Помаже Бог, брате Ласло.

Лепо је опет вас овде видети, а искрено се надам вашем активнијем учешћу, јер имати саговорника, који је упознат са римокатолицизмом, је освежавајуће искуство на овом делу подфорума.

Волео бих да допринесете вашим увидима и познавањем учења западне браће и сестара.
То може само све да нас обогати и подстакне да наново промислимо о неким нашим ставовима и погледима  које имамо.


Елем, мислим да сте мислили на овај текст...


Владета Јеротић



Православље и Запад


Увод

Чињеница је да је српску историјску прошлост, као и садашњост, добрим делом одредио или определио географски положај Србије – раскрснице и границе најпре, између Источног и Западног римског царства, потом између Византије и Рима, односно православног и римокатоличког хришћанства. Појам, па и синдром који називамо "српска Византија", изговарајући је поносно, меланхолично или патетично, вечно је њихало обешено о небо, клатећи се под утицајем јаких а промењивих ветрова који дувају са обе стране изласка и заласка сунца. Српски чадор разапет у вертикали, између неба и земље, никад довољно учвршћен у хоризонтали Истока и Запада, обележен за свагда "су двије круне" краља Стевана Првовенчаног, измешане крви у Немањићкој лози, остао је до данас на ветрометини питајући се одакле је, где је, шта му ваља чинити. Посрћући под теретом неколико изгубљених косовских битака, заустављен у развоју вишевековним робовањем другој вери, а онда захукталог покушаја да са обе супротне стране хоризонта надокнади изгубљено, "српски Византинац" као да и данас остаје збуњен пред увек актуелним питањем: коме ћу се "царству привољети": небеском или земаљском, источном или западном?

Иако полазим од дубоко хришћанске мисли Солжењицина да је "Сваки, па и онај најмањи народ – непоновљив траг Божије замисли", тешко да ћу бити у стању да одговорим на неколико, за мене, битних питања, као што су: да ли је била и остала Божија промисао да Србија постане "златан мост", незаобилазан, племенит беочуг у размени духовних вредности Истока и Запада, или да себе, после најновијег искуства, одлучно сагледа као саставни део специфичне византијско-грчко-руске културе, или најзад, да се кроз "иглене уши" Србија удене у "нови светски поредак" онако како то овај "поредак" од малих земаља тражи, препуштајући танком слоју духовних људи Србије да се баве културом прошлости и православљем.

Поставио сам себи амбициозан задатак да на сажет начин одговорим на три нова питања: 1. у чему видим битну разлику између православне и западне римокатоличке и протестантске вероисповести; 2. које су битне критичке замерке упућиване православљу са Запада и од православља Западу и 3. има ли још места и времена за синтезу у перспективи будућности?

Тражећи да нађем, збиља, оне битне разлике у метафизичком, психолошком и социјалном доживљавању православља и западних вероисповести од стране тзв. источног и западног човека, без обзира на свесну религијску опредељеност "источног" и "западног" човека, намерно се нисам задржавао на већ одавно познатим догматским разликама опширно расправљаним у свим хришћанским догматикама (питање Filioque, на пример, употреба бесквасног хлеба у Евхаристији, целибатски или брачни положај свештеника, признавање светих тајни, однос према Богородици Марији, итд.).

Опредељујући се да највише говорим о религијском супротстављању православља и Запада, сматрао сам да су ове разлике, без обзира да ли су их народи на Истоку и Западу свесни, парадигма и за све остале супротности које су постојале и даље постоје између православља и Запада (политичке, економске, уметничке и друге природе). Склон сам да се због тога сагласим са савременим немачким теологом Хансом Кингом (H. Kьng) који је једном рекао: "Нема мира међу народима док га не буде међу религијама".
У чему се православље битно разликује од западног хришћанства?

1. Основна разлика између православља и протестантизма, према Максу Веберу, јесте у форми аскезе. Док на Западу имамо активну аскезу, делање људи као оруђа Бога, у православљу имамо контемплативан, спасоносан мистицизам у коме појединац није оруђе, него посуда божанског1. (Подвлачења Б. Ј.)

2. Православље учи да само као члан цркве човек упознаје Божију Реч и постаје саговорник Божији. Протестантска је мисао да човек може и треба, на властити страх и ризик, личним доживљајем да упозна Бога. Сергије Булгаков2 не одриче потребу и значај личног сусрета са Речју Божијом, али овај лични сусрет сматра могућим само у духовном сједињењу са Црквом, не у одвајању од ње, значи саборно, а ипак и индивидуално. Христос нас је учио да се Богу обраћамо не са "Оче мој", него са "Оче наш", уводећи самим тим свако људско "ја" у саборност "ми".

3. Док православна и римокатоличка црква Свето писми и Свето Предање схвата у њиховом јединству, као природно за црквену свест, не уклањајући и њихову разлику, протестантизам је, признајући само Свето писмо, одбацио Свето Предање, које према протестантима, због своје различитости има само релативно-историјски карактер и вредност.

4. "Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју" (Мат. 16,18). У православљу, према Сергију Булгакову3 , Петров "камен" схвата се као вера коју је Петар исповедио и разделио свим апостолима, као унутрашње јединство праве вере и живота, док се у католичанству ове речи схватају као установљење спољашњег јединства кроз јединствену власт Петра у Цркви. Јединство Цркве у римском схватању јесте јединство управљања усредсређено у папиним рукама. То је духовна монархија, и то централистичког типа. Вера је схваћена као догматски континуитет и ауторитет. У православљу, "односи између Цркве и државе у Византији принципијелно су били одређени према типу 'симфоније', то јест узајамне сагласности уз независност сваке од области4 ". Нешто од овакве некадашње "симфоније" остало је у чежњивости данашњих православних цркава за што бољим успостављањем односа државе и цркве, чешће на штету цркве. Одвајање цркве је одавно чињеница коју је најзад прихватила и православна црква, јер одговара "и њеном достојанству и позиву", а што не одриче њен духовни утицај на све области живота у држави.

5. Према Џону Мајендорфу5, главна карактеристика источног хришћанства јесте у његовом етичком и социјалном ставу да човека посматра као већ искупљеног и прослављеног у Христу, а државу као Јустинијанову идеју "симфоније" између "божанских ствари " и "људских дела". Западно хришћанство је традиционално гледало на садашње стање људског рода реалистичкије и песимистичкије, посматрајући човека, до душе, жртвом крста искупљеног, али и даље грешног. Основна функција западне цркве је због тога била и остала да човеку постави обрасце у мишљењу а дисциплину у понашању, док је источна црква себе доживљавала као "мистични" организам задужен за "божанске ствари" са ограниченим институционалним структурама. Нагласак православне цркве на већ оствареној есхатологији објашњава недостатак директне одговорности за историју као такве.

6. Док се у православљу идеја унутрашњег јединства, заснованог на слободи и љубави, може према мишљењу руског религиозног философа Алексеја Хомјакова, најбоље је изразити појмом "саборност", којим се наглашава не само видљиво јединство људи на неком месту, већ и стална "могућност таквог јединства, другим речима, изражава идеју јединства у мноштву", римокатолици су, по мишљењу словенофила, хармонизацију јединства и мноштва свели на безусловни ауторитет "јединства", док се протестантизам придржава такве слободе, при којој потпуно ишчезава јединство Цркве. Претерана индивидуализација хришћанства у протестантизму довела је до тога да се уместо ауторитета цркве јавља ауторитет разума и доминација философског рационализма.

7. Православље са својом мистиком и есхатологијом има максималистички карактер, позивајући верника на светлост, обожење, нову заједницу створену од Духа у Христу, позивајући га у исто време на слободу. Насупрот оваквом православном максимализму, који поставља вернику директан захтев остварења Христове речи: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески, стоји легалистички и пробабилистички карактер римокатолицизма, пуританистички морализам протестантизма и релативизам савремене "етичке ситуације".
Критичке замерке упућиване западној цркви од православних

1. Када римокатолици говоре да је папа глава Цркве и "намесник" Христов на земљи, онда православни религиозни мислиоци6одговарају да је оваква идеја бесмислена, јер Христос је глава Цркве и не може имати свога намесника.

2. Присуство спољашњег непогрешивог ауторитета у Цркви, којим се тако поноси римски католицизам, неспојив је са личном слободом у Цркви.

3. Иако уопштена, поразно је тачна критика западног хришћанства упућена од православног руског теолога у Паризу Павла Евдокимова7 , Хришћани су, по њему, учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље. Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, каже Евдокимов, а њихова теологија је теологија евнуха; чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота. Ако је хришћанска со на Западу збиља постала бљутава, остаје нам да верујемо да је у православљу она и даље задржала свој првобитни укус Христове хране.
… и православљу са Запада

1. Црква је, у православљу, према Ернесту Бенцу8, протестантском теологу у XX веку, увек у опасности да у односу на државу изгуби своју унутрашњу слободу. Друга стална опасност за православну цркву је национализам, односно филетизам, као вид црквеног национализма.

2. Православна црква, превише усмерена према оностраном, као да повремено напушта свет доживљавајући га на дуалистички начин, као борбу добра и зла, при чему је материјални свет препуштен привремено "кнезу овог света", против кога се човек може само појединачно да бори. Улазећи у опасност литургијског изолационизма, и приближавања монофизитизму, православна црква као да се одрекла дужности остваривања хришћанске етике унутар друштвеног живота, привреде, политике и културе. Речју, под притиском политичког развоја, православље је прибегло једностраном вредновању оностраног, одричући се обликовања света у Христовом духу, односно човека као "сарадника Бога". Ове замерке упућене православљу понајбоље формулише један од најпознатијих православних теолога данас, Џон Мајендорф, овако: "Православно хришћанство има своја сопствена искушења: искушење да побегне из света, да се понаша као да га се тиче историја, искушење да прихвати неку врсту наивног фатализма уздајући се у божанску Промисао, али као да не зна за стварну демонску моћ у историји."

3. Због недовољног или никаквог рада са својим народом, од стране махом недоученог православног свештенства, овај народ је, првенствено на Балкану, са изузетком Грчке и Румуније, недовољно црквен, тј. везан је за цркву првенствено преко старих, махом паганских обичаја или ритуала; у свесном и подсвесном животу народ је много више обузет магијско-анимистичко-традиционалним начином мишљења и живљења, него што је стварно упознат са суштином хришћанства. Проблем охристовљења, рекло би се, вечно паганске душе људи, остао је, уосталом, проблем за све три хришћанске цркве, али можда највећи за православну цркву.

4. У православним манастирима кроз векове тражио се пут спасења у литургији, мистицизму и контемплацији, па тако ови манастири нису били погодно тле за развој науке, за разлику од западних монашких редова (нарочито бенедиктанаца, фрањеваца, доминиканаца) који су погодовали развоју науке. Ова иста примедба могла би да се односи и на развој уметности унутар западног хришћанства, односно православља (нарочито сликарства и музике).
Покушај Синтезе и перспективе будућности

Из споменутих и овде довољно неспоменутих разлика, некада се заиста чини битних, између православља, римокатолицизма и протестантизма, у пракси и теорији хришћанског учења, разлике које постају све разумљивије што се подробније бавимо појединим историјским епохама у којима се хришћанство развијало (западно хришћанство, хуманизам и ренесанса, Византија и Русија, хришћанство на Балкану), и нарочито после брижљивије психолошке анализе римског и грчког, односно византијско-словенског духа народа који су носили терет хришћанства кроз векове, поставља ми се питање синтезе, могућности или неопходности међусобног допуњавања. Претпостављам, заправо, да је закон енантиодромије, а онда и феномен комплементарности, као и познати принцип cointidentio oppositorum, универзалан закон живота, јер се може открити и применити како у манифестацијама психичког живота човека, као што су показивања рационалне и ирационалне функције његове, затим човеков интровертован и екстровертован став, или однос између мушкарца и жене, тако и у испољавању различитих физичких и психичких особина појединих раса, народа и друштвених заједница. Када је реч о разликама у хришћанском исповедању једног Бога и једног Богочовека Христа, односно Свете Тројице, међу римокатолицима, протестантима и православним људима и народима, узимајући у обзир све историјске и антрополошке неминовности разлика међу њима, не изгледа ми немогуће и неизводљиво њихово међусобно приближавање и допуњавање. Одбацујући у потпуности сваки сумњиви синкретизам, а поготово сваки бесмислени "синтетички коктел" различитих а специфичних састојака појединачних учења поменутих вероисповести, прихватајући особитост и посебност православља, римокатолицизма и протестантизма, као део Божијег Промисла у историји и стваралачки изазов народима у напредовању њихове сопствене индивидуације, заступам уверење у могућност, па и неопходност, управо на крају једног миленијума, узрастања све три хришћанске вероисповести до "мере и раста пуноће Христове". Овакво приближавање и допуњавање могуће је остварити тек темељним међусобним упознавањем настанка, раста и садашње ситуације у римокатоличкој, православној и протестантској цркви. Не изгледа да су услови за овакво међусобно упознавање и приближавање погодни. А када ће бити и да ли ће уопште некада бити погодни? Зар су били погоднији у време Карла Великог, када је овај јавно исповедао Filioque, или када су византијски цар и патријарх анатемисали папу Николу I двеста година пре званичне поделе цркава 1054. године, када су пољски католици "огњем и мачем" ширили своју веру у православној Украјини у VII веку, или је време упознавања и дијалога сазревало после усташких покоља на Балкану средином и крајем XX века? При свему томе, питам да ли треба сачекати да хришћанска црква у целини буде највише угрожена неком другом инванзивном расом (жутом, на пример) или религијом (исламом) и да се спусти, поново, као некада у првим вековима хришћанства, у катакомбе, па да се тек онда пробуди свест код свих хришћана света о потреби уједињења и заједничке одбране у име распетог и васкрслог Христа?

Подсећајући на општепознати принцип привлачења супротности и њиховог међусобног плодног утицаја у историји култура разних народа, али и у психолошком животу појединачних људи, као приврженик Тојнбијеве теорије о "изазову и одговору" у збивањима историје света, наводим мишљење Јежи Новосјелског9, једног од највећих пољских сликара данас православне вере, који пише: "Све суштинске одлике уметничке, културне, духовне свести Византије увек се активно испољавају тек у контакту са западним опозиционим елементима. Сваки контакт византијске свести са западном свешћу нечувено је културнотворачки плодан."

Не могу ни данас друкчије да замислим духовни судар или сусрет православне византијско-словенске културе са Западом, него као стваралачки плодан и за једну и за другу страну хришћанства света. Аналитичкој култури Запада неопходна је била у прошлости и остала у садашњости, синтетизујућа култура источног хришћанства, али и обратно. Западна и источна култура чине јединство и није их могуће замислити једне без друге. да ли је могуће предосећати трагедију за обе ове културе данас, претпостављајући да се спушта нова "гвоздена завеса" између Истока и Запада, овога пута спуштена од стране Запада? Или се ова "завеса" спушта само испред Србије?

Пођимо сада од неких конкретних предности и специфичности сваке од три хришћанске вероисповести о којима је овде реч. Сергије Булгаков10 тачно примећује: "Свака од историјских грана васељенског хришћанства има свој нарочити дар који је посебно издваја: католичанство – организаторски дар власти и организације, протестантизам – етички дар животне и интелектуалне честитости, православним народима дато је виђење умне лепоте духовног света". Зар није могућно, питам се, да се протестантска етика у свакодневном животу, која је осим позитивних вредности подстакла и негативне појаве, развијајући прекомерни капиталистички егоизам, облагороди православном софиологијом; или, да се наглашено властољубиви римокатолички рационализам ублажи православно "молитвом срца"; или, да се православно потцењивање рационалног и реалног у свакодневно животу, што православне одводи у опасни политички и економски ирационализам и индивидуални анархизам, исправи неговањем боље организованости, али и просвећивања унутар православне цркве и православних народа! Булгаков11 се позитивно односи према једној оваквој могућности када пише: "У потпуности је могућно да ће се и православље окренути лицем према свету у већој мери него што је оно то чинило; овоме зове црквена историја. Али, остаће његов духовни тип."

Сматрам значајним овакво виђење Сергеја Булгакова управо због тога што је православље до сада, из више објективних и субјективних разлога, остало по страни од историје, пролазећи кроз њу, по речима Булгакова, "као кроз мрачан и празан ходник ка Царству Небеском". Потцењујући историјска збивања и своју улогу у њима, очију и срца тајанствено уперених у есхатолошки крај жалосне историје палог човека, православље се одувек опасно приближавало манихејству и монофизитизму. Ми се можемо сложити са руским религиозним философом Максимом Тарајевим када каже да "Јеванђеље дела у историји, али не за историју"12, као и са дефиницијом хришћанске Цркве "као мистичног тела Христовог које је надисторијско". Ипак, да не изгубимо из вида да хришћанство није ванисторијско. Историја, међутим, треба да буде позитивно схваћена, као позорница на којој ваља да дођу до изражаја сви актери богочовечанске драме, као и све потенцијалне могућности ових актера. Лично спасење човека није могуће без његове активне и саборне ангажованости која захтева не само религиозни однос појединаца "ја и Бог", већ и етички, али и просветитељски буберовски однос "ја и ти".

Осећајна религиозност у православљу, примећују протестанти13, није довољно развила у народу способност гледања стварности овога света и његовог мењања. Самим тим недовољно је и одговорности човека у социјалном старању, рационалног систематизовања и уобличавања властитог начина живота, па према томе и економског и друштвеног живота. Над православним светом, који је рационализам и рационализацију често изједначавао са безверјем, владају ирационалне силе које утичу на економску свакидашњицу. Необуздана тежња за зарадом код православаца има обележје нагона за стицањем који се задовољава свим средствима. Недостаје хришћанско схватање професије и захтев за уздржаним начином живота, какав воде управо најбогатије земље света: Швајцарска, Шведска, Енглеска.

Сматрам значајним и полемике вредним Веберово разликовање "оруђа Бога" и "посуде Божанске", у практичном и контемплативном животу протестаната и православних. Не видим, ипак, зашто би ова разлика била апсолутна. Зар човек није и посуда и оруђе Божије увек онда када је пасивна и активна страна људског бића у односу на Бога како ваља, једна према другој постављена (vita activa et vita contemplativa)? Остати у току целог живота првенствено посуда која прима божанску храну као Божију Благодат значило би одрећи активну човекову улогу у борби светлости и таме, у сведочењу Христове Истине. Постати, с друге стране, само оруђе Божије, пренаглашавањем активне улоге човека у свету, носи опасност преузимања Божије улоге на себе, постајањем човекобогом који се горди могућношћу радикалног мењања света и природе. Не може се одрећи да ону прву опасност, потцењивања улоге активног Божијег сарадника и ствараоца обдареног Духом Светим, нису сасвим избегли православни народи; ову другу опасност, радикалног, већ и демонизираног активизма западних људи, који су на путу да забораве и посуду и оруђе које им је од Бога дато, нико више не може да негира. Још једном да се упитамо, зашто човек не би могао бити и посуда и оруђе Божије, када он то заиста јесте у својој суштини, бар за све религиозне људе света!

Када је реч о Западу, нема сумње да и поред привидног тријумфализма, с којим данас заједно иступају и римокатолици и протестанти, унутар језгра, и то елитног језгра обе западне цркве, постоји развијена свест о мањкавости и једностраности досадашњег историјског пута обе западне цркве: римокатоличке, као ауторитарне и властољубиве црквене монархије, и протестантске, као цркве у којој је етика у потпуности истиснула и заменила веру у распетог и васкрслог Христа, унутар које цркве пријављивања и објављивања нових секти непрекидно трају. Ако је тежња ка васељенској Цркви и свеопштем јединству општа чежња и потреба све три хришћанске цркве, а претпостављам да ће ова тежња убудуће бити све већа, онда је Сергије Булгаков још једном у праву када смело пише да "народи данас траже православље, често за то и не знајући"14. Да би се православље, међутим, заиста и открило народима, оно мора и само да претрпи промене и то не да мења свој драгоцени садржај – непомућен Христов лик – већ да мења форму или, да се сликовитије изразим, да другачије подешава рам Христове иконе. Само у том смислу можемо прихватити и поздравити Булгаковљеву поруку да "православље не само да још није себе исказало, него тек започиње себе да изражава на језику савремености и за савремени свет" (подвукао Б. Ј.). Било би погрешно и штетно за православље да себе сматра савршеним и потпуним, заборављајући да је "несавршеност својствена Цркви на основи неисцрпивости њене дубине" (Булгаков), а занемарујући, такође, чињеницу њене релативне историјске незрелости. Ако православље, па и словенски свет, заиста може и треба у будућности да исправи и ублажи оштре гребене протестантског распршивања и римокатоличког униформизма и тако донесе Западу, према речима Достојевског, "новог Христа", јер је православље најпотпуније сачувало јединство Предања и Христов лик у човеку, онда се оваква Божија Благодат може излити на православље тек када се постигне, не само релативно јединство и сагласност међу самим православним црквама, већ и када свест о величини и значају православља буде достигла, у православним народима, онај степен развоја у току којег све већи број индивидуа постају личности. Јер као што је Џон Мајендорф тачно приметио: "Једино личности могу бити чланови Христове Цркве"15.

Српска православна црква или, како се до почетка XX века чешће називала, православна српска црква, може и треба да нађе своје место, не само у будућој хармоничној заједници свих православних цркава, већ и у својој, од стране духовно просветљених умова Србије, претпостављеној мисији "златног моста" између Истока и Запада. Српска црква ову своју мисију може успешно да обави коренитом реформом свога застарелог црквеног школства, подизањем општег образовања свештеничког и монашког подмладка, савременијом организацијом целокупног црквеног живота и његовог функционисања, личним трудом и радом сваког српског духовног човека, лаика и клирика на хришћанском просвећивању српског човека, што је све могуће постићи под условом развијене свести о својој православној, а онда и српској црквеној и историјској прошлости, пре свега оној византијској, и потом, што је најзначајније, са пуном, јер и доживљеном вером у Христа Господа, који нам даје неисцрпну наду и љубав и за овај и за онај свет. Хришћански крст, па и православни српски крст, уистину се састоји из једне вертикале, то је његова мистичко-аскетска страна унутарње делатности подвига, тиховања и сабирања духа у доживотном процесу обожења (theosis), и једне хоризонтале – човеково припадање земљи, на којој човек служи божанску природу и друге људе.


               ______________________________ _____________________________

1 Demostenes Savramis: „Макс Вебер и православна црква“ у: Православље између неба и земље, приредио Драгољуб Ђорђевић, Градина, Библиотека „Ђордано Бруно“, Ниш, 1991.
2 С. Булгаков: Православље, Књижевна заједница Нови Сад, Нови Сад, 1991, 69 с.
3 Ibidem, 155.
4 Ibidem, 230.
5 Џ. Мајендорф, Византијско богословље, Каленић, Крагујевац, 1985, стр. 263.
6 С. Булгаков, Ibid., 147.
7 П. Евдокимов, „Христовој Цркви“, Јефимија бр. 1, 1992, Трстеник.
8 Е.Benz, Geist und Leben der Ostkirche, Rowohlt, Hamburg, 1957.
9 Ј. Новосјелски, „Византија и Запад“, Градац, мај – октобар, Чачак, 1988, стр. 251.
10 С. Булгаков, Ibid., 197.
11 С. Булгаков, Ibid., 223.
12 P. Evdokimov, Le Christ dans la penseé russe, Serf, Paris, 1970.
13 Демостенес Саврамис: „Макс Вебер и православна црква“, у: Православље између неба и земље, приредио Драгољуб Ђорђевић, Градина, Ниш, 1991, 88. и 89. стр.
14 С. Булгаков, Ibid., 267.
15 Личност, према православном руском теологу Кипријану Керну, „сенка (икона) је божанске Личности, створење Божије, а не продукт људске врсте. Она је духовна и припада духовном свету.“



Извор: преузето са сајта rastko.rs

I ja sam protiv spajanja.      

I mislim da postoji spasenje van crkve Hristove. Dal' je crkva ladja ili camac ili camcic ne mogu da znam.
Ali mislim da je Bog svima dao sansu da zasluze nesto bolje ako ga traze srcem. A to ne mora da znaci nuzno hriscanstvo. To je ukrtako moj stav. Nemam vremena da opsirnije pisem.


  evo da i ja malo persiram: volim kad mislite glavom  

Са нестрпљењем ћу ишчекивати ваш исцрпан одговор (наравно, када нађете времена (и воље); јер не треба понекад ни журити са одговором), јер занима ме ваше мишљење (чак и ако се не сложим са вама  )

@Silvanus
Dozvolite mi da se ne složim sa vama povodom značaja katoličkog Filioque. Nekako mi bode oči činjenica da se na Nikejskom saboru (325. god) uopšte nije postavljalo pitanje od koga potiče Sveti duh, odnosno smatran je zasebnim entitetom Božijeg bića. Simbol vere se završavao rečima "et in spiritus sanctum". Punih 55 godina kasnije, na saboru u Konstantinopolju je, (pored drugih izmena) dodano i: "Et in Spiritum Sanctum, Dominum et vivificantem: qui ex Patre procedit; qui cum Patre et Fílio simul adoratur et conglorificatur; qui locutus est per Prophetas" (I u Duha Svetoga, Gospoda, životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke).
"Filioque" se prvi put zvanično pojavljuje 589 godine, na saboru u Toledu, i ne pravi neke preterano velike polemike među teolozima onog vremena. Štaviše, rimska katolička crkva u svojoj liturgiji uopšte ne koristi filioque, što se videlo i na televiziji 1987 godine, kada su papa Jovan Pavle II i patrijarh Dimitrije I zajedno izgovarali Simbol vere.
Prvi put se sukob između zapadne i istočne crkve po ovom pitanju pojavio 866. godine, kada je konstantinopoljski patrijarh Fotije uputio pismo patrijarsima istočnih crkvi, u kome je dodatak "Filioque" proglasio za jeres. Lepo je obrazložio da ako Sin i Sveti Duh potiču iz Oca, a Sveti Duh potiče i iz Sina, onda se Sveto Trojstvo pretvara u dualno božanstvo.
Jedino pitanje je kako se toga setio tek pošto ga je papa Nikola I ekskomunicirao, zato što je na inicijativu vizantijskog cara Manojla III naterao tadašnjeg konstatinopoljskog patrijarha Ignjatija da se odrekne svog naslova u Fotijevu korist. Interesantno je napomenuti da je taj patrijarh Ignjatije bio sin Manojla I, i u očima Manojla III je verovatno predstavljao opasnog pretendenta na presto. (Nekako se kroz istoriju crkve provlači ideja da moćnici na vlasti imaju mnogo veći uticaj na teološka pitanja od teologa.). Sledeći potez Fotija bilo je sazivanje sinoda 867 godine koji je ekskomunicirao papu Nikolu I zbog jeresi.
Nekako mi uzrok sukoba oko ovog teološkog pitanje više liči na "tante za tante" nego na borbu za čistoću vere. Osim toga, ako je Sveto Trojstvo tri lika jednog božanskog bića, onda zaista ne vidim značaj rasprave o tome koji lik proističe iz kog, niti vidim kako to može da utiče na prirodu božanskog bića.
Ako nekoga interesuje celokupan sadržaj Fotijevog pisma patrijarsima istočnih crkvi, prevod na engleski jezik se može naći na adresi http://www.uoregon.edu/~sshoemak/324/texts/photius_encyclical.htm

Prije nego li prokomentiram svoje viđenje nekih od Jerotićevih teza, zaustavio bih se na ovom, vrlo zanimljivom postu.

Odmah na početku imam za ve pravoslavne jedno pitanje. Prvo da razložim kako se u katoličkoj crkvi tradicionalno (znači na vjeronaučnoj bazi) gleda na taj famozni "Filioque". Nas se uči da je spor nastao oko toga izlazi li Duh Sveti od Oca preko Sina, ili od Oca i Sina. (Ovdje se krije i moje pitanje. Naime, ovaj preko se tumači kao pravoslavna verzija, a i kao katolička. Zanima me je li po pravoslavlju ovo točno?) Kako se grčki i latinski jezik razlikuju brojem padeža, na Zapadu je došlo do nerazumijevanja. Dakle, latinski bi taj dio Vjerovanja glasio ex Patre Filio, pri čemu je riječ o padežu ablativu. (Oni koji su učili latinski sjetit će se da ablativ odgovara našima lokativu i instrumentalu.) Čita li se Filio, kao instrumental, onda se taj dio, na naše jezike može (ali ne mora!) prevesti kao od Oca Sinom - tj. po ili preko Sina, a shvaća li se ablativ kao naš lokativ, onda prijevod glasi od Oca (i) Sina. Da pokažem kako je pitanje i sa lingvističke strane kompleksno, latinski prijedlog ex (od, iz), ne mora se odnositi samo i isključivo na jednu riječ, niti skup riječi na koje se odnosi mora biti povezan sastavnim veznikom (i, pa, te, ni, niti). Upravo je to izgleda potaknulo hispansku crkvu da doda taj famozni -que (enklitički veznik i), da bi razriješila sve nedoumice - čime je stvorila nove. Valja napomenuti da se taj "Filioque" izuzetno sporo širio na Zapadu (osobito u Rimu) i da je u samom Rimu prihvaćen tek 1024. (što je možda dovelo do toga da je carigradski patrijarh Segije brisao papino ime iz diptiha).
Kako nisam teolog, ne želim naravno na osnovu ove lingvističke analize donositi nikakve konačne zaključke. Očito bi nam trebao i grčki tekst pa da na osnovu njega produbimo saznanja.

Što se tiče Focija i njegove uloge, njega se kod nas na Zapadu tradicionalno smatra kao prvog koji je, ako ne "stvorio" a onda definirao tzv. "zablude Latina" - iako se uvijek naglašava da je nakon smrti patrijarha Ignacija bio prihvaćen od pape kao legitimni (a time i pravovjerni) patrijarh i da njegov drugi izgon nije imao nikakve veze sa Zapadom. U problem prečestog mijenjanja osoba na patrijaršijskoj stolici ne bih sad ulaziti, jer mi je jasno da mi na Zapadu drugačije gledamo na to nego li vi s Istoka, a vjerujem da ćemo se te teme posebno dotaći.

За ddejanаbg

Па логично је да се тек на II васељенском сабору формирало прецизније учење о Светом Духу, јер је повод за сазивање сабора била духоборачка јерес, која је овом приликом осуђена.
 Кроз борбу са овом јереси (која је била логички наставак Аријеве јереси), дошло до формирања учења о Светом Духу (било је оно и раније познато, рецимо дело Светог Василија Великог о Светом Духу), али је на васељенскм сабору ово учење добило своју општу важност.

Проблем са Filioque је био познат и Светом Максиму Исповеднику (VII век), али је он говорио да га наша западна браћа и сестре користе у православном смислу.
Занимљиво да је овај проблем никао из учења блаженог Августина (а користио га је и Свети Амврозије Милански, али у смислу који није изазивао проблем; односи се на временско слање Духа Светог од Оца кроз Сина, а не и на вечно исхођење које бива само од Оца).

У VIII веку је Свети Јован Дамаскин побијао ово учење

Проблем није почео са Фотијем, мада сте погодили век, већ је почео са Карлом Великим који је заступао Filioque и тврдио да су Ромеји јеретици, јер га не прихватају.
Чак се и римски епископ Лав III успротивио Карлу Великом и на 2 плоче, које је поставио храму Светог Петра, исписао Символ вере без Filioque.
На Истоку је ово примећено 809. године када су галикански монаси у Јерусалиму користили Символ вере са Filioque, а грчко свештенство је то назвало јереси и, а њих јеретицима. Што је и изазвало и Карла и римског епископа Лава III да реагују.

Увођење Filioque говори о увођењу 2 начела у Богу (и Отац и Син су начела), а још више показује да овај појам само православцима смета, јер код нас првенство има личност Оца, а код западњака првенство има Божија природа.
Тачније, код нас је Бог 1, јер је 1 Отац који рађа Сина и исходи Светог Духа, а код западњака је Бог 1, јер има 1 божанску природу (суштину).
Ми не можемо да прихватимо првенство природе над личношћу, јер природа постоји нужно, а не слободно, а како је природа нужна то значи да нужност влада и у Богу, а не слобода.
Док, када првенство у Богу има личност Оца, онда нема нужности, Бога ништа не приморава (па ни његова божанска природа),, већ постоји слободно, у апсолутном смислу.

Као што се види, није ово ситан спор, већ се тиче самог постојања Божијег, па је дубљи од само 1 речи, задире у основе хришћанског учења...




Ласло, ово је грчки текст 8 члана Символа вере:

Καὶ εἰς τὸ Πνεῦμα τὸ Ἅγιον, τὸ κύριον, τὸ ζωοποιόν, τὸ ἐκ τοῦ Πατρὸς ἐκπορευόμενον, τὸ σὺν Πατρὶ καὶ Υἱῷ συμπροσκυνούμενον καὶ συνδοξαζόμενον, τὸ λαλῆσαν διὰ τῶν προφητῶν.

Православно учење је да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, с тим што је начело Отац (а не и Син).

Koliko mi je poznato, u pravu ste kad kažete da je Karlo veliki prvi potegao problem sa "filioque" iz vrlo "teološkog"  razloga, međutim tom prilikom nije došlo do sukoba istočne i zapadne crkve, pošto tadašnji papa, Lav treći nije podlegao pritisku (čak je, kako ste rekli, postavio simbol vere bez "filioque" na grčkom i latinskom i napisao da je to postavio za "ljubav i zaštitu ortodoksne vere"). Sukob između zapadne i istočne crkve je počeo sa Fotijem. Što se tiče milanskog nadbiskupa Ambrozija, njegovo delo "De Spiritu Sancti" je izvanredna rasprava o božanskom biću i Svetom Trojstvu i nimalo ne zaostaje, a po meni i prevazilazi, dela njegovog naslednika, sv. Avgustina (zaista ne znam da li se radi o plagijatu kao što tvrdi sv. Žerom)
Priznajem da nikada nisam uspeo da shvatim pravoslavno insistiranje na ličnostima a ne na prirodi Svetog Trojstva, pa bih vas molio da mi preporučite neki dobar esej u kom se objašnjava kako je izbegnuto da se Sveto Trojstvo posmatra kao tri zasebna božanstva, ako ne njihovom zajedničkom božanskom prirodom. Osim toga, čini mi se da vaša rečenica: "код нас је Бог 1, јер је 1 Отац који рађа Сина и исходи Светог Духа" implikuje da Sin nije postojao od kada i otac, a to pomalo miriše na Ariusa. Pošto sam siguran da kod vas nema primesa arijanizma, verovatno postoji neki tekst koji to objašnjava pa bih vas molio da mi ga preporučite.

Da se današnjim tvrdo-srbo-pravoslavcima slučajno ne desi ono što se desilo oficirima JNA. Prvo su bili za Tita i bratsvo i jedinstvo (zenica oka) i bezobzirno protiv bilo koje crkve, pogotovu pravoslavlja. Pa su ti isti ljudi "čudom nad čudima" preobraćeni u verne pravoslavce i još vernije Srbe. Postoji realna mogućnost da vrh SPC prihvati ekumensku saradnju barem sa rimokatolicima i istorijskim protestantima, ali to neće uzdrmati tvrdo-srbo-pravoslavce već će munjevito postati ekumenci i to još od kad, ma pre bilo koga su bili za to!
Danas je SPC u stanju suzdržanosti zbog stanja patrijarha, ali ne vidim zašto ne bi sledili primer sabraće Grka, koji saradjuju sa drugim konfesijama bez forsiranja priče "ko kome ruku celiva"

Još jedan problem, krajnje formalan, ali bitan "i popu trebaju cipele" tj pravna regulativa slobodnog delovanja SPC kao "firme" u EU i ostalim zemljama, imovina, putovanja i nastanjivanja sveštenika, prenos relikvija...Srbija je donela zakon o verskim zajednicama, a takve zakone o verama u drugim zemljama treba da prihvati SPC. Tu postoje u mnogim zemljama zahtevi za visokom tolerancijom i nije dozvoljeno tvrditi "samo je naša vera ispravna!" jer zakon to zabranjuje (čak i u Srbiji!). U Srbiji je SPC glavna vera, a u Nemačkoj glavni Katolici i Luterani i to SPC mora da parafira, ne zbog pape već zbog zakonitosti delovanja.

За ddejanаbg


Аааах, лепо је видети да саговорници (овде мислим на вас и на Ласла) познају материју и да читају саговорникове поруке.   

Ево прво линка који можда даје мало појашњење које сте тражили - http://forum.burek.com/marko-evgenik-efeski-i-florentinska-unija-t365755.msg6227283.html#msg6227283 (и ова и следећа порука коју је поставио мој брат Булајка; о овоме имам доста у писаној форми, а знатно мање у електронском формату).

Не слажем се да је спор око filioque, а нарочито сукоб Источне и Западне цркве почео са Фотијем, па то је као да кажете да је спор са Аријем почео сабором у Никеји 325. године.
Оно на сабору је било само први пут да неке спорне ствари добију и саборску потврду.
Већ сам спомињао да је Свети Јован Дамаскин већ осуђивао ово учење (а многи други су осуђивали нека друга застрањења која су се поодавно јављала).

А наравно да нема ни зрнца аријанства код мене, јер није било ни трена (не беше када Га не беше    ) да Сина Божијег није било, па Он је од вечности, а и сам назив Отац одмах указује на дете, у овом случају на Сина (однос Оца и Сина бих могао да упоредим са односом извора и тока реке; јер нити има тока без извора, нити извора без тока; што ће рећи да Отац од вечности рађа Сина (и исходи Светог Духа); а ово аналогија коју сам употребио није баш најправилнија, али мислим да лепо описује однос Оца и Сина). Отац и Син су нераздељиво везани, али Отац је начело, αρχι .

Ispravite me ako sam u zabludi, ali zar nije postojala u Konstantinopolju takodje ekumena, tj pokušaji da se hriščanske crkve na Bliskom istoku i Africi pomire i ako već nema punog dogmatskog jedinstva onda barem na nivou prihvatanja saveza krod državu Vizantiju. Zar nije to rasipanje u duhu rasulo i vojnu i ekonomsku moć hrišćanstva na Istoku, da bi svaka od frakcija bila pojedinačno poražena od Islamita, pa i sam Carigrad. Ne znam istorijske detalje ali je približno tako.

Svedočenje da se Krstaši nisu uspeli zbliziti sa domaćim zatečenim hrišćanima u Palestini, opet zbog nedostatka ekumenske volje.