TTIP

Znate li šta je to TTIP?
Ne znate.
A znate li da je zbog tog TTIP preko 200.000 Nemaca protestovalo
nedavno u Berlinu?
Ne znate ni to.
A zašto se to krije?
Zašto Tajni servis tajkunske Srbije to nije objavio?
Ni to ne znate.

Evo objašnjenja.
Skraćenog, bez uvijanja.
Svi da razumeju.

TTIP je – Transatlantsko Trgovinsko i Investiciono Partnerstvo.
Nameće ga američka Imperija u rastrojstvu porobljenoj Evropi.
Evropski političari i bankari su već prihvatili odredbe TTIP-a.
Nema referenduma.
Nema izjašnjavanja u parlamentu
Evropa je kapitulirala pred interesima multinacionalnih kompanija.

Šta je suština TTIP-a?

Uvođenjem TTIP-a multinacionalne kompanije pokoravaju evropske države.
Odnosno, interesi multinacionalnih kompanija su iznad interesa
suverenih država.
Suvere države odražavaju interese naroda koji živi u tim državama.
Multinacionalne kompanije svoje interese stavljaju iznad interesa
naroda u suverenim državam.
Demokratija se tako ukida.
To što narodi odlučuju ništa ne znači, jer interes multinacionalnih
kompanija je jači od interesa naroda.

Evo primera.
Posle katastrofe u Fukojami, nemačka javnost je uspela da se izbori da
Bundenstag donese zakon o zabrani dalje izgradnje nuklearnih centrala.
Multinacionalna kompanija iz Švedske, koja ima svoje interese u
izgradnji nuklernih centrala u Nemačkoj, podnela je tužbu i traži
odštetu od milijardu evra.
Koju mora da plate poreski obveznici Nemačke.
Građani koji su glasali da se donese zakon koji je naneo štetu
multinacionalnoj kompaniji.

Šta to dalje znači?

U svim oblastima gde multinacionalne kompanije imaju svoje interese
suverene države ne smeju da ih ometaju u ostvarivanju tih interesa.
Tako se urušava suverenost država, što je večiti san Familije.
Suverenost država nestaje i zamenju se suverenošću multinacionalnih kompanija.
Koje su u vlasništvu Familije.
Bord direktora je Veliki Brat.
Koji operativno upravlja interesima Familije.

To se reguliše putem ISDS – Investitor-State Dispute Settlemens.
Suverene države više ne postoje, samo interesi multinacionalnih kompanija.

U Americi je 70 odsto ishrane je GMO.
Zato su tako debeli.
Multinacionalne kompanije kontrolišu proizvodnju GMO hrane u SAD.
Primenom TTIP-a  američke multinacionalne kompanije će nametnuti GMO
svima nama u Evropi.
Interes tih multinacionalnih kompanija je da povećaju tržište i svoj profit.
Suverene države Evrope moraju da dozvole američkim multinacionalnim
kompanijama da ostvare taj interes.
Ukoliko ne otvore tržište za GMO, moraće da plaćaju ogromne kazne
multinacionalnim kompanijama, jer one, donošenjem zabrane o upotrebi
GMO hrane, nanose štete multinacionalnim kompanijama, jer nisu
ostvarili očekivanu dobit.

Kakav apsurd?!?
Kakvo poniženje?!?
Kakav krah evropske civilizacije?!?

Ali, TTIP se ne odnosi samo na GMO.
On mora da se primeni na sve u državi.
Javne službe se privatizuju i preuzimaju ih multinacionalne kompanije.
Voda više ne pripada čovečanstvu, nego multinacionalnim kompanijama.
Banke dobijaju odrešene ruke i sve im je dozvoljeno.
Kraj je privatnosti na internetu.
Veliki Brat mora sve da kontroliše.
Politika zavisi od multinacionalnih kompanija, jer političari u svojim
izbornim kampanjama dobijaju novac multinacionalnih kompanija.
Zakon u Americi to dozvoljava.
Tako se zatvara krug zla.

Kako prekinuti taj krug zla?

Pobunom!
Ne pristajanjem!
Buđenjem!

Pišem da vas  probudim.
Uznemirim.
Pišem da vas pokrenem.
Ohrabrim.
Nismo sami.
Samo smo nepovezani.
Mi smo većina.
Koja se predala tiraniji ološa.

Ne pristajemo!

Politički ološ u Srbiji je ekspozitura Velikog Brata.
Spasiti se možemo ako svako u svojoj državi pobedi tiranina.
Rušenje tiranije je naša istorijska obaveza.
Borba protiv multinacionalnih kompanija je sa životom našim skopčana.

Evropa – Evropljanima!
NE – EU!
Demokratija- građanima!
Sloboda narodu!

Beograd, 08.11.2015

http://www.dragas.biz/ttip/

Dve vesti iz nauku.

Quantum Computers One Step Closer After Australian Breakthrough


Robotic skeleton

Retko iritantan lik (verovatno u funkciji videa) prica o retko iritantnim frazama (neo)liberala, ateJista, hipstera, politicki korektnih tuki, LGBT biznismena i sl stoke (mada, sve to je redovno upakovano u jedno celo)....prijatno za one koji imaju zeludac:

"Kada o ekonomiji govorimo, ekonomija je neegzaktna nauka, koja umišlja da je egzaktna, ja sam ekonomista, dakle, nije mi teško da to izgovorim. Ekonomija, kada čitate nove ekonomske tekstove, pogotovo poslednjih dvadesetak godina, videćete more nekakvih formula, pazite, pa grčka slova su tu...međutim, kada bi sve to pobacali iz tih radova, ništa se ne bi promenilo, jer to je jednostavno služilo i služi da zaseni prostotu.

Od 1969. godine, uvedena je Nobelova nagrada za ekonomiju, kome je to palo na pamet, zaista ne znam, potpuno luda ideja da dodeljujete Nobelovu nagradu za tako jednu neegzaktnu disciplinu. U tom periodu je podeljeno 76 Nobelovih nagrada. Posle ogromnog broja godina, mi smo danas u situaciji da imamo jednu ogromnu krizu, koja neprekidno traje i niko od tih nobelovaca nije u stanju da vam predloži šta treba da radite? U međuvremenu, oni su se bavili svim i svačim, ponajviše psihologijom. Imate ogroman broj Nobelovih nagrada, koje kada malo pogledate, videćete zapravo da su vezane za nekakve psihološke analize, za nekakve racionalne izbore. Prilično sam siguran da kada bi sve te radove stavili u neku kasu i zaključali ih i kada se na njih ne bi vraćali, ništa se zapravo relevantno ne bi dogodilo, ne bi ni primetili da toga nema.

Situacija je tako eskalirala, da su pametni studenti, govorim o studentima na elitnim univerzitetima, počeli da reaguju na tu situaciju. Čuveni Gregori Mekju, čiji je udžbenik preveden u Srbiji i koristi se na ekonomskom fakultetu u Beogradu, je doživeo da mu studenti napuste predavanja, da mu kažu da to što on predaje nema veze sa životom kako ga oni vide, nema veze sa onim što oni vide u okruženju  i da je došlo do potpune disocijacije između stavarnosti i onoga što u knjigama piše.. Zapravo najveći broj ekonomista su branioci doktrine i da bi doktrina opstala svet može da se ruši."

Nebojša Katić, magistar ekonomije
.............................................................

Kada sam ja o ovome pisao, davnih dana : ) Čuvanje mediokriteta, neznalica i ljudi vrlo upitnih sposobnosti u institucijama kao što su obrazovne, osećamo i tek ćemo osećati. To nisu osobe koje su nužno glupe, već, jednostavno ne talasaju, oportunosti, prilagođavaju se, a tu napretka nema, a sistema takve osobe voli. Nije to problem Srbije i ovih prostora, tako je manje-više svuda jer je u kapitalizmu sve postalo biznis, svakako i nauka i obrazovanje, pa da bi se poredak sačuvao, morate imati gomilu medioktireta, koji se podržavaju i školuju da bauljaju u granicama dopuštenog.

 

Десни центар-крајњи идеолошки домет српске опозиције



Пише: Милан Миленковић

Србија је, колико ја знам, једина земља у Европи која нема антикапиталистичку странку, иако је очигледно да је капитализам, са профитом, као централним својим покретачем, творац Новог светског поретка и модерног империјализма.

Наша се опозиција, поглавито она која себе сасвим неоправдано зове патриотском, у идеолошкој равни опредељује за капитализам, који разара, то је већ и будалама јасно, нације и националне државе, те с тога не да нема право да себе назива патриотском, већ би јој више стајао придев: антипатриотска.

То што се неко сакрива иза икона, или иза облака тамјана, није доказ патриотизма већ, ако би се читава та представа и узела заозбиљно, само вере.

У том новоправославном, протестантском схватању православља, крије се додатна опасност: православље, схваћено као универзалистичка религија, ослобођено традиције и обичаја, који су му давали национални печат, значи додатно слабљење нације и, такво какво се проповеда у српској десници, одлично иде на руку Новом светском поретку, који никако не жели да види националну религију.

Уосталом, у вредносном погледу, никако није јасно како би неко ко је хришћанин и још православац, могао да буде промотер капитализма?

Наивне и мистичне представе Николаја Велимировића и Димитрија Љотића о српском капиталистичком Дизниленду биле су неоствариве још за њиховог живота, а данас су еонима далеко од живота и епохе. Своју слику сећања на предграђанску Србију, ова двојица су претворила у слику будућности, а плиткомислећи и надобудни српски десничари су похитали да ту слику узму као свој идеолошки програм и то мање зато што су озбиљно размислили о томе, а више зато што су неспособни да формулишу иоле сувислу сопствену идеологију.

У време кад је капитализам достигао светске размере, кад се појављује о облику конгломерата и мултинационалних компанија, наши десничари су се сетили да би било дивно да се створи друштво у коме би мали српски домаћин и мали предузетник победили, у тржишној утакмици, Кока Колу и Монсанто.

Повољан моменат, за ову квазипатриотску опозицију, јесте да су и њене присталице мање-више слабо образоване, ненавикнуте да мисле дубље и склоне да се поводе за осећањима, а да знање и логику оставе по страни.

Према томе, у Србији постоји само десничарска, прокапиталистичка власт, и иста таква опозиција.

Пошто власт сваку радикалну десницу квалификује као фашистичку и екстремистичку, у недостатку тестостерона, опозициони политичари се, да не би потпали под удар власти, сврставају у десни центар, односно у умерену десницу. Процес нагуравања у десни центар ће нужно довести до тога, а слободно ме пљуните ако тако не буде, да ће капиталистичка опозиција, уколико има амбицију да једног дана влада, морати да закуца на врата већих капиталиста, по страним амбасадама, и да тамо потражи подршку.

Сви, буквално сви, који су били десна опозиција у Србији од 1991. до данас, а који су се власти дочепали, прошли су кроз филтер западних амбасада, а тако ће бити и убудуће. За десницу другог пута нема.

Плитко, догматско православље, ослобођено предачке метафизике, затим бескрајно плитка и упрошћена идеологија и, на концу, капитализам као жељени продукциони однос, ствараће само нове вучиће и николиће.

Томе треба додати и то да српски народ пет пара не даје за те плиткоправославне и плиткоидеолошке поставке и да би, да је економска ситуација боља, ове, назовипатриотске организације, нестале са политичке мапе. Оне опстају не зато што су добре, паметне, или бар вредне неке дилеме, већ зато што је власт екстремно рђава, па се народ доводи у ситуацију да бира између тигања и ватре.

Опозиција у Србији, дакле, данас добија само проценте очаја српског народа, а не проценте које је заслужила концептом, или политичком праксом. Када би реална плата у Србији била 5-600 ера, опозиција би нестала као снег у априлу, јер нема унутрашњи потенцијал, већ критично зависи од тога колико је власт килава.

Додатни камен око врата псеудопатриотске опозиције је што су “другосрбијанци”, ма шта о њима ми мислили, далеко писменији, образованији и савременији од ових што србују. Ко није читао саопштења “патриота”, ко није слушао њихове религиозне бутаде и ко није уживао у чарима плитке идеологије, не зна шта су муке.

У поштеном политичком обрачуну, без уплитања Запада и његових комбинација, наши самозвани патриоти немају шансу против другосрбијанаца. Псеудопатриоти нису успели да, макар функционално, скоројевићском бирачком телу, наметну себе као авангарду, као модерну Србију, као нешто савремено, већ су затрпали нацију лошом одећом, завичајним нагласцима и лажним традиционализмом, тако да чак ни у маркетиншком погледу нису успели да се издигну изнад паланачког миљеа.

Традиционална Србија, таква каква је, конзервативна и наоко тупа, одбија псеудопатриоте као излишне реформаторе вере и друштва, а модерна, урбана Србија их одбија као провинцијалне. Остаје им да се диве сами себи, и да колекционирају дивљење невеликог броја присталица, који су конвертити, као и они сами. Горко сазнање да што су дуже у јавном простору, што више држе своје бутаде, то мање гласова добијају, отераће их у западне амбасаде и код Вучића, да тамо нађу пут до власти.

Оно што, међутим, остаје у позадини, као воденички точак око врата српског народа, је то што од промене основног продукционог односа нема ништа. Ко год да победи, ко год да власт узме, уживаћемо у чарима капитализма, при чему ће, што је очигледно свакоме ко мало мозга у глави има, међународни капитал доминирати над домаћим.

Све ће се променити и све ће остати исто. Рачун капиталистичке опозиције је сасвим лишен квалитета, већ се заснива на самом броју: ми, плус они, плус синдикат перача прозора, плус истакнути (међу својим познаницима) интелектуалци, плус икс на квадрат, плус Планкова константа, плус Црвенкапа, једнако цензус. Од та посла, за Србију нема ништа.

И даље ћемо, дакле, морати да слушамо кукњаву српске опозиције да нема приступ медијима, читаћемо немушта саопштења, у која је, као камен темељац, уграђено “шта-ће-неко-рећи-ако-ми-кажемо-ово” (што је прекоплотовска, паланачка философија политике) и мораћемо да трпимо политичко учење по коме су стрпљење и чекање срж политичког делања, а не последица немања идеја и храбрости, што је много ближе истини.

http://roninmagazin.com/?p=9133

mi nemamo kapitalizam sa malim mesanjem drzave u ekonomiju, jasnim i utvrdjenim pravilima igre i jakim pravosudnim sistemom. necemo videti cari toga. zato i nemamo antikapitalisticku opoziciju, jer nemamo ni kapitalizam

Mi imamo kapitalizam u krajnjoj fazi, kao i uostalom citav svet. Ti ne razumes da ne upravlja drzava kapitalom, vec kapital drzavom. Pa pojedinci/privatnici na zapadu su toliko "teski" da mogu da kupe 5 drzava reda velicine Srbije.

Ako sam ja kapitalista, ja mogu da lobiram da pisem zkaone koji meni idu na ruku...pa to se vec desava i kod nas i u svetu.

Svako ko brani kapitalizam ide nasuprot prirodi. Ne mzoe se kapitalizam humanizovati.

ja samo kazem da mi imamo politicki sistem koji zapravo nije prilagodjen kapitalizmu. kod nas ne koriste kapitalisti drzavu za svoje ciljeve, nego je nase tzv kapitaliste drzava stvorila jer su i sami bili politicar i stekli svoje bogatstvo u zadnjih 30 godina dok su bili na vlasti ili dok su bili u sprezi sa ljudima na vlasti.
kapitalisti u pravim kapitalistickim zemljama koje imaju visevekovne tradicije trzisne privrede efikasne vlasti i funkcionalnog sudstva cesto isteruju svoje vrlo suptilno. ovde to kao sivonje rade skorojevici, ljudi koji tek sto su zavrsili sa poslednjom turom pljackanja i traze da li je jos sta ostalo od drzavne i drustvene imovine. nije dobro u SAD ali nije ni bas mnogo lose kako moze da bude. ovde je naprotiv ocajno. nema poredjenja sa funkcionalnim zemljama i funkcionalnim kapitalizmima.
i sacekaj sa izjavama kao sto je: poslednji stadijum kapitalizma. previse je to zilava zivotinja