genocid je izvršen kasnije, devedesetih, tako da možeš da se raduješ svakog 11 jula 

значи...срби нису извршили геноцид над немцима    добро је...ипак постоји народ кога срби нису истребили

Двери - квазипатриотски покрет

Подржавање Преговора са Приштином

„Двери – покрет за живот Србије“ у свом ступању на политичку сцену Србије, покушавају себе да представе као родољубе и патриоте, као нове снаге које могу да извуку Србију из колапса, и сл.
Не улазећу у било какву озбиљнију анализу њихових програма, наступа, рада, итд, неопходно је да се као Епархија рашко-призренска у егзилу осврнемо на недавно (7. марта 2011) од њих објављен документ „Смернице Двери за утврђивање државне платформе за будуће преговоре делегације Србије са представницима Приштине“
(http://projekt11.stagingserver2.de/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/novosti/saopstenja/platforma-za-pregovore.php).

Већ сам документ Смерница довољан је да, и онима који су до сада имали било какву дилему у погледу њиховог „патриотизма“, „родољубља“ итд, предочи и разоткрије прави карактер и природу њиховог деловања.

Никаквог ту патриотизма ни добробити Србији и Србима не може бити од Двери, јасно је и из деловања какво се оцртава спрам питања Косова и Метохије. Узалуд су крупне, али испразне, речи на ту тему, када се на делу пристаје и саглашава са политиком која значи - одрицање од Косова и Метохије, и у коначном следу признање као одвојеног ентитета, тј. квази државе.

Већ из саме ове чињенице може се јасније наслућивати ко је тај ко финансира деловање Двери као политичке странке/покрета, питање које је често, и оправдано, постављано у јавности последњих дана и недеља. Да ли је то онај ко је осмислио нове „преговоре Београда и Приштине“, ко врши притисак да се они одрже, и ко жели да убеди Србе да је то прави приступ решавању питања Косова и Метохије?

Али, како може држава преговарати са делом своје територије, тј. националне мањине, на такав начин? И при томе, преговори се воде у трећој држави! Ако се и разговара са представницима мањина, то се ради у својој држави, а не у туђој. Већ та чињеница даје јасан карактер наведеним преговорима и указује какав став имају они који у преговорима учествују и који их подржавају – Косово и Метохија нису део Србије!

Дијалог Београда и Приштине, који је већ започео и који Двери свесрдно подржавају, представља само још један корак у процесу признавања независности. Србија на овај начин заправо разговара са Косовом као са равноправним партнером, тј. као са независном државом. Дијалог се води на основу Резолуције усаглашене са ЕУ, у којој се не помиње ни Резолуција 1244, ни статус Косова, нити је предвиђено учешће Срба са Косова и Метохије у делегацији Београда.

Ко је тај ко може дати мандат било коме, па биле то и „Двери - покрет за живот Србије“(sic), да одвоји 15% територије државе Србије, и преда је бунтовницима, побуњеницима, људима који су толике злочине чинили над Србима, не само последњих 10 година, не само последњих деценија, него кроз читав 20. век, па и у претходним вековима? И све то углавном некажњено! Када ће се поставити питање тих злочина, и њиховог поравнања?

Знамо како је прошао Епископ Артемије када је покренуо тужбу пред Међународним судом због злочина, учињених само у времену након доласка Нато снага на Косово и Метохију, и само над имовином Епархије рашко-призренске. Где су остали небројени и немерљиви злочини у том периоду? Одмах се Синод покренуо, и Косовски Одбор, под притиском и на захтев западних сила, и приморао Епископа Артемија да повуче тужбу. Све то под паролама – „Косово је свеукупно питање Цркве и народа“ и „Косово није само Артемијево“ (знају се добро творци ових парола). Ти злочини се, јасно је, и на том ставу је види се и Синод, не смеју и не могу процесуирати на Суду!

Такође је познато да су Двери већ годинама  под јаким утицајем, и у блиским везама са истим тим групама Синодалаца. То је било толико јасно и очито у досадашњем њиховом деловању.

Деловање поменутих Синодалаца је јасно и познато, како по питању Косова и Метохије, тако и по другим питањима. Деловање Двери је такође видљиво. Треба ли великим напором тражити корелацију?

Да се осврнемо овде укратко и на „Смернице…“.

Осим што текст „Смерница…“ врви од израза „треба“ и „мора“ (о, добро знамо на кога нас подсећају овакве политичке поруке), и што је препун испразних политичких флоскула, без суштинског патриотизма и родољубља, карактеристично је запазити:

- Незаобилазно величање „међународне заједнице“! Ко је међународна заједница? Вашингтон и Брисел. Нађен је некакав разлог због кога ће се плести венци међународној заједници, а да се о њеној одговорности за све оно што се Србима десило у последњих 10 година, за све злочине над њима, па и за само безаконо проглашење независности, које је иста та „међународна заједница“ и омогућила и здушно подржала, не каже ни речи! („међународна заједница је својом деценијском политиком у региону успоставила овај принцип као потпуно легитиман и на тај начин много пута до сада утицала на унутрашње прилике у разним земљама региона“)

- „...Лица осумњичена за организовани криминал, ратни злочин и злочине против човечности препрека су успостављању поверења и добре атмосфере неопходних за успех преговора“ – о каквом поверењу према Тачију и његовој власти говоре г-да из Двери?

- „...Србија искаже пуну спремност за учествовањем у заједничким пројектима од обостраног интереса са представницима привремених косовских институција“– о каквим „привременим институцијама“ говоре „дечаци“ из Двери? Коме они то бацају прашину у очи говорећи о некаквим „привременим институцијама“; српском народу? Зашто се на овај начин легитимишу безаконе шиптарске институције, које држава Србија никада није признала? Па вероватно зато да би се са њима затим могло сести за сто и разговарати. Њих још једино режим у Београду, и Двери, називају „привременим косовским институцијама“. Нити се оне саме тако називају, нити их вољена „међународна заједница“ тако назива и третира. То је флоскула која потребна за српско јавно мњење, да би лакше прогутало „горку косовску пилулу“.

- „Један од приоритета за српску страну у предстојећим преговорима мора представљати отварање питања имовинског удела Републике Србије у јавним предузећима на Косову и Метохији, у чије оснивање и развој је улагано деценијама“ – овако смо се раздруживали и са Хрватском, Словенијом… Очигледно је да се ради о два одвојена ентитета, при чему је Србија у неповољнијем, подређеном положају…

- за „момке“ из Двери не постоји питање српске духовне и културне баштине, што чак и Тадићев режим повремено помиње.

Они виде питање јавних предузећа „у чије је оснивање и развој улагано деценијама…“, али питање баштине не виде. Колико дуго је, међутим, у баштину улагано? Деценијама, вековима, поколењима…? И шта је улагано – крв, зној, молитве, уздаси, подвизи… или само новац? Када су настала јавна предузећа, а када су настали српски манастири, српске светиње на Косову и Метохији? За „момке“ из Двери, очигледно, важнији је „аеродром у Приштини“ и „поштанска инфраструктура“, него вековна српска духовна и културна баштина!

- итд. Дегутантно је и читати поменуте „Смернице…“

Чути их, након овога, како поносно изговарају свој слоган - „Србија пре свега“ - звучи скоро увредљиво. Уосталом, довољно је погледати неки од видео записа са њихових наступа, током којих промовишу и телале свој политички ангажман, и схватити њихову убедљивост, озбиљност, веродостојност... На тим наступима о Косову и Метохији се готово и не говори. Зашто? А и шта би, уосталом, рекли?

Али зато о мноштву других тема током тих наступа не штеде се речи; рецимо о јабукама (један од њихових лидера готово 5 минута говори о јабукама - зашто Србија увози јабуке, па могла би да их произведе у довољној количини, па увозне јабуке су прскане, па ми имамо здраве, итд). Ах, да не заборавимо, један од лидера је током 15-минутног говора изрекао реченицу која би могла алудирати на Косово и Метохију - „не би било страшно што нам узимају делове територије, да је иза свега тога остала једна озбиљна политика која свој народ упознаје са животом“. 

И на крају, пар речи о „Предлогу новог народног договора“ (http://projekt11.stagingserver2.de/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/o-pokretu/programska-nacela/ceo-dogovor.php)

Поред начелног запажања да је „Предлог новог народног договора“ препун испразних, громопуцатељних фраза и празних обећања, треба приметити да у једном таквом тексту, који претендује да буде свеобухватан, и да понуди пут опоравка Србије и враћања себи, у једном тексту од 4.000 речи, није се нашло место нити прилика да се помене место и улога Цркве у животу Срба и Србије.

Тачно је да се у једној краткој реченици, од свега неколико речи, помиње Светосавље, говорећи да је Светосавље „историјско искуство српског народа“. И то је све. Али се реч Црква не помиње ни једном!

Више је места посвећено спорту и његовом значају у обнови Српства и Србије, него Цркви. Колико дуго Црква живи у српском народу, и српски народ у њој? Колики је њен допринос његовом историјском трајању и заоставштини претходних поколења? Колики значај у формирању српске националне и хришћанске свести и обликовању идентитета? …

А колика је улога и историјско трајање спорта? Међутим, „дечаци“ из Двери победоносно изјављују да „у још већој афирмацији спорта видимо и преко потребну револуцију читавог националног карактера у изнова победнички“!

Докле би нас одвели „момци“ из Двери уколико би добили власт? Или би се и за њих могло рећи – бежите од њих, као што се бежи од змије?

Уредништво

http://www.eparhija-prizren.org/sr/saopstenja/2011/258-dveri-kvazipatriotski-pokret.html

егзил

прогонство...изгнанство... прави моји срБи

----------------------------------------

ДР АЛЕКСАНДАР ЛИПКОВСКИ:
 ЦИЉ ПРОСВЕТНИХ РЕФОРМИ ЈЕ УНИШТАВАЊЕ НАЦИОНАЛНО СВЕСНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Свуда се намећу бескрупулозни млади људи без довољно знања и искуства, али са великом жељом да се лично промовишу кроз власт и новац

У сусрет стручном округлом столу о просвети, који ће се одржати 21. маја на Машинском факултету у Београду, доносимо разговор са проф. др Александром Липковским. Рођен је 1955. у Цариграду. Студирао математику у Москви и Београду, где је и завршио Природно-математички факултет 1975. До 1978. радио на Ваздухопловно-техничком институту ЈНА, од 1979. до данас на Математичком факултету Универзитета у Београду, где је магистрирао (1978), докторирао (1986) и прошао сва звања од асистента приправника (1979) до редовног професора (2004). Објавио више научних и стручних радова и књига, боравио на специјализацијама у Немачкој и Русији. Био је продекан (2001-2002) и декан (2002-2004) тог факултета, проректор Универзитета у Београду (2004-2006), помоћник министра просвете за високо образовање (2007-2008) и члан Националног просветног савета (2005-2009). Говори руски, енглески и немачки. Ожењен је и има две ћерке.

ДВЕРИ: Поштовани професоре, по Вашем мишљењу у каквом се стању данас налази српска просвета после 10 година тзв. реформи?
- Слободно се може рећи да је просвета у Србији данас у катастрофалном стању, много горем него што је то била пре двадесет година, крајем осамдесетих година прошлог века. И док су проблеми просвете у деведесетим били везани за сецесију отпадничких република СФРЈ и тако изазван грађански рат, као и за варварске санкције и изолацију наметнуту од стране „просвећених“ нација, много тежи проблеми настали су у првој деценији двадесет првог века.

Они су директна последица неразумних реформи просвете наметнутих из Западне Европе. Главни циљ тих реформи је уништавање национално свесне интелигенције и деградација укупног интелектуалног нивоа просечног грађанина, претвореног у послушног конзумента који не поставља питања нити има жељу за тиме, већ своје мишљење и ставове гради на основу утицаја медија.

ДВЕРИ: Реформа просвете после 5. октобра била је политичка реформа у правцу образовања за Ново доба. О чему се ту заправо ради?
- На први поглед, увоз реформе просвете долази из више центара Запада, али у ствари потиче из мондијалистичког круга чији је извршилац за Источну Европу Џорџ Сорос. Добро сте формулисали: образовање за Ново доба. При томе се народној већини ново доба представља као доба благостања, али данас и последњем сиромаху постаје јасно да је то благостање замишљено за 5% владара света који, свако у својој држави, управља са преосталих 95% становништва рафинираним методама које укључују контролу јавних медија и образовања.

Ове су методе развијене у Сједињеним Америчким Државама у доба хладног рата у другој половини двадесетог века, уз обилато коришћење научних средстава, пре свега психологије. У реформи образовања важну улогу игра и финансијски аргумент: трошкови општег образовања се у што је могуће већој мери преваљују на леђа грађана, да би се држава ослободила „сувишних“ трошкова, а у ствари лишила основне контролне полуге свог будућег опстанка и развоја: квалитетног образовања својих грађана.

У том правцу су усмерени сви појединачни аспекти најновијих реформи: инклузија са индивидуализованим програмима рада, потенцирање ученичких права уз обесправљивање наставника као васпитача, немогућност коришћења педагошких казнених мера и многи други. При томе се избегавају прави реформски захвати који би донели побољшање, као што је укидање сменске наставе (Србија је једина земља Европе у којој се настава изводи у више смена).

ДВЕРИ: Тинде Ковач Церовић, перјаница реформе Гаше Кнежевића, и у садашњем министарству већ три године изнова реформише наше школство, док се гласови стручне јавности не слушају?
- Нисам случајно поменуо психологију. Један део професионално неуспешних психолога је у реформи школства финансираној споља видео значајан извор прихода и здушно прионуо на посао. Предводник тог ешалона је поменута госпођа. Њено учешће у Цветковићевој влади био је услов Демократске странке у коалицији са СПС-ом коме је формално припало Министарство просвете (и науке после реконструкције). Пре него што је постала државни секретар, била је специјални саветник Божидара Ђелића (погрешно ословљаваног са „магистар“, јер је завршио „мастер“ студије које су у ствари изједначене са нашом старом дипломом) за питања просвете. Иако номинално није имала право потписа, државни секретар Тинде Ковач-Церовић је формирала „министарство“ у министарству и у потпуности управља реформом основних и средњих школа.

У два наврата њене владавине по хитном поступку је доношен и мењан Закон о основама система образовања и васпитања, једном у време министра Гаше Кнежевића, други пут у актуелном мандату министра Жарка Обрадовића. Оба пута је примењена иста матрица: регулаторни просветни механизми су истргнути из руку стручњака и просветних радника и пребачени у политички подобне савете које именују министри. При томе се привид утицаја стручњака остварује преко њиховог појединачног (али не и институционалног) учешћа у процесима одлучивања, а да у ствари немају никакву шансу да промене политички наметнуту одлуку.

Последња скандалозна промена је реформа средњих стручних школа која ће од некада квалитетних и поштованих стручних школа, поготово техничких, које су школовале кадар који је градио и изградио привреду бивше Југославије, направити школе за полуписмене раднике и мајсторе у непосредној производњи западноевропских земаља. Тамо, наиме, нико више неће у раднике. Ето, тако изгледа реформисано „школовање за Европу“ и за Ново доба као неоробовласнички друштвени систем...

ДВЕРИ: Како оцењујете Болоњски процес и све учесталије гласове из Европе да бројни универзитети одустају од ове реформе високог образовања, посебно када знамо да најзначајнији европски универзитети никада нису ни прихватили Болоњу?
- Пре неколико дана сам имао занимљив сусрет са деканом једног техничког факултета из Штутгарта. Онако узгред, питао сам га шта мисли о Болоњском процесу. Ужаснуто ме је погледао: „Болоња, то је катастрофа!“ и испричао да група девет најјачих техничких универзитета у Немачкој, тзв. ТУ-9, води борбу за враћање старог светски познатог и признатог звања дипломираног инжењера које смо, узгред, и ми својевремено увезли из Немачке.

Шта се у међувремену дешава? Немачки „бечелори“ који су управо завршили студије не могу да нађу посао. Мобилност, главна промовисана карактеристика Болоњског процеса не функционише: немачки „бечелор“ се не признаје у Енглеској за наставак „мастер“ студија. Цела реформа високог образовања у виду Болоњског процеса проистекла је из истих мондијалистичких кругова који теже уништењу европске самосталне интелигенције настале на слободним универзитетима и претварању високог школства у струковне школе.

Ми смо, као и сви други Европљани, под политичким притиском центара моћи, били присиљени да прихватимо Болоњски процес као нешто неизбежно и сада имамо за последицу катастрофално смањење нивоа знања свршених високошколаца. Како је пре пар година пророчки рекао велики руски математичар Владимир Арнољд, резултат ових реформи ће бити да ће „авиони падати, а мостови се рушити“.

ДВЕРИ: Како оцењујете методику наставе и стандарде знања у нашим школама?
- Стање у нашим школама је одраз стања у нашем друштву. Тамо влада недостатак финансирања и недостатак мотивације свих. Ученици нису мотивисани да нешто науче, наставници нису мотивисани да пренесу знање. Образовање све више постаје виртуелно, као виртуелни свет компјутерских игрица. Говори се о некој фантомској применљивости знања, а да се при томе губи из вида да нема примене без основних знања и да се успешно примењивати могу само она знања која имају квалитетну теоријску и интелектуалну подлогу. Добар показатељ је управо објављени пробни тест „мале матуре“ из математике, коме се ђаци радују јер не тражи практично никакав напор ни знање. Тај тест су радили управо они регулаторни механизми које је наша тренутна владарица просвете утврдила изменама закона.

Није на одмет да цитирам два примера из недавне руске историје. Када су бољшевици после револуције практично уништили просвету (обратите пажњу, бољшевичке просветне методе из 1918-24 се не разликују много од садашњих „европејских“ а и терминологија им је иста: и тада и данас управљали су комесари - да ли је то случајно?), испоставило се да совјетска привреда нема довољно квалификованих стручњака. Тада је Стаљин преко ноћи вратио старе гимназије из царског времена и совјетска наука и привреда су кренуле убрзаним темпом напред.

Други пример је сасвим свеж: када су руског (тада) председника Путина питали шта мисли о реформи просвете, рекао је између осталог: „У Русији морамо држати летвицу високо“. Ова спортска метафора описује суштину успешног образовања. Високи стандарди знања морају бити камен темељац квалитетне школе, или како је српски народ већ давно рекао „без муке нема науке“. Данашња школа се расплинула у „образовању за све“, па је ту ушло и спуштање нивоа знања, и инклузија, и избацивање садржаја важних за национално образовање и васпитање и много тога другог.

ДВЕРИ: Може ли школа без васпитања и националног образовања?
- Ово је један од кључних аспеката мондијалистичке реформе школства: укинути васпитање у духу традиционалних моралних и религијских вредности и укинути национално образовање. Сам Дејвид Рокфелер је то изразио следећим речима: „Наднационална сувереност интелектуалне и банкарске елите пожељнија је од било каквог националног самоопредељења и суверенитета практикованог у протеклим вековима“.

Битка за националне и моралне традиције у образовању је последње упориште одбране традиционалног културног концепта појединац-породица-народ, на коме се већ хиљадама година заснива људско друштво. Мондијалисти желе да избаце породицу и народ као детерминанте понашања појединца и да њиме управљају непосредно, користећи сложене психолошке методе убијања свести и затупљивања интелектуалне оштрице.

Образовање у томе има кључну улогу. Дакле, нипошто не смемо дозволити укидање морално-васпитних и националних аспеката школе. Нажалост, тај процес је већ веома далеко одмакао, те се стога морамо још активније њему супротстављати. У томе нећемо бити сами. Велики број паметних људи у Западној Европи, која је у процесу формирања послушне мондијалистичке људске јединке даље одмакла од нас, свестан је опасности и активно се томе супротставља. Морамо тражити савезнике и изван Србије, како на Западу тако и на Истоку.

ДВЕРИ: Како оцењујете предлог Новог народног договора Двери-Покрета за живот Србије у коме је, између осталог, истакнута потреба за новом националном стратегијом образовања на свим нивоима и разматрањем могућности бесплатног студирања?
- Апсолутно подржавам цео предлог и посебно питање нове националне стратегије образовања. Веома је важно да о овако значајним питањима у јавној дискусији одлучују одговарајуће стручни људи, људи који иза себе имају дуги низ година стручног искуства, велико знање и професионални углед. Недавно сам чуо мисао немачког философа Ханса-Георга Гадамера да је савремено друштво једино у историји људских друштава у коме је срамота бити стар.

У томе лежи и један од великих проблема данашњег друштва, чији је мото „хоћу све и хоћу то одмах“. Данас није важно колико знаш већ колико имаш и колико брзо си то стекао. Свуда се намећу бескрупулозни млади људи без довољно знања и искуства, али са великом жељом да се лично промовишу кроз власт и новац. При томе њима из позадине невидљиво управљају прави владари који о сваком појединачно имају одређена компромитујућа сазнања. Ово нажалост није слика из Орвеловог дела, већ стварност.

Што се тиче бесплатног студирања, увек сам сматрао да свако образовање, па и високо, мора бити бесплатно. То подразумева да држава адекватно финансира свој просветни сектор. У нашој држави је то, нажалост, веома неодговарајуће. Са око 3% бруто националног дохотка издвојеног за просвету, Србија је више него двоструко испод просека Западне Европе (да не говоримо о апсолутном износу тог дохотка...). Није на одмет поменути ситуацију у Јапану после Другог светског рата. Када је Јапану било забрањено да улаже средства у војску, он је уложио у просвету и науку – око 20% бруто националног дохотка у вишегодишњем периоду – и то је резултирало огромним и брзим привредним развојем послератног Јапана. Наши политичари нажалост немају на уму развој Србије, већ обезбеђење својих фотеља.


Опрема текста и питања: Информативна служба Двери

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/dr-aleksandar-lipkovski.php

Бошко Обрадовић
Нова политика Двери као покрета уноси преокрет и освежење у српску политику.
Београд, 05.07.2011

 Овог уторка доносимо трећи део политичких белешки Бошка Обрадовића, члана Управног одбора Двери, насталих поводом првих 100 дана нашег политичког покрета, на тему нове српске политике коју Двери заступају, а која свакако представља преокрет и освежење на домаћој политичкој сцени.


Двери нове српске политике, трећи део:
Шта нисмо и нећемо, а шта јесмо и хоћемо?


Од свих професија у Србији данас најгоре свој посао раде политичари. Све друге професије у Србији одговорније су и стручније, а она од које нам највише зависи живот најнеспособнија је, најпокваренија и највише склона корупцији. Зато су нам потребна три коперниканска обрта у српској политици: унутрашњој, спољној и идентитетској.

Потребан нам је најпре коперникански обрт у схватању политике у Србији: да политиком морају да се баве најбољи и да је то њихова обавеза. Зато није питање да ли ми бирамо добро, већ да ли су се пријавили најбољи, и како да дођемо до тога да се најбољи пријаве, што све говори о хитној потреби реновирања комплетног изборног законодавства. Поверење и одговорност мора бити предата грађанима.

Грађани морају да се врате у политику и преузму свој део политичке одговорности. Не да се политичари између себе договарају, већ да се договоримо са народом, да много чешће питамо народ за мишљење, да много чешће организујемо референдум по кључним друштвеним и државним питањима, да допунимо демократски процес народним и стручним иницијативама из земље и расејања, и, што је најважније – преиспитамо читав страначко-паразитски систем, а посебно улогу тајкунског и страног капитала као и медијских манипулација у изборном процесу. 

Потребна нам је и коперниканска промена геополитичке оријентације. Ми нисмо евроунијати. Ми смо критички оријентисани према уласку Србије у ЕУ. Припадамо великој породици евроуздржаних политичких опција које почињу да превладавају широм Европе. Никада нисмо били и нећемо да будемо еврофанатици и политичке самоубице које улазе у ЕУ по сваку националну цену.

Недопустиво је да као народ постанемо последњи верници пропале евроунијатске идеологије, као што смо били последњи верници југословенства и комунизма. У ЕУ више немају поверење ни саме чланице ЕУ, већ се све земље Европе окрећу својој националној држави, привреди, култури, идентитету у целини.
Јасно и гласно јавно говоримо годинама уназад да и ЕУ и НАТО имају алтернативу у билатералној сарадњи са свим земљама Европе и стратешкој сарадњи са земљама БРИК-а, посебно Русијом.

Ми смо проруски и проевропски покрет, блиска нам је деголистичка политичка платформа о Европи нација, а будућност Србије видимо у медитеранском, свесловенском и евроазијском политичком контексту. Евроазијска унија је будућност, а евроатлантска прошлост.

Потребан нам је коперникански преокрет и у односу према сопственом идентитету. Не смемо се више стидети себе, дозвољавати вређање своје нације и државе, допуштати крађу и преименовање српског језика широм Балкана, изручивати своје грађане и припаднике свога народа страним судовима, трпети  понижавања од стране оних који су нас бомбардовали и извршили вишеструки геноцид над нама у прошлом веку, немо посматрати аспирације суседних земаља према нашим територијама...

Потребно нам је да Србију воде они који је воле, који се поносе својим националним идентитетом, који увек и свуда смеју јасно и гласно да кажу ко су.

Ове три суштинске промене потребно је допунити и са привредном реорганизацијом Србије. Уместо страних инвестиција окренути се домаћим инвестицијама, уместо страних банака домаћим, уместо кредитима штедњи, уместо тајкунима задругама, уместо нераду радној дисциплини, уместо незапослености колективним народним акцијама.

Једном речју, Двери су прве у српској политици које ће изговорити следећих 17 тачака и то је најмање исто толико разлога зашто бисте гласали за Двери:

1.    Све што руши породицу, породичне вредности и породични морал ми ћемо преиспитати и на сваки начин ограничити са државног нивоа. Све што подржава породицу, рађање и борбу против беле куге – ми ћемо подржати са државног нивоа: у медијима, култури, радним односима, социјалној политици...

2.    Ми смо против увоза и дистрибуције генетски модификованог семена и хране и, ако се ми будемо питали, Србија ће имати пољопривреду и храну без ГМО.

3.    Ми смо против даљих уплива државе у приватност грађана, против биометријских система идентификације, централизованих база података и обједињеног, универзалног личног документа у који би ушле наше здравствене, банковне, саобраћајне и друге личне карте. Када дођемо у позицију укинућемо све непотребне камере за надзор над грађанима, личне карте са чипом и централизовану базу биометријских података.

4.    Ми смо против монопола страних банака у Србији и када дођемо на власт додатно ћемо опорезовати све стране банке и финансијске установе у Србији, док ћемо са државног нивоа дати подстицај домаћим банкама.

5.    Ми смо против фалсификовања наше историје и измишљања нове правне, научне, политичке и медијске биографије српског народа и једна од првих државних одлука биће прављење Музеја жртава геноцида над Србима у 20. веку и стављање превенције геноцида у темеље унутрашње и спољне политике Србије.

6.    Ми смо против регионализације Србије и за укидање свих аутономија унутар државе. Између јаке централне власти и јаких локалних самоуправа нису нам потребни посредници и нова, непотребна бирократија.

7.    У Србији не сме бити гладних и незбринутих, и дужност Владе Србије у којој би биле Двери морала би на првом месту бити обезбеђивање прехрамбене безбедности: здраве хране и воде, а затим и збрињавање свих социјално угрожених категорија становништва кроз систем задужбинарских народних кухиња, сиротишта, милосрдних болница и других хуманитарних центара.

8.    Противимо се социјалној несолидарности у здравственој и просветној политици и залажемо се за бесплатне здравствене и стоматолошке услуге за све социјално угрожене категорије становништва које себи не могу да их приуште, као и бесплатно студирање најталентованије деце која не могу да га обезбеде.

9.    Прекинули бисмо свако даље државно субвенционисање за отварање нових радних места страним фирмама и средства преусмерили у пољопривреду и за отварање нових радних места у домаћим фирмама. 

10.    Ми смо против геј парада и када будемо водили државу геј параде ће бити забрањене.

11.    Ми смо против ријалити шоуа и када будемо одлучивали у држави сви ријалити програми биће жестоко опорезовани и преиспитани, а средства на тај начин прикупљена уложена у културно-образовни програм.

12.    Ми смо против систематског избацивања дијаспоре из политичког живота Србије и за електронско гласачко право за дијаспору.

13.    Ми смо против мањинског статуса ћирилице који она има данас у Србији упркос томе што је главно уставно писмо и за доношење Закона о језику и писму којим би се ова област коначно уредила.

14.    Ми смо против физичког одумирања наше нације и болести зависности које су завладале омладином и за трећи, спортски канал на јавном медијском сервису и улагање у физичко здравље нације.

15.    Ми смо против даље метрополизације Србије и ограничили бисмо даље ширење Београда, Новог Сада и Ниша, а у свим урбаним насељима која су настала као дивља градња увели бисмо урбанистички ред и поредак, као и све неопходне инфраструктурне и друге услове за пристојан живот који недостају у метрополама. 

16.    Ми смо против пражњења граничних појасева Србије и увели бисмо посебне подстицаје фирмама и породицама које тамо остају да живе и раде или се насељавају са том намером. Иста политика односила би се и на друге пасивне крајеве и угрожена села Србије.

17.    Ми смо против даљег одлива Срба у емиграцију и за повратак расејаних широм света, уз посебне олакшице за све оне који су спремни да се врате и уложе у Србији.

Овај програм нема ниједна политичка странка у Србији и не сме да га има. Већ ових 17 тачака су довољне да покажу разлику између Двери и постојеће политичке сцене. Двери су покрет трудница, младих брачних парова, вишедетних породица, ратних војних инвалида, породица погинулих за Србију у последњих 20 година, малих и средњих предузетника, радника којима је стало до рада и живота од поштеног рада, патриотске омладине која жели да остане да живи у Србији, незбринутих старачких домаћинстава, сељака и села, унутрашњости и граничних крајева Србије...

Двери су политички покрет свих Срба региона и свих Срба Расејања који подиже значај Матице и води нас ка Српској Унији на Балкану. Двери су покрет српске будућности који проноси главну политичку новост и наду: има смисла живети у Србији, има смисла политички се борити за своју породицу, своје село, свој град, свој посао, своју нацију и државу.

http://standard.rs/vesti/36-politika/7775-boko-obradovi-preokret-u-srpskoj-politici-.html

E sad su poceli da pricaju... Dobro su se setili...

Mogu da oporezuju strane banke, komotno. Banke se povuku i kapital ode negde dalje a ko oce da digne kredit, shipak 

džaba kredit ako ga nemaš čime vratiti 

ma nek crkne raja ko je jebe,bitno da su strane banke tu