О деклинацији презимена женских особа

О ДЕКЛИНАЦИЈИ ПРЕЗИМЕНА ЖЕНСКИХ ОСОБА
А. ПРЕЗИМЕНА ДОМАЋЕГ ПОРЕКЛА

1) Српска презимена женских особа са завршетком на сугласник или на самогласникe -е, -и, -о и -у, типа Јовановић, Павловић и сл., затим Додик, Шкеро и сл., начелно су (за разлику од презимена мушких лица) непроменљива, тј. не могу се мењати по падежима.

Одговарајући падежни однос ваља, отуда, исказати навођењем личног имена испред презимена или навођењем презимена у спрези с именицом типа: госпођа, госпођица, наставница и сл. + ПМО (= презиме мушке особе у номинативу), дакле увођењем граматички деклинабилне властите или опште именице женског рода са завршетком на -а, као нпр.:

– (од) Милке Јовановић, Невенки Шкеро, (за) Љиљану Додик, (с) Невенком Шкеро (властито име + ПМО);

– Госпођа Ј., (од) госпође П., (о) госпођи Д., (с) госпођом Ш. итд. (титула + ПМО);

– Наставница Ј., (од) наставнице П., наставници Д., (с) наставницом Ш. (занимање + ПМО).

2) Уколико се ПЖО (= презиме женске особе) са завршетком на сугласник употреби самостално (без додатних елемената наведених под 1), падежни однос исказује се обликом присвојног придева изведеног од ПМО + наставак -ева/-ова или наставак -ка, типа:

– Јовановић+ева/Јовановић+ка, Пажин+ова/Пажин+ка, чиме се добија граматичка форма са крајњим -а, типична за промену именица и придева женског рода.

Овакав поступак омогућава природну промену ПЖО по падежима, као: Јовановић-ева/Јовановић-ка, (од) Јовановићев-е/Јовановић-ке, Јовановић-евој/Јовано-вић-ки итд., (после) Пажин-ове/Пажин-ке, (с) Пажин-овом/Пажин-ком итд.

Промена се врши по падежном систему придевске деклинације (у облицима са -ева/-ова), односно именичке деклинације (код облика на на -ка).

Апсолутно је недопустива и противна стандарднојезичком систему пракса накарадно уведене “непроменљивости” ПЖО (тип: `То је изјавила Пешић`). Апсурдност је такве појаве и у томе што се тако употребљено ПМО не може никако пренети у друге, зависне падеже (не може се никако рећи: *То смо чули од Јовановић; *То се односи на Павловић; *Реч је о нечему што је у вези с Пажин и сл.).

3) Посебно треба нагласити да се у савременом стандардном језику двојством облика типа Јовановић-ева : Јовановић-ка (тј. опозицијом наставака -ова/-ева насупрот -ка) не маркира ПЖО по критеријуму – припадности било оцу било мужу, јер та семантичка разлика данас није актуелна. Такво разликовање није само у нескладу са социолошким статусом савремене жене (коју не треба означавати као особу што припада некоме). Осим тога, у говорној комуникацији није увек ни знано (а ни важно) да ли је женска особа удата или није. Уосталом, правила доброг укуса препоручују да се свака (по)старија женска особа ословљава са госпођа, дакле тако као да је удата.

Међутим, у савременом српском стандардном језику од две могуће форме ПЖО (на -ева/-ова, односно на -ка) уобичајенији су облици на -ева/-ова. Облици презимена с наставком -ка махом се одржавају у колоквијално-фамилијарном говору и то углавном у двосложних именица, оних у којима је други слог сегмент -ић, попут: Ив-ић+ка, Кат-ић+ка, Срд-ић+ка и сл., мада и у овим случајевима предност имају облицима на -ева (Ивићева, Катићева, Срдићева). У неким приликама (или срединама) презимена на -ка (Ивићка, Јовановићка и сл.) доживљавају се понекад и као облици с негативном конотацијом.

Презимена која немају већу типску распрострањеност, попут Чанак, Фундук, Бубањ, Шешељ, Ного, Зовко и сл. (која нису на -ић) боље је не мењати по падежима. Могуће форме попут Чанк-ов-ица Фундук-ов-ица, Бубањка, Шешељка/Шешељева и сл. боље је не успостављати (и мењати по падежима), већ их треба употребљавати у облику ПМО непромењено, по систему наведеном у тачки 1.

ПЖО која се завршавају на -а, типа Коштуница, Бјелица, Кудрна, Буха, Карлеуша, Морина и сл., могуће је мењати у складу с деклинацијом именица на -а. Међутим, пошто у том случају нема разлике између ПЖО и ПМО, упутно је сходно тачки 1 уз ПЖО употребити један од именских детерминатива.

4) Презимена која се завршавају придевским наставцима -ов/-ев или -ин, типа Веселинов, Возарев, Малетин, Суботин и сл., боље је употребљавати сходно тачки 1. Могући ликови типа Веселинов+љева, Малетинов+љева, Возарев+љева, Суботинов+љева или типа Малетин+ка, Суботин+ка, Веселинов+ић+ка и сл. доживљавају се као разговорно-фамилијарни модели, непрепоручљиви изван колоквијалног стила изражавања.

Разуме се, и изведени женски ликови презимена Јовановићева, Павловићева, Катићева и сл. имају функционалностилску вредност друкчију него синтагматски спојеви с детерминативом. Наставница у школи радо ће ословити ученицу Јовановићева, Павловићева, Катићева, али обрнуто не иде. Обрнуто ће бити: наставнице Јовановић, професорко Павловић, госпођо Катић и сл.
Б. ИМЕНИЦЕ СТРАНОГ ПОРЕКЛА

1. Уколико имају гласовно-граматичке одлике наших презимена (са сугласником на крају), презимена страног порекла мењају се као и наша, тј. ако се уз презиме употреби и (деклинабилно) име, титула и сл., ПЖО се не мења: нпр. од Мартине Хингис и сл., а ако се презиме употреби самостално (без личног имена и сл.), оно се може обликовати наставком -ова/-ева и мењати по узору на наша презимена на -а, као: Дел Понте+ов-а, Артман+ов-а , (о) Хингис+ов-ој, (с) Мануел+ов-ом, (од) Селеш+ов-е, итд.

2. Ако су пак презимена за наш језик “неподобна”, необична, недовољно распрострањена и сл., такође је боље употребљавати их заједно с личним именом или с каквим детерминативом, него самостално.

3. Презиме или и име које није блиско нашем језичком осећању, или није у нас “системски” уходано, попут Ингрид Бергман, Ким Новак и сл., начелно је боље не мењати по падежима, како се падежним облицима не би довео у питање облик номинатива (наша би форма била Ингрида, Кима, па се облицима а-деклинације *Ингриди, *Кими и сл. не имплицира изворни облик Ингрид, Ким, али то је могуће само ако се употреби какав детерминатив, нпр. глумица, певачица, госпођица и сл. Кад је пак реч о женским именима која у нас имају уходани лик на -а, она би се могла деклинирати као да им номинатив гласи на пример Едита, Елизабета, Сузана, Катарина, Дагмара и сл., без обзира на то што се у неким страним језицима та имена употребљавају без -а. Не би се погрешило, дакле, ни кад би се номинативни ликови "понашили", тј. кад би им се у изворнику додало "недостајуће" -а. Уосталом, веће изговорне промене настају ако се енглески лик Elizabeth (где се Е изговара као [ i] , а и е као полуглас, а th као грчко [ q ] ) транскрибује у Елизабет него кад се енглески spеlling Elizabeth преобликује у српски испис – Елизабета.

4. Руска и друга словенска (“придевска”) презимена (или имена по оцу) као: Плисецка (у оригиналу Плисецкая/Плисецкаја), Киршова, Васиљева, Остапова итд. мењају се у нас по систему придевске деклинације (осећају се као адјективне форме женског рода), док се од ПМО на -ски, -чки, -шки и сл. типа: Квашњевски, Ковалевски лако изводе “женске” форме Квашњевска, Ковалевска и сл. и мењају као придеви женског рода.

5. Недоумице могу настати код неких страних презимена која се завршавају на -е, -о, -у као: Рене, Версаче, Челентано, Модуњо, Илијеску, Папандреу и сл. с обзиром на то да у српском граматичком систему нема или нису уобичајена презимена на поменуте крајње вокале. Међутим, неки се облици изведени од ових презимена наставком -ова, као: Ренеова, Илијескуова и сл. мање противе језичком осећању од евентуалних облика Челентанова, Модуњова и сл.

Флексибилнија су страна презимена на -и, типа: Берлускони, Медичи, Верди и сл. пошто се (као и имена типа Мики, Џони и сл.) осећају као именице са сугласничким завршетком, па се "женски" ликови презимена извођени наставком -јева (Берлусконијева и сл.) лако могу градити и деклинирати.

6. Уопштено речено, најједноставније је држати се начела по којем “необична”, или у нас неуобичајена и нераспрострањена "мушка" презимена не треба преобликовати у "женске" форме, већ их ваља употребљавати сходно начелу наведеном у тачки 1. У оним случајевима у којима се презимена женских особа у самосталној употреби изводе од "мушких" форми упутно је чинити то наставцима -ова/-ева, а не наставком -ка.

Извор: www.rastko.org.yu