u 19. veku kada je u pozorišnim krugovima primećeno da pred premijere glumci imaju veoma izraženo ovo osećanje.

Kada neko procenjuje da nije dovoljno spreman za buduću važnu situaciju, ta ocena može biti sasvim ispravna. Tada ga trema stimuliše da se još bolje pripremi ili, ako nema vremena za pripremu, da odustane.

Međutim, osećanje treme je često neadekvatno – nastaje zato što osoba nerealno–  umanjeno– ocenjuje svoje sposobnosti.

Nekada iza lošeg školskog uspeha ne stoji nesposobnost, već snažno osećanje treme zbog kojeg učenik ne uspeva da predstavi svoje znanje. Ako je učenik doživeo da mu se razred smeje jer je napravio omašku, on će se u sledećim situacijama odgovaranja plašiti da će ponovo nešto „lupiti” i osramotiti se. Uzrok takve treme je to što je izgubio samopouzdanje – poverenje u svoje sposobnosti.

Najveći problem sa tremom imaju osobe koje su perfekcionisti, koje žele da zadive publiku savršenim nastupom bez i najmanje greške. Kako ne prave razliku između dovoljno dobrog i najboljeg mogućeg, stalno se plaše da neće zadovoljiti previsoke zahteve koje su sami sebi nametnuli i da će se osramotiti.

Nekada ljudima koji imaju problem sa tremom može pomoći da se zapitaju: šta je to što se u toj situaciji može najgore dogoditi? Odgovor im može pomoći da počnu da razlikuju običnu neprijatnost od katastrofe.

Zoran Milivojević

Izvor

Anksioznost



Anksioznost je osećanje čije je ime nastalo od latinske reči angere, koja označava stezanje, stiskanje. Iako postoji srpska reč sa istim značenjem – teskoba (od tesno u grudima) – kao i reči strepnja i bojazan, reč anksioznost se odomaćila prvo u jeziku stručnjaka, a zatim i svakodnevnom govoru.

Da bi osećanje teskobe bilo moguće, mora postojati sposobnost zamišljanja budućnosti, a kako je to isključivo ljudska sposobnost, osećanje teskobe je isključivo ljudsko osećanje, kao što su trema i zabrinutost. Dok je osećanje treme posledica zamišljanja buduće, ali vremenski i prostorno ograničene ugrožavajuće situacije, teskoba je posledica daleko šire procene. Ljudi osećaju anksioznost kada ocenjuju da nisu spremni da izađu na kraj sa celokupnom životnom situacijom koja je pred njima – anksioznost je neka vrsta treme pred životom.

Preteča osećanja anksioznosti jeste strah od odvajanja koje oseća malo dete koje intuitivno zna da nije sposobno da samostalno preživi, a kada postoji pretnja da bi moglo da se razdvoji od roditelja sa kojim je u simbiozi.

Pogrešno je osećanje anksioznosti smatrati osećanjem koje je samo po sebi patološko. Brojne su situacije u kojima je ono sasvim prirodna reakcija na promenjene okolnosti. To su situacije u kojima svet u kome osoba živi menja svoj identitet: kada nastaje ratno stanje, ekonomska kriza, politička revolucija, tehnička revolucija i slično. Anksioznost se pojavljuje i kada neko iz jedne poznate okoline pređe da živi u neku stranu okolinu na koju se još nije navikao, kao što je to slučaj sa iseljenicima. Teskoba prati i različite životne prekretnice, odnosno krize: kada neko završava fakultet i treba da postane odrasla osoba; kada shvata da je na pragu starosti i slično. Anksioznost prati i sve teže, telesne bolesti i psihičke poremećaje, jer obolela osoba se pita da li će preživeti, da li će ozdraviti, da li je sposobna da se oporavi bez većih posledica. Upravo zbog toga što anksioznost prati sve ozbiljnije poremećaje zdravlja, Sigmund Frojd je smatrao da je ona ključna u nastanku psihopatologije.

Anksioznost je patološko osećanje onda kada osoba zaista jeste sposobna da se uspešno snađe u životnoj situaciji koja je pred njom, ali kada ona sebe vidi nerealno, umanjujući i potcenjujući svoje prave kvalitete. Iako lekovi koji „razgrađuju” anksioznost – anksiolitici – mogu biti od velike pomoći, ipak je u lečenju patološke anksioznosti glavno da osoba putem psihoterapije promeni sliku o sebi i stekne samopouzdanje – veru u svoje sposobnosti i kvalitete. U suprotnom postoji velika opasnost nastanka zavisnosti od ovih lekova.

Zoran Milivojević

Izvor

Intuicija pogađa i greši



Nekada se u našoj svesti pojavi neka misao o nečemu, koju doživljavamo kao istinu, iako ne umemo da objasnimo zašto i kako nam je baš ta misao „pala na pamet“. Kažemo da je ta misao proizvod naše intuicije.

Intuicija je prilično maglovit pojam koji je od interesa za one koje zanima kako nastaje ljudsko saznanje. Pojedini filozofi su smatrali da intuicijom otkrivamo kakve stvari zapravo, same po sebi, zaista jesu. Jednu od najboljih psiholoških definicija intuicije je dao Karl Gustav Jung: intuicija je proces obrade informacija u našoj psihi kojeg nismo svesni, ali smo svesni rezultata tog procesa. Proizvod intuicije pored misli i jasno definisanih osećanja kao što su sumnja, zaljubljenost, strah i slično, može biti i ono što se naziva osećaj ili slutnja.

Sama reč intuicija je latinskog porekla i doslovno znači gledati na, motriti na, paziti na. Reč intuicija je počela da se upotrebljava kako bi se razlikovalo ono saznanje koje je rezultat opažanja kao takvog, bez učešća promišljanja, od onog saznanja koje je nastalo promišljanjem.

Važno je znati da je glavna podela intuicije na onu koja je tačna i onu koja je pogrešna. To naglašavamo zato što postoje ljudi koji smatraju da je intuitivno saznanje najviši, najsavršeniji oblik saznanja. Zbog toga se oslanjaju na svoju intuiciju u svim situacijama. A kada su u konfliktu da izaberu između intuitivnog zaključka i zaključka svesne analize, odlučuju se za intuiciju. Međutim, iskustvo, ali i istraživanja pokazuju da i nesvesni procesi mogu biti pogrešni. Dobar primer za to je prvi utisak, intuitivno „saznanje“ o osobi koju prvi put vidimo. Većina ljudi ima iskustvo da se nekada kasnije pokaže da je prvi utisak o datoj osobi bio ispravan, a nekada da je bio sasvim pogrešan.

Kako je intuicija neka vrsta „opažanja kroz nesvesno“, veoma je važno kakvi su sadržaji u tom nesvesnom. Što osoba ima više raznovrsnog iskustva u nekoj oblasti života, to će njena intuicija u toj oblasti biti tačnija. Na primer: što neka osoba ima više iskustva sa ljudima, to će njeni „prvi utisci“ o drugima biti tačniji; što je lekar iskusniji to će njegova pretpostavka o najverovatnijoj dijagnozi biti tačnija. Suprotno od toga, deca često zaključuju po tipu intuicije i ti njihovi zaključci se veoma često pogrešni. Iako zaljubljena mlada osoba veruje svojoj intuiciji da je određeni partner pravi, ipak se kasnije razočara u njega.

Kao što nije dobro isključivo se oslanjati na intuiciju, nije dobro ni potpuno otpisivati vlastite intuitivne zaključke. Danas se smatra da je najbolje kada naše svesno i nesvesno sarađuju. Naše intuitivne zaključke treba uzimati u obzir kao važne signale, ali ne kao istinu, već kao pretpostavke koje treba proveriti.

Zoran Milivojević

Izvor

Novi muškarac



Jasna podela na muške i ženske rodne uloge uglavnom postoji u društvima u kojima se teško živi, koja su siromašna i koja se nalaze u zoni preživljavanja. Osobine muškarca kao što su snaga, izdržljivost, neosetljivost, nepokazivanje osećanja, ponosno ponašanje i slično, u ovoj životnoj zoni jesu evolutivna prednost. Međutim, kada se društvo obogati i kada zajednica pređe u zonu kvalitetnog života, tada nastupa značajna promena u mentalitetu njenih članova. Kada kvalitet života počne da se izjednačava sa prijatnim osećanjima, nastaje jedna kolektivna potraga za užitkom u svim aspektima života, pa i u vezama. Posledica ove promene sistema vrednosti i mentaliteta je raspad tradicionalnih uloga.

Dok je arhetipski testosteronski muškarac, alfamužjak, mačo muškarac slavljen u zoni preživljavanja, on je u zoni kvalitetnog života postao negativna karikatura, koja na našim prostorima ima pogrdnu etiketu „Balkanac”. Suprotnost grubom, mačo tipu, nežni muškarac, džentlmen ili kavaljer, koji je ranije zadovoljavao romantične fantazije, sada nije uspeo da zadovolji ženski seksualni senzibilitet koji je tražio veću dozu muškog seksualnog naboja.

Pojava metroseksualca je mnogim mladim ženama unela novu nadu. Muškarac koji je veoma uredan, koji vodi računa o načinu oblačenja i stilu, mirišljav, manikiran i pedikiran, a koji pri tome nije gej, delovao je kao novi ideal. Ako tome dodamo njegovo redovno bavljenje fizičkim aktivnostima koje stvaraju lepo i izdržljivo telo, kao i posvećenost svom poslu, početno žensko oduševljenje je sasvim razumljivo. Inače sam izraz je nastao kao spoj reči metropolis i seksualnost, sa ciljem da ukaže na pojavu novog tipa muškarca koji je nastajao u velikim gradovima.

Posle par decenija ženskog kolektivnog iskustva sa metroseksualnim muškarcima polako se iskristalisao zaključak da je veliki broj njih narcisoidan, i zbog toga prilično nezainteresovan za održavanje trajnih veza, pogotovo ako one zahtevaju od njega neki napor. Narcisoidnost nije toliko zaljubljenost u samoga sebe, koliko je nedostatak saosećajnosti sa drugim ljudima. Narcis iz grčkog mita bi trebalo pravilno da se izgovara „Narkis”, što bi u prevodu značilo neosetljivi, a što ima isti koren kao i reč narkoza. Zbog toga narcisoidne osobe, a danas ih je sve više, imaju smanjen kapacitet za emocionalno vezivanje, ili tačnije za voljenje drugih.

Nova nada je pojava iberseksualca, „nadseksualca”. Reč je o muškarcima sličnim metroseksualcima, ali sa mnogo više izraženim društvenim vrednostima, emocijama, sposobnošću za vezivanje i širokim interesovanjima. Iako obećava, „alfamužjak sa srcem” tek treba da opravda ženska očekivanja od novog muškarca.

Zoran Milivojević

Izvor

Volja



Svi mi ponekad ili radimo nešto što znamo da nije dobro za nas ili ne radimo ono za šta znamo da je dobro za nas. Da li imamo slabu volju?

Iako volja jeste zasnovana na željama, važno ju je razlikovati od želja. Želja je jedna od emocija, osećanje važnog cilja. Osećati želju znači biti motivisan za radnje koje vode ka njenom ostvarenju. Ovakva motivacija traje sve dok osoba oseća svoju želju. Problem sa emocijama uopšte, pa i sa željama, jeste taj što su nestabilne u vremenu, što su prolazne. Neko može da oseća želju nekoliko dana ili nedelja i posvećeno je ostvarivati da bi jednog trenutka jednostavno prestao da oseća da to želi. Tada gubi motivaciju da stvar koju je započeo privede kraju. Dugoročno gledano, to je obrazac ponašanja neuspešnih: za nešto se oduševe, nadahnuto se tome posvećuju neko vreme da bi jednog trenutka potpuno izgubili motivaciju i od cele stvari odustali ili je odložili za neko buduće vreme.

Nije dobro kada je osoba motivisana samo osećanjima ili principom traženja prijatnog – izbegavanja neprijatnog. Ličnost je kompleksan sistem u kome bi trebalo da svi njegovi delovi upravljaju ponašanjem. Sposobnost neke osobe da ide ka željenim ciljevima i onda kada ne oseća da to želi jeste volja. Ona je viši oblik motivacije, važan za ostvarenje ciljeva koji nisu na dohvat ruke, za čije ostvarenje je potrebno istrajavati u vremenu – dakle, za većinu životnih ciljeva.

Volja je sadržana u odnosu osobe prema samoj sebi, u načinu na koji osoba upravlja sobom. Posebno u situacijama unutrašnjeg konflikta: osoba želi nešto, ali to sebi ne dozvoljava, jer zna da je to štetno ili rizično. Drugi tip unutrašnjeg konflikta je kada osoba sebe prisiljava da uradi ono što smatra korisnim iako tog trenutka ne oseća želju.

Mnogi roditelji pogrešno poistovećuju detetovu volju sa njegovom tvrdoglavošću i odbijanjem da se podredi roditeljskom zahtevu. U zabludi da će insistiranjem da dete izvrši zahtev „slomiti” detetovu volju i pretvoriti ga u „slabića”, oni popuštaju. Svoju volju podređuju detetovom prkosu. To nije dobro za detetov razvoj, jer ga uskraćuju za mogućnost da izgradi psihičke strukture potrebne sa samodisciplinu i volju. Kao što mu roditelji popuštaju, ne zabranjujući i ne zahtevajući, tako će i ono, kasnije u životu, u susretu sa teškoćama popuštati samom sebi.

Disciplinovanje deteta je roditeljska dužnost koju je nužno ispuniti da bi dete kasnije u životu imalo samodisciplinu. U protivnom, izrašće u ličnost koja veoma lako odustaje pred životnim teškoćama, ali istovremeno zahteva od ljudi koji je vole da joj se u svemu podređuju.

Zoran Milivojević

Izvor