Feminizam :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Za one koje mrzi da gledaju, iako na TED Talks ima prevod, evo transkripta:

Hvala vam mnogo. Zaista je zastrašujuće biti ovde sa najpametnijima od pametnih. Ovde sam da bih vam ispričala nekoliko priča o strasti. Postoji jevrejska poslovica koju volim. Šta je istinitije od istine? Odgovor je: priča. Ja sam pripovedač. Želim da prenesem nešto što je istinitije od istine o našem zajedničkom čovečanstvu. Interesuju me sve priče, a neke me proganjaju sve dok ih ne napišem. Određene teme se uporno pojavljuju: pravda, vernost, nasilje, smrt, politički i socijalni problemi, sloboda. Svesna sam misterije koja nas okružuje, tako da pišem o slučajnostima, predosećanjima, osećajima, snovima, moći prirode, magiji.
1:11
U poslednjih 20 godina objavila sam nekoliko knjiga, ali sam živela u anonimnosti sve do februara 2006., kada sam nosila olimpijsku zastavu na Zimskoj olimpijadi u Italiji. Zbog toga sam postala slavna. Sada me ljudi prepoznaju u "Mejsiju", i moji unuci misle da sam kul. (Smeh) Dozvolite mi da vam ispričam o svojih četiri minuta slave. Jedan od organizatora olimpijske ceremonije, ceremonije otvaranja, pozvao me je i rekao da sam odabrana da budem jedan od nosilaca zastave. Odgovorila sam da se sigurno radi o zameni identiteta, jer sam jako daleko od toga da budem atletičar. Zapravo, nisam ni bila sigurna da mogu da prošetam oko stadiona bez šetalice. (Smeh) Rekli su mi da se ne treba šaliti s tim. Ovo bi bio prvi put da samo žene nose olimpijsku zastavu. Pet žena koje predstavljaju pet kontinenata, i tri osvajačice zlatne olimpijske medalje. Moje prvo pitanje je bilo, naravno, šta će mi dati da obučem? (Smeh) Uniformu, rekla je, i pitala me za moje mere. Moje mere. Imala sam sliku sebe u perjanoj jakni, kako izgledam kao Mišelinova maskota. (Smeh)
2:27
Sredinom februara našla sam se u Torinu, gde je radosna masa klicala kada je bilo koji od 80 olimpijskih timova bio na ulici. Ti atletičari su sve žrtvovali samo da bi se takmičili na igrama. Svi su zaslužili da pobede, ali je tu i elemenat sreće. Mrvica snega, malo leda, snaga vetra, mogu da odluče o rezultatu trke ili utakmice. Međutim ono što se najviše računa -- više od treninga ili sreće -- je srce. Samo neustrašivo i odlučno srce će osvojiti zlatnu medalju. Sve je u strasti. Ulice Torina bile su preplavljene crvenim posterima koji su najavljivali slogan Olimpijade.
3:14
Ovde živi strast. Zar to nije uvek istina? Srce je ono što nas vodi i odlučuje o našoj sudbini. To je ono što mi treba za likove iz mojih knjiga: strastveno srce. Potrebni su mi odmetnici, disidenti, avanturisti, autsajderi i buntovnici, koji postavljaju pitanja, odstupaju od pravila i rizikuju. Ljudi kao svi vi u ovoj prostoriji. Fini ljudi sa zdravim razumom nisu zanimljivi likovi. (Smeh) Oni su samo dobri da budu bivši supružnici. (Smeh) (Aplauz)
3:54
U zelenoj sobi stadiona upoznala sam druge nosioce zastave: tri atletičarke i glumice Suzan Sarandon i Sofiju Loren. I još dve žene sa strastvenim srcima: Vangari Matai, dobitnicu Nobelove nagrade iz Kenije koja je zasadila 30 miliona drveća i time je promenila zemljište, klimu u nekim mestima u Africi i naravno ekonomsko stanje u mnogim selima. I Somali Mam, aktivistkinju iz Kambodže koja se strastveno bori protiv dečije prostitucije. Kada je imala 14 godina, njen deda ju je prodao bordelu. Rekla nam je da su devojčice silovali muškarci koji veruju da će ih seks sa veoma mladom nevinom devojkom izlečiti od AIDS-a. I pričala nam je o bordelima gde su deca primorana da prime pet, 15 klijenata dnevno, i ako se pobune, muče ih strujom. Dobila sam moju uniformu u zelenoj sobi. To nije bila odeća koju bih inače nosila, ali je bila daleko od odela čovečuljka Mišelina koje sam očekivala. Zaista nije bilo tako loše. Izgledala sam kao frižider. (Smeh) Ali isto tako su izgledali i drugi nosioci zastave, osim Sofije Loren, univerzalnog simbola lepote i strasti. Sofija ima preko 70 godina i izgleda sjajno. Seksi je, vitka i visoka, preplanula. Ali kako možeš da budeš preplanuo, a da nemaš bore? Ne znam. Kada su je pitali u intervjuu na televiziji: "Kako može da izgleda tako dobro?" Odgovorila je: "Stav. Leđa su mi uvek uspravna, i ne proizvodim staračke zvuke." (Smeh) Tako da, evo vam besplatnog saveta od jedne od najlepših žena na planeti. Nema groktanja, kašljanja, šištanja, nema pričanja sa samim sobom, nema prdenja. (Smeh) Pa dobro, nije baš tako rekla. (Smeh)
5:55
U nekom trenutku oko ponoći, pozvani smo do krila stadiona, zvučnici su najavili Olimpijsku zastavu i muzika je počela -- inače, ista muzika koja ovde počinje, Triumfalni Marš iz Aide. Sofija Loren je bila tačno ispred mene -- za stopu je viša od mene, ako ne računamo pufnastu kosu. (Smeh) Hodala je elegantno, kao žirafa na afričkoj savani, držeći zastavu na ramenu. Ja sam džogirala iza (Smeh) -- na vrhovima prstiju -- držeći zastavu na ispruženoj ruci, tako da mi je glava bila ispod te proklete zastave. (Smeh) Sve kamere su naravno bile uprte u Sofiju, na moju sreću, jer se na većini fotografija u novinama pojavljujem i ja, mada često između Sofijinih nogu. (Smeh) Mesto gde bi većina muškaraca volela da bude. (Smeh) (Aplauz)
6:54
Najboljih četiri minuta mog života bili su ti na Olimpijskim igrama. Moj muž se uvredi kada kažem ovo -- mada sam mu objasnila da ono što mi nasamo radimo obično traje manje od četiri minuta -- (Smeh) -- tako da ne bi trebalo to da shvati lično. Imam sve isečke iz novina tih sjajnih četiri minuta, jer ne želim da ih zaboravim kada mi starost uništi moždane ćelije.
7:20
Želim zauvek da nosim u srcu ključnu reč Olimpijskih igara -- strast. Evo jedne priče o strasti. Godina je 1998., mesto je zatvorenički kamp za Tutsi izbeglice u Kongu. Inače, 80 posto svih izbeglica i izgnanika u svetu su žene i devojčice. Ovo mesto u Kongu možemo nazvati kamp smrti, jer oni koji nisu ubijeni, umreće od bolesti i izgladnjivanja. Likovi ove priče su mlada žena Roz Mapendo i njena deca. Ona je trudna i udovica je. Vojnici su je naterali da gleda kako joj muža muče i ubijaju. Nekako uspeva da održi svojih sedmoro dece živima, i nekoliko meseci nakon toga, porađa se pre vremena sa blizancima. Dva sićušna, mala dečaka. Seče pupčanu vrpcu štapom, i vezuje je sopstvenom kosom. Daje ime blizancima po čuvarima iz kampa da bi im se dodvorila, i hrani ih crnim čajem jer njeno mleko ne može da ih održi. Kada vojnici upadnu u njenu ćeliju da siluju njenu najstariju ćerku, ona je zgrabi i odbija da je pusti, čak i kada joj prislanjaju pištolj uz glavu. Porodica nekako preživi 16 meseci, i tada, nekom neverovatnom srećom i uz pomoć strastvenog srca jednog mladog Amerikanca, Saše Šanofa, koji uspeva da ih stavi u spasilački avion SAD-a, Roz Mapendo i njenih devetoro dece završe u Feniksu, Arizoni, gde trenutno žive i napreduju.
9:07
Mapendo, na svahili jeziku znači velika ljubav. Likovi mojih knjiga su jake i strastvene žene kao što je Roz Mapendo. Ne izmišljam ih. Nema potrebe za tim. Pogledam oko sebe i svuda ih vidim. Radila sam sa ženama i za žene celog mog života. Poznajem ih dobro. Rođena sam u prastarom dobu, na kraju sveta, u patrijarhalnoj, katoličkoj i konzervativnoj porodici. NIje čudno što sam već sa 5 godina bila vatrena feministkinja -- mada taj termin još uvek nije bio stigao do Čilea, tako da niko nije znao šta to nije u redu sa mnom. (Smeh) Uskoro sam saznala da je cena koju je trebalo platiti za moju slobodu bila previsoka, kao i za sumnjanje u patrijarhalnost. Ali bila sam srećna jer sam je plaćala, jer za svaki udarac koji sam dobila mogla sam da uzvratim dva. (Smeh) Kada je moja ćerka Paula bila u svojim dvadesetim, rekla mi je da je feminizam zastareo, da treba da napredujem. Imale smo nezaboravnu svađu. Feminizam je zastareo? Da, za privilegovane žene kao što je moja ćerka i sve nas ovde danas, ali ne i za većinu naših sestara u ostalim delovima sveta koje i dalje primoravaju na prerani brak, prostituciju, prinudni rad -- Imaju decu koju ne žele ili ne mogu da hrane. Nemaju kontrolu nad svojim telima ili svojim životima. Nemaju obrazovanje niti slobodu. Silovane su, pretučene i ponekad i ubijene, a ubice prolaze nekažnjeno. Za većinu današnjih mladih žena sa zapada uvreda je ako ih neko nazove feministkinjama. Feminizam nikada nije bio seksi, ali dozvolite da vas uverim da me nikada nije odvratio od flertovanja, i retko sam patila od manjka muškaraca. (Smeh) Feminizam nikako nije mrtav. Evoluirao je. Ako vam se ne sviđa termin, promenite ga, zaboga. Zovite ga Afrodita ili Venus ili bimbo ili kako god hoćete; ime nije važno, dokle god razumemo šta je i podržavamo ga.
11:14
Evo još jedne priče o strasti, ova je tužna. Mesto dešavanja je mala ženska klinika u jednom selu u Bangladešu. Godina je 2005. Dženi je mlada Američka zubna tehničarka, koja je otišla u kliniku kao volonter tokom svog tronedeljnog odmora. Spremna je da čisti zube, ali kada stigne tamo, saznaje da tamo nema doktora, nema zubara, a klinika je samo jedna koliba puna muva. Ispred je red žena koje čekaju već nekoliko sati da budu pregledane. Prva pacijentkinja je u neverovatnim bolovima jer ima nekoliko slomljenih kutnjaka. Dženi shvata da je jedino rešenje da izvadi loše zube. Nema licencu za to, nikada to nije radila. Rizikuje mnogo i preplašena je. Nema čak ni odgovarajuće instrumente. ali srećom ponela je neke analgetike. Dženi ima hrabro i strastveno srce. Promrmlja molitvu i nastavlja sa operacijom. Na kraju, pacijentkinja kojoj je laknulo ljubi joj ruku. Tog dana higijeničarka vadi još mnogo zuba. Sledećeg jutra kada dolazi opet do takozvane klinike, njena prva pacijentkinja je čeka sa svojim mužem. Ženino lice izgleda kao lubenica. Toliko je otečeno da ne mogu ni oči da joj se vide. Razbesneli muž preti da će ubiti Amerikanku. Dženi je užasnuta onim što je uradila. ali onda prevodilac objašnjava da stanje pacijentkinje nema nikakve veze sa operacijom. Prethodnog dana, muž ju je pretukao jer nije bila kod kuće na vreme da mu spremi večeru.
13:05
Milioni žena žive tako danas. One su najsiromašnije među siromašnima. Iako žene rade jednu trećinu poslova u svetu, one poseduju manje od jednog procenta svetskog prihoda. Plaćene su manje od muškaraca za isti posao ako su uopšte plaćene, i ostaju ranjive jer nemaju ekonomsku nezavisnost i bez prestanka im preti eksploatacija, nasilje i zlostavljanje. Činjenica je da dajući ženama obrazovanje, posao, mogućnost da same kontrolišu svoja primanja, da nasleđuju i imaju posed, doprinosi društvu. Ako žena ima moć njena deca i porodica će biti bogatiji. Ako porodice napreduju, selo napreduje, i konačno i cela zemlja.
13:52
Vangari Matai odlazi u selo u Keniji. Razgovara sa ženama i objašnjava da je zemlja neplodna jer su posekli i prodali drveće. Zahvaljujući njoj žene sade nova drveća i zalivaju ih kap po kap. Za samo pet ili šest godina, imaju šumu, zemljište je obogaćeno, a selo je spašeno. Najsiromašnija i najnazadnija društva su uvek ona koja sputavaju žene. Ali ovu očiglednu istinu vlade ignorišu a isto tako i filantropi. Za svaki dolar koji se da za ženski program, 20 dolara se da za muške programe. Žene čine 51 posto ljudske populacije. Time što će im se dati moć sve će se promeniti -- više nego tehnologijom i dizajnom i zabavom. Mogu da vam obećam da žene koje rade zajedno -- povezane, informisane i obrazovane -- mogu da donesu mir i napredak ovoj zapuštenoj planeti. U bilo kom ratu danas, većina žrtava su civili, većinom žene i deca. Oni su kolateralna šteta. Muškarci upravljaju svetom i pogledajte ovaj haos.
15:03
Kakav svet želimo? Ovo je fundamentalno pitanje koje većina nas postavlja. Da li ima smisla da učestvujemo u postojećem svetskom poretku? Želimo svet gde se život čuva i gde se kvalitet života obogaćuje za svakoga, ne samo za privilegovane. U januaru sam videla postavku izložbe Fernanda Botera u biblioteci Berkli univerziteta. Nijedan muzej ili galerija u Sjedinjenim Državama, osim njujorške galerije koja ima Boterov rad, nije se usudila da pokaže slike jer je njihova tema Abu Graib zatvor. To su ogromne slike mučenja i iskorišćavanja moći u raskošnom Boterovom stilu. Nisam bila u stanju da izbacim te slike iz misli ili srca. Najviše se plašim moći koja prolazi nekažnjeno. Plašim se zloupotrebe moći i moći da se zloupotrebljava. U našoj vrsti, alfa mužjaci definišu realnost, i primoravaju ostatak da prihvati tu realnost i da poštuje pravila. Pravila se menjaju stalno, ali uvek u njihovu korist, pa i u ovom slučaju, silazni efekat, koji ne funkcioniše u ekonomiji, savršeno radi. Zloupotreba se spušta od najviše stepenice društvene lestvice prema dnu. Žene i deca, posebno ona siromašna, nalaze se na dnu. Čak i najbeznadežniji muškarci imaju nekoga koga mogu da zloupotrebe -- ženu ili dete. Dosta mi je moći koju malobrojni sprovode nad većinom kroz pol, primanja, rasu i klasu.
16:40
Mislim da je krajnje vreme da se donesu promene od velikog značaja za našu civilizaciju. Ali za pravu promenu nam je potrebna ženska energija u upravljanju svetom. Potreban nam je veliki broj žena na pozicijama moći, i potrebno je da negujemo žensku energiju u muškarcima. Govorim o muškarcima sa mladim mozgovima naravno. Stari muškarci su beznadežni; moraćemo da sačekamo da izumru. (Smeh) Da, volela bih da imam duge noge Sofije Loren i legendarne grudi. Ali kada bih imala izbora pre bih imala ratničko srce Vagari Matai, Somali Mame, Dženi i Rouz Mapendo. Želim da učinim ovaj svet dobrim. Ne boljim, već dobrim. Zašto da ne? Moguće je. Pogledajte oko sebe u ovoj prostoriji -- svo to znanje, energija, talenat i tehnologija. Dignimo se, zasucimo rukave i prihvatimo se posla, strastveno, da bismo stvorili skoro pa savršen svet. Hvala vam.