Одлазећа министарка спољних послова САД Хилари Клинтон, свесна незаустављивог јачања Русије и чињенице да униполарни свет, стваран од стране вашингтонских јастребова одлази у прошлост, на кратко је упознала светску јавност са детаљима агресивне стратегије Вашингтона усмерене према Москви. На конференцији министара спољних послова ОЕБС-а у Даблину почетком децембра она је изјавила да њена земља неће дозволити обнову Совјетског савеза.[1] „То се неће звати тако. Зваће се Царинска унија, називаће се Евроазијска савез или нешто слично. Нећемо се задржавати на детаљима. Знамо шта је циљ свега тога и зато ћемо се потрудити да израдимо ефикасне начине како да то успоримо или спречимо”, изјавила је Хилари Клинтон.

Чини се да је ову, неочекивану искреност америчке министарке „изазвао” руски министар Сергеј Лавров износећи документоване податке о кршењу људских права у Сједињеним државама. По неким медијским извештајима цео сукоб је личио на „мали рат”. Сергеј Лавров је посебну пажњу на скупу посветио примедбама на рад Канцеларије за демократске институције и људска права. Подсетивши да су 2012. избори одржани у Русији, САД, Француској, Белорусији, Казахстану, Украјини и низу других земаља, руски министар је приметио да је Запад користи различита мерила у њиховим праћењу и позвао је ОЕБС „да разради правила надгледања избора без двоструких стандарда”[2] Као одговор на ове речи Хилари Клинтон се ничим осим болном истином изазвана, пред целим скупом заветовала да ће САД учинити све што могу да разбију Евроазијски савез и све друге евроазијске интеграције у којима учествује Москва!

Међутим, Руси су већ одавно схватили да Вашингтон поред вербалних залагања за мир и сарадњу са Москвом у пракси чини све како би ослабио Русију. Одмах пошто је Владимир Путин објавио да ће се залагати за стварање Евроазијског савеза 2011. године, према њему су полетеле отровне стреле са Запада.[3] „Владимир Путин обнавља СССР” вриштали су уредници и експерти са насловних страна, најтиражнијих листова из САД и ЕУ када је објављен текст тадашњег руског премијера у листу „Известија”[4]. Све то, иако у самом тексту Путин упозорава да је таква тачка гледишта наивна. „Ради се о стварању Евроазијског савеза – јаке економске заједнице у којој ће учесници у потпуности сачувати политички суверенитет а не о обнови СССР-а јер би било наивно стварати или копирати нешто што припада прошлости”.[5] У свом чланку Владимир Путин је тачно рекао шта ће чинити уколико поново буде изабран за председника Русије, што се и десило. Он је осветлио будућности која чека Русију, Белорусију, Казахстан али и цео свет уморан од дуплих стандарда Запада. Путин види Евроазијски савез, као темељ који треба да постане један од полова савременог света и да игра улогу ефикасне везе између Европе и Азијско-Тихоокеанског региона.

Запад је веома добро схватио његову поруку. Путинов пројекат ће угрозити нови светски поредак и униполарни свет који стварају САД, а који суштински представља амерички хегемонизам. Због тога су већ одавно у Вашингтону и Бриселу активирали све своје снаге како би зауставили Путина и успон Русије. У фебруару 2012. године пред председничке изборе заједничком акцијом, украјинска и руска полиција ухапсиле су у Одеси муслиманске екстремисте који су припремали атентат на руског премијера и председничког кандидата Владимира Путина.[6] Да би решио проблем са конкуренцијом Запад је прво покушао да убије вожда који је започео са обновом Русије и евроазијским интеграцијама.

Како наводи руски стручњак за геополитику Игор Панарин, Запад већ увелико чини све што може како би спречио евроазијске интеграције. Главни идеолог те стратегије је агент британске обавештајне службе МИ6 Збигњев Бжежински. Под његовим вођством су аналитичари Оксфордског и Јејлског универзитета, као и специјални Аналитички центар МИ6, који се налази 100 км од Лондона (где је управо био сачињен план помоћи изненадном нападу фашистичке Немачке на СССР 22. јуна 1941. године), израдили операцију „Циклон-3″ о блокирању интеграционих процеса Евроазијске уније. Операција је почела у октобру 2011. године, одмах после појављивања поменутог чланка Владимира Путина у листу „Известија”. У првој етапи опарације из Лондона у Москву је допутовао са „консултантима” Михаил Горбачов, како би брзо убацио некадашње своје кадрове из ЦК КПСС на низ кључних места у државним структурама као и у руководства водећих средстава јавног информисања. Путину су затим нуђене, одлично плаћене функције високо у „међународној заједници” само да одустане од кандидатуре за председника Русије. После неуспеха тих подухвата у Москву 14. јануара 2012. године долази нови амбасадор САД Мајкл Мекфол, чији задатак је и координација делатности америчке обавештајне службе са невладиним организацијама, „борцима за људска права” који за то добијају паре од САД и Велике Британије. Он је 17. јануара организовао сусрет са опозицијом ради анализе настале ситуације.[7] Лукава лисица је почела да се претвара у прождрљивог вука. Русија је због тога била принуђена да се брани од субверзивног деловања прозападних НВО и нових обојених револуција, па је у јулу 2012. године Дума усвојила закон по којем се невладине организације, које се баве политиком и финансирају из иностранства именују за „стране агенте”.[8]

Јасно је и због чега Запад не трпи конкуренцију и неће, како је навела Хилари Клинтон, дозволити стварање Евроазијског савеза. Евроазија је вишеструко моћнија и перспективнија од ЕУ и САД заједно. Више од тога, она је једина нада за човечанство које тоне у трулежу палог западног света. Пред евроазијским интеграцијама због енергетског богатства, природних ресурса и људског потенцијала – оне евроатлантске изгледају слабе и без перспективе. Овде треба узети у обзир податак да чак и америчка Сити група, наводи да ће Русија, Кина и Индија 2025. године имати најмоћније економије на свету[9], док поједини прозападни медији признају да руска војска полако, али сигурно постаје најмоћнија на свету.[10]

Разлике између евроазијског и евроатлантског концепта су суштинске, неизбрисиве и огромне. Евроатлантски систем је систем поробљене Европе којом доминирају „таласократије” САД и Енглеска, системом војних база, терористичких ћелија, мафије и мреже финасијских институција које намећу народима и државана дужничко ропство, искоришћавајући њихова природна богатства. Оне су лукаво реализовале своју историјску шансу, подстрекивале међусобно уништење СССР-а и Немачке, као и слабљење Старог континента како би њиме потпуно овладале. Александар Дугин наводи да су атлантисти – стратези Западне цивилизације и њихове марионете у другим деловима планете који теже томе да читав свет доведу под своју контролу, да читавом човечанству наметну западној цивилизацији својствене социјалне, економске и културне стереотипе. Атлантисти су градитељи „новог светског поретка” – устројства света какво никад раније није постојало, својственог апсолутној мањини становништва планете – западној елити која има за циљ смањење светске популације и увођење, тзв. „златне милијарде” којом ће као робовима господарити из својих земљских рајева.[11] Са друге стране Евроазијство је по А. Дугину светоназор, философија, геополитички пројекат, економска теорија, духовни покрет, језгро консолидовања широког спектра политичких снага.[12] Овим речима можемо још само да додамо чињеницу да Путинов Нови патриотизам Евроазијство одређује као заштитника традиционалних религија, и темељи га суштински на Православном систему вредности, што је услов без којег покрет не би могао да успе. Нпр. Николај Трубецкој у својим делима до детаља објашњава значај Православља као интегришућег фактора евроазијске империје – Русије.

И српски народ ће морати да се определи којим ће путем да крене. Док САД и ЕУ комадају Србију, а њихов осиромашени уранијум и даље односи жртве међу грађанима, Русија отворено нуди Београду да буде четврти центар Евроазијског савеза! Како истиче проф. Игор Панарин, Евроазијски савез треба да има четири престонице – Санкт Петерсбург, Алма Ату, Кијев и Београд.[13] Посматрано из угла сакралне географије Москва остаје оно што је и била – Трећи Рим.

Међутим, приближавањем ЕУ и НАТО, Србија се јасно сврстава на страну евроатлантског концепта који своје канџе усмерава према Русији и њеним богатствима. Квазиелита на власти већ 22 године намеће српском народу евроатлантски концепт и ставља га на исту страну са терористима, трговцима људских органа, наркомафијом, као и њиховим креаторима из САД и ЕУ. У том поретку Срби могу да буду само робови атлантизма и отпадници од своје историје и славних предака, најамна војска које ће учествовати у походу на Русију. Међутим као део Евроазијског савеза, Срби ће бити један од његових ослонаца, слободан, усправан народ који ће се борити раме уз раме са својом браћом против Империје зла.

Света је дужност сваког Србина да ником и никад, не дозволи да нашу државу и народ окрене против братске Русије. Онај ко окреће Србе против Руса, ма каквим се лукавством служио, непријатељ је који завређује само презир. Сваки напад на Русе, је и напад на Србе, а када до тога дође сви ћемо бити у обавези да се боримо против заједничког непријатеља – До победе!

Борис Алексић/Фонд Стратешке Културе

*iako je vest starijeg datuma, odnosi se na sadasnje stanje stvari

  Još je veliki rusofob Brežinski na kojim se zasnivaju čitave doktrine američke spoljne politke rekao da nije dovoljno samo slamanje komunizma i raspad SSSR-a jer onaj ko bude kontrolisao Evro-azijsku ploču kontrolisaće čitav svet i to jako dugo, jer budućnost pripada resursima a ne ratovima.

Na veliku nesreću i Brežinskog i čitavog Zapada najveći deo te evroazijske ploče se nalazi na području bivšeg SSSR-a pa stoga nije ni čudo zašto toliko Putin ulaže energiju u projekat Evroazijske Unije.

Rusija već godinama pokušava da objedini zemlje bivšeg SSSR-a u razne bezbednosne, odbrambene, ekonomske i političke asocijacije kako bi ojačale svoj položaj u regiji, ali i pratile globalne razvojne trendove. Moskva odavno ima ambiciju da bude neka vrsta istočnog Brisela (samo s većim uticajem) pa je tako već formiran „Evroazijski Ekonomska Savez“ koje je nastao iz „Carinske Unije“

Taj se predlog čini kao najozbiljnije ostvarenje nove ekonomsko-političke nadnacionalne organizacije koja će biti, kako kaže Putin, “efikasna spona između Evrope i azijsko-pacifičkog regiona”. Doduše, prvi je ideju o takvom savezu još 1994. dao kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev.

Neke druge Sjedinjene države

Da bi Putin bio zadovoljan projektom, u Evroazijskoj Uniji Rusija želi kao prioritetan strateški cilj Ukrajinu (zbog trenutne situacije veća je verovatnoća da će se prvo prikljućiti neki njeni delovi – NOVORUSIJA) s njenih 40 miliona stanovnika i velikim poljoprivrednim potencijalima, Turkmenistan, jednog od najvećih proizvođača pamuka koji je četvrti na svetu po zalihama gasa, te naftom bogati Azerbejdžan.

Površina Evroazijske Unije koja stupa na snagu zvanično 01.01.2015.godine je 5 puta veća od EU i više nego duplo od SAD. To je samo prvi korak u širenju Evroazesa koji će ići ka unutrašnjosti Azije (Iran, Turska, Sirija) a vremenom i ka Zapadu dublje u Evropu jer je nezadovoljstvo Evropskom Unijom sve više izraženo naročito u zemljama koje su primamvljive za Moskvu poput Grčke, Bugarske, Rumunije, Češke, Slovačke a da ne pominjemo zemlje koje čak i nisu u EU poput Srbije, Makedonije Crne Gore, Republike Srpske.

Svakako da Putin računa da će se Uniji priključiti i jedna od najvažnijih zemalja srednjoazijskog regiona Uzbekistan, najveći proizvođač pamuka na svetu.

Kada bi se sve te zemlje priključile novoj uniji, s njom bi bilo obuhvaćeno više od 60 posto svetskih zaliha gasa i skoro 50 posto zaliha nafte. Rudna bogatsva bi bila ubedljivo najveća od svih država i saveza, kao i šumska i rečna bogatsva. Ogromna površina je netaknuta priroda sa gustim šumama i najrazličitijim vrstama životinja kao i pitkom vodom koja se smatram najskupljim namirnicom budućnosti.

Igor Panarin, jedan od najvećih ideologa projekta Evroazijske Unije,  je naveo primer Kazahstana kao izuzetno važan za realizaciju ideje Evroazijske Unije jer je u toj zemlji već realizovana ideja slovensko-turanskog objedinjavanja i islamsko-pravoslavnog saveza.

 

Iskustvo Kazahstana je zato za Uniju krajnje važno, a njegov glavni grad treba da se nađe na listi četiri buduće prestonice Evroazijske Unije. Po mome, te četiri prestonice treba da budu: Sankt-Peterburg, Astana, Minsk i Beograd. Ta četiri grada treba da budu i četvorougao potencijalnog širenja Unije.

Panarin je još izneo da bi Unija – pored nacionalnih parlamenta  država-članica – imala „zajednički parlament u Petrogradu“.

Ponuda Srbiji

Inače, ponuda iz Moskve stigla je i na beogradsku adresu pa se Srbiji zavodljivo nudi da Beograd bude jedna od četiri sedišta nove unije.

U Srbiji se već godinama ponavlja Briselski citat: “ Evropska Unija nema alternativu“ pa nije ni čudo što su građani Srbije jako slabo upoznati sa ovim naddržavnim projetom. Ipak, zahvaljujući rastućim on-lajn grupama (primer: stranica „Evroazijska Unija“ koja je za samo 2 meseca skupila preko 8000 članova) ljudi se polako ali sigurno upoznaju sa ovom tematikom. Kako se i ističe u navedenim grupama i stranici za razliku od Brisela, Moskva ne postavlja ni jedan uslov Beogradu niti traži od njega da se odrekne suvereniteta nad južnom srpskom pokrajinom a stavljanje Beograda kao jednog od sedišta Evroazijske Unije sigurno je da bi zauzela liderstvo ne samo u regionu već i u čitavoj Jugo-istočnoj Evropi koja bi bila spona između Brisela i Moskve. Iako je Srbija krenula ka evroatlantskim integracijama veliki broj interenet korisnika je ubeđena da Srbija nikada neće ni ući u EU jer će se od nje tražiti ono što sam Ustav ne dozvoljava a to je odricanje od dela teritorije (Kosovo i Metohija) te za njih i te kako postoji alternativa i viševekovna težnja unije sa bratskom-pravoslavnom Rusijom.

Pitanje je da li Srbija želi da kupi kartu za „Titanik“ Evropske unije, ili da proba čamac Evroazijske unije, jer, kao što znamo, „Titanik“ možda izgleda glamuroznije, ali sasvim sigurno ga čeka ledeni breg, dok će čamac možda i da ostane na površini.

 

(Izvor: Balkans press)

Znači 

 

MOSKVA – Poslanik Državne dume RF, Anatolij Viborni, inače član stranke „Jedinstvena Rusija“, pokrenuo je diskusiju u Donjem domu Državne dume sa idejom donošenja zakona kojim bi se ukinula rublja i zamenila drugom valutom koja bi nadjačala dolar na globalnom tržištu.

Viborni kaže da „manipulacije kojima SAD jača svoju valutu su put koji nigde ne vodi“, te da se mora investirati u stvaranje nove valute koja bi bila alternativa dolaru.

On je napomenuo da ne isključuje da rublja može postati jedna takva alternativna valuta američkom dolaru, ali da je realnije da takva valuta bude stvorena u okviru Evroazijskog ekonomskog saveza ili eventualno nekog drugog bloka kao što je BRIKS.

Već se vode razgovori u okviru Evroazijskog ekonomskog saveza na temu kreiranja nove valute, kaže Viborni.

„Institucije BRIKS, ŠOS i EES su danas ubrzano razvijaju. Sutra-prekosutra je sasvim moguće da se pojavi i zvanična inicijativa koja bi bila podržana od strane svih zemalja članica evroazijskog bloka i tako da se kreira nova valuta koja će biti alternativa američkom dolaru“, objašnjava Viborni svoje gledište.

Niz medija u Rusiji je objavio saznanja da se u Državnoj dumi vode ozbiljne diskusije o gašenju rublje i stvaranju nove valute, te da određene poslaničke grupe spremaju zakone tog tipa, a istup Vibornija pred poslanike i u javnost sa idejom takvog zakona je dodatno potvrdio ove medijske špekulacije i saznanja.

Ekonomski analitičari širom sveta su složni u tome da je stvaranje Razvojne banke od strane članica bloka BRIKS udar na američki dolar i prvi korak ka eliminisanju američkog dolara kao dominantne globalne valute.

(Evroazijska unija)

 

@Arijada na cemu su ti ljudi koji pisu te tekstove ?

Znaci zemlje clanice Evropske Unije imaju pravo da svoju nacionalnu valutu zamene zajednickom (eur) a clanice Evroazijske Unije to pravo nemaju? Zanimljivo 

Nije to problem,problem je što ini pišu da se Srbiji nešto nudi,a ne nudi joj se ništa,to je samo u njihovim glavama...

tako je, niko nije spomenuo pravo. ne moras da se branis arijada. bar ne od toga