„За права Срба боре се поремећени!" Та ноторна истина српске будућности која је почела само је један у шуми сличних наслова којима су домаћи медији испратили вест да је Андерс Брејвик уочи свог злочина написао некакав манифест на хиљаду и по страна. У том тексту, из чијих извода је српска мазо-елита закључила како је управо Србија инспирисала његово убиство 76 људи, 32-годишњи Норвежанин наводи да је НАТО бомбардовање из 1999. године било против „наше браће Срба, који су желели да протерају ислам депортовањем Албанаца натраг у Албанију". Осим тога, Брејвик је написао како би волео да упозна Радована Караджића, који ће, „због својих напора да ослободи Србију (!?) ислама, увек бити сматран и упамћен као часни крсташки ратник и европски ратни херој".

И тако, све што су на српском имиджу годинама с муком радили Новак Ђоковић и имиджмејкери Бориса Тадића у једном дану затресло се као кула од карата. И сад је само питање дана када ће сви они силни страни инвеститори који су у Србији навалили после Вимблдона подићи сидро и отићи да искеширају на друго место. Рецимо у Либију, чим се ослободи од Либијаца. Или у Сирију, која се озбиљно намешта.

Опасно се због тога забринула српска памет. Жарко Требјешанин, у чину државног психолога у српској утопији којом влада његов еснаф, рекао је како свако Брејвиково довођење у везу с нама „може само да буде контрапродуктивно". Миљенко Дерета, лик и дело Буде Друге Србије, охрабрио нас је да Брејвика нису инспирисали баш сви Срби, већ „политика једне гарнитуре", додуше српске, због чега би ми сад, каже, „требало најзад да видимо шта је та политика била, на прави начин".

Најдаље је добацио Војин Димитријевић,  гуру локалног грађанизма запамћен по научној елаборацији тезе да, где год има патриотизма, ту је лоповлук, а код Срба посебно. Из тог мисаоног фундуса заграбио је и Тадићев Крлежа, инициран у то звање једним дубоким интелектуалним диспутом о промени српског културног модела, у коме је одао Бориса да је Тито таман колико је он, његов саговорник, био Фриц. А заграбила је добро та кланфарска књижевна фигура из глембајевског околиша Друге Србије извлачећи на једној тв-дебати на Студију Б оперативни закључак да „то" - о патриотизму је реч - „треба санкционисати". Али да се вратимо професору Димитријевићу, човеку дугог памћења и дубоке мисли. Ено га где испаљује како је Брејвиков масакр заправо „успех медијског рата вођеног за време Милошевића". Стрела одапета из Србије 90-их убилачки је завршила у главама 76 Норвежана, због чега би, још продубљује профа, „Брејвик могао да добије своје следбенике у Србији".

БРИЦА И ШВАПСКЕ ГЛАВЕ

Наравно, Брејвик, психопата, антимарксиста и исламофоб, у свом манифесту није био искључив у љубави према темпларским Србима. Поред њих, подржао је Израел, хршићане у Јерменији, конзервативне Хиндусе, подржао је стварање хришћанских држава (Биафра) у Јужној Нигерији и Судану, високо је уздигао Русе, Тајланђане, Филипинце и Кинезе као борце против джихада, осудио је Холокауст и, гле чуда, осим што су се примили конзервативни Руси и рекли да с тим лудаком немају ништа - показујући да су ипак прављени од сличног материјала као ми - нико се више није осетио прозваним. Никоме није пало на памет да се од Брејвика огради, нико се није забринуо за свој интернационални имидж. Ниједан јеврејски интелектуалац - а они су национану самомржњу измислили чак и за нас - није имао порив да упозори како ће Брејвик стећи присталице међу децом Израела.

Наравно, не може се све објаснити страним грантовима и токовима новца. Има нечега и у томе што овдашња интернационалистичка интелигенција у својој безнадежној парохијалности заправо говори језиком сеоског брице, који је занат научио у заробљеништву и сад својим ретким муштеријама пребацује како њихове велике кудраве главе нису ни сличне швапским, које је, је ли, милина шишати. И шта је него та тмурна кикићевска провинција у позадини могла произвести тезу како је Брејвик свој мач исковао у Милошевићевом медијском рату.

Јер замислите шта би се десило да је мудри професор, чија се реч у оно време итекако чула у Брејвиковом свету, рекао само толико да су „највећи кривци" за балканске етничке ратове 90-их из њих изашли као једина мултиетничка држава у овом делу света. Да им је, на пример, рекао како у српској влади данас седе двојица муслимана, од којих један у народу спада у ред најомиљенијих у иначе веома неомиљеном кабинету. Или да им је професор рекао - јер њега воле да чују - да се Милошевићевом рату на Косову ни уз најбољу вољу не може приписати карактер верског, утолико пре што је сам Слоба био даље од вере него Димитријевић од истине.

Али има нечег у тој Димитријевићевој слици Србије као места одакле се зло не шири само у простору већ и у времену, и тамо и овамо. Има нечег у том Деретином позиву да је масакр у Норвешкој тренутак да преиспитамо своје 90-те (али заправе). Има, на крају, нечег и у том позиву нашег књижевног Кланфара, те свеже крви у стерилној глембајевској парохијалности Друге Србије, да се „то треба санкционисати". Има нечег дакле у свему томе што нам не да да скинемо рефлектор са 90-их. А ја држим да је то нешто - само политичка воља коју подупиру Кланфар, Дерета и Димитријевић и која нам не да да скинемо поглед са 90-их само зато да се не бисмо загледали у 2000-те, у којима нас (и) њих тројица држе у статусу неосуђеног кривца. Наш грех није само од наших предедеова до наших праунука, већ је грех од Патагоније до северних фјордова, где у сваком убици овог света помало лежи Србин из 90-тих. Јер, кад би се Срби загледали у 2000, не само да би имали шта да виде него би ова тројица видели и њих. Србе.

А да су дакле наше мудре главе тог малог, али утицајног дела неубилачке Србије рекли кад је требало само толико о чињеницама Милошевићевог рата на Косову или о Србији, убици других нација и земљи у којој су те нације и после смрти наставиле несметано да живе, шта би урадио Брејвик? Да ли би остао без инспирације? Био би много разочаран? Да ли би пуцао тог дана? Или ли би можда пуцао у себе, само да су му три мудраца отворила очи. Уместо тога, Брејвик је располагао сликом Србије, таман онаквом какву су у западном мнењу две деценије ширили Димитријевић, Дерета и тај клан сеоских брица, подмазиван донацијама, почастима и медијском пажњом. Брејвик је њихово дете, исто као што је дете њихових европских репера Анри-Левија, Финкелкраута, Гликсмана, Ноела Малколма, Гартон Еша...

БРЕЈВИКОВА ПРИЧА

Није зато питање откуд Брејвику таква слика о Србима, пут њеног настанка јасан је многима и биће јасан свима чим се Србија загледа у своје 2000-те, па макар не престајала да за то време гледа у 90-те. Питање је, међутим, друго: зашто се Брејвику таква искривљена слика допала?

Судећи према његовом манифесту, Брејвик није будала, већ солидно образован и обавештен млад човек. Судећи према његовом пореклу (дете дипломате) и животном стилу, припадао је елити. Живео је у земљи социјалног благостања, Норвешку криза једва да је дотакла. Са друге стране, исламски терористи, готово по правилу, регрутовани су из оних социјалних слојева у којима су вера, очај и бес највеће постојане вредности. Или, рецимо, да је овај злочин прошлог викенда направио неки млади Грк, сви бисмо умели да га објаснимо и објаснили бисмо га линеарно, зар не - да је реч о младом човеку коме је одузета будућност. Али зашто Брејвик, човек из земље која годинама не силази са места прве три на листама земаља социјалног благостања, из земље која је мудро одлучила да је сувише богата да би део свог суверенитета жртвовала у ЕУ, из земље која своју нафту и гас, уз много гунђања, брани у Авганистану, и не брани је тамо, да се разумемо, од талибана.

Брејвикова прича је нешто сасвим друго; она почиње на оном месту када један млад човек своја чврста политичка уверења, која захтевају решења, укрсти са својом психопатологијом. Решења, наравно, буду катастрофална. Онај, међутим, ко би разлоге овог чина тражио искључиво у Брејвиковој психологији погрешио би једнако као онај ко би убилачке мотиве камиказа из 09/11 тражио у њиховом психологијама. Али Брејвиков злочин јесте европски 09/11 не само по томе што мало верујем да је, док је убијао, био сам, још мање да је био свој. Наравно, већ сада се тај злочин повезује са норвешком најавом о повлачењу војника из Авганистана и деловањем западних служби у једној малољудној срећној земљи која је била толико дрска да није осетила кризу, која дрма велике. Тек, моје знање је сувише мало да бих разматрао те аспекте и биће сасвим довољно ако кажем да их не треба искључити.

Могуће је, међутим, разматрати контекст у коме се десио Брејвиков злочин, за који бих, без обзира што Норвешка није чланица ЕУ, рекао да је по својој генези и природи дубоко европски, утолико занимљивији за посматрање што нам га само место догађања предаје у једној чистијој форми - без сувишних социјалних и историјских напетости које замућују проблем - него да се догодио у Грчкој, Шпанији или, рецимо, Србији. Пре свега, свако историјско разматрање Европе налаже нам размишљање о територији јединственој по томе што је високи степен цивилизацијских достигнућа (писменост, технологија и сл.) редовно није спасавао драстичних сценарија. Јер није нацизам, на жалост проф. Димитријевића, настао ни на примитивном Балкану ни на заосталим територијама Северне Африке. Настао је у високо цивилизованој Немачкој, једнако као што је комунизам био мисаони производ немачког филозофског либерализма. Отуда је питање зашто у Норвешкој, а не у Босни апсурдно, иако не треба бежати од тога како бисмо, да се Брејвиков злочин нешто догодио на европској периферији, имали мање питања и толико много закључака који се подразумевају у нашим европским предрасудама.

ДА ЛИ ЈЕ ЗА ЕВРОПУ КАСНО?

 Зато погледајте Европу која се пред својим проблемима одриче демократије тонући у бирократију и вапећи за ауторитаризмом таквом брзином да би јој и некадашњи Совјетски Савез позавидео. Погледајте ко данас представља Европу - Херман ван Ромпуј, неизабрани хришћански демократа из земље за коју ни сам са сигурношћу не може да каже да још постоји. Погледајте Борисову омиљену Кети, по презимену Ештон, по чину баронесу, која води европску дипломатију и безбедност, а да никад у свом животу није изабрана ни на једну функцију будући да за своју брилијантну каријеру од нанизаних именовања има да захвали само удаји за пријатеља Тонија Блера. Погледајте тај интелектуални корпус који данас мисли о Европи. Рецимо Тимотија Гартон Еша, свештеника европског либералног меинстреама који питање Герта Вилдерса разматра у категоријама како да ми питоми и фини либерали сјебемо европску клаустофобичну десницу, а да останемо у границама демократије. 

А зашто да га уопште сјебеш? Зато што није један од нас. А зашто да останеш у границама демократије? Зато што смо то ми, демократија је наше друго име. И, наравно, то је кључно питање данашњег западног света: како да учинимо зло, како да уклонимо оне који нам сметају - а сметају нам сви који нису као ми и који не мисле као ми - а да пред свештеником немамо ништа да исповедимо као грех. Јер ми свету мислимо добро. А сад, што мислећи добро, тако често чинимо зло, то је до света који мора да се привикне на наше добро. И то је та дубока мисао Гартон Еша, мисао која се не да одбранити никаквим мисаоним апаратом, али бомбама би сасвим могла.

Погледајте само тог самољубивог маоисту Анри Левија, који подиже милитаристички дух Гала мерећи потенцијал света за демократију потенцијалом америчких ракета. Да, тог Анри Левија, човека који је филозофију иселио из читаоница на естрадне телевизисјке прајмтајмове и који у паузама пише сјајне моралистичке расправе о томе да Данијел Строс-Кан није у њујоршком хотелу од афричке собарице добио на силу већ милом јер не постоји чак ни тако глупа афричка собарица која би могла да не да човеку који је БХЛ-ов пријатељ.

Када су Европом владали Де Гол и Аденауер, а о њој мислили Марло и Ками, демократија је имала мане, али је и производила решења. Када у њој владају и мисле другоразредни људи, демократија је као владавина снажних уступила место бирократистичкој владавини слабих, сви тих Ван Ромпуја и Ештонових. Проблем је што бирократизам проблеме не решава, него их склања исто онако како би Гартон Еш уклонио Вилдерса, да га не буде а да наш Тимоти не испрља своје беле неговане руке и ореол либералног интелектуалца. Зато је данашњи европски бирократизам - толико видљив у Бриселу, али у својој, рекох већ, најчистијој форми испољен у срећној земљи Норвешкој - само друго име за искључивање Другог из сваког политичког дискурса. И, како то раде европски бирократе, које с времена на време тек Нејджел Фараж у Европском парламенту продрма и упозори ко су и шта су, тако Другог из дискурса искључују и Борис Тадић и његова интелектуална сенка Димитријевић.

Наравно, огромни нагомилани проблеми се не решавају на местима на којима је Други искључен из дебате, на којима се демократија мери бројем америчких пројектила и на којима свака интелектуална супериорност одлази на маргину, уступајући место административној суперирности јалових медиокритетских заштитника система. Онај ко одбија решења, онај ко одбија Вилдерса (ма колико ја према његовим решењима имао резерве), тај ће имати Брејвика. И заправо већ га има, јер тај не подиже руку да му се да реч, тај подиже пушку и сам узима реч, леп и плавоок, један од нас Европљана по свему осим по томе што нешто хоће и што због тога убија. Зато је Брејвик и европски и наш 09/11, дан кад је америчка демократија умрла и код куће. Тог дана, када је Брејвик убијао, демократија у Европи престала је да буде страна у сукобу. Од тог дана стране у сукобу су бирократизам и ауторитаризам. Од тог дана систем који је престао да производи вредности, који је престао да производи ишта осим силе параграфа и трикова којима се спречава свака промена, сударио се са бруталним насиљем, које по својој природи јесте промена. Само каква?

Зато је за Европу касно: бирократе из Брисела верују да континент убијају финансијски дефицити, а њу заправо убија грандиозна безидејност, искључивање свега што носи решења а што није из нашег света у коме решења безнадежно нема. Европа у којој мисле Анри-Леви и Гартон Еш јесте Европа без идеје, јесте Европа коју ниједан и-под ни супервоз неће спречити да склизне у варварство.

А по томе Србија је одавно Европа и могу Борис Тадић и Војин Димитријевић, колико год хоће, да се диве циничним евробирократама, могу до кад хоће да верују како тај свет има нека морална начела, могу колико им воља да у та непостојећа морална начела утерују Србију, могу чак и да ућуткају све оне који на својим маргинама вриште како је цар го - могу они све то, али када се појави српски Андерс Брејвик, његово средње слово биће по једном од ове двојице. Тек тог тренутка Слоба ће бити потпуно невин, тог тренутка када ће одбрана српских права заиста остати само поремећенима.