Poslednjih dana pricamo o tom faktoru "trece osobe" u vidu taste ili svekrve...
Sta u slucaju da je ta "treca osoba" sestra ili brat, za koje takodje umemo biti veoma vezani...?

Da li imamo razumevanja za "rasipanje" emocija svog partnera u tom pravcu ili se osecamo uskracenim?
Koliko god to cudno zvucalo, kako se osecate kada vas partner pokazuje emocije prema svom bratu/sestri, ili bliskom rodjaku/rodjaci u vasem prisustvu?

Da li je veza "tango za dvoje" ili svoju ljubav mozemo usmeravati i prema drugima?

Moja keva je vecito vezana vrpcom za sestru, koliko to nervira mene mogu misliti koliko nervira caleta 

Brani je i kad je ocigledno da je nesto pogresila , ne mozes da pricas sa njom da ova ne uleti u razgovor ... malo debilski ...

Ok. , to je ekstremna situacija...
Pricamo o situacijama u "mirnodopskim" uslovima, i pruzanju emocija nekom drugom osim svom partneru...
Kako bi se ti osecao da tvoja devojka provodi dosta vremena u razgovoru i vidjanju sa svojim bratom, recimo?
Ili kada se grli sa njim u tvom prisustvu?

Imao sam ortaka, koji je bio vrlo blizak sa svojim starijim bratom. Njihov odnos je, blago receno, cudan. Drzanje za ruku, grljenje... Nikada mi nisu bili jasni?!

 

 

eto vrcomm kakvu temu otvaras, koliko mi se cini zavrsice se pricom o homoseksualcima    salu na stranu. meni smeta isuvise velika bliskost kako  s roditeljima tako i sa sestrom/bratom, razumem ja postovanje, ali bi mi jako smetalo da mi decko posvecuje istu paznju kao npr. sestri.. ocekujem vise naravno. mozda zato sto ja nemam sestru/brata, mozda je to razlog, otkud znam... a i u odnosu na roditelje sam ''samostalna'' u tom nekom emotivnom smislu.

Ne smetaju mi rodbinski izlivi neznosti On ima mladjeg brata, ja imam stariju sestru i to je to. Dokle god neko ne pokusa od njih, kao i mnogobrojne familije njegove i moje, da popuje, odnosno pokusa da se mesa i gura tamo gde mu nije mesto, nema problema

 

bilo bi krajnje neozbiljno očekivati da vaš partner prije vas nije izgradio ili od boga imao odnos u kome vladaju jake emocije.

obožavam kada vidim da moj muškarac jeste sposoban davati i uzimati ljubav od članova svoje porodice i bliskih prijatelja.

to me čini mirnom,jer znam da sam sa nekim kome ljubav nije misaona imenica,samim tim,ja zbog toga i jesam sa njim.

ali...molila bih da se neke stvari nazovu pravim imenom

dakle,
bolesna vezanost,zavisnost od nekog,nemogućnost da sami donesete odluku koja se tiče vas i osobe koju ste odabrali,negativni uticaji sa strane,krize identiteta,nezreli strah od tuđeg mišljenja i nesposobnost da se roditeljima predstavite kao zrela i odgovorna osoba...e to je...drage moje buregđije...već nešto drugo .i to nema veze sa ljubavlju prema porodici.

pravi muškarac i žena,tačnije odrasli muškarac i žena,zna da sestre,braću,mamu i tatu,postavi na mjesto koje imaju i zaslužuju,da ih voli na način koji je zdrav i normalan.takođe i ženu ili muža.tako da se niko u takvim odnosima ne može osjećati ugroženo.

jer mama je mama,a žena je žena.ne razumijem kako tu može doći do zabune?

a u svetu zajednicu zvanu brak,ja svojoj mami ne bih dozvoljavala da umjesto mene pleše tango.
da li to znači da je ne volim?
ali...moja mama pleše tango sa mojim tatom uspješno već 30 godina,tako da ne mogu ni da je zamislim u toj situaciji.
ona bi sa strane uživala u tome kako ja,kao i uvijek(pošto sam njena kćerka )odlčno plešem.
i uživala.

   shto bi mi to smetalo.nisu emocije i neznost neshto shto se moze potroshiti pa da se plashim da za mene nece ostati dovoljno