Ovaj prvi pasus je opsteprihvacena zabluda - moji su imali prijatelje medju najrasprostranjenijim religijama na ovim prostorima (dve hriscanske i muslimanska), i to su bili ljudi koji su poticali iz, ajd da kazem tako, gradjanskog miljea, i to sto ti pricas nema veze nikakve sa realnoscu. Oni su svoju tradiciju, obicaje negovali a moji, iako su se opredelili za nesto drugo, su bili pozivani i uredno odlazili na slave i ostalo. Kad cujem kako nije moglo, smelo, prijave u policiji, znam da se radi o cistom uticaju propagande.

Ali jedno cu reci - komunisti su pogresili sto se tog nacionalnog tice, trebali su da to drugacije rese. Budalama nije bila dovoljna koliko-toliko ekonomski jaka, uredjena zemlja, nego su jedva cekali da cuvari onemocaju pa da sve razjebu u ime "kalif umesto kalifa", samo sto je presto ipak u nekom bednom prcu. Vidim, bas se lepo mogu nahraniti deca kada im se nacionalizam posluzi na sto za rucak 

A jos jedan detalj - ja donedavno nisam znala, jer u mojoj krstenici je stojalo (da li je tako moglo jer sam rodjena u Beogradu, ne znam) Jugosloven (imam sacuvan neki bas stari primerak). Ali u Hrvatskoj vec 82 (moguce i ranije, ovo mi je pouzdana godina) to nije moglo da se pise vec samo Srbin, Hrvat i ostalo. A kazu mi rodjeni u Srbiji tih a i ranijih godina da je isto vazilo i ovde. Tako da moze i da se kaze da je tacno u neku ruku da su prvi na udaru, pre svih ovih sranja, bili bas ti Jugosloveni.

Pa caka je u tome sto je to njegovo pravo.

Svako moze da se oseca i izjasnjava kako hoce. To pravo mu vec par vekova garantuju svi civilizovani ustavi sveta.

Mislim, ti mozes da se osecas i kao Sirijac3, to je tvoje pravo.

Ali ako se ponasas kao Amer i kukas kako ti Ameri unistavaju kulturu i nacionalni identitet, problem je do tebe.

Ja sam rus zbog vas a ne zbog sebe ...

  Ne snose sve budale koje su demontirale SFRJ istu odgovornost. Zna se ko je želeo da sačuva tu državu čije je cepanje bilo protivustavno. Takođe se zna da je JNA bila jedina legitimna vojna sila koja je branila taj ustav.

  Moj stari koji nikad nije bio član nijedne partije je slavio slavu bez problema, čak s njegovi drugari komunisti dolazili redovno kod nas. Problem je ponekad nastajao kad su dotični išli u srkvu ispred koje je stajao čika koji ih je posle cinkao. Taj čika nije bio tamo stalno kao što ni ovi nisu baš redovno išli u crkvu već samo kad se moralo.

Kako moze da bude protivustavno kada je to pravo garantovano Ustavnom?


Idi bre... pitanje raspada Juge i raspodela imovne resena pre 10 godina, a i dalje ima onih koji se pozivaju na protivustavnost. 

  Koliko mi je poznato Srbi su bili konstitutivni narod u republikama koje su se odcepile a to nisu mogle bez saglasnosti Srba.

  Zaboravio sam da dodam famozni nacionalni ključ koji je važio u svakom segmentu društva. Od vojske pa do kulture koja je bila priča za sebe zahvaljujući baš nakaradnim zakonima. Na primer, predstava Golubnjača je mogla da se gleda u Beogradu ali ne i u N.Sadu zbog autonomaša koji su tamo vladali do jogurt revolucije. Frka sa autonomašima je i nastala baš u to vreme. Čak je i pokrajinsla policija bila odvojena od Srbije.

  Što se izjašnjavanja tiče tu stvarno nije bio neki problem. Na regrutaciji su se neki izjašnjavali iz zezanja kao Indijanci i to im je prošlo.

Kad Hrvat ubija Zorana Đinđića!?


Poznati beogradski glumci iz Ateljea 212 pobunili su se jer je hrvatski reditelj Oliver Frljić u kontroverznoj predstavi „Zoran Đinđić" prikazao Srbe kao zločince.

U Beogradu je dovoljno da budeš neshvaćeni Hrvat, pa da se zbog toga Srbi posvađaju i počnu jedni druge da okrivljuju za pogrešan patriotizam i izdaju otadžbine. Zagrebački redatelj Oliver Frljić sigurno nije svestan kakav je dar-mar napravio svojom pozorišnom postavkom priče o ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića u proleće 2003. godine. Tek, zbog te predstave, premijerno prikazane pre mesec dana i zbog tog Hrvata, danas poznati beogradski glumci u teatru Atelje 212 vode pobunu protiv upravnika i ovog redatelja.

Dvadeset pet glumaca traži smenu upravnika Kokana Mladenovića zbog „samovolje, nadmenosti, samoreklamerstva, neukusa, diletantizma, preziranja glumaca, sejanja zlog semena u ansamblu”. Tako se navodi u pismu odaslatom gradskim vlastima Beograda, koje su potpisali 25 umetnika, a među kojima su Anica Dobra, Branislav Brstina, Dubravka Mijatović, Dara Džokić, Tihomir Stanić, Gordan Kičić, Isidora Minić, Nenad Jezdić, Katarina Žutić i Gorica Popović. Oni su odbili da igraju predstave do daljnjeg, dok se upravnik Ateljea 212 ne smeni.

Iako nezadovoljni glumci ističu da neće iznositi prljav veš i detaljnije pojašnjavati razloge koji su ih naveli na bunt, saznajem da je njihovo nezadovoljstvo najviše izazvala kontroverzna predstava „Zoran Đinđić”. U toj predstavi su čitana imena srpskih glumaca koji su odbili da je igraju za reditelja iz Hrvatske. To je zvanično demantovano, ali je jasno da je pravi razalog pobune umetnika Oliver Frljić i njegovo viđenje smrti Zorana Đinđića.

Poznati beogradski glumci iz Ateljea 212 pobunili su se jer je hrvatski reditelj Oliver Frljić u kontroverznoj predstavi „Zoran Đinđić” prikazao Srbe kao zločince i manijake. Predstava počinje scenom pranja ruku u buretu punom krvi na kojem piše “Novija srpska istorija”, a završava scenom paljenja makete džamije koju glumci vade iz makete Hrama Svetog Save, a potom povraćaju po srpskoj zastavi. U međuvremenu se odvija scena isleđivanja Vojislava Koštunice a vladika Amfilohije Radović sa kalašnjikovim drži govor na odru Zorana Đinđića. Na velikom primerku Ustava piše: “Ruke su nam krvave ali nam je savest čista!”

O toj predstavi zagrebačkog reditelja Olivera Frljića, premijerno održanoj 18. maja 2012. godine u Ateljeu 212 u Beogradu na otvaranju Mucijevih dana, profesor Milan Brdar kaže da otkriva “trag ustaškog lobija u Beogradu”!?

– O dotičnoj predstavi kao umetničkom događaju izlišno je rapravljati. To je najobičniji, sirovi političko-propagandni performans, podešen nivou mediokritetske svesti, valjda da bi se postigao efekat građanske uznemirenosti (uz pomoć uvreda zdravog razuma). Mogućnost takvog događaja potrebno je povezati sa vidljivom patologijom naše pozorišne scene. Događaj treba povezati s razgranatim delovanjem antisrpskog, odnosno hrvatsko-ustaškog lobija u Beogradu, u medijama i institucijama kulture, gde spada, kako promocija decenijama titoistički forsiranog pisca Miroslava Krleže, koga u Zagrebu manje vole nego u Beogradu i u šta se uklapa i odbijanje Predsedništva SANU da distribuira englesko izdanje knjige Viktora Novaka Magnum Crimen. Imamo otvoreno antisrpsku ili prohrvatsku politiku naše vlasti, koja tokom poslednje četiri godine ponavlja već viđenu grešku, hrvatske zločine 1941-1944. i 1991-1995. gura u zaborav radi obnove zagrljaja bratstva i jedinstva po cenu saučestvovanja u dva zločina: prvo, dalje satanizacije Srba, a, drugo, u zločinu zaborava Jasenovca i njegovih žrtava.

Treba reći da je premijeri ovog komada Olivera Frljića prisustvovala srpska elita, koja ga je, ako je verovati medijima i kritici, prihvatila, ali je javnost odbila da gleda pozorište u kome se pokazuje “kako Hrvati ubijaju Zorana Đinđića i Srbe”. Smrt Zorana Đinđića je politički instrumentalizovana u funkciji preokretanja istorije, na čijem kraju je nevini hrvatski svećenik s krstom u ruci i kajanjem u duši, koga kolje pravoslavni sveštenik s maskirnom uniformom ispod manitije i kalašnjikovim, kao paradigma ubice Hrvata u stotinama hiljada, kako u Drugom svetskom ratu tako i u ratu devedesetih.

Autor predstave Oliver Frljić u intervjuima u Beogradu, govoreći o motivima za nastanak predstave kaže: – Pokušali smo da pokažemo privid demokratije, kako ovde, tako i u regionu. Srbija nije usamljena pojava, demokratija služi da bi neki ljudi došli do pozicija moći.

Srpski nacionalisti, međutim, smatraju da je Hrvat kao reditelj trebalo prvo svoju “demokeatiju” da pokaže u Zagrebu – bljuvanjem po šahovnici nad krvavim buretom s napisom: “Hrvatska povijest 20. stoljeća!” U Beogradu je uvek bilo lako pljuvati i bljuvati po svemu srpskom, kako u pozorištu, tako i u kafani. Ovako se desilo da je Frljić optužio celo srpski narod da je premijera Zorana Đinđića ubila Srpska pravoslavna crkva uz pomoć tadašnjeg predsednika Vojislava dr Koštunice i tradicionalnog srpskog akntireformskog mraka. Kako u buvalnom prevodu misli profesor Milan Brdar hrvatski reditelj Oliver Frljić se ovoim tetarski prikazom “Zoran Đinđić” – Srbima posrao po glavi.

– Ovaj pozorišni komad, poput mnogih drugih, ali samo u Beogradu, jer sličnih drugde nema, spada u sistematsku praksu čiji cilj je institucionalno uspostavljanje referencijalnog mita sa središtem u Srbima kao zločincima – kaže profesor Milan Brdar.

Mnogi smatraju da je profesor u pravu, jer Srbi dozovoljavaju da im hrvatski lobi usred Beograda ispisuje pozorišnu istoriju kao delo zločinaca, a da im jedna Hrvatica postane najvažniji tumač savremene istorije Srbe. Sve to, strpljivo i lagano stvara povest intelektualnog beščašća Srba. I dok elita smatra da je Hrvat napravio umetničko delo sa nazivom “Zoran Đinđić”, javnost i pobunjeni glumci misle da je reč o ustaškom lobiju, koji se nadvio nad Srbijom !?

Izvor http://www.dnevno.hr/kolumnisti/kad-hrvat-ubija-zorana-dindica-59743

Budaletine...

Osim sto nisu.

I dalje na repertoaru:

http://www.atelje212.rs/scena-mira-trailovic/zoran-dindic-autorski-projekat-olivera-frljica/

dnevno.hr - profasisticki portal sklon objavljivanju pseudonaucnih vesti...

Милан Брдар о „Зорану Ђинђићу“: Прљаве руке без савести

http://www.pecat.co.rs/2012/05/milan-brdar-o-zoranu-djindjicu-prljave-ruke-bez-savesti/

  U redu, srpska verzija istog događaja koja ne menja ništa o predstavi.