Macka je uginula 2006 posle 14 godina .. sa njom je otisla i moja alergijska astma i 10 godina gusenja "iz nepoznatog razloga".  Da nije uginula nikad ne bih saznala koji qrac mi se desava ..

Mnogo sam je volela, ali vise nikad ne bih mogla da imam ljubimca u stanu. Mozda u dvoristu nekog kera ...

ma oni jednostavno postanu dio porodice. kada uginu..... to se ne može se opisati  

  Meni je bilo krivo kad mi je uginula ribica...
Imala je dve godine i to je ribica koja je najduze zivela...
Ostale su imlale obicaj da se najedu ko svinje i crknu

Bas mi je pre desetak dana uginuo leming(nesto kao hrcak) bio je kod nas oko godinu ipo dana,a to im je valjda zivotni vek prosecni...to pacovce se toliko pripitomilo i toliko smo ga zavoleli da je to bilo strasno...

Stvarno me je strah kad pomislim sta ce biti i kako cu se osecati kad mi pas jednog dana ugine....

Kao dete i mlada devojka sam odlazila na selo i tamo se srela s odnosom prema domaćim životinjama kao proizvodom. Jurila sam kokoške, skupljala jaja, čak sam kao jako mala gledala kako ćika Mile davi miševe u kofi. Zvao me da se zabavimo uništavanjem gadnih štetočina.

Možda zato nikad kokoške, svinje, ovce nisam doživljavala kao prijatelje. Svinja je šnicla, kokoška je batak, ovca je džemper.  Kad sam bila klinka imala sam i kornjače, kasnije akvarium, ali opet tu nije bilo emotivnog vezivanja. Lepa ribica, ali kad crkne ide u klozet i gotovo.

Onda sam počela da gajim kaktuse. Svaki kaktus je na neki način sličan određenom karakteru ljudi i ja sam ih tako doživljavala. Imala sam stvarno snažnu emotivnu vezu sa mojim kaktusima i zato mi je bilo baš žao kad neki uvene ili propadne. Sa njima sam imala dublju emotivnu vezu nego sa bilo kojom životinjom pre toga.

Neko vreme dok su deca odrastala a roditelji bolovali nisam imala vremena za ljubimce, a onda sam posle smrti roditelja uzela mačka. U stvari donela ga je ćerka kao sasvim slabo i majušno mače čiju je mačku zgazio auto na ulici. Tako je harli postao deo mog života. Stvarno sam volela to mačište ali posle 3,5 godine jednom prilikom je izašao i više se nikad nije vratio. Ne znam šta mu se desilo ni gde. Čekali smo ga da se vrati dan, dva, tri,...onda je počeo osećaj strepnje. Posle 7 dana to je već bio osećaj kao da me pritiska teško breme kao kad je neko blizak teško bolestan i očekuješ vesti o smrti. Posle 20 dana priznala sam sebi da ga više nema. U svakom sličnom mačku sam ga videla, dozivala, tražila cela tri meseca a znala sam da ga neću naći.

Onda je jedno malo usamljeno mršavo mače došlo do mene i ja sam odlučila da ga odnesem kući. Sa njom je bilo mnogo lakše prebroditi nedostatak Harlija. Beti volim drugačije, ali i danas na ulici kad vidim prigastog mačka koji ima zelene oči i žuti nos mene za sekund obuzme nada da je to Harli.

Ipak nismo uspavali psa danas 
Juče mu je postalo mnogo bolje, prestalo je da ga boli i više ne cvili, počeo je i da hoda skoro normalno 

Srećna sam zbog svakog dana koji dobije... jedino što su verovatno ipak u pitanju dani... 

za prvo uginuce sam bila kriva ja. sa 5 godina sam toliko stisnula mace u zagrljaj da sam ga udavila. samo je palo na pod. mama se prestravila .

sa 7 godina se osteni neka kuja u komsiluku i ja pokupim najmanjeg kerica iz gomile. dovedem ga kuci , okupam i on ugine. ocigledno se nije smeo tako mali kupati.

sa 9 godina , posle dranja i dranja kako hocu psa dobijem probno jedno ukrstenog terijera kojeg nazovem boni . e pa boni je poziveo dovoljno da postanemo nerazdvojni prijatelji.
kad je zaklao komsijske kokoske , matora vestica ga je otrovala.
plakala sam kao kisa. cale joj je pretio da ce je ubiti. sanjala sam kako se vratio, kako je izlecen ...

pre 4 godine odem kod prijatelja na kafu . njihov tata ima leglo pit bulova. kuja je ostenila 5 kucica. peto je vec bilo spremno za skart jer je imalo zamuceno desno oko. uzmem ga, dam silne pare veterinaru , izlecimo oko.
i onoj komsinici podavimo 12 kokosaka velikih tovnih, 4 petla i 2 guske .

posto je bio od malena lud kao struja , nazovem ga Zule ..po plemenu onih zulu indijanaca 
Zule je moj nerazdvojni prijatelj, do groba . volim ga kao clana porodice . ne znam kako cu preziveti njegovu smrt.

E to je ljubimac 

jeste, ovaj jeste, daaa

Hmh.... otkad znam za sebe imala sam neko ljubimče, moji roditelji takođe, njihovi isto. Za mene je normalno da stalno imam neku životinju u kući, najčešće više njih. Normalno mi je bilo i da volontiram kad i koliko mogu pri društvima za zaštiitu životinja. Čovek bi odatle zaključio da sam naučila da prihvatim gubitak ljubimca, ali nisam. Jednostavno, svaki ljubimac je priča za sebe, svaki se uvuče pod kožu na svoj način, ima sopstvenu ličnost, i kad to nestane iz našeg života strašno je teško. Preispitivanje sebe da li sam učinio sve da mu pomognem ako je bio bolestan, zašto sam ga pustio napolje baš u trenutku pa su ga zgazila kola, da li sam mogao da budem strpljiviji... i to je normalno. Nije tu bila samo ljubav nego i odgovornost za to biće.

Kao kod svakog gubitka, nekome treba više vremena, nekome manje. Ima i ljudi koji se nikada ne oporave pa više nikada i ne uzmu novog ljubimca jer ne postoji zamena za prethodnog ili više ne mogu da podnesu takve šokove. Moja mama se posle svakog gubitka zaklinje da više neće ni puža da pogleda, okrenuće kao glavu na drugu stranu... kako da ne! Posle Maze, divne čupave mešanke nalik bob-tailu "usvojila" nas je ruska plava maca koja je pobegla od studentkinja iz komšiluka. Godinu dana kasnije dobila je dva mačeta koja su nas "osvojila". Porasli su, Sivko ima 9, Kaja 8 godina, znam šta me čeka. Mrgud je pre dve godine jednostavno samo nestao i ostavio nas u blagoj zabludi da je ipak negde živ ali odšvrljao sa mačorima. Spremam se psihički da će opet da me zaboli do koske.  U međuvremenu tugujem i radujem se sa macama dvorištankama, tugujem za svakom lunjaricom koju nismo uspeli da spasimo... Sve je to život, pa ko se kako nosi snjim...