nepočinjite opet sa smaranjem

Могли смо замолити италијанску војску да нам препусти Книн (под предпоставком да их више занима обала) пошто је Италија држала под контролом готово читаву Далмацију. Како је Далмација на крају завршила у саставу Хрватке ни самим Хрватима није јасно. Што се Срба тиче била је то историјска шанса да се бар дио Крајине спаси Хрватске.  

O granicama nije odlučivala italijanska vojska nego medjunarodni pregovori. Mogla je srpska vojska da udje u Beč, rekli bi nam da se vratimo nazad.

Ušla je srpska i crnogorska vojska u veći dio Albanije pa nam je rečeno da izadjemi napolje

To је тачно. Из истог разлога Црногорци нису могли у Скадар, Тито је морао да препусти Трст.

Da. Da nismo pravili Jugoslaviju, prema svemu sudeći postojala bi Hrvatska a onda bi bilo problema sa uspostavljanjem granica koje bi rješavale evropske sile. Rusija ne bi učestvovala.

Да ли се слажеш да без помоћи Југославије (тачније Србије) Хрватска не би могла да успостави границе какве данас има?

To je zanimljivo pitanje ali nisam siguran da je ispravno postavljeno.

Srbija je kao i Hrvatska ukinuta ujedinjenjem u unitarnu Jugoslaviju 1918.
Medjutim ako uzmemo da se tvoje pitanje odnosi na političku elitu iz Srbije koja je ostvarila pobedu u prvom svetskom ratu, neosporno je da je srpska podrška doprinela boljim granicama ka Italiji.
Tu je takodje i razgraničenje sa nekakvim srpskim entitetom ili drugim djelovima Jugoslavije, za koje mislim da predpostavljaš da je ostvareno u Hrvatsku korist kroz stvaranje Jugoslavije.
Što se tiče granice sa Italijom ona je pomerena u korist Jugoslavije tj. Hrvatske sa pobedom u drugom svetskom ratu. Pretpostavljam da misliš da je i to velikim delom srpska zasluga zbog uloge NDH i partizana.
Sa druge strane, tu je granica Hrvatske ka istoku koja je konačno uspostavljena posle drugog svetskog rata. Pretpostavljam da smatraš da bi Hrvatska dobila manje teritorija i na toj strani da nije bilo ujedinjenja nego bi Srbija uzela više zemalja na zapadu.

Odgovor na tvoje pitanje je težak ili nemoguć. Morali bi smo mnogo da zamišljamo šta bi bilo kad bi bilo i na kojoj bi strani bila Hrvatska u drugom svetskom ratu i kakvu bi ulogu igrala u raznim periodima istorije od 1918 do danas u odnosu na poredak koji uspostave velike sile.

Da počnemo sa pretpostavkama: počinje formiranje države Slovenaca, Hrvata i Srba koja se ne ujedinjuje sa Srbijom. Za to vreme Italija zauzima oblasti oko Zadra, Istru i Rijeku i možda želi još više. Srbija zauzima Crnu Goru i Vojvodinu.
U tom trenutku, neizbježno je da dodje do sukoba izmedju SHS i Srbije oko Bosne i Hercegovine. Srbija ne priznaje postojanje SHS i ulazi u BiH, a SHS je nesposobna da brani te teritorije. Deo stanovništva SHS je izrazito nezadovoljan. Srbija već ima probleme na Kosovu u Crnoj Gori i Makedoniji uz veliki broj pripadnika manjina u Vojvodini gde je Srba manje nego ostalih zajedno.
Srbija možda pokušava da udje sa vojskom još dalje u Hrvatsku, u Dubrovnik i Slavoniju ali u Slavoniji nailazi na pokušaj otpora vojnih snaga SHS u formiranju.
Problem definitivno postaje medjunarodni jer je neophodno odlučiti o podjeli Austro-Ugarske.

Tu sada dolazi do prve važne prekretnice. Kako ćemo se postaviti prema Italiji i Francuskoj. Najviše nam ide u korist da stanemo uz saveznike, da kao što je bila Jugoslavija budemo garant novog poretka u Jugoistočnoj Evropi i da se uzajamno obavežemo na podršku sa Italijanima tako što ćemo pripojiti po deo Dalmacije. Sile nam najvjerovatnije ne dozvoljavaju da uzmemo više od Srema od Hrvatske i Slavonije i ostajemo u posedu cele ili veceg dela BiH.

SHS postaje Slovenija i Hrvatska i nova savezna država zajedno pretenduje na deo teritorije Italije ali Slovenija ne podržava Hrvatsku u pretenzijama na teritorije koje je pripojila Srbija.

U toj situaciji, možda fašisti ne dolaze na vlast u Italiji jer je Italija dobila u Dalmaciji sve što je htela. I tu je suština problema. Previše toga se menja da bi smo lako mogli odlučiti o sljedećim dešavanjima.

Da li bi Hrvatska ili Hrvatska i Slovenija ušli u saradnju sa Madjarskom da bi saradnji ali na vraćanju teritorija od Srbije i Rumunije... U tom slučaju možda Slovenija i Hrvatska moraju da se podele. Ili Ce Hrvatska na prvom mjestu pretendovati na Dalmaciju i Istru.

Do kojeg nivoa će se razviti animozitet izmedju Hrvata i Srba.

Ako se desi eskalacija pre uspostavljanja granice 1918-9 koliko je lokalno stanovništvo u Bosni spremno na terorizam? Možda je Bugarska aktivnija u podršci makedonskim separatistima ako pred sobom ima Srbiju koja deluje manje nego Jugoslavija?

Medjutim mislim da je najvjerovatnije da se u Italiji ipak dešava prelazak na fašizam. Italija je željela i teritorije u Turskoj koje su joj obećavane i koje nije dobila, a glavni protivnik proširenja u Dalmaciji je bila- Amerika, tj Vudro Vilson.

Time bi Hrvatska bila u situaciji da dobije Split, a Italija bi ostala najveća opasnost za Hrvatsku i Sloveniju.

Ostaje pitanje razgraničenja sa Srbijom. Šta bi sile i na prvom mjestu SAD imale da kažu o podjeli teritorije u Bosni i Hercegovini i o Dubrovniku.
Možda bi zahtevali plebiscite u nekim oblastima, što bi stvorilo Haos zbog izmešanosti stanovništva i toga što su Srbi u BiH zapravo manjina.

Sve se svodi na pokušaj da se od Srbije kao i Hrvatske-Slovenije naprave Francuski saveznici u novom Evropskom poretku. Postoji mogućnost da bi se išlo ka dogovoru koji liči na istočne granice Banovine Hrvatske.
Ako bi se mogli oko toga dogovoriti, išli bi smo ka situaciji da je Hrvatska na strani saveznika u drugom svetskom ratu i da sada pored ovoga što drži ima i DEO BiH a da Srbi nisu protestni iz Hrvatske, da nije bilo rata u Bosni, da nije bilo Jasenovca i da Hrvatska možda nije bila komunistička država nego da je gvozdena zavjesa išla granicom Hrvatske i Srbije.

U slučaju da Hrvati ili Srbi ostanu nezadovoljni podelom Austro-Ugarske jedni ili drugi bi mogli biti gurnuti Hitleru u naručje, verovatnije Hrvatska što bi učinilo da Hrvatska danas završi vjerovatno bez Dubrovnika a možda i bez Istre.

Srbija bi u toj situaciji držala BiH i Dubrovnik ali bi onda nastali ogromni problemi sa manjinama. Pošto bi Srbija verovatno postala komunistička, posle uništanja u drugom svetskom, najvjerovatnije gubi Makedoniju... Ali šta je sa ostalim? Potencijalnim nezadovoljstvom Bošnjaka i Hrvata zajedno sa Albancima?
Kako bi ta država preživjela sve izazove?

Срби су у БиХ у то време, заправо, етничка већина.

Најбројније становништва по вероисповести у то време је православно, док постоји и одређени број муслимана, који није занемарив, који се још увек осећају као Срби у време о којем пишемо.

Натполовична већина грађана у Босни и Херцеговини, и то на њеној целокупној територији у данашњим границама, пре отприлике 80-85 година година су се етнички осећали као Срби.

У случају неког изјашњавања, претпоставка је да би се више од 3/5 грађана Босне и Херцеговине, одлучило за прикључење Србији, између 60% и 65%, није искључено ни да би број грађана био чак близу целих 2/3, али јасна већина недвосмислено. Дакле, никакав тесан резултат.

Православни, знатан део муслиманског становништва јасна већина,у случају да се привуче чак и мањина католика Босне и Херцеговине, нека их је и 1/5 од укупног броја, то је баш прилична већина која би могла да иде и до броја од 70% без проблема...

60% би, у сваком случају, био минимум.

Ни Дубровник не би био проблем.

Са осталим се, за дивно чудо, чак могу сложити и сагласити.

Таква држава би, ипак, била етнички хомогенија од Југославије и проценат Срба би у њој био значајно већи него што је био у СФРЈ и Краљевини СХС/Југославији, и међунационални проблеми, када већ пишемо о случају шта би било кад би/да је било би свакако, би свакако били неупоредиво мањи.

Србија би добила чак и део Славоније, дакле територијални простор шири од целокупног Срема, као и Барању.

Ah pa zapravo se ne slažemo . Tj skoro da se slažemo

Prvo BiH znamo da je pravoslavno stanovništvo bilo manje od pola tako da Srbi jesu imali većinu ali relativnu. Izjašnjavanje Srbima medju muslimanima je nepoznato i dvosmisleno. Nisu svi Muslimani intelektualci kao Meša Selimović. Ono što je u Bosni bilo nezgodno je da je Srb u gradovima bilo do 20% i što su Muslimani posjedovali 90% zemlje u BiH. Pitanje vlasništva nad zemljom bi tu bilo ključno za zadovoljstvo muslimana novom vlašću.

Muslimani su mogli da pristanu na Jugoslaviju relativno lako.. ali Srbija.... Mislim da bi radije živjeli u SHS koja bi se sastojala od Slovenije Hrvatske i Bosne.
Dubrovnik zaista ne bi bio neki problem što se stanovništva tiče ali bi bio problem što se Hrvatske tiče... Kao i BiH uostalom. Slavoniju da ne spominjem.

Jugoslavija je delom napravljena upravo da bi se svi Srbi ujedinili u istu državu uz pristanak naroda sa kojima su bili izmešani. Ako bi pravili Srbiju koja se širi na zapad, ne bismo imali pristanak katolika i muslimana i imali bi smo direktnog protivnika u Hrvatskoj.

Srbima nije bila obećana ni Bosna ni Slavonija. To je Srbiji u jednom trenutku obećano kao DEO Dila kojim bi Bugarskoj otišla Makedonija. Taj dil se nije ostvario. Cjelokupno proširenje Srbije je čekalo Amin sila. Bez toga, ništa.

Хрватске претензије на Дубровник биле би ирелевантне, јер град никада није ни био у саставу Хрватске.

Чак и на попису становништва, који је извршила Аустро-Угарска Срби су били етничка већина у Дубровнику још почетком XX века.


Такозвани крупнији земљопоседници, којих је у Босни и Херцеговини било отприлике 5.000, некадашње аге и бегови, и јесу добили делимично обештећење за време извршења аграрне реформе и представници њихове политичке организације, Џемијета гласали су, да подсетим, за Видовдански Устав 1921. године(и то свих 8 посланика), као и посланици Југословенске муслиманске организације(24 посланика).

Дакле, занимљиво је да су муслимани, за разлику од политичких представника Хрвата, Словенаца и комуниста, који су напустили Скупштину(укупно 161 посланик) практично листом једногласно гласали за Видовдански Устав.

Од 258 посланика, који су били присутни и могли да гласају, 223 је било за, превагу су омогућили муслимани и Турци из ЈМО и Џемијета и део словеначких посланика, њих 10.

Уставотворна скупштина Краљевине СХС је имала 419 посланика.