Epilog prvog srpskog Velikog Brata - Gde su, sta rade?

Intervju: Ivan Ljuba, pobednik Velikog brata

Audio: real audio stream ¦ mp3 stream ¦ mp3 download

Ljubica: Dobro veče. Srećna Vam Nova godina! Nadam se da ste lepo ispratili 2006. A sada sledi jedan ozbiljan intervju sa osobom koja je, bar što se naše televizije tiče, obeležila prve minute 2007. godine. To je Ivan Ljuba, pobednik ovogodišnjeg serijala Velikog brata, momak koji je u ovakvom vremenu i u takvom serijalu pobedio zato što, kako je rekla jedna od gledateljki sinoć u Košutnjaku, nikada nije opsovao, i momak koji je, uzimajući ček na sto hiljada evra, rekao da će novac utrošiti na školovanje. Ja mislim da je to dovoljan razlog da ga ponovo vidite i čujete na B92. Ivane, dobro veče, dobrodošao na B92 ponovo. Sa Ivanom ćemo večeras razgovarati moje kolege Gorica i Dragan i ja. Ivane, da te na početku pitamo – Kako si?

Ivan: Umoran, nisam spavao, i malaksao malo, eto toliko. Znači, ne držim se trenutno baš mnogo dobro, ali trudiću se.

Ljubica: Šta si sve preživeo u prethodnih 107 dana ovo nije ništa, jedan mali intervju.

Ivan: Da, super.

Dragan: Ja moram da kažem da se mi nalazimo u Ateljeu 212, ispred nas je Ulica otvorenog srca, koja se ove godine zove Sigurna ulica, čuje se verovatno i muzika u podlozi, ljudi se šetaju sa decom, prolaze političari. Kada si prošao tuda sada ili ulazio u kuću vidim da te sreću ljudi koji žele s tobom da se upoznaju, da se slikaju, da nađu poruke za ženu, decu. Mislim da si sada preko noći uleteo u nešto što... Da li si sad očekivao da ćeš moći malo da se odmoriš? Da li imaš dovoljno snage da se izboriš sa ovim što te sad očekuje?

Ivan: Iscediću je kako god znam i umem, nema mi druge. Šta sad, tu sam gde sam, trudim se. Znači, osećam se kao da sam bio na nekom letovanju, vratio sam se, i sad svi znaju šta sam ja radio na tom letovanju, svaki detalj, sve. I čudno mi je sve.

Gorica: Je l’ imaš utisak da si mnogo duže bio u kući nego što si zapravo bio? To je otprilike tri i po meseca.

Ivan: To je sve relativno. Jednom mi izgleda kao da sam juče ušao, a jednom mi izgleda kao da je večnost, onda mi sve izgleda ovako, pa mi izgleda teško. Sada kad pogledam, kad se osvrnem izgleda mi jako teško, a u stvari spuštao sam i dizao one neke nivoe izdržljivosti.

Gorica: Ti si prvi ušao u kuću, je l’ tako?

Ivan: Jeste.

Gorica: I pošto kad si sam, odnosno kad prvi uđeš, pre svega samo si ti tu, kakav si osećaj imao, da je prevelika, da je premala, da je previše šarena?

Ivan: Osećaj je bio... Znači, prostor, dobar prostor, jako dobro osvetljenje, jako vedre boje, i tišina, to su neke prve moje impresije, baš sam ih snimao, taj momenat sam skroz...

Gorica: A je l’ ti voliš tišinu?

Ivan: Volim, da.

Gorica: Tebi je prijalo to da nema TV-a, nema radija, nema ničega, samo žamor ljudi koji su tu sa tobom. E, a kad si izlazio iz kuće ti si se okrenuo i bacio si pogled još jednom na nju, baš pre nego što si izašao.

Ivan: Da.

Ljubica: I optrčao krug.

Ivan: Jeste, optrčao sam deo kruga. Hteo sam da vidim jedan deo kuće gde sam bacao koske i mogao da pogodim čuvara, taj deo, šta je tu šuškalo svaki put kad mi bacimo koske, to me je jednostavno interesovalo, taj deo koji je deo šume, baš posle izlaska nakon svega ja sam se tu vratio. A nisam razumeo tačno pitanje.

Gorica: Onda kada si otvorio vrata da izađeš, pa si se još jednom okrenuo, taj momenat.

Ivan: A taj momenat, a ja sam mislio na...

Gorica: Poslednji pogled, da.

Ivan: U redu, ja sam mislio na... Poslednji pogled, da. Uvek mi je bilo čudno kada svi ukućani koji su napuštali kuću Velikog brata nisu ni bacili pogled na kuću, nisu ni na nas, a kamoli na kuću. Znači, ja razumem da smo svi u tim momentima van sebe, ali možda je trebalo da se... Par ljudi se stvarno držalo dobro tada. Jednostavno, nisu videli neke druge stvari, a kamoli kuću, a ja sam želeo da vidim eto još kuću u tom svetlu, posle je drugo bilo sve skroz...

Dragan: Ja sam hteo da te pitam, da vratimo priču na početak – A zašto si se ti prijavio?

Ivan: Jako dobro pitanje.

Dragan: Ti si dečko koji je introvertan, povučen, ali... se otkrivaš potpuno.

Gorica: Nije, možda nije.

Dragan: Zašto? Je l’ novac motiv ili nešto?

Ivan: Pa ne, pa svašta je motiv. Znači, cela ova godina je godina Velikog brata za mene, koji god korak da sam napravio bio je VB momenat, VB korak. Kad sam vozio bicikl, kad sam svirao, bio sam jako inspirisan, mnogo sam ljude posmatrao pre ulaska u kuću, mnogo sam posmatrao ceo svet oko sebe. Zapravo, odgovor direktan na pitanje koje su mi inspiracije, naravno da je novac, to stoji, ne može da ne stoji. Ja sam, sećam se, u to vreme igrao Loto, pokušavao... Ne Loto... Da, bar puta sam Loto igrao... Šta sam još? Onda ono nešto u Novostima što je bilo. Znači, probao sam, radio sam i taj Greb greb par puta, video sam da tu nema šanse, to se videlo i ovde u par momenata da tu nemam sreće. I nekoliko filmova... Sad kad sam došao kući brat mi je rekao: „Ivane, „Blast from the past““, „Bačen iz prošlosti“, film. Ja mislim da retko ljudi znaju za taj film, ali meni je bio fantastičan. Čovek koji je... Radnja je, hajde da probam da je sažmem, bračni par koji je bio uplašen ratom, jednostavno otac porodice, buduće porodice napravio je sklonište, istu tu kuću ispod zemlje, potpuno sve isto, i sa gomilom rezervi hrane i inkubatori, svega za 35 godina života pod tim atomskim vratima.

Gorica: Ivan kao političar. To ima čak i kod nas, samo ti ne znaš.

Ivan: Znači, cela kuća je ispod kuće, ispod same kuće. Dogodilo se nešto što se dogodilo, oni su ušli u taj prostor i vrata su se hermetički zatvorila na 35 godina. Treba videti facu te žene njegove kada se to dogodilo. Mnogo puta sam želeo da pokažem tu facu u nekim momentima kada su ljudi žalili za izlaskom iz kuće.

Ljubica: Ivane, dok ste vi bili u kući napolju je trajala, na internet forumima, u kafićima, na žurkama rasprava da li ste vi tamo ono što jeste inače ili ste zapravo grupa ljudi, gde je svako osmislio nekakvu strategiju koja će ga dovesti do sto hiljada evra. Što se tebe tiče, debata je da li si ti zaista tako fini ili je to sve bio deo jednog paklenog plana da osvojiš sto hiljada evra.

Ivan: Super. Jedna stvar, kuća Velikog brata je standard, ona je napravljena i prilagođena kamerama, prilagođena je celom sistemu, a mi smo stavljeni kao miševi u taj inkubator, i to sam tako i doživeo. Mi smo eksperiment, ulazimo u taj eksperiment, svašta može da bude ekstremno pozitivno, ekstremno negativno, na sve sam bio spreman. I imao sam, to je Nikola uzeo dosta kasnije za reč, to kao logor. Nije logor, ali neke stvari sam povezao pa sam to nazvao kao da sam ulazio u logor, pogrešno sam se izrazio u tom momentu. Dakle, standardizovani su uslovi u kući, ali nemoguće je... Znači, ti su uslovi prilagođeni, odnosno svi ljudi koji su ušli u kuću morali su da se prilagode tim istim uslovima. Dakle, ja se kod kuće ne oblačim u kokošku, u petla u stvari. Znači, ja nisam u toj kući kao što sam kod kuće, to je definitivno.

Gorica: A je l’ se sunčaš po ovom vremenu napolju? Ne znam, dva-tri stepena je, a ti napolju se sunčaš.

Ivan: Ali, ne, kad je zavetrina. Ovde je bila zavetrina, tamo nije bilo uopšte hladno.

Gorica: Tu je bilo raznih komentara: „Kako se to skidaju goli“, a u stvari su reflektori, je l’?

Ivan: Da, reflektori dosta dižu temperaturu. Dobro, to nije bitno, bitna je ta zavetrina, nema vetra, sunce je, ako postoji sunce. Ja nisam nikad bio golišav kada je bilo oblačno jer je stvarno hladno tada, a kada je sunce zaista mi nije hladno, bude mi na rukama, evo i sad mi je hladno na rukama, a sve ostalo je sunce, i fantastično mi je, taj kontrast mi je fenomenalan.

Ljubica: Ali, ja moram da se vratim na ono... Pitanje je – Da li si ti zaista tako fini momak ili si ulazeći u kuću Velikog brata osmislio da ćeš da pokušaš da tom strategijom dođeš do para?

Ivan: Ako se to zove strategija gde sam ušao... Znači, to može da bude strategija gde sam ušao u jedan inkubator... i stao sam tu... I sada, šta se dešava? Samo sam gledao, pokušavao sam da pohvatam konce. Ako je to strategija, onda sam imao strategiju. Znači, ne znam gde sam upao, kao sada, malo mi je isto, ne znam gde sam upao, ali dobro mi je, za sad mi je dobro trenutno.

Dragan: Da, mislim da i nas troje kada smo razgovarali o tebi, uopšte o drugim ukućanima...

Gorica: Kad smo te ogovorali, da.

Dragan: Kad smo te ogovorali, da, pričalo se dosta, prosto je tema takva bila. Samo da ti kažem da recimo na poslednjem kongresu SPS-a, u pauzi između glasanja, kandidati nisu raspravljali oko toga da li će neko da glasa za ovog Vučelu ili Ivicu Dačića nego o tome da li treba da glasaju da izbace Marka. Tako da, verovatno još uvek nisi svestan do kojih razmera je priča o Velikom bratu ušla u Srbiju. I s druge strane, što svako od nas ima sliku o svima vama kao da se odlično poznajemo, jer imamo utisak da smo vam sve vreme virili u intimu, ali činjenica je da mi nemamo pojma kakvi ste vi ljudi, odnosno da je većina tih stvari naša projekcija, da smo mi tu sklopili sliku o vama koja verovatno nema veze sa stvarnim...

Ivan: Naravno da nema veze. Cela slika o svim ljudima nema šanse da ima veze sa onim što je u realnom svetu, u to sam sto posto siguran, nego jednostavno...

Dragan: Šta se onda pokazalo u kući? Šta su onda tu ljudi videli? Za šta smo se vezali? Šta su imali da vide tu?

Ivan: Ja sam se uvek koncentrisao na sebe da sam ja pred kamerama, vidi me svet, ne mogu da se ponašam kao kod kuće, ne mogu da radim te stvari koje su mnogi radili, jednostavno ne mogu.

Gorica: Kao, na primer, šta?

Ivan: Neću da pominjem, ne mogu da govorim...

Ljubica: E, ali radio si, radio si jedno vreme. Na početku si se sviđao jednoj devojci, branio si se, ali boga mi baš ne sto posto. Je l’ si tu pokušavao da se dopadneš publici, da menjaš neku strategiju?

Ivan: U VB kući, u kući Velikog brata postoji, sve se sastojalo kao priča „Ivica i Marica“, kao „Pinokio“, gde je trebalo odoleti nekim izazovima. I nekad se čovek zaleti, nekad se povuče, eto to je. Znači, trudio sam se maksimalno da pazim šta radim, i bio sam uključen.

Dragan: Dešavalo se tokom perioda kad smo gledali da u nekim trenucima zaista se pokažu prave emocije. To su oni trenuci koji su kasnije postajali čitavim nedeljama lajt motivi vašeg života u kući, to su bili trenuci nekih jakih svađa, nekih emocionalnih izliva, nekih možda nervnih slomova kod ukućana. Koji je za tebe trenutak bio najvećeg razotkrivanja? Ja sam doživeo onaj trenutak kada ste imali zadatak da plačete... to je za mene bio trenutak jači od toga da li je bilo seksa ispod jorgana ili nije, kad ste vi prosto plakali pred Velikim bratom, pred nekakvom imaginarnom osobom.

Ivan: Meni je to bio...

Dragan: Koji je tebi trenutak onako bio najveće otvaranje?

Ivan: Tog zadatka sam se plašio jer su dosta dugo ljudi bili u ispovedaonici, šta se tamo dešava, šta je to. Imao sam utisak kao da je ispijanje krvi, kao da im je puštana krv, eto to sam mislio, da im se pušta tamo krv, to je moj osećaj bio. Ja sam došao, i naravno pogodak je bio u žicu, jednostavno to je bilo to, to je bio pravi momenat, prava emocija u tom momentu. Posle sam se kajao jer sam shvatio da sam možda uradio... možda sam prodao svoje suze, tako sam se nekako malo osećao, gorčinu sam osećao u ustima, što je u stvari posle tog zadatka i bilo. Kako smo dobili to vino tako se i završilo sve, sve je bilo upravo nekako zaokruženo tako loše kako je možda i počelo.

Dragan: Mislim, to što su ljudi pamtili i videli, a da li je bilo tih trenutaka da su se iskrene emocije mogle videti među vama?

Ivan: Mogle su, da, ali više ni ja nisam znao šta su iskrene, šta su iscenirane malo, bilo je isceniranih zaista, ne mogu, osećam to, i prosto to je to. Možda i grešim, ali tako sam se zauzeo, osećao sam se tako, i to je to. Dakle, bilo je mnogo takvih situacija, ali probao sam da zauzmem stav da ne gledam da li je to iskreno ili nije iskreno nego šta je urađeno, prosto sam se držao toga, i šta se govorilo, nema veze da li je iskreno ili nije iskreno. Možda nije iskreno i ustručavanje je zbog kamera, možda zbog neke druge stvari, treće, četvrte, pokušavao sam to da razumem, ali gledao sam šta rade, ne šta govore. Čitao sam mnogo stvari i iz načina ponašanja, i gestikulacije, i mimike, iz svega, ali bitna je stvar bila meni šta ljudi rade u toj kući i šta govore, u skladu da li govore i rade.

Gorica: Koji ti je zadatak bio najzanimljiviji, gde si se ti najbolje osećao?

Ivan: Neću da laskam sada, ali neke blokade mi je upravo razbio zadatak Atelje 212, „Radovan III“ definitivno.

Gorica: Tu si imao super... Jesi ti kreirao lik Jelenčeta sa onim šuškanjem?

Ivan: Šuškanje, da.

Gorica: Je l’ to tvoja ideja bila?

Ivan: Karlitu je bilo to jako smešno, i rek’o – Evo, to ću da ubacim, daj da promenim u finišu, baš pred sam nastup hajde da ubacim to šuškanje.

Gorica: A ono sa pamćenjem pojmova? Koliko je bilo 202?

Ivan: 202, uh, da, bilo je naporno.

Gorica: Ja mislim da je to bila velika prekretnica kod publike.

Ljubica: I po tome je Veliki brat postao poznat. Dakle, ništa se nije desilo pod jorganom, ali je oboren rekord u toj igri memorije.

Gorica. Ja nekako imam utisak da tada ti dobijaš mnogo veće simpatije publike nego do tada, da je to zapravo bila prekretnica, zato što kažu da u Velikom bratu najbolje prolaze oni koji se u početku ne ističu mnogo ni po čemu, tu su negde, vide se, ali nisu ekstremni ni po čemu. E, onda već na pola ili si dosadan pa te izbace, kome je zanimljiv... i moraš nešto da uradiš. Tebi se nekako poklopilo sve to, i mislim da tada publika počinje u tebi da gleda jednog pametnog mladog čoveka, i tad kreću i poruke i SMS-ovi koji uglavnom aludiraju na to da si pametan, da si dobar, da si iskren. Mada, iskrenost, odnosno licemerstvo su dva pojma koja su se najčešće u kući mogla da čuju. S kim si se ti najviše kačio, odnosno ko je tebe napadao direktno najviše na tu temu?

Ivan: Najrađe se ne bih sećao tih momenata, baš me pecka to pitanje. Dakle, ne mogu da navedem imena, uostalom, sve se videlo. Prema tome, uopšte šta ja imam da govorim? Sve se videlo.

Gorica: Videlo se, da.

Ljubica: Pazi, Ivane, serijal Veliki brat treba da traje još dve godine, i nama nije cilj da ubijemo sada svaku želju potencijalnih ukućana da se prijave, ali ti ponekad zaista odaješ utisak nekoga ko se za 107 dana prilično namučio tamo u toj kući.

Ivan: Ja sam iz svake muke vadio pouku, i to me je jačalo, svakako me je jačalo.

Ljubica: Koja je pouka?

Ivan: Što te ne ubije čini te jačim, definitivno sve jačim i jačim. Znači, svašta sam razmišljao. Ono žongliranje u početku, neumereno žongliranje, uživao sam, totalna koncentracija u tom žongliranju. Ja sam bio svuda sa njima tu, sa svakim sam bio, i plivanje, i mlataranje u bazenu, i talasi, i sve, i inspiracija totalna, e to je bila sreća. I onda smo pričali o sreći, ne znam, bio je neki zadatak, ne znam šta smo pričali, uglavnom inspiracija je prava stvar, to mi je davalo snagu, ti momenti.

Gorica: Ja sam pročitala negde da si se ti između ostalog prijavio za Velikog brata jer imaš jako veliku tremu u nastupima, i da onda bez obzira...

Ivan: Da.

Gorica: Preko sto nastupa si imao, je l’ tako, u životu?

Ivan: Taman posla, ne.

Gorica: Ne znam, ja sam negde pročitala.

Ivan: Imao sam par nastupa u životu, i nikada se nisam... i nisam izlazio...

Ljubica: Da potplatiš žiri.

Gorica: Je li, je l’ sad manja trema?

Ivan: Da. U prvom momentu u kući, taj mir moj, ja sam bio šokiran, eto to je taj strah. U frasu sam malo bio u početku, i probao sam da hvatam konce, i to su ljudi nazvali taktikom, taktiziranjem.

Gorica: Ljudi u kući?

Ivan: Kako?

Gorica: Ljudi u kući su to nazvali taktikom?

Ivan: Ne, evo sad ovde, malopre je bilo postavljeno pitanje, pa kažem da mi je već postavljeno slično pitanje.

Gorica: E, rekao si sinoć kad si izašao da nisi imao nekakvu veliku strategiju, taktiku i to sve, ali si postavio sebi neke principe. Malo sam promukla, to je od Nove godine... Da si rekao da nećeš da odustaneš od svojih principa, sam sebi si rekao. Od kojih principa?

Ivan: Uh, kada bih...

Gorica: Šta – Neću da psujem, neću da se svađam?

Ljubica: Jesi li ti psovao?

Ivan: Desilo se par puta, to je bila ta priča, to ćemo kasnije. Kako je pitanje bilo? Evo, već me...

Gorica: Od kojih principa nisi hteo da odustaješ, odnosno koje si zacrtao sebi kad si ušao?

Ivan: Principi? Da, sada da ih naređam ne mogu...

Gorica: Ne moraš sve, da, onako.

Ivan: ... ali generalno je suzdržavanje od svih provokacija mogućih, suzdržavanje i samokontrola, da to izdržim, da primim udarac, da ga nekako deenfujem, da ga ne uzvraćam, odbrambena politika je bila, da kažem politika, odbrana mi je bila.

Gorica: Boga mi, svaka čast.

Ivan: Znači, napadi su bili, moram da kažem, stvarno sa svih strana i na svim nivoima, tako sam ih osećao i doživljavao, ali svaki napad sam prihvatao i razmišljao mnogo o njemu.

Gorica: Jesi ti prisluškivao ispred ispovedaonice par puta?

Ivan: To sam kao...

Gorica: Je l’ da?

Ivan: Da, volim da se igram sa tim, ali to sam malo onako... igra, više je igra bila.

Dragan: Samo momenat, pošto si vrlo ’ladno stvar malopre rekao, čini mi se – suzdržavanje...

Ivan: Da, da.

Dragan: ... i te vežbe, to se tako videlo u tvom ponašanju svih ovih dana. I možemo da kažemo da se slično ponašala još jedna ukućanka Daliborka sa tim suzdržavanjem. Vi ste po tome bili od samog početka različiti od svih ostalih ukućana. Šta se onda desilo da je ono njeno suzdržavanje dovelo do izbacivanja ranije iz kuće, a da je tvoje dovelo do pobede? Šta je to bilo što je u njenom suzdržavanju što je bilo problematično, po tebi?

Gorica: Pa nije se ona baš suzdržavala.

Ivan: Opet, sve što sam imao da kažem rekao sam i Daliborki direktno i u ispovedaonici. To su stvari koje su mi smetale, i posle toga što sam joj rekao to mi je kao sa srca onako baš skinuto. Daliborka je protumačila različito to, ali nema veze, našli smo na kraju neki... izbalansirali smo naš odnos. Da, primećivao sam u početku da se nije mešala, radila je vežbe, primetio sam to. Dobro, ako se mešaš u neke svađe, jako je često ispadao taj koji se umeša u neku svađu glavni krivac. Znači, dvoje se svađaju, upadne treći, dvoje skoči na trećeg. E, da ne bih stavio svoju grbaču samo sam se toga pazio, ne treba mi to, dovoljno primam sam udarce, dovoljno. Meni je stvarno bilo jako... zato sam bio smiren, stondiran, što kaže Ena, totalno, zato što sam sagledavao situaciju gde sam ja, sa kojim sam ja ljudima.

Ljubica: A kakvu strategiju u životu...

Ivan: Je l’ to strategija? Ako je to strategija, onda je to strategija.

Ljubica: ... šta propuštaš onda od života?

Dragan: Da li je ta strategija dobra... Sad je priča o tome da je Veliki brat u stvari nekakva Srbija u malom. Vi ste izabrani kao...

Ivan: Nije Srbija nego je svet.

Dragan: Taj svet, ali ovo naše društvo. Imali smo sve karakteristične predstavnike raznih društvenih slojeva.

Ivan: E, to je mene impresioniralo.

Dragan: E, tako je izgledalo.

Ivan: Ja sam oduševljen time bio, tim nastupima.

Dragan: Sreo si ljude koje inače nikad ne bi upoznao.

Ivan: To je fantazija. Rekao sam, ekipa je fenomenalna, to sam rekao, to je moj prvi utisak. Znači, fenomenalna je ekipa, ja sam oduševljen, a znam šta stoji iza toga, oduševljen tim nastupom.

Ljubica: ... ali se više nećemo družiti, tako je izgledalo.

Ivan: Često se namerno oduševim tim nastupima raznim, oduševim se, pustim da me to skroz preuzme, taj nastup, ali znam da svašta nešto može da leži iza toga. Upravo to je ono što sam rekao, šokiran, a oduševljen. Znači, ja sam bio šokiran i oduševljen u isto vreme.

Dragan: Ti si mogao da naučiš tekstove narodnjaka.

Ivan: To je ono... iz negativnog sam hvatao pozitivno.

Dragan: Mogao si da naučiš tekstove narodnjaka, mogao si da upoznaš kako...

Ivan: Upoznao sam neke, i bolje da nisam.

Dragan: Da, i rekao si jednom prilikom, ti si prihvatio „Malog mrava“, ali onda da i oni čuju malo nešto o klasičnom...

Ivan: Da, ja nisam ni znao u stvari šta ta pesma „Mali mrav, mali mrav...“...

Dragan: Jesi malo pronikao u dubinu?

Ivan: Ja sam tek posle shvatio šta je to u stvari pisac hteo time da kaže, ali tad je već bilo kasno.

Ljubica: A ti si... tekstom?

Ivan: Tad je već bilo kasno, tad je već...

Dragan: Da, to je zanimljivo. Sad mene zanima da li ta tvoja taktika možda može da te nauči nečemu u Srbiji? Da li sad ti možeš da kažeš da ćeš sad bolje da se snađeš i van kuće Velikog brata?

Ivan: Ne znam, možda. Mada, trenutan osećaj, nevezano, znam samo sad ovaj osećaj, a to je da sam malo sad euforičan, sad sam uspeo da se smirim, ali euforičan i van sebe malo.

Ljubica: Ivane, sad ćemo Gorica, Dragan i ja da ti ispričamo kako se zapravo otkad je počeo Veliki brat dogodilo nešto vrlo zanimljivo među gledaocima, i kako će se ispostaviti da su za tebe najviše glasali ljudi koji su na početku, kada se saznalo da će Veliki brat biti emitovan na B92, govorili kako je to poslednji treš od serije, kako to nikako ne treba gledati. Za tebe su glasali ljudi koji su punili stranice i stranice na internetu komentarima: „Ljudi, ovaj dečko je kulturan, ovaj dečko je vaspitan, ovaj dečko je obrazovan, i on treba da pobedi“, što je sve bilo u suprotnosti sa pretpostavkama o samom Velikom bratu.

Dragan: Da, ja moram da kažem da se to negde možda u jednom smislu pokazalo i sa još jednim ukućaninom, a to je Miki, da je posle njegovog izlaska iz kuće to dobilo čak i političku konotaciju u toj priči o Srbiji koja je podeljena na nekakvu primitivnu ili obrazovanu. Mislim da ćeš i ti doći u situaciju da budeš svrstavan u jednu, drugu, treću, ne znam koju Srbiju, i da ćeš imati opet... Uopšte, da li se osećala ta priča o politici, iako vi niste razgovarali tamo o politici?

Ivan: Neverovatno je to, ali stvarno osećalo se, bez obzira što nije... osećao sam da to postoji. Svako ko je izabran nije bezveze, svako je imao karakter neki koji je upravo... kao predstavnik neki.

Dragan: To se videlo kad ste pravili kampanju za kandidate, kada ste prosto predstavljali... i način prezentacije kampanje je vrlo ličio na kampanju koja je u toku ovde za izbore.

Ivan: Ne mogu da se setim sad koja kampanja.

Dragan: Pa dobro, vi ste tu predlagali svog kandidata koji treba da bude najbolji ukućanin ili ne, to je dosta ličilo na predizbornu kampanju ovde u Srbiji.

Ivan: Da, ovo sad poslednje, na kraju.

Dragan: Da.

Ivan: Dobro, to je samo finiš, kraj. Na početku je već meni sve izgledalo, nije ništa slučajno, to se videlo.

Gorica: A o čemu ste vi pričali po ceo dan? Ono što smo mi uspeli da vidimo, i šta je uspelo nekako da se nametne, to su neke seksualne aluzije, neko više, neko manje.

Dragan: I kako je bila poruka nekoga: „Veliki brate, teraj ove lenštine, bagru iz kuće, po ceo dan leže, sunčaju se i ništa ne rade.“

Gorica: Da, samo u jednom prilogu je bilo... Svi se samo valjaju po onim krevetima, da li dnevna soba, da li spavaće sobe, samo čekaš ko će da gurne prst u nos, i ništa se ne dešava, neke seksualne aluzije i eventualno svađa oko šoping liste, nekako to su teme koje su bile dominantne a da smo mi videli. A šta je bilo još?

Ivan: Gledao sam da u temama sa takvim sadržajem što manje učestvujem, samo kada je zadatak, a bilo je i takvih zadataka. Dakle, imao sam svoje ciljeve u toku dana kojih sam se držao i koji su mi bili vodilje, i nisam se ni u jednom momentu dosađivao, što sam primetio kod mnogih ukućana da se dosađuju. I onda počinju te priče koje u stvari njih zabavljaju, i cela je priča u stvari u tome da krenu nekoga i da provociraju da bi se zabavili, što je prirodno, sve je normalno, sve je za ljude. Jednostavno, probao sam da se izolujem, što je teško bilo.

Gorica: Tebi su i zamerali neki ukućani da si mnogo dobar đak, kao samo izvršavaš zadatke, štreber.

Ivan: Da, nije mi to smetalo uopšte. Jeste, pokušavao sam, to je taj izazov, malo sam doživljavao to kao vojsku, a nisam bio još u vojsci. Dakle, kad sam ušao u kuću, i ako sam ušao u kuću živi po pravilima te kuće, i kraj. Znači, držaću se tih pravila, probaću totalno da izađem na kraj sa svim zadacima, koliko suludo nekad izgledali, a nisu suludi. Ono sa petlićima, kokoškama uopšte nije glup zadatak. Znači, ja sam shvatio u jednom momentu... Zadatak je bio da se mi ne odvajamo mnogo od tih pilića naših, mi smo kokoške, a to su naši pilići, i trebalo je da sedimo oko njih. I sada, zamislite ljude koji sednu oko kokošinjca i gledaju u kokoške, da li će nešto da izvuku možda kao zaključak, gledaju kokoške, sede i gledaju kokoške? I onda sam počeo da razmišljam, i pogledao sam... U jednom momentu mi je sinulo samo, nekad smo sedeli svi zajedno, da je to bio naš kokošinjac, ljudi, naš kokošinjac, to smo mi. Znači, kad imaš hrane bahatiš se, bacaš, ne znaš gde je šta, rušiš, a kad nema hrane to je tuča za malo što se sipa. Evo, to je taj zadatak, skroz je suludo, svima je vruće bilo, skroz je izgledalo blentavo, i ono moje jaje koje sam nosio, kokošku u stvari... Hajde i to je traženo, to je pisalo u zadatku, ljudi, hajde pokrenite se. Jedino je možda ta vrućina dodatno ubrzala propast tog zadatka, ali ja sam i u tom zadatku video... Tražio sam šta je cilj tog zadatka, ja mislim da se skoro niko nije bavio time.

Gorica: Ne, nisu stekli utisak.

Dragan: Hteo sam da te pitam, pre nego što si se prijavio za kviz da li si razmišljao da ostaneš u zemlji ili si razmišljao da ideš negde iz Srbije?

Ivan: Posle?

Dragan: Posle.

Ivan: Da, to je taj strah. Možda me je i strah sve vreme u kući održavao, strah je taj koji je...

Ljubica: Od čega?

Ivan: Strah od svega, eto, i imao sam ideju i da odem. Kako god bilo, šta bilo, uvek postoji ta varijanta da odeš, mada bi mi bilo jako žao, najiskrenije.

Dragan: Da izađeš iz kuće?

Ljubica: Da izađeš iz kuće ili da izađeš iz zemlje?

Dragan: A jesi razmišljao da odeš iz zemlje?

Ivan: Ne, kažem, iz zemlje.

Dragan: I iz zemlje i iz kuće, da.

Ivan: Jer, nisam znao kako ljudi mogu da reaguju na bilo šta u kući i s kakvom ću reputacijom da izađem odatle, i to je taj neki strah koji me je verovatno održavao sve vreme u kući.

Dragan: A kako si razmišljao o Velikom bratu? Izvini, Ljubice. To je pitanje koje smo... Ja sam to čuo od raznih ljudi na ulici kako zamišljaju Velikog brata, a baš me zanima da li si ti mogao nekako da ga vizuelizuješ.

Ljubica: Neki ga zamišljaju kao našeg glavnog urednika...

Dragan: Kao Verana Matića, neki ga zamišljaju kao starijeg brata, zaista starijeg.

Ljubica: Neki ga zamišljaju kao ženu.

Dragan: Neki ga zamišljaju kao ženu. Da li je on pravedan, strog, lud? Neki su ga zamišljali... Ja ga zamišljam kao duh Slobodana Miloševića. Je l’ ti imaš neku asocijaciju, neki lik kad kažeš Veliki brat?

Ivan: Uh, sve smo ih prepoznavali. Svaki put smo imali svoje favorite – Jao, evo ga ovaj koga ja volim.

Dragan: One su mu tepale Bigi.

Ivan: Da, Bigi. Dakle, skroz smo mogli, bez obzira što je postojao taj premaz zvučni, da kažem tako, uvek smo pravili razlike, primetili smo i ko je žensko i ko je muško.

Ljubica: To se zove distorzija glasa.

Ivan: Kako?

Ljubica: Distorzija glasa, to je opšta kultura.

Ivan: Dakle, bez obzira na distorziju glasa mi smo uspevali da ih razlikujemo. I svaki put sam imao neke likove koje sam ja napravio u glavi o svakome, i to je, ja sam sa osobama pričao.

Dragan: Jesi ih možda upoznao posle?

Ivan: Imao sam svoje favorite. Pa upoznao sam ih, ali nisu to naravno likovi koje sam ja zamišljao.

Gorica: I mene je zanimalo, ne samo mene nego mnoge, oni kad vam nameste neki zadatak uglavnom promene nešto u kući noću. Tu je bilo boga mi dosta radova da se odrađuje, ostane sutradan dnevna soba potpuno promenjena. Je l’ se desilo nekad da se neko probudi da ide do toaleta ili tako nešto, a da budu vrata zatvorena?

Ljubica: Ili da neko prisluškuje?

Gorica: Je l’ se dešavalo to?

Ivan: Da, par puta morao sam, rek’o – Hajde da vidim šta se tu dešava. Da, dešavalo se nešto, ali... Znači, nije se dešavalo, nije se desio nikada taj susret, nijednom se nije desilo, siguran sam, što se mene tiče, a mislim i drugih.

Gorica: A zvuci?

Ivan: Dobro, čuje se uvek nešto, bum, tras, postoji to sigurno, ali taj susret nije postojao. Ali, i da postoji, jednostavno trebalo bi samo – vidimo, ne vidimo, to nije u mom svetu, i tako smo se ponašali. I Daliborka i ja smo imali par puta osećaj da smo videli kao nekoga, i onda se povučemo – Ne znam, možda i nije, možda i jeste, ne želim da znam, ne želim ništa da znam, neko drugi je, neko nam se možda vrti u kući. Taj neki kao strah, ovo je naš region, mi smo tu, neko stran... nećemo da ga...

Gorica: A da li ste za 107 dana videli i jednu jedinu osobu iz bilo kog razloga koja je ušla u kuću, a da nije neko od ukućana?

Ivan: Ne.

Gorica: A ko vas je šišao?

Ivan: Meni se jednom učinilo, a ja sam siguran da je to bila Jadranka zato što je otišla u krevet. Nisam bio siguran da li je zvuk vrata ulaznih, zlatnih, zelenih, kako god, ili vrata ženske sobe, čuo se isti zvuk, a video sam osobu koja je imala istu kosu kao Jadranka...

Ljubica: Ko... frižider?

Gorica: Ko vas je šišao?

Ivan: Kako? Nisam razumeo.

Gorica: Ko vas je šišao?

Ljubica: Ko donosi hranu?

Ivan: Ko nas je šišao? Pa ja sam ušao sa vrlo kratkom kosom.

Gorica: To smo videli.

Ivan: I upravo mi je palo to na pamet – Ko će da nas šiša? I verovatno je trebalo međusobno da se šišamo, tako je i bilo, međusobno smo se šišali. Međutim, ja sam pustio i narasla je kosa, i onda je baš Sanja dobrodošla bila, i onda je eto probala, i dobro je, nije probala samo nego me je super ošišala kada me je ošišala. Samo jednom sam se šišao.

Gorica: Za mene je najveća misterija njih dvanaestoro. Pazi, prosečna porodica nek’ ima tri-četiri člana, evo četvoro nek’ ih bude u porodici. Ujutro kad treba da se ide u kupatilo vrlo dobro svi znamo da je stampedo, kucanje – Hajde požuri! Vas je dvanaestoro bilo, a imali ste jedan toalet. Je l’ bilo tu nekih – Požuri, čekaj...?

Ivan: Uh, pa to se čekalo, samo se to čekalo, pa bilo je upravo to, da. To je bila glavna stvar, to su te stvari, svi nivoi. Znači, neće ništa da ti bude ako se malo stisneš, ništa ne može da ti bude, dakle samo strpljenje. Kažem, kuća nije tesna ako ukućani nisu besni, ali pucalo je, nekad je bilo super, nekad je pucalo. Ja sam uvek unapred sagledavao koje situacije mogu da budu provokativne, koje mogu da izazovu neku svađu, koja je samo iz razloga što neko gleda jedan samo svoj put i nikoga sa strane, teško se nalazio kompromis često.

Gorica: Najviše se komentarisalo kada su bile one lude žurke, pogotovo kad su devojke se ponašale... to sigurno dobro znamo kako, i posle uglavnom svima bude krivo. A kako ste se osećali vi muškarci, pogotovo pred kraj ste ostali samo ti i Edin? Je l’ vama neprijatno kad one izvode lude neke tamo plesove na šanku? Je l’ vam bude neprijatno ili imate nekakav osećaj šoka, šta se dogodi, i radoznalosti?

Ivan: Ja kažem, meni je sve to bilo interesantno, ali sam pokušavao da ih razumem. Ja konkretno ne volim žurke, osim ako to nije sa ljudima koje volim. Znači, ne mogu bilo sa kim da pravim žurku, pogotovo ne tog tipa, ali pokušavao sam da razumem da su to ljudi koji vole žurke, i da u tim momentima sa malo...

Gorica: Pića, alkohola.

Ivan: ... pića, i željni su žurki i alkohola, i sve to zajedno eksplodira, prosto bude mina, bomba.

Ljubica: Ja ne bih htela da sad zvučim patetično, ali sinoć se desila jedna lepa scena, samo finale, za stolom onako kao u nekoj kafani bogu iza nogu ti i Edin, bio je jedan lep razgovor. Evo, ovo je prilika da pomenemo i tog momka, koji je, po mom mišljenju, bio sasvim OK i zasluženo došao do finala. To je bio jedan od retkih onako baš otvorenih razgovora, Edin je govorio o svojoj majci, sa njim si se nekako najbolje razumevao, a Edin je imao dosta razloga da bude, nažalost, i zabrinut kako će izgledati. Publika je zapravo vrlo otvorena, publika koga ne voli ne voli, publika ili aplaudira ili viče protiv. Edina su tako malo dočekali, ali on je, ja mislim, kupio publiku svojim nastupom i više puta je ponovio da je par puta želeo da napusti kuću i da si ti razlog što je ostao. To vaše prijateljstvo meni je bilo takođe jedan od lepih utisaka.

Ivan: Znači, Edin je imao krizu, nekoliko takvih kriza, ali tada je bila najjača, a bilo je pred kraj. Pričao sam mu, od 99 prepona i na 99. kaže – E, sad ću da se vratim. To sam mu ranije pričao, prosto sam ga podsetio u tom momentu. A šta je ono što sam ja njega razumeo, i što me je u stvari najviše tada vezalo za njega? To je što je ispao kao žrtveno jagnje svega što se događalo, hajde da kažem, licemerstva. Znači, on je ispao žrtva, da je on oličje licemerstva u kući, i tu stvar sam ukapirao, i jednostavno nisam dozvolio da nastave u tom smeru, u tom smislu.

Ljubica: Misliš da je to imalo veze sa načinom na koji se on ponašao ili, hajde da pitam i to, sa činjenicom da Edin dolazi iz Sarajeva?

Ivan: Hteo sam da kažem jednu stvar, u momentu kada je... Bio je taj momenat kod bazena, on je govorio meni: „Da l’ ćeš da me razumeš? Da l’ ćeš da me razumeš?“ Rekao sam: „Razumeću te. Ja mogu da te razumem, ja sam u ovoj kući, i dalje sam u kući, ja mogu da te razumem. Drugi ljudi različito... Sto ljudi sto ćudi, različito će te svako razumeti ili te neće razumeti. Bolje da ne uradiš to, može svakako da bude protumačeno, samo se još malo strpi, malo snage...“ I tad sam počeo da izlazim njemu u susret, što je mene dovodilo do sukoba sa drugim ukućanima. I to je ona stvar koju sam rekao na samom početku, čuvao sam se toga, ovde sam rekao – E sada čuvao si energiju, jesam čuvao sam, štedeo sam se. Primao sam energiju negativnu, prebacivao sam je u pozitivnu, ne znam kako sam to radio, stvarno sam iznenadio samog sebe, moram da vam kažem.

Gorica: A super ti je počela ova godina?

Ivan: Pa presuper.

Gorica: Taj sav stres će sada proći.

Ivan: Nema veze.

Gorica: Stres kad se ogoli ima samo da se spere.

Ljubica: Onaj ček kad si...

Ivan: Uglavnom... Šta sam hteo da kažem? Nema veze, zaboravio sam.

Ljubica: Kad si dobio onaj ček na sto hiljada evra, nadam se da se neće mnogo oporezovati, a ne znam koliko se to sada oduzima, ali nadam se da neće mnogo. A zašto se nadam da neće mnogo? Zato što si rekao da ćeš novac... Kad su te pitali kako ćeš da potrošiš, rekao si: „Školovanje, školovanje, školovanje.“

Ivan: Jesam rekao tri puta?

Ljubica: Tri puta si rekao školovanje. I sada nam objasni na kraju emisije šta ćeš da uradiš s novcem. Mi imamo za tebe silne ideje šta bi sve mogao, sad će Dragan da ti kaže šta smo ti mi osmislili za budućnost.

Dragan: Ja sam odmah pomislio na Beogradsku filharmoniju, koja na neki način mora da ti se oduži za promovisanje klasične muzike u kući Velikog brata, to bi bilo sjajno.

Ivan: Bravo.

Ljubica: Evo vam PR-a, sjajno, ako nas slušaju.

Ivan: To bi bila prava stvar. Znači, ako bih ikako mogao da iskoristim popularnost, to bi bio najbolji način.

Ljubica: A hoćeš to da radiš?

Ivan: Da, ja bih voleo ako je to uopšte moguće, ako mi je dozvoljeno da kročim tu, da napravim te korake.

Dragan: Pazi, tvoj koncert u Kolarcu bi sada verovatno otišli da gledaju ljudi koji inače nikad...

Ivan: To bi bio meni vrhunac.

Ljubica: Ne može da...

Dragan: Da, morali bi u hali...

Ivan: Svi su me malo-malo na žurci posle... kažu: „Baš tebe briga, sto hiljada evra...“ I tad me podsete na tih sto hiljada evra, evo i vi ste me više puta sad ovde...

Ljubica: I šta ćeš da radiš?

Ivan: Znači, ljudi vrte... Mene ovde nije dotaklo, uopšte ne osećam, evo i dalje ne osećam taj novac.

Gorica: Dok ih ne budeš video na svom računu, da.

Ivan: Moguće je, da, verovatno to, neka bude. Nego, i stvari koje sam doživeo u kući, i sve zajedno, i to o čemu sam maštao i razmišljao, kao neki snovi koji su izgleda mogući.

Gorica: Ti si završio Muzičku akademiju?

Ivan: Da, gotovo, sad sam skoro...

Gorica: A studiraš još jedan fakultet?

Ivan: Krenuo sam u isto vreme medicinu i Muzičku akademiju, i sve je cvetalo, cvetalo, i onda sam završio prvu godinu medicine u julu skroz, ostalo mi je nekoliko ispita na Akademiji za oktobar, znači na medicini ništa, a na Akademiji samo za oktobar, tj. za septembar. I u međuvremenu se dogodilo to što je posle... nije bilo kao događaj... mogao sam svašta, baš zbog tog događaja da uhvatim sve konce i da baš idem napred. Dakle, smrt moje mame je bila baš u avgustu, ona najgora vrućina kada je bila 2000. Znači, posle njene smrti hteo sam, da upotrebim taj izraz, da očistim godinu na Akademiji skroz, i čist sam ušao u druge godine i Akademije i medicine, i to je meni bio uspeh i ono – Mama, evo tu sam. Ali, posle je krenula žvaka, stajanje na dva čamca na vodi, klimali su se, malo jedan, pa kad se jedan klima onda skoči na drugi. I tako, Akademija je išla, i to čim ide odmah sam se više tu bacao, polako se gasila medicina, i ona tinja, ali na mnogo maloj vatri tinja. Postoji ogromna želja, postoji cela polovina mene koja želi to i koja je u tome videla budućnost, jaku budućnost, a ova druga stvar je jednostavno dobila na snazi, to je Akademija.

Gorica: Ivane, mi ti želimo da iskoristiš sve svoje talente i energiju pre svega koju imaš, da naučiš da je akumuliraš i dalje, i prosto da ona bude non-stop u ogromnim količinama u tebi, a onda ćeš mnogo lako da...

Dragan: Šta je prva stvar koja ti padne na pamet, šta ćeš sutra ujutru da uradiš?

Ivan: Šta ću sutra? Da operem zube i konac da...

Gorica: I konac.

Ljubica: Ivane, hvala ti što si bio gost B92. ... dolazi na proleće u Beograd, to ti je informacija iz ovog sveta.

Izvor: B92-Kultura