Dveri postaju stranka? :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Победимо политичке звери подржавајући Двери

Искрено и мени је било потребно мало времена да се одазовем позиву Дверјана. Учинио сам то упркос свим приговорима породице, пријатеља, колега...

18.08.2012

Кампања. Нова обећања, политичке флоскуле, медијска препуцавања, дивергентни ставови до недавно владајућих и коалиционих партнера. Први изборни круг. Крађа? Опет кампања. Други изборни круг. И...? Све је то иза нас, а шта је ново? Позорница је иста, представа је иста, једино је глумачки састав мало измењен и главна улога сада припада премијеру, а не више бившем председнику. А ми...? Остајемо гледаоци, и даље неми посматрачи представе са уредно плаћеном картом у виду гласачког листића.

Нажалост, неки од нас су можда остали и без карте, али чекамо актуелног председника, новог-старог глумца на српској политичкој позорници, који нам је још у кампањи обећао да ће расветлити догађај око и њему сумњивих изборних дешавања. Према свему до сада виђеном, нових карата тј. поновљених избора за нас грађане неће бити, али као посматрачи уназад свих политичких дешавања и слушаоци многобројних обећања навикли смо да чекамо и будемо стрпљиви. Доћи ће и нови избори, додуше за 4–5 година, али ето нам нове прилике, довољно времена да и сами нешто предузмемо, да се покренемо или бар да само размислимо коме то упућујемо свој глас, коме пружамо поверење да нас заступа и ради у интересу свих грађана Србије.

Зато сам се ево и ја, иако студент коме предстоји још много учења, дохватио пера и хартије и решио да запишем по коју реч. Наиме, и поред медијске цензуре према покрету Двери, сви који пратимо најпосећенији друштвено-политички сајт у Србији www.dverisrpske.com можемо прочитати позив да се и ми прикључимо покрету.

Искрено и мени је било потребно мало времена да се одазовем позиву Дверјана. Учинио сам то упркос свим приговорима породице, пријатеља, колега, где су једни од њих вероватно не познaјући ко су и шта су то Двери говорили: „Мани се тих националиста. Мука ми је од тих што говоре Србија Србима. Где они, њих финансира ДС“...., док су ми се други од њих обраћали, претпостављам исто из непознанице покрета:„Хеј, па ето ти прилике, одувек си волео и пратиш политику, учлани се у ту странку“ Хм! Одлуку сам донео сам, размишљајући својом главом. Дакле, прикључио сам се и то онима који су без прљаве прошлости, људима образованим, спремним на одговорност, људима са озбиљним политичким програмом. Онима који се нису тек тако појавили, већ су своја размишљања, део себе, уграђивали у сваку написану и објављену реч часописа за националну културу и друштвена питања ДВЕРИ СРПСКЕ већ пуних 13 година.

Прикључио сам се, а то можете и ви читаоче, онима који без чекања повољних политичких прилика (ради скупљања гласова и слично) износе ставове о ЛГБТ популацији и њиховој срамној паради, ЕУ, ММФ-у, приступању НАТО пакту итд. Ипак, за све оне који можда још увек нису разумели ко су заиста Двери и шта заправо раде, поновио бих оно што смо више пута и чули од Дверјана, а то је да је реч о политичкој породици, понављам породици, а не странци или партији или чак коалицији. Разлика је велика. Пре свега, сувишно је и причати о томе шта је за свакога од нас породица, о јачини љубави у њој, као и међусобним односима чланова у оквиру ње. Ако ништа друго а оно бар нико од нас неће данас бити у једној породици, а сутра је мењати и бити део других породица. А само погледајмо како данас неки од политичара олако мењају своје странке и коалиције. Данас су у једној, сутра у другој, прекосутра... Да ли смо можда такве представнике желели и таквима гласове упутили? Какав је интерес оних који то чине?

Пошто живимо у времену поремећених вредности просто и не чуди што људи данас прихватају као нормално и без икаквих приговора оно што је и нерационално сматрати нормалним. Овде ипак морам да напоменем да говорим о нашој политици или како то већ малопре назвах српском политичком позорницом. Како год, мој лични став је да грађани Србије генерално гледано (иако нисам склон претераној генерализацији) или из неповерења или пак незаинтересованости нису склони променама или у њима има неког ината по основу којег остају лојални, из мени неразумљивих разлога, појединим странкама и коалицијама. Нико други, већ ми сами, грађани наше земље Србије живи смо сведоци настајања, пропадања, поновног оживљавања, као и периодичног коегзистирања на власти многобројних наших странака, а исто тако и коалиција.

Остаје ми некако недокучено шта то веже одређеног гласача за једну странку или коалицију па просто мора да гласа за њу, када су нас готово све актуелне политичке партије у не тако давној прошлости и саме уводиле у проблеме и опет, изнова добијале наше поверење да нас из тих истих проблема и ваде. Ту не могу а да не поменем нашег, како га малопре назвах, глумца са главном улогом, премијера Ивицу Дачића, чија странка ужива све веће поверење грађана Србије.

Хришћански смо учени да праштамо, али никада не заборављамо оно лоше што нам се догађало. Стога, нико не доводи у питање промену политике коју спроводе садашњи премијер Дачић заједно са коалиционим партнерима ПУПС-ом и ЈС-ом, али стиче се утисак када их слушамо по медијима у претходних неколико дана да и тако промењени као да нису били и они виновници свакојаких, а никако не бајних политичких дешавања у Србији у претходној влади. Сада је та иста коалиција опет у влади и како истичу тежиће решавању новонасталих проблема, а ту је тешко не запитати се шта ће се догодити уколико се створе нови проблеми и да ли ћемо им и 2016. године указати поверење да и даље решавају проблеме? У свему томе или ја нешто не разумем или сам један од оних истомишљеника тачније немих посматрача који се осмелио да проговори.

Ево, баш пре пар дана могли смо чути изјаву господина Дачића како ће његова странка у новој влади полагати историјски испит зрелости, истичући при томе његово бављење политиком од неких 20-ак година. Мислим да ће пре бити да је реч о испиту реторичких способности, који не мора да се полаже, јер је већ положен, а у то нас уверавају многобројни говори и изјаве садашњег нам премијера. Колико смо само пута у току кампање могли чути од господина Ивице да се бори да победи своје главне противкандидате за место председника државе Бориса Тадића и Томислава Николића и сложићемо се у томе нема ништа лоше, али колико је добро изјавити пред новинарима у изборној ноћи након оствареног, за њих повољног, резултата на изборима да ће од наредног дана кренути у кампању како би за 5 година постао председник? Зар нама грађанима није битније од тога ко ће нам бити председник од 2017. године то како ћемо живети или боље рећи преживљавати до тих наредних председничких избора? А, шта рећи за критике премијера Дачића упућене на рачун про-европске оријентисаности бившег председника Тадића као и про-европске и про-америчке оријентисаности садашњег председника Николића и уз све то његово истицање тзв. про-српске оријентисаности.

Извините господине премијеру, али није ми баш јасно каква је то про-српска оријентисаност када у свакој емисији у којој гостујете цитирате актуелног Француског председника Франсоаа Оланда и говорите како ми морамо да се угледамо на Француску, њено државно уређење, привреду итд.? Да је испит реторичких способности положен указују нам и изјаве попут оних да је финансијски сектор за наш народ највећи непријатељ, да ће за грађане Србије нова влада учинити и више него што очекујемо (што можда може бити истина с обзиром да је дискутабилно да ли грађани од оваквих политичара више ишта очекују), као и мандатаров експозе прочитан за скупштинском говорницом из којег се могло чути оно што би готово сваки грађанин Србије којег бисмо упитали могао да каже.

Све ми то личи једино на добре говорне способности које користи премијер не би ли био допадљив нашем наивном народу и тако задобијао њихово поверење. Докле ћемо више безпоговорно прихватати речи и живети само у ишчекивању дела оваквог политичко-глумачког састава старог и више од 20 година?

Још увек ми није јасно зашто господина Дачића правити херојом што је забранио срамну параду ЛГБТ популације најављивану за прошлу годину? Зар то не би требало да буде једна морална одлука утемељена на хришћанском учењу или са политичке стране гледано једна проста одлука министра унутрашњих послова која је заправо обавеза, а не чин за прављење хероја? Како то да ни прозвани херој(сада већ и премијер) нити било ко од политичких партија и коалиција у претходној кампањи није одговорио на захтев покрета Двери да се сви пред народом већ тада изјасне о срамној паради?

Како се то нико од њих не досети да се угледа на братску нам земљу Русију и забрани то срамно парадирање у наредних 100 година као што су то они урадили? Да ли то наш про-српски оријентисан господин премијер само сме на Француску да се угледа, а његова политичка браћа час из ДС-а, час из СНС-а само на Америку и посебно земље ЕУ?

Колико су достојни политичари који чине било прошлу било садашњу владу да нас и даље позивају на штедњу указјући на и даље постојање светске економске кризе, када сви они заједно једино штеде на моралу и не помишљају да се повуку са политичке позорнице, као да иста без њих више неће постојати. Зашто ми да штедимо, када се новац из буџета Републике Србије који ми пунимо, а којим они управљају одлива на срамне манифестације ЛГБТ популације, на исплату дневница за око 5000 полицајаца који морају да обезбеђују ту срамну параду и што ја најтужније на операције промене пола, а толико је озбиљно болесних становника земље Србије, који на операције у иностранству чекају месецима због недостатка финансијских седстава?

Зашто и даље подражавати и гласати за исте, који за оваква многобројна питања немају слуха, а олако одбацивати и осудити здраве патриотске покрете као што је покрет Двери, који се једино и бави питањима од општег значаја за све држављане наше државе, питањима одржања правих вредности попут породице, наше богате историје, културе и слично?

Како читајући овај текст не бисте створили утисак да су једино изјаве садашњег премијера нејасне, следи неколико реченица и о осталим, актуелним глумцима српске политичке позорнице. Нећете ми замерити што ипак нећу трошити превише речи на само наизглед дијаметрално супротне странке СНС и УРС као и њихове лидере Александра Вучића и Млађана Динкића.

Довољно о свему говори сам састав нове владе, заборављене међусобне оптужбе из недавне прошлости као и неспособности да било шта ураде сами. Сетимо се само приче о бесплатним акцијама и господина Динкића као и посете бившег градоначелника Њујорка Рудолфа Ђулијанија Београду и господину Вучићу. Сведоци смо да у спорту када не иде све како би требало, за тренера, као често најодговорнију особу, везују се две речи: оставка и смена. Дакле, због неуспеха, неумећа и слично или тренер сам поднесе оставку или бива смењен. У политици тога изгледа нема.

Ми грађани Србије очигледно никога од наших политичара не можемо да сменимо, преостаје једино ово друго, али чини ми се да ћемо се ту опет вратити на ону пређашњу причу о штедњи на моралу. Ех, тај морал. Помињао га недавно и господин Расим Љајић када је просто морао опет да уђе у владу. Изгледа да би и без њега тешко опстала српска политичка позорница. Те прво приче неопходно му одобрење ДС-а, те онда консултације са ДС-ом, те одлука није морална, те ово те оно и на крају закључак господина Љајића пред новинарима да је од уласка у владу зависила будућност његове странке тј. СДПС-а. Ма господине Љајићу само странке и коалиције свима да вам опстану, будућност Србије и грађана уопште није битна.

О господину мастер председнику нема потребе. Изгледа да није више ни битно да ли се има факултет или не, да ли је факултет државни или приватни када ће до посла онај који пре нађе везу, а још увек је актуелно само „кукање“ због одлива мозгова, таман посла да се нешто предузме. У међувремену у обзир долази само сликање са талентованим средњошколцима и то само када освоје неку од медаља.

Нема потребе говорити ни о господину Мркоњићу и господину Илићу. Нек` су нам они подмирени и нек` нам се лепо договоре ко ће који пут, коридор или пругу да нам гради, а ми, бићемо задовољни ако икада разумемо ко је ту чега министар и зашто су потребна два. Никако се не сме заборавити наш бивши председник, господин Борис Тадић. Његово политичко делање нам је итекако познато, алтернативе готово да нису постојале, а последице ће нам вероватно бити дуготрајне. Бивши је, сигурно не зато што су нам СНС и господин Томислав Николић понудили нешто ново, нешто другачије, разлика готово да нема, већ поред огромног незадовољства народа изгледа да су овога пута мало заказале и маме, ујне, стрине и тетке где су једне вероватно као политички лаици, а друге можда услед неодлучности раније ипак упућивале гласове господину Тадићу, јер им је једноставно био симпатичан, леп човек, тинејџерским речима прави фрајер.

Шта рећи, господин бивши председник је лепо прихватио пораз и још у изборној ноћи изјавио да сигурно неће бити премијер. Нисмо превише чекали кад ето нам господина Тадића пред новинарима, ипак би да буде премијер. Ништа ново. Навикли смо да слушамо данас једно, сутра друго. Без љутње, све је то наводно само у интересу Србије и њених грађана. Још смо могли чути да ће господин Тадић, сада ипак само опозициони глумац, прихватити место премијера, али како он рече уз два услова. Једног се уопште не сећам, док је други био борба против сиромаштва. Да, добро сте прочитали-борба против сиромаштва. Остаје нам да се питамо само како би то изгледало? Ту борбу би дакле водили они који су учествовали у трошењу оног невероватног износа од око 20 милиона евра у претходној кампањи. Сувишно би било даље ишта коментарисати.

Немогуће је још само не осврнути се на рад наше Скупштине, дома у којем станују и позиција и опозиција, дакле и они поражени и они победници. Ту се апсолутно нико од посланика не буни. Плате су огромне, ресторан јефтин, напитци бесплатни, паркинг за ауто је џабе, путовања иду на рачун буџета итд. Народних посланика има 250 и далеко било да се неко од њих сети да би тај број сасвим реално могао да буде чак и дупло мањи. Претражујући по интернету дошао сам до податка да у политичкој теорији постоји правило да се број посланика одређује по кубном корену броја регистрованих бирача. Уколико би се испоштовало ово правило, Србија би имала између 180 и 190 посланика, што би довело до значајних уштеда и вероватно ефикаснијег рада. Али, зашто би тај скуп позиције и опозиције упоште покретао причу о броју посланика, када им је овакво стање идеално? Зашто би било шта они штедели када могу једноставно нас да позову да штедимо? Штедња, штедња и опет та штедња. Питам се да ли више и разумем суштинско значење ове речи. Ипак, овде ћу завршити, јер бих се у супротном и по трећи пут морао дотаћи оне претходне приче о моралу.

Можда сам исувише саркастичан и можда је у наслову превише груба реч „звери“, али ту се ограђујем и наглашавам да је све речено само у политичкој конотацији, најпре као последица оног осећаја ситости истих политичких лица, њихових неиспуњених обећања и неморалних поступака.

Углавном, добро сте приметили, мени се на овој нашој политичкој позорници не свиђа ниједан од глумаца и у потпуности се слажем са реченицом: СВИ СУ ИСТИ!, коју су Дверјани користили у претходној кампањи. Можда делимо мишљење? Размислите...

Да ли нам је доста више реченица наших ближњих: „То може само у Србији!“(нажалост увек изречено у негативном смислу) и „Гледај сине/кћери да завршиш школу и да бежиш из ове земље“ ... А, када се горе у тексту упућује критике на рачун угледања на друге земље сигурно да није реч о ксенофобији, већ једноставно преовладава у нама жеља да наша земља Србија стасава сама, да очува своје историјске благодати, да да свој лични печат. Наши спортисти су у разним спортовима дали пример како се то ради. Можемо и ми остали!

Ослушнимо још једном речи песме: „ВОСТАНИ СЕРБИЕ ДАВНО СИ ЗАСПАЛА“. Пробудимо се. Будимо своји. Будимо део покрета Двери, јер размишљамо другачије!