Eksoda
 
Peti čin
 
Prva pojava
 
Glasnik, Hor

 
GLASNIK
 
Vi, hrama stražari, oltara čuvari, 
gospodar zemlje Toant gde se nalazi? 
Otvor'te jake dveri te iz hrama tog 
vladara zemlje zovite mi napolje!
 
HOROVOĐA
 
A šta je, ako smem da zborim nezvano?
 
GLASNIK
 
Mladića strana oba ovčas odoše! 
A sve to skova Agamemnonova kći; 
iz zemlje s kipom sveštenim umakoše, 
u krilu odnese ga lađa helenska.
 
HOROVOĐA
 
Što reče ne može se verovati. Kralj 
kog želiš videti, iz hrama ode već.
 
GLASNIK
 
A kud? On mora znati šta se dogodi.
 
HOROVOĐA
 
Ne znamo! Ali idi sad u potragu, 
dok ne nađeš ga i to sve mu saopštiš!
 
GLASNIK
 
E baš se vidi! Ženskom rodu ne veruj! 
U tome i vi imaćete učešća.
 
HOROVOĐA
 
Zar lud si? Šta će njima bekstvo stranaca? 
Što brže možeš, hitaj dvoru kraljevskom!
 
GLASNIK
 
Pre neću dok mi neko jasno ne kaže 
unutra je li ili nije vladar naš.
 
(Udara u vrata hrama.)
 
Hej, vi unutra, otvarajte brave sad
i rec'te kralju da sam tu pred vratima,
da javim celo breme novih nevolja!
 
(Toant izlazi iz hrama.)

Druga pojava
 
Toant, Glasnik, Hor

 
TOANT
 
Pred hramom boginje ko viče toliko, 
u vrata bije, graja hram ispunjuje?
 
GLASNIK (pokazujući na hor)
 
Te varale me i od hrama gonile, 
ko napolju si, a ti baš unutra bi.
 
TOANT
 
Dobitku nadaju l' se il' ga vrebaju?
 
GLASNIK
 
O njima posle zboriću, a sada čuj 
najpreče što je. Moma što se starala 
za žrtvenike ovde, Ifigenija, 
sad pobeže sa strancima i ponese 
kip sveti, a čišćenje beše obmana!
 
TOANT
 
Šta kažeš? Kakav zao uhvati je duh?
 
GLASNIK
 
Oresta htede spasti, sad se snebivaj.
 
TOANT
 
Šta? Onog što ga rodi Tindarova kći?
 
GLASNIK
 
Što svom oltaru posveti ga boginja?
 
TOANT
 
O, čuda! Kako bih to bolje nazvao?
 
GLASNIK
 
Nemoj se na to osvrtati, nego čuj! 
Kad jasno vidiš sve i čuješ, razmisli 
tuđince kakvom uhvatićeš potragom!
 
TOANT
 
Pa kazuj! Dobro reče. Nisu pobegli 
daleko već, izmaći neće koplju mom.
 
GLASNIK
 
Kad ono moru stigosmo na igalo, 
Orestov brod gde beše tajno osidran, 
tad nama, što nas posla ti da pratimo 
u okovima one strance, namignu 
kći Agamemnonova da mi stanemo, 
rad njene tajne žrtve i očišćenja. 
A sama lance prihvati i pred sobom 
tuđince pogna. To mi beše sumnjivo, 
al' svidelo se, kralju, tvojim slugama. 
A posle, da nas nečim samo zaseni, 
zajaukne i udari u neznane 
u basme, ko da ljagu spira krvavu. 
Seđasmo dugo, kad nam pade na pamet:
tuđinci bi se mogli osloboditi,
nju smaći, pa u bekstvo. Čutke seđasmo,
jer strah nas beše obred gledat zabranjen.
 
Al' najzad samo jedna miso diže sve 
da napred krenemo i pored zabrane.
 
(Kratka pausa)
 
I onde lađu primetimo helensku
sa veslima i razapetim jedrima,
momaka ti pedeset vesla drže već
na klupama; na igalu bez okova
pred krmom još mladići stoje slobodni.
Na krmi hitro vuku užad rukama,
a prvi drže štice; jedni vešaju
o grede sidro, drugi lestve spuštaju
do vode da se stranci mogu popeti.
A mi na poso smesta, podlu prevaru 
kad opazismo, sveštenicu zgrabismo
i konopce, te lepoj krmi htedosmo 
da korman silom otrgnemo s nasada. 
I zagrajasmo: »Zašto tajno grabite 
odavde sveti kip i sveštenicu tu?
Pa ko si, čij si, da je od nas odvlačiš?«
A on će: »Ja sam Orest, njezin brat, da znaš,
sin Agamemnonov, i svoju sestru ja,
iz kuće što je nesta, vodim sa sobom.«
Al' jednako smo sveštenicu držali
i silom hteli je dovući preda te.
Po licu jaki pljuštali su udarci,
jer mačeva ni oni ni mi nemasmo,
no jedni druge udarasmo šakama;
u jedan mah nas oba momka stadoše
po rebrima da biju i po jetrima,
i udovi nam klonuše, malaksaše.
I grdnim, strašnim išarani znacima,
uklonismo se na hum, jedni s ranama
na glavi, drugi s ranama na očima.
Na bregu stojeć gore boj opreznije
produžismo i kamenjem ih gađasmo.
Al' strelci s krme silnim pljuskom strelica
odbijahu nas i daleko potisnu.
Tad strašan talas brod im žalu pritera; 
dok sestra strahuje da uđe u vodu, 
na levo rame Orest sestru podigne 
i zađe u more i stane na lestve 
te srećno metne je na lepu palubu, 
a s njome onaj kip što pade iz neba, 
lik ćerke Divove. A isred lađe glas 
ovakav ču se: »O, mornari helenski, 
zaveslajte da pena more pokrije! 
Sad imamo zbog čega morem nemilim 
kroz Simplegade ovamo dojedrismo!« 
A oni zakliktavši klikom radosnim 
zaploviše, a lađa dok im plovljaše 
u luci odmicaše, tek na izlazu 
sa talasima sudari se strahotnim, 
jer silan vihor iznenada navali 
i krmu lađi stane potiskivati. 
Veslači svim se opirahu silama, 
al' vali lađu natrag žalu potisnu. 
Kći Agamemnonova tad se pomoli: 
»O, ćerko Letina, iz zemlje barbarske 
sad mene sveštenicu svoju izbavi 
i prosti krađu moju! I ti, boginjo, 
svog brata voliš, i razumej brata svog 
da i ja volim.« Pesmom njenu molitvu 
mornari poprate i golih pleća svi 
po naređenju vesla hitro prihvate.
 
Sve bliže, bliže brod se stenju primiče. 
I jedan od nas hitro skoči u more, 
a drugi stane na brod bacat konopce. 
A mene odmah tebi amo pošalju 
da javim, kralju, šta se onde dogodi. 
Al' hajde, uzmi okove i konope! 
Ne stiša li se val i more ne smiri, 
spasenju ne mogu se stranci nadati. 
Kralj mora, bog Posidon, misli jednako 
na Troju, Pelopidima je dušmanin! 
I sada, mislim, tebi će i tvojima 
on sina Agamemnonova predati 
i sestru njegovu što zaboravi greh 
u Aulidi i boginju nam izdade.
 
HOROVOĐA
 
O, jadna Ifigenija, zaglavićeš 
sa bratom kada kralj te opet uhvati!
 
TOANT
 
Ustajte listom ove zemlje građani,
zauzdavajte konje, žalu skočite
i brzo uhvatite lađu helensku
što val je baci! S boginjinom pomoći
svetokradice opet mi ulovite!
Vi drugi brzo otisnite čunove,
na vodi da ih il' na kopnu konjima
stignemo i sa strme stene srušimo
il' tela nabijemo im na kočeve!
 
(Horu)
 
A od vas, jer ste za taj naum znale vi, 
čim nađem vremena i budem dokolan, 
račun potražiću. Sad časit nećemo, 
jer žurimo se, hitan poso čeka nas.
 
(Nad hramom se pojavljuje Atena.)


Treća pojava
 
Boginja Atena, Toant, Glasnik, Hor

 
ATENA
 
Kud, kud si pohitao, kralju Toante, 
u potragu? Sad reči čuj Atenine! 
Ne kreći bojne redove u poteru! 
Na Loksijinu reč je Orest ovamo 
doplovio, da gnevu srda umakne 
i svoju sestru kući u Arg povrati, 
i otud u moj kraj ponese sveti kip. 
To tebi kažem. Al' Orestu, što ga ti 
na burnom moru namisli da pogubiš, 
već meni za volju Posidon vozi brod 
kad moru pleća umiri i utiša.
 
(Okrenuvši se moru)
 
Al' čuj, Oreste, što ti ja naređujem, 
jer, mada nisi ovde, čuješ božju reč: 
Hajd', plovi s kipom i sa sestrom rođenom! 
Kad bogom sazdanoj Atini doploviš, 
na kraju leži sveto mesto atičko 
u susedstvu baš blizu lomnog Karista; 
moj narod njemu ime Hale nadenu. 
Tu hram sagradi i unutra smesti kip, 
po Tauridi ga zovi i po jadu svom, 
što odjadi ga gnevom srda progonjen 
po Heladi. A odsad svet Artemidu 
ko Tauropolu poštovaće boginju. 
Uvedi običaj: kad narod praznuje, 
za iskup tvoje krvi neka pod mač vrat 
muškarac stavi te ga krvlju poprska, 
da pošta svetoj učini se boginji!
 
A ti na svetoj steni, Ifigenija, 
ključarka bićeš boginji u Brauronu, 
i tu ćeš, kada umreš, i grob imati, 
za ukras lepe davaće ti haljine 
što iza žena ostaju kad preminu 
pri porođaju.
 
(Toantu, pokazujući na njih)
 
I te, kažem, Helenke 
nek odavde se rad poštenja pošalju. 
Na bregu Arejevu ja te izbavih, 
Oreste, reših raspru jednakim 
glasova brojem. Odsad zakon važiće: 
»Ko primi jednak broj glasova, taj je prost.« 
Sad vodi sestru, sine Agamemnonov, 
a ti mi Toante, od gneva prestani!
 
TOANT
 
Atena, gospo, ko god božji čuje glas, 
a neće da ga sluša, pravo ne misli. 
A ja se na Oresta, što mi pobeže 
sa svetim kipom, ni na sestru ne srdim. 
Zar dolikuje boj sa silnim bozima?
Sa boginjinim kipom u svoj zavičaj 
nek putuju i sveti srećno smeste kip.
 
(Pokazujući na hor)
 
I ove žene ja ću srećnoj Heladi 
povratiti, jer ti mi tako naredi. 
I spuštam koplje već na strance dignuto 
i vesla, slušajući tebe, boginjo!
 
ATENA
 
E tako!
To usud zahteva, gospodar sviju nas.
Podun'te vetri, u Atinu nosite
Agamemnonova sina, a ja zajedno
s njim putujem i sestrin sveti čuvam kip!
 
(Atena ode. Toant s pratnjom odlazi.)
 
HOR (Prema moru, gde ugledaju brod)
 
Sad srećno mi na put hitajte kući, 
i veoma se svojoj radujte sreći! 
Al' boginjo, sveta u besmrtnih svuda 
i smrtnih, Atena, Palado naša, 
izvršit spremne smo naredbu tvoju; 
jer vanredno radosne, nenadne vesti 
do ušiju mojih stigoše danas.
 
O, sveta i presveta boginjo Niko, 
pod okrilje svoje uzmi moj život, 
i svagda me vencem novim ovenčaj!