Zdravo svima! Posećujete li kulturne manifestacije? Volite li folklor, poštujete li narodnu tradiciju.  O tome pričajte u ovoj temi.  Ja igram u KUD-u " Ras " u Novom Pazaru.  Ove godine smo osvojili Zlatni Opanak. . . . 

[Edit by Makishon: Svaka poruka cija je svrha iskljucivo reklama komercijalnih sadrzaja, drugih foruma, drugih sajtova krsi Pravilnik Burek Foruma, i bice cenzurisana i reciklirana.]

Igramo,igramo...Gde ćete na turneju sad na leto?

Videćemo , idemo na Zlatni Opanak u aprilu, i učestvujemo na državnom prvenstvu.  U skorije vreme :Švajcarska i Francuska(ako Bog da). . . Polako samo. . . . . . A iz kojeg si ti društva???? Evo videim ova reklama za sajt je obrisana pa je neću više ni staviti. Evo samo ću reći imamo sajt,pa ga potražite malo na google-u.

Sveti Sava,Mirijevo

Abrasevic Valjevo
Isao sam na nekoliko turneja, ne ide nam loshe.. 

OOOOO... pa lepo lepo.....e ako neko hoće da poseti sajt KUD-a Ras neka me kontktira preko privatnih poruka , jer ja kad ga postavim ovde izbrišu ga jer nije dozvoljeno reklamiranje..... pokušaću ali znam da uvek sklone       


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ukoliko zelite da saznate nesto od Milosa, kontaktirajte ga pp-om.

Milose, budi mudar i dobar.

 

moje drustvo je kud doboj proslo ljeto smo bili u grckoj ovog idemo za portugal a sto se tice zlatnog opanka bili smo prosle i predprosle godine kad smo bili pobjednici veceri

Okud "lola" Beograd...

Igrala sam 12god u jednom Kud-u u Republici Srpskoj.
Nezaboravan period koji mi nedostaje. Druzenje, putovanja i nastupi... Extra provodi bili... Dodje mi da
Sada zivim daleko i ovde ne postoji nas neki Kud kao sto to postoji u Njemackoj ili nekoj drugoj zemlji gdje ima vise nasih ljudi, da bih mogla da nastavim...
Zivim od sjecanja i gledam snimke nastupa, a  moj sin uziva gledajuci mamu na tv....

Kao neko ko se bavim ovom umetnošću već više od 10 godina odlučio sam da vam postavim dosta tekstova kako bih vas  upoznao sa folklorom.

Znam da ova tema nije toliko odrađivana ali bih zamolio moderatore ove teme da ostave ovo pošto se nikad ne zna kome će ovo trebati a isto tako planiram dosta da radim na ovom temi kao neko ko se zanima u ovim stvarima.

Lice i naličje folklora

U medijima,a posebno u šemama TV programa je relativno mali broj tekstova i emisija koje su posvećene narodnom stvaralaštvu. Kada se tako nešto i dešava, često se može postaviti pitanjeda li su to vrednosti koje zaista možemo pripisati folklornom stvaralaštvu? Pogotovo je to pitanje aktuelno, kada su u pitanju narodne igre.

Izvesno je da se pod plaštom narodnih igara često kriju igre koje u većini svojih segmenata to nisu, počev od samih igračkih elemenata (koraka), muzičke pratnje, sastava orkestra, delova, pa čak i kompletne nošnje....

Uzroci ovakvih pojava su višestruki. Svakako da je jedan od osnovnih,to što u TV kućama ima vrlo malo stručnog kadra, koji je u stanju raspoznati prave vrednosti od onih drugih. To nije nikakvo čudo, jer je kadrove za ovakvu vrstu delatnosti vrlo teško naći. Ako želimo zaista sačuvati kulturno nasleđe, mora se hitno intervenisati.

Podsetimo se samo kako je veliki uticaj medija, a pogotovo televizije na prosečnog gledaoca. Tom uticaju vrlo često podleđu i oni koji se bave prenošenjem narodnih igara, pesama i običaja na sceni. Izuzetak u tome nisu čak ni vrhunski stručnjaci ove oblasti.

Konkretan primer, koji dokazuje ovu tvrdnju su koreografije bunjevačkih narodnih igara, koji se igraju na sceni širom Hrvatske, a sve pod uticajem jednog snimka o kojem će ovde biti reči. Posebna je priča to, što je ovaj snimak bio putokaz svima, sve do 1966. godine, odnosno do prve Međunarodne smotre folklora u Zagrebu. Da se ne zavaravamo, ni Vojvodina nije bolja što se tiče prezentacije ovih igara. Navedimo samo podatak da se tek 1979 godine pojavila prva koreografija bunjevačkih igara izvedena na zvaničnoj smotri «Rumskog festivala», koju je postavio Bunjevac(1). Sve do te godine na scenama raznih smotri i festivala su mogle videti koreografije autora iz Budimpešte, Beograda, Zagreba, Zrenjanina, Pančeva...., koji ne samo da nisu bili Bunjevci, nego neki od njih nikada nisu vršili ni istraživanje ovih igara na terenu.

Interesovanje koje vlada u krugu ljubitelja folklora po pitanju bunjevačkih narodnih igara,te otkrića do kojih sam došaotokom istraživanja objavljenih u Tavankutu u Subotici, a najviše želja da istina o segmentu bunjevačkog folklora, izađe na videlo, daje mi pravo i slobodu da na ovaj način uputim apel ne samo onima koji su vezani za bunjevačko, nego i za svekoliko narodno stvaralaštvo.

Neposredni povod za istraživanje je video snimak «Bunjevačkog momačkog kola» koji datira iz davne 1948. godine.

Maltene svim ljubiteljima narodnih igara su poznate bunjevačke igre, koje su predstavljale, a i danas predstavljaju izazov kako za izvođače, tako i za koreografe. Činjenica je da su to tehnički ubedljivo ako ne najzahtevnije, a ono u samom vrhu tehničke briljantnosti narodnih igara uopšte. Zbog toga su veoma retki ansambli koji mogu da ih prezentuju na pravi način.
Pre nego što pređem na samu srž ovog pisma, moram da podsetim na neka osnovna pravila koja su nepremostiva ako se vrši scenski pristup narodnih igara i običaja. Primarno je svakako istraživanje izvornih oblika istih, koja se sprovode isključivo na terenu. Ako su se igre izgubile na terenu, onda je potrebno koristiti eventualne postojeće zapise: video, audio, notne, kinetografske..., pa ih onda proveriti(2) ukoliko ima, a još i danas se mogu naći maltene na svim područijima živi svedoci, koji i ako ne mogu odplesati, barem mogu dati svoj sud o korektnosti igre, nošnje, muzičke pratnje, tekstova etc....

Naredni neizostavni posao je, da se dobro proučena građa prenese na scenu. Ovaj složeni posao zahteva od koreografa, da između ostalog poštuje osnovne scenske zakone, od kojih su neki univerzalni za svaki scenski pristup.

Za razliku od ostalih segmenata buževačkog života, o kojim su napisane desetine dela, narodnim igrama nije posvećeno baš puno pažnje, tako da izuzev zapisa tri igre sestara Janković, na koje se ne može baš puno pouzdati, (o kojima jednom drugom prilikom), sve do 2001. (3)godine ne postoje zapisi, a da nisu bazirani na onima koje su zapisale navedene autorke .

Jedan izuzetak ipak postoji. Doduše on nije deskriptivan, nego video, što bi svakako trebalo biti još verodostojnije. Ali,......!

Dugo vremena sam slušao o postojanju misterioznog snimka bunjevačkih igara, gde je vertikala plesača tokom plesa izrazito visoka, gde su igrači (plesači) sa ispasanim košuljama, gde devojke imaju «cveće» u kosi.... Bez obzira na moja nastojanja i uprkos mnogim obećanjima da će mi neko ko poseduje taj snimak omogućiti da ga vidim, prošlo je više od 20 godina dok nisam došao do istog.

Dakle, pomenute 1948 godine, jedan od elitnih režisera dokumentaraca Rudolf Sremec, sa ekipom «Jadran filma» snimio je film pod nazivom «Jugoslovenski narodni plesovi»,  koji su trebalo poslužitii uglavnom jesu, očuvanju plesnih tradicija tadašnje Jugoslavije.

Moto filma je sadržan u najvanoj špici koja za aktere kaže: «Igraju ih sami seljaci, u svojim selima, u svom kraju, u svojim narodnim nošnjama, koje još i danas žive».

Među ostalim snimcima nalazi se snimak citiram: «Momačko kolo» - Subotica(4) .

I zaista, skoro sve što je rečeno u tom filmu je istina. Neprijatno sam se time iznenadio, a poznajući dobro način plesa i oblačenje Bunjevaca, osetio sam da se tu nešto krije, što sam dužan da otkrijem i razjasnim.

Prvo što mi je bilo sumljivo je bilo to, što je iz snimka jasno vidljivo da je u pitanju koreografija, a ne izvorni ples.

Istovremeno se na prvi pogled zapaža da bunjevačke svile na igračicama «više».

«Igraći» na igračima prilično slobodno landaraju.

Svaka igračica ima u kosi perle(5).

Muškarci na tom snimku imaju ispasane košulje preko pantalona.

U igranju devojaka je izražena vertikala u istoj meri kao kod muškaraca.

Muzička tema «A» odudara od uobičajenognačina sviranja.

Od ukupnog sastava orkestra prepoznao sam tri člana koja su bila aktivna od vremena mojih početaka igranja, sve do polovine sedamdesetih godina u KUDŽ «Bratstvo - Jedinstvo»( iz subotice.
Istraživanjem kod na svu sreću još nekolicine živih aktera, od kojih mi je posebnu pomoć pružila jedna od članica osnivača HKPD «Matija Gubec» iz Tavankuta, - Kata Stipić, koja je živa

Legenda Društva, koja je do pre nekoliko godina bila aktivna u Društvu (izuzetno poznata i priznata u krugu stručnjaka za folklor u Vojvodini, a još više u Hrvatskoj), te pronalaženjem tekstova autora u čiju reputaciju i znanje je teško posumljati(6), a objavljenih u raznim publikacijama i prilikama, došao sam do sledećih saznanja:

Prvu konstataciju da je u pitanju koreografija potkrepljujem činjenicama da je postavka trojki koje su igrale «Momačko kolo» (ispravno je «Bunjevačko momačko kolo»), urađena na tipičan scenski nastup, gde je jedna od trojki uvek izlazila u prvi plan. Takođe je evidentno da je tokom igre formirana zvezda, što na terenu nikad nije slučaj(7).

Sledeća stvar koja nikako ne pristoji izvornom načinu oblačenja je to što su igračice bile obučene veoma «usko». Naime devojke su oblačile i do devet podsuknja da bi gornja suknja što lepše i šire stajala, što ovde sigurno nije slučaj. Iz iskustva znam da ove igračice nisu mogle imati više od dve podsuknje, a minimum za scenu, pod uslovom da su znalački uštirkane i obučene je barem tri, dok se na terenu taj broj kreće od četiri naviše.

Kada se vezuju «igrači» pravilo je da se oni postavljaju sa desne strane igračice, a ovde su postavljeni u zavisnosti od toga sa koje strane igrača se nalazi igrač. Ovo takođe govori o tome da nisu u pitanju «...seljaci, ....... u svojim narodnim nošnjama, ....».

 Istovremeno su «mašne» tako vezane da padaju zajedno sa krajevima, što ne sme biti slučaj.

Oukrasima u kosi pogledati belešku br.4

Izvesno je da bunjevačke igre nisu tipa ukrajinskog horovoda,te da postoje određena vertikalna gibanja, naročito kod igrača za vreme pojedinih elemenata iskvrcavanja. Igračice imaju vertikalnu izraženu samo utoliko, koliko je potrebno za «cupkanje», a niukom slučaju skakutanje, što je uočljivo na ovom snimku.

Muzička tema «A» je u svom drugom delu muzičkog pitanja i odgovara uproštena, ali je prihvatljiva, mada nije preporučljiva ukoliko želimo dati pun muzički pečat bunjevačkih igara.

Sve ovo uslovilo je da su mnogi autori po ugledu na ovde viđeno, postavili koreografije bunjevačkih narodnih igara, ili plagijate istih, a u boljem slučaju dali svoje viđenje bunjevačkih narodnih igara. No, ni jedni ni drugi nisu proveravali detalje na terenu, počev od plesnih elemenata, oglavlja, delova nošnje, kao i njihovog načina oblačenja.

Postavlja se pitanje koga sad kriviti za neprocenjivu štetu koje je ovaj snimak naneo bunjevačkom folkloru?

Iako se snimak nalazi na sajtu «Matije Gubeca» iz Tavan kuta, izvesno je da oni nisu izvođači ove koreografije. Na osnovu dokaza pribavljanih tokom istraživanja od (na svu sreću), još nekolicine živih aktera iz tog vremena, kao i zapisa, fotografija, te obavljenih publikacija došao sam do nesumljivog zaključka da je izvođač tadašnje KUDŽ «Bratstvo-Jedinstvo. Prava istina, kao da obilazi aktere ovog snimka. Jedini, koji ga nisu snimli («Matija Gubec» iz Tavankuta ga prisvaja i postavlja na svoj sajt, a oni koji su učestvovali u snimanju,  uprkos neoborivim činjenicama da su to bili oni (KUDŽ Bratstvo-Jedinstvo, Subotica), uporno beže od snimka, verovatno se stideći grešaka svojih prethodnika.
Obzirom da mi nije namera, barem u ovom obraćanju osuđivati bilo koga, nego samo izneti čistu, nepatvorenu istinu, neka ostane na ovome:

(1) Čak su i subotička društva igrale koreografije autora koji nisu bili Bunjevci. Izuzetak je nekoliko autora koreografija  u OKUD «Mladost» Subotica. No, one nisu učestvovale na smotrama, nego su bile postavljene po političkom «ključu», jer se u to vreme tako moralo. Kasnije su skinute sa repertoara.

(2) Čudi me da je veliki broj folklornih grupa uvrstio u program bunjevačke narodne igre bez ikakvih provera na terenu, kad je poznato da u sistemu istraživanja, nije dovoljan jedan kazivač, ili izvor, zbog subjektivnosti od koje niko nije «operisan», nego se naprotiv podrazumeva, da svaki segment istraživanja, pre nego što možemo utvrditi da je istinit, mora imati barem nekoliko izvora koji potvrđuju onaj do kojeg smo prvo došli.

(3) Stevan Tonković - Pipuš: «Dragulji bunjevačke riznice» - zapis 10 bunjevačkih narodnih igara, (deskriptivo i koreografski), sa opisom običaja, nošnje, muzičke pratnje, muz. aranžmana....)

(4) prim.: nelogično je, ako je snimljnjno u Tavankutu da tako i ne piše, jer se na ostalim snimcima istog filma navodi stvarno mesto snimanja, bez obzira koliko je ono po veličini, a Tavankut je veći od dosta takvih mesta sa filma.

(5) Ukrasi u kosi kod Bunjevaka su bili mogući samo u dva slučaja. Prvi je bio u svatovima, gde su samo «jenge»  mogle imati perlice kao što su na dotičnom snimku (veće od uobičajnih), a ostale «divojke» skromnije i manje od prvih. Drugi slučaj je bio za vreme dužijance. U tom slučaju perlice su se radile od klasja.

(6) korišćeni materijal i kazivanja:
-Uprava KUD «Matija Gubec» Tavankut/ Ive Prćić-gospodar Prikaz rada Društva1946-1969/ Subotica 1969
-Pavo Bačić: Pero Tumbas Hajo umetnik tamburice/1969
-kazivanja: Kate Stipić Tavankut, Subotica
-pismo dr. Ivana Ivančana Molve /1999.

(7) Jedno od mogućih rešenja kretanja na sceni može biti i one koje je viđeno na snimku. Ako je 3trojke onda je trokraka, 4 trojke-križ, je 5 trojki-petokraka. U svakom slučaju nije izvorni oblik kretanja po prostoru.

( Ovde se postavlja pitanje moralnost u smislu prisvajanja tuđih dela , a isto tako i nebrige oko sopstvene arhive pojedinih folklornih asocijacija, što je posebna tema.

Bunjevci nikada nisu imali ispasane košulje kada su bili u «čakširamaa» (pantalonama).

Bunjevke nikada nisu izvodile nikakve plesne elemente u kojima je bilo poskakivanja, skakanje ili iskvrcavanje.

Verovali ili ne, bunjevačke igre su samo jedna kap umoru narodnih igara koje često viđamo u raznim scenskim prikazima narodnih igara kao što su smotre, koncerti, TV snimci..., koje ponekad nemaju ni slovo N od narodnog. No, neka svako brine za čistoću svog dvorišta. U mojem ima još puno toga da se radi, a bez pomoći ljudi dobre volje, koji su mi ovom prilikom pomogli, teško da ga mogu očistiti.

Etnokoreologija i etnokoreolozi

Etnokoreologija je nauka koja se bavi izučavanjem tradicionalnog igračkog nasleđa.

U Srbiji još uvek ne postoji fakultet za etnokoreologiju, ali se ona kao drugi glavni predmet izučava u okviru studija Etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu od školske 1990/1991. godine.

Iako mlada nauka, naša etnokoreologija već ima zapažene rezultate na brojnim domaćim i stranim simpozijumima, zahvaljujući najpre prof. dr Oliveri Vasić i mr Seleni Rakočević, ali i mlađoj generaciji etnomuzikologa Vesni Bajić i Zdravku Ranisavljeviću.

Problemi u izučavanju naših tradicionalnih igara su mnogi, stoga su i teme interesovanja pomenutih istraživača brojne i raznolike. Imajući uvid u svetska dešavanja, pre svega u delovanje evropske sekcije za etnokoreologiju (Group for Ethnochoreology) pri Internacionalnom savetu za tradicionalnu muziku (International Council for Traditional Music- ICTM), naša »radna grupa« pokušava da se približi savremenim pitanjima, i da razmenjuje iskustva sa etnokoreolozima sa simpozijumima koja organizuje pomenuta sekcija
/više o tome videti u rubrici Obrazovanje – simpozijumi/.

Naučni radovi etnokoreologa iz Srbije

Etnokoreolozi pišu naučne radove iz oblasti etnokoreologije, koje uglavnom objavljuju u zbornicima. U ovoj rubrici upoznaćemo Vas sa delovima odabranih radova.
mr Selena Rakočević
Beograd

Kolo u Vojvodini:
Tradicionalna igra uz muziku kao mreža različitih značenja

Rad u celini je objavljen u zborniku Muzika i umrežavanje, sedmi međunarodni simpozijum, Fakultet muzičke umetnosti Beograd, 2006, 257-273.

U većini rečnika sa područja rasprostiranja južnoslovenskih jezika, počev još od XVII veka, postoji termin kolo1. Objašenjenja su u njima manje ili više precizna i opširna, a u pojedinima se konstatuje da se radi o praslovenskoj reči, jer se ona, kako je to formulisano u Riječniku Jugoslovenske znanosti i umjetnosti, u istom obliku nalazi u svim slovenskim jezicima2. U srpskoj narodnoj igračkoj praksi ima više mogućih značenja termina kolo, a Olivera Mladenović u knjizi Kolo u Južnih Slovena, do sada jedinoj naučnoj studiji na srpskom jeziku posvećenoj ovoj problematici, izdvaja njih pet:

1. u osnovnom značenju reč kolo se odnosi na oblik igre koja se izvodi u krugu ili polukrugu,
2. može da se odnosi na grupu ljudi koja učestvuje u igri,
3. igranku sâmu,

1Olivera Mladenović, Kolo u Južnih Slovena, SANU, Etnografski muzej, posebna izdanja, knjiga 14, ur. Milorad Vasović,Beograd, 1973, 15.
2Isto, 15.

4. vrstu (tip) igre koji osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju (O. Mladenović navodi primer slavonskog kola koje se, kako ona to kaže, «ne može pomešati sa drugim slavonskim kolima koja imaju svoje nazive: dere, kalendara i sl.) i, najzad,
5. kružnu igru koju melodija, tipičnost i stilske odlike određuju kao osobit izraz etničke grupe (npr. srpsko, bugarsko ili hrvatsko kolo)3.Olivera Mladenović ističe da je od svih značenja osnovno prvo, a najadekvatnije poslednje, jer objedinjuje «nedeljivo jedinstvo oblika, tipova i stilova igranja, a to sve zajedno kolo etnički preciznije determiniše ne oduzimaju ći mu još šire značenje»4. Prema Oliveri Mladenović, tri od pet mogućih načina korišćenja termina kolo podrazumevaju kružnu igru (to su značenja pod 1, 4 i 5), što ukazuje na dominantnost inicijalnog značenja ove reči koje se odnosilo na kružni oblik, obruč/krug5.
Objašnjavajući značenje termina kolo koje se odnosi na «vrstu (tip) igre» (četvrto značenje), Olivera Mladenović iako neprecizno formulisano, izdvaja danas preovlađujuće značenje ove reči. Pozivajući se na primer «slavonskog kola koje se ne može pomešati sa drugim slavonskim kolima...»6, autorka ukazuje na činjenicu da reč kolo može da označava veći broj srodnih igara koje pripadaju istom tipu. Pomenuta nepreciznost sastoji se u tome što u ovom značenju reči kolo, nije bitna melodija u identifikaciji određene igre kao vrste (tipa) igre, kako to ova autorka navodi, već je u tome presudna vrsta koraka i njihova organizacija u prostoru, presudan je igrački obrazac. Postojanje «posebne melodije» ili, tačnije, više srodnih melodija koje povezuje metroritmička organizacija, profil melodijskog kretanja i načini morfološkog uobličavanja, samo doprinose određenju neke igre kao «kola». Segment muzike u neraskidivom zajedništvu pokreta i zvuka u igrama uz muziku predstavlja posebnu kategoriju u višeslojno nijansiranom spektru mogućih značenja reči kolo i zbog toga mu treba posvetiti posebnu pažnju.
Poslednje značenje koje određuje kolo kao «kružnu igru koju melodija, tipičnost i stilske odlike određuju kao osobit izraz etničke grupe»7, otvara pitanje kola kao obeležja nacionalnog identiteta. Imajući u vidu vreme nastanka nacionalizma i raznovrsne sisteme ideoloških aparata koji su pratili razvoj ove kompleksne ideje8, može se pretpostaviti da su reč kolo i određene igračko/muzičke pojave koje je ona implicirala, uporedo sa mnogim drugim artefaktima kulture, počele da dobijaju značaj nacionalnog simbola i da, shodno tome, budu korišćene u svrhu širenja i jačanja određene nacionalne ideologije, od druge polovine XIX veka.

*

Uprkos stanovištu da je kružna igra imanentna čoveku, te da se, zavisno od nivoa civilizacijskog razvitka9, može javiti u raznim pojavnim oblicima kod mnogih naroda (to su: okruživanje/kruženje, zatvoren ili otvoren krug, dvojni ili trojni krugovi, igrač ili više njih u krugu i sl.), kolo je prema pojedinim tumačenjima, slovensko nasleđe10. Iz toga sledi da su, iako je kružna igra lančano povezanih igrača nesumnjivo postojala kod plemena koja su naseljavala prostore Vojvodine, pa i čitavog Balkana pre IV/V veka naše ere11, kao što je postojala i u antičkoj Grčkoj12, pojam igranja «u kolu», kao i sve njegove moguće implikacije, na ove prostore stigli uporedo sa dolaskom Slovena. Međutim,

1. iako se prema dosadašnjim etnokoreološkim stanovištima termin kolo vezuje za slovenske jezike, još uvek nisu precizno određene istorijske i geografske relacije ovog termina sa rečju sinonimnog značenja horos koja je grčkog porekla13. Takođe,
2. kružne igre lančano povezanih igrača koje mogu imati srodne nazive su očuvane i kod drugih evropskih naroda kao što su Rumuni (hora), Grci (horos) ili stanovnici Farskih ostrva14.

Na osnovu dosadašnjih saznanja ne može se tvrditi da je igranje u kolu slovensko, starobalkansko ili starogrčko nasleđe15. Poreklo ovog fenomena ne treba posmatrati iz aspekta geografskog i etničkog rasprostiranja16, već civilizacijskog razvitka, o čemu će svedočiti i priča o kolu na teritoriji Vojvodine17.3Isto, 15, 16; Olivera Mladenović, «Kolo i oro u našoj etnokoreološkoj terminologiji», rad sa Kongresa SUFJ, Igalo, 1969, Cetinje 1978, ur. Jovan Vukmanović, 483-481.
4Olivera Mladenović, Kolo u Južnih Slovena, navedeno delo, 16.
5Reč kolo je «sveslovenskog i praslovenskog» porekla. U svom osnovnom značenju odnosila se na točak, a tek potom na igre uz muziku. Videti više u: Riječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, V. Izdanje, JAZU, Zagreb, 1898-1903, 207-211. i Petar Skok, Etimološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, JAZU, Zagreb, 1971, 126-127.
6Olivera Mladenović, Kolo u Južnih Slovena, navedeno delo, 16.
7Isto, 16.
8O nastanku i istoriji nacionalizma kao sistema ideja, doktrine, odnosno «slike sveta» videti više u: Hans-Ulrih Veler, Nacionalizam. Istorija-forme-posledice, Svetovi, Novi Sad, 2002.
9O genezi pojavnih oblika kružne igre vezano za razvoj ljudske civilizacije videti više u: Curt Sachs, Svetovna zgotovina pleas, Znanstveno in publicistično središče, Ljubljana, 1997, 147-153.
10Pozivajući se na istraživanja Luborga Niderlea (Luborg Niederle), Olivera Mladenović zastupa stanovište da je pre raseljavanja, kolo bilo «najstariji zajednički oblik plesa» svim Slovenima, o čemu svedoče igračka terminologija i ostaci obrednih igara kod mnogih slovenskih naroda. Olivera Mladenović, navedeno delo, 26.
11O etnogenezi naroda na području Vojvodine i njenoj istoriji videti više u: Jovan Erdeljanović, «Tragovi najstarijeg slovenskog sloja u Banatu», Niedereov sbornik, Praha, 1925, 289-290; Aleksa Ivić, Srbi u Banatu – od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice (1703), Matica srpska, Novi Sad, 1929, 4-7; Dobrivoj Nikolić, Srbi u Banatu u prošlosti i sadašnjosti, Štamparski zavod i izdavačko preduzeće «Uranija», Novi Sad, 1941, 145; Dušan Popović, Srbi u Vojovdini. Od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699. Matica srpska, Novi Sad, 1959; Milan Vranić, «Uvodne napomene i podaci za etnogenezu naroda i narodnosti u Vojvodini», rad sa kongresa SUFJ, Beograd, 1978, 5-17.
12Dora Stratou, The Greek Dances our Living Link With Antiquity¸Dora Stratou Dance Theatre, Athens, 1992 (1966), 12. i Alkis Raftis, The World of Greek Dance¸ Finedawn Publishers, Athens, 1987, 5.
13O rasprostranjenosti sinonima kolo i oro na prostoru južnoslovenske igračke tradicije videti više u: Olivera Mladenović, «Kolo» i «oro» u našoj etnokoreološkoj terminologiji. U zborniku XVI Kongresa folklorista Jugoslavije, Igalo 1969, Cetinje, urednik Jovan Vukmanović, 1978, 477-481.
14O geografskoj rasprostranjenosti kružnih igara lančano povezanih igrača videti više u: Lisbet Torp, Chain and Round Dance Patterns, Museum Tusculanum Press, Copenhagen, 1990, 28/29.
15Tek će pažljiva etimološka istraživanja ukazati na poreklo, genezu i rasprostiranje ovih termina.
16Sam naslov odlične naučne studije Olivere Mladenović Kolo u Južnih Slovena unekoliko afirmiše ideju kola kao slovenskog nasleđa, a nesumnjivo ukazuje na vreme nastanka ove knjige (1970-te) u kome je još uvek bila veoma aktuelna potreba potenciranja kulturne jedinstvenosti jožnoslovenskih naroda. Ako ovo uzmemo kao tačno, možemo pretpostaviti da bi etnokoreološka studija iste problematike nastala posle raspada Jugoslavije nosila naslov Kolo u srpskoj igračkoj tradiciji, ona koja bi afirmisala ideju o Balkanu kao ujednačenom kulturnom prostoru Kolo u balkanskoj igračkoj tradiciji i slično.
17Izlažući genezu mogućih značenja termina kolo, autor ovoga rada teritoriju Vojvodine uzima iz sasvim pragmatično naučnih razloga, uz punu svest o tome da je «Misao Vojvodine tokom vremena menjala i svoj smisao i svoju sadržinu, pa, prirodno, i svoju teritoriju. Kada je 1848. godine formirana, Vojvodina je obuhvatala delove Banata, Bačke i Srema: u predratnoj Jugoslaviji pod pojmom Vojvodina podrazumevali su se Banat, Bačka i Baranja; danas (1950-te, prim. S.R.) Vojvodinu čine Srem, Banat i Bačka, ali ni jedan deo u celini». Dušan Popović, Srbi u Vojvodini. Od najstarijih vremena..., navedeno delo, 7.

Stilizacija

Svaki kontakt sa fiksnom građom u cilju javnog izvođenja ili podučavanja može se odrediti u okviru različitih nivoa stilizacije. Stilizacija je u tom smislu opšte definisana i uključuje različite načine izražavanja pojedinih autora, što znači da svi ansambli, solisti i grupe izvode melodije i igre na određenom stepenu stilizacije(1). Tako i oni, koji nastoje da se u najvećoj mogućoj meri oslone na uzore u autentičnom seoskom muziciranju ili igranju, primenjuju, nenamerno ili spontano, niži stepen stilizacije u pristupu pojedinim muzičkim ili igračkim parametrima.

U svakodnevnim razgovorima koristi se uglavnom uže opredeljenje ovog pojma, čime se označava veća razlika od autentične građe, izmišljanje, komponovanje. Međutim, kako nije dovoljno precizno određeno šta je manje, a šta više u korišćenju autentične građe, smatram da se za takve oblike mora pronaći drugi termin, a značenje stilizacije trebalo bi da se odnosi na postupak rada, čime se približavamo određenju ovog pojma prema sestrama Janković, a to je „dovršavanje stila i tehnike, ispostavljanje najbitnijeg“(2). U skladu sa širim određenjem ovog pojma može se govoriti i o nivoima stilizacije.

U odnosu na tradicionalnu muzičku i igračku praksu, koja je, prema sestrama Janković, živa, puna, promenjiva i sočna umetnost, stilizacija je pravilnija, očišćenija, uglađenija, ali i suvlja umetnost(3). Međutim, postoje različita, uglavnom oprečna stanovišta o tome šta jeste, a šta nije dobar pristup u prikazivanju muzičkog i igračkog nasleđa. Ali, očigledno je da su, kako Todor Džidžev (Todor Džidžev) navodi, različiti oblici ili savremene manifestacije nacionalne kulture određene scenom, sa jedne strane, i preplitanjem autentičnih folklornih dela sa akademskim umetničkim delom vezanim za muziku, igru, govor, glumu i sl. sa druge strane(4). Prema tome, hteli to ili ne, određeni nivo stilizacije uvek postoji, jer fiksna građa je samo jedna, nepromenjiva kategorija, zabeležena u određenom vremenu i prostoru, koja doživljava promene u svakom trenutku njene primene. Dostignuća naukâ iz svake oblasti (muzike, igre, glume, scenografije) doprinose da se tradicija podigne na umetnički nivo i da neminovno pretrpi promene. Ipak, stepen stilizacije postaje stvar ličnog ukusa i opredeljenja.

Preuzeto iz: Vesna Bajić, Od originalnog zapisa tradicionalne muzike i igre ka preradi, obradi i kompoziciji (muzičko i igračko nasleđe u kulturno-umetničkim društvima i obrazovnim institucijama u Srbiji, diplomski rad, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd 2006, 35-36.

(1) U Leksikonu stranih reči i izraza Milana Vujaklije stilizacija se opisuje kao „davanje stila, tj. pravilnog i lepog oblika u načinu iskazivanja misli; menjanje prirodnog oblika u duhu izvesnog umetničkog shvatanja (odbacivanjem svega sporednog u predmetu prikazivanja itd.)“. Videti: M. Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 1996/97, 848.
(2) Sestre Janković zalažu se za stilizaciju bez preterivanja jer bi to, prema njihovim rečima „neminovno odvelo u karikaturu i grotesku“. Lj. i D. Janković, Narodne igre, knjiga V, Prosveta, Beograd 1949, 68.
(3) Lj. i D. Janković, knjiga V, nav. delo, 68.
(4) Todor Džidžev, „Savremeni profesionalizam u interpretaciji i oživljavanje folklornog muzičkog nasleđa“, Folklor – muzika – delo, zbornik, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd 1997, 428.

Šta je to koreografija?

U svakodnevnim razgovorima i napisima različitog profila kod nas postoje različita tumačenja pojma koreografija, uglavnom oprečna. Dok jedni smatraju da je to svako delo koje uradi rukovodilac folklornog ansambla, bilo koreograf po pozivu ili ne, drugi zastupaju oštrije stanovište i ističu da je koreografija u potpunosti autorsko komponovano delo i da ga stvara koreograf po profesiji. Nastojaću da putem literature i sopstvenog razmišljanja predložim upotrebu ovog pojma u našoj praksi.

Konceptualni okvir za određivanje značenja koreografije baziran je na zapisima Georgi Abraševa(1), bugarskog teoretičara koreografije i dr Henrika Neubauera (Henrik Neubauer), (2) slovenačkog teoretičara baleta.

Reč koreografija potiče od dve grčke reči: „choreia“, u značenju igre, plesa ili taneca, i „grafos“, što u našem jeziku znači pisati(3). Doslovnim prevodom reči koreografija dobija se njeno osnovno značenje, a to je „zapisivanje igre“. Ovo značenje koristilo se sve do sredine XX veka, kada ga zamenjuje reč kinetografija, koja se i danas koristi za imenovanje načina zapisivanja igre, npr. kinetografija Rudolfa Labana, skraćeno labanotacija. Reč koreografija pripalo je polju baleta, odnosno imenovanju stvaralaštva baletskih majstora. Pod pojmom koreografija danas se podrazumeva umetnost stvaranja, izmišljanja, sastavljanja i građe igara i muzike za igru u skladnu umetničku celinu(4). Ovaj pojam je iz baleta pozajmljen u nedostatku drugog termina za označavanje amaterskog stvaralaštva na području scenske primene tradicionalne igre(5).

Kod nas su, prema terminologiji sestara Janković, 30-ih godina XX veka bili u upotrebi termini splet i smeša igara, kao jedini načini na koje se imenovalo javno prikazivanje tradicionalne igre(6). Od sredine XX veka, kada se pojavljuje termin koreografija, vezan kod nas za umetničku igru, pomenute autorice su predviđale da od tog doba ulazimo u novu fazu scenske primene narodne igre, a to je kombinovanje narodnih igara – kao prvi stupanj u stvaranju naše umetničke igre(7). Danas se termini poput smeša i kombinacija ne koriste, dok se sintagma splet igara zadržala. Na javnim nastupima i u svakodnevnim razgovorima koristi se i termin koreografija, bez obzira na način i vrstu stilizacije primenjenu u stvaranju.

Podstaknuta razmišljanjima Georgi Abraševa o širem i užem značenju pojma koreografija, želela bih da predložim mogućnosti upotrebe ovog termina u imenovanju različitih načina scenskog prikazivanja naše tradicionalne igre(.

Značenje pojma koreografija razlikuje se prema nivou stilizacije. U preradi se o koreografiji ne može govoriti, iz razloga jer autorstvo nije izraženo, a ni oblici nisu predviđeni isključivo za javno izvođenje(9). U obradi, međutim, pojam koreografije dobija svoje puno značenje i to kao muzičko-scensko delo u širem značenju. Koreografija tako obuhvata i muziku i igru, odnosno njihove obrade. Scenski aranžman može, ali i ne mora da bude prisutan. Iz tog razloga, ne može se iz pomenutog složenog kontektsta „izvući“ samo obrada igre i nazvati je koreografijom, što se danas pogrešno čini(10). Koreografiju u obradi stvaraju najmanje dva autora: igre i muzike. Budući da fiksna terminologija još nije uspostvaljena, potreba za to postoji, jer se upravo pojmovi koreografija i koreograf danas koriste površno i slobodno(11). Naši autori obrada uglavnom nisu obučeni za poziv koreografa, već do svojih obrada dolaze iskustvom: najpre igračkim, a potom u ulozi rukovodioca ansambala, u želji da obogate repertoar grupe. To je još jedan razlog da obrade igre ne proglasimo za koreografije jer ih ne stvara školovani koreograf (predloge za nazivanje autora različitih nivoa stilizacije videti u poglavlju Izvođenje i scena)(12).

Koreografija u užem određenju ovog pojma odnosi se na treći nivo stilizacije. Tada ona označava isključivo igrački deo većeg pozorišnog dela ili predstave. Ovde je i scenski aranžman, tj. scenografija obavezno prisutna. Ovakvu koreografiju, potpuno novo umetničko delo, stvara školovani koreograf. Sledeća shema prikazuje razlike između drugog i trećeg nivoa stilizacije (obrade i kompozicije) prema značenju reči koreografija.

Šema : Koreografija u obradi i kompoziciji


Navedene kategorije stvaralaštva se u praktičnoj primeni prepliću, odnosno, mogu biti primenjivane paralelno, jedna uz drugu. Da pojasnim: jedan igrački ansambl može imati na svom repertoaru pesme koje pripadaju preradama, a igre i instrumetnalnu pratnju u obliku obrade. Mogu se dešavati različita ukrštanja, npr. igra u obradi, a muzika u kompoziciji. Ovakva neravnomernost, koja se pojavljuje naročito između spletova igara i muzičkih aranžmana, predstavlja lošu konstrukciju koreografije.

Institucije i grupe pevača koje neguju samo tradicionalno pevanje, rade isključivo u oblicima prerada. Tradicionalna igra koja se uči u školama postoji takođe najčešće u obliku prerade. U KUD-ovima, međutim, postoji mnogo različitih „ukrštanja“ nivoa stilizacije između muzike i igre iz razloga što priklanjanje određenoj vrsti stilizacije zavisi od autora, rukovodioca, tehničke sposobnosti izvođača i konteksta u kojem KUD deluje. Način rada se u KUD-ovima menja prema zahtevima samih izvođača da se unesu promene, a time i pristupi vrstama stilizacije.

Preuzeto iz: Vesna Bajić, Od originalnog zapisa tradicionalne muzike i igre ka preradi, obradi i kompoziciji (muzičko i igračko nasleđe u kulturno-umetničkim društvima i obrazovnim institucijama u Srbiji, diplomski rad, Fakultet muzičke umetnosti Beograd, 2006, 69-72.


(1) Georgi Abrašev, Vъprosi na horeografskata teoriя, Nauka i izkustvo, Sofiя 1989.
(2) Henrik Neubauer, Umetnost koreografije, Javni sklad Republike Slovenije za kulturne dejavnosti, Ljubljana 2006.
(3) M. Vujaklija, nav. delo, 454.
(4) Henrik Neubauer, nav. delo, 7.
(5) Henrik Neubauer navodi kako se je pojam koreografija u poslednje vreme raširio i na područje sporta (klizanje, gimnastika, plivanje itd.). Henrik Neubauer, nav. delo, 13.
(6) Smeše narodnih igara su oni oblici koji sadrže igre iz različitih krajeva, dok su spletovi oni oblici koji sadrže igre iz istog kraja. Ovi oblici predstavljaju, prema sestrama Janković najjednostavniju vrstu primene narodne igre za izvođenje u javnosti. Videti u: Lj. i D. Janković, knjiga I, nav. delo, 14.
(7) Lj. i D. Janković, knjiga V, nav. delo, 73.
( Pod širim značenjem ovaj autor podrazumeva vrstu muzičko-scenskog izražavanja koje ima posebna izražajna sredstva oličena u ritmički organizovanim pokretima, pozicijama igračevog tela i elementima pantomime, namenski osmišljeni od strane koreografa. Koreograf svoj izraz i sadržajno i idejno estetski opredeljuje. Pojam koreografije obuhvata, prema ovom autoru, sve vidove igre i baleta. Uže značenje pojma koreografije pojavljuje se od sredine XIX veka i odnosi se prvenstveno na scenski prikaz pojedinačnih igara i baleta. Koreograf stvara koreografski tekst i kompoziciju i tako nastaje koreografsko delo kojeg opisuju koreografska teorija, koreografska estetika, metodika, pedagogija, istorija, kritika. U koreografiji postaje najvažniji koreografski tekst, a to je stvaralačka sinteza izražajnih sredstava igre i pantomime u određenoj muzičkoj formi, putem koje koreograf izražava opredeljeni sadržaj. Georgi Abrašev, nav. delo, 71-3.
(9) Desanka Đorđević koristi za stepen prerade naziv „narodna koreografija“, u značenju pune autentičnosti stila i tehnike narodnog igranja, veoma male obrade muzike i igre i potpunog očuvanja boje i zvuka melodija odakle potiču (D. Đorđević, nav. delo, 491). Ovakvo značenje reči koreografija obuhvata i igru i muziku, što je dobro. Međutim, budući da je koreografija isključivo autorsko delo, pri čemu je autor imenovan, u „narodnoj koreografiji“ autor ne postoji, već je delo svojina naroda. Osim toga, u okviru svih nivoa stilizacije koriste se elementi „narodne koreografije“ kao potpuni, nepotpuni uzorci i uzori. Korišćenje ove sintagme otežalo bi razumevanje, jer bi iz toga sledilo da „narodna koreografija“ predstavlja element „koreografije“ (drugog ili trećeg nivoa stilizacije). U Bugarskoj (Plovdivu) se odsek za narodnu igru naziva „Narodnata horeografiя“, pri čemu se pridevom „narodna“ definiše način pristupa opštem pojmu koreografija, a to je komponovanje igre po uzoru/uzorku na tradicionalnu (Akademiя za muzikalno, tancovo i izobrazitelno iskustvo - AMTII).
(10) H. Neubauer koristi reč „karakterni ples“ kako bi označio samo igru u okviru koreografije (u širem značenju – obradi). On navodi da je karakterni ples prerađeni narodni ples u akademskom obliku, sa izražajnim sredstvima klasičnog plesa, koji se pikazuje na sceni. Henrik Neubauer, Karakterni plesi – plesi evropskih narodov na gledališkem odru, Slovensko komorno glasbeno gledališče, Ljubljana 2005.
(11) U našem jedinom časopisu magazinu Folklor, koji je u potpunosti posvećen delatnosti KUD-ova iz Srbije i inostranstva, sreće se nedosledno (pogrešno) korišćenje reči koreografija i koreograf.
(12) U Bugarskoj gde postoji mogućnost školovanja za koreografe, Georgi Abrašev navodi da se za drugi nivo stilizacije koristi „obrabotka na naroden tanc“, dok se tek za treći nivo koristi reč koreografija na način „autorska horeografiя na narodnostna osnova“. Georgi Abrašev, nav. delo, 182. Verovatno najstarija škola za koreografiju postoji u Moskvi, na Državnom institutu pozorišnih umetnosti, gde fakultet za koreografiju deluje već 50 godina (Henrik Neubauer, Umetnost koreografije, nav. delo, 18-9).

Izvor
Folklor Srbija