Душан Петричић - Повратак - НИН :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

ПОВРАТАК

ДУШАН ПЕТРИЧИЋ

НЕМА ВИШЕ ОД КОГА ДА НАС БУДЕ СРАМОТА

Убеђен сам да у толеранцији и флексибилности, што, нажалост, тако видљиво недостаје у Србији данас, лежи део одговора на компликовано и наизглед нерешиво питање: како искорачити из овог тамног вилајет а по коме тако упорно и тврдоглаво тумарамо.

Радмила Станковић

Његов дипломски рад на Академији примењене уметности у Београду 1969. године остао је упамћен под називом Карафиндл. Била је то илустрација текстова Душана Радовића и Бране Црнчевића. Када је четири године касније обликовао књигу Љубивоја Ршумовића Још нам само але фале, био је то почетак савременог илустровања сликовница у Србији. Предмет Илустрација и опрема књига педавао је на Академији коју је завршио, до одласка у Канаду 1993 године. Током протекле две деценије живота у овој земљи, илустровао је тридесетак књига, објављивао је своје карикатуре и илустрације у The New York Times Book Review, The Wall Street Journal, Scientific American, The Toronto Star, Политици, НИН-у... давно пре тога, радио је као карикатуриста у Вечерњим новостима. Имао је петнаестак самосталних изложби, урадио је десет анимираних филмова и шпица за филм и телевизију.

За себе каже да је Земунац који верује да је град у којем је одрастао идеална комбинација, на малом простору, оних најважнијих елемената неопходних за узбудљиво детињство: Гардош, гробље, Дунав, Градски парк, живописна пијаца, „дом Васа Стајић“, Кеј... и у Канади, илуструјући књиге за децу, кад год је то могуће, користио је неку од слика из тог атрактивног албума свог детињства. Добио је напрестижније награде у области карикатуре и илустрације, стекао је име које се изговара са уважавањем, то што производи сведочи о његовој застрашујућој интелигенцији, како је давно изрекао једа његов колега.

Душан Петричић ће овог 10. маја напунити 67 година. Из два брака има четворо деце – Милоша, Ирену, Гордана и Михаила. И деда је Лари, Растрку, Андреју, Ирми, Катарини и Урошу.

Тачно је 20 година од када сте отиишли у Канаду и сад сте се вратили у Београд. Зашто?

Двадесет година је озбиљна и лепо заокружена цифра. Отишао сам из земље у којој су беснели лудило и рат. Враћам се у земљу у којој бесни само лудило, 50 одсто је боље.

Првих десетак година људи су ме питали зашто сам отишао. Последњих месеци све чешће се суочавам са питањем зашто се враћам. Свако је моје одговоре, нормално, тумачио сопственом логиком, аршинима, политичким и другим ставовима. Мислим да је одлука о одласцима и поврацима крајње интимна и нимало једноставна и надам се да мој одговор на питање зашто се враћам неће звучати непристојоно: ЗАТО!

Можете ли се сетити шта сте хтели пре две деценије када сте одлазили из Србије, и како вам тадашња очекивања изгледају данас?

Веровали или не, нисам имао никаква очекивања. Био сам искључиво вођен жељом да својој породици, у ружним временима, обезбедим неки осећај сигурности. Верујем да је у том тренутку одлука о одласку била најразумније решење. Испоставило се да сам на професионалномплану одрадио ствари о којима сам раније само могао да сањам ' пре свега мислим на дуготрајну, регуларну сарадњу са New York Times-oм, Wall Street Journal-oм, Toronto Star-oм и неколико одличних издавача дечјих књига. Али све је то дошло као резултат огромног труда и „рударског“ рада. Требало је преживети у скупом капиталистичком свету.

На крају, ценим да је резултат адекватан уложеном напору. Пошто нисам очекивао ништа, било би фер рећи да је све то имало неког смисла.

Шта вам је надрагоценије сазнање, искуство, из тог боравка у Канади?

Недавно сам почео да се бавим тим питањем: шта ћу са тог континента, после две деценије, донети у свом интимном пртљагу? Верујем да не ласкам себи – постао сам неупоредиво толерантнија особа. Канада је средина у којој имигрант научи да поштује различитост, да, ако и не прихвата, разуме туђе, другачије навике, потребе, идеје, ставове, културу... убеђен сам да у толеранцији и фелксибилности, што нажалост, тако видљиво недостаје у Србији данас, лежи део одговора на компликовано и наизглед нерешиво питање: како искорачити из овог тамног вилајета по коме тако упорно и тврдоглаво тумарамо.

Корисних професионалних искуства има много. Пошто сам ове емигрантске године и разумевање једне потпуно другачије средине делио са супругом Драганом Варагић, која је пливала другим, позоришним водама, имао сам прилику да добијем много ширу слику о канадској култури преко уметника који не припадају само мом професионалном окружењу. Верујем да има много тога корисног што обоје можемо да поделимо са овдашњом публиком у пословима којима се бавимо. Можда је то и најдрагоценији део нашег повратничког пртљага.

Верујете ли у моћ политичке карикатуре данас? Уопште, постоји ли моћ карикатуре?

Мислим да је добра политичка карикатура, уз неопходно разумевање одређених политичких околности, продукт здравог разуме, прецизности, поштења и натпоресечног духа. Времену у коме живимо видљиво недостају сви ови атрибути, па је у том смислу карикатура од виталног значаја у грчевитом покушају држања главе изнад воде. Ако сте под “моћ“ мислили на то, онда је ова професија и тек како моћна. Понета моћ превазилази оквире саме професије, постаје део историје.

Верујем да би се, без претеривања, Милошевићево време могло звати и Кораксово време.

И она друга, неполитичка карикатура, чији је једини циљ да засмејава, и текако је значајна. Замислите живот без смеха. Дакле, моћ карикатуре је, за мене, несумљива. Уз то, волим да лепо мислим и говорим о својој професији.

Како сте испуњавали цртање карикатура као домаћи задатак, на задату тему?

Одакле вам идеја да сам испуњавао домаћи задатак? Тачно је, политичка карикатура се увек ради на задату тему, али тему сам увек задавао сам себи. Веома ретко се дешавало да не приметим или пропустим шта је актуелни тренутак, па да уредник мора да ме подсећа на то. Претпостављам да се ваше питање односи на прилагођавање и разумевање нових политичких и друштвених реалности са којима сам се суочио у Канади. Пошто је карикатура једна комплексна категорија (опет је хвалим), било је потребно да прође неко време како бих не само научио већ и осетио на који начин канадска читалачка публика прима и разуме карикатуру, хумор уопште. И то је, наравно, једно изузетно искуство.

Да ли сте тамо, ипак, успели да заинтересујете неке издаваче да објаве књигу Душка Радовића коју бисте илустровали? Шта је та цивилизацијска разлика због које они нису разумели вашег омиљеног писца и драгог пријатеља?

Тачно је, покушао сам да заинтересујем и загрејем неке издаваче за бриљантне умортворине Душка Радовића. Али то, напросто, није ишло. Душкови текстови и поезија су много више од обичне литературе. Једна аутентична и врло посебна врста која је, чини ми се, успевала само на овом терену. Дух, који подразумева префињене сензоре читалачке публике – дечје и одраслих. А таквих сензора у Северној Америци нема, или их ја нисам регистровао.

Само једном сам срео дечјег песника, зове се Denis Lee, који ме је у начину размишњања подсетио на Душка. Били смо већ договорили заједнички књигу са једним издавачем, потписали уговоре и онда је издавач банкротирао. Штета, порадовао сам се да ћу уживати радећи илустрације на начин који памтим из времена сарадње са Душком и Ршумом.

Да ли је данас могуће замислити неки нови Полетарац или данашња деца то једноставно не могу да препознају као свој часопис?

Не мислим да би данашња деца остала равнодушна на неки нови Полетарац. Деца тог узраста нису се променила и никад се не мењају. Родитељи су ти који су се променили. Лудило и рат оставили су трага. Недужна деца, кад пређу пету, шесту годину, кад надрасту Полетарац, почињу све више да личе на родитеље и на средину у којој живе.

Други је проблем је ли данас у Србији уопште могућ неки нови Полетарац. А полетарци су, у сваком погледу, насушна потреба данашње Србије.

У дугој каријери имали сте ситуацију када због неког, или неке оријентације неког листа, нисте желели да објавите карикатуру. Који су то били разлози?

Наравно, професија карикатуристе и то подразумева. Рецимо, у једном тренутку сам, пре доста година, прекинуо сарадњу са НИН-ом. Једноставно, тадашња уређивачка политика и ја никако нисмо били компатибилни. Времена се мењају, па од пре неколико година поново редовно радим НИН-ове новогодишње насловне стране.

У Канади ми се догодило нешто занимљиво. Радио сам политички карикатуру за Toronto Star. Простор за карикатуру у северноамеричким новинама је уобичајено на уредничкој страни (editorial page). У време НАТО бомбардовања Србије, то што сам ја хтео да им понудим на дотичну тему, напросто се није уклапало у званични став новина. Ја сам тада, на извесно време, преселио своје карикатуре на суседну страну (opinion page) и Toronto Star је без проблема објављивао моја другачија размишљања о НАТО интервенцији. Занимљив пример како у неким срединама новине функционишу.

Како данас гледате на успех у односу на време када сте почињали у Вечерњим новистима, на пример?

Најрадије бих прескочио овај термин: успех. После оволико година живота и професионалног ангажмана, закључио сам да не разумем тачно на шта се та реч односи. Заправо, године проведене у капитализму са оне стране океана, потврдиле су моје давно, примарно разумевање те речи. Успехом сам сматрао искључиво када у својим креативним порођајним мукама, које су понекад и предуго трајале, дођем до решења које ме обрадује, које сматрам добрим, тачниом, паметним, јединим могућим. Смислити нешто лепо – то је УСПЕХ. Све остало је небитно.

Како изгледа одмеравање снага са светским асовима у вашем послу?

Одмеравање снага на широком, отвореном пољу, без граница, не у мом, него у сваком послу, једино има смисла. Такмичења у загушљивим, само себи довољним срединама, са лимитираним бројем учесника, нити омогућавају такмичарима досезање истинских висина, нити је победа у тим условима вредна пажње.

Каква је разлика између политичке коректности тамо где сте до јуче живели и овде? Шта је за вас, уопште, тај појам? Колико је он стварно систем понашања, а колико је понекад ироничан, готово фарсичан?

Термин „политичка коректност“ и у овој и у оној средини има исто значење.

Наравно да су застрањивања и претеривања свеприсутна и често смо сведоци непојамних будалаштина које компромитију лепу и корисну идеју.

Упркос томе, дубоко сам убеђен у њену неопходност. Нарочито у неким срединама. Понекад су потребне године, деценије, па и епохе да би се људска врста, таква каква је, цивилизовала и макар за милиметар померила у добром смеру. Не треба олако одустајати.

Како видите Србију данас? Како је видите у односу на ону од пре две деценије? Шта је за вас најјпозитивнија промена, шта је за вас најгори показатељ да нисмо много урадили за то време?

Србија, срећом, није измицала мојој пажњи све ове године, тако да сам, чини ми се, увек имао прилично тачан осећај „шта сања и шта јој се догађа“. И ја сам се, заједно са другима који су све време живели овде бојао, љутио, стрепео, беснео, радовао се, па опет очајавао. Искрено, не видим позитивне промене. Не верујем у велике и значајне тренутке из ближње и даље историје са којима не знамо шта ћемо. Много се добрих и квалитетних људи у међувремену расуло. Превише. Како би рекао Душко Радовић: „Нема више од кога да нас буде срамота“. А то није охрабрујућа дијагноза.

Претпостављам да вам Душко Радовић стално недостаје?

Феномен Душка Радовића је у фантастичној резонанци која је постојала између њега и читалачке или слушалачке публике. Душан Радовић је био могућ јер се стекла она неопходна критична маса која ће разумети његове тако префињене, а тако једноставне и тачне поруке. То нас доводи до питања која ми се, без претеривања, чине кључним за Србију у овом тренутку. Питања културе и уметности. А стање је, наравно, катастрофално.

Ко осећа и разуме Душка Радовића, ко осећа и разуме језик уметности, не може поверовати у лаж и демагогију.

Једноставно – што више оних који осећају и разумеју, оних којима су истинска култура и уметност неопходни, то су мање шансе за лопове, хохштаплере, некомпетентне фолиранте, да мешетаре и владају.

А критична маса се расула. Треба обесхрабрујуће много времена да се она поново стекне. Често се сетимо сјајне посвете коју је Мирослав Антић написао на почетку једне од својих књига и која гласи отприлике овако: „Мојој деци, са бескрајном жељом да никада не пристану на гомилу“.

Као да сте у неким стварима спремни да кажете како је све лепше и боље већ било?

Уз ризик да ми се прикачи епитет остарелог и превазиђеног, морам да признам да ми јако недостају она пределектронска, предкомпјутерска времена. Ја делимично користим компјутер и у свом раду и у комуникацији, свестан сам неких несумњивих и значајних предности, али један губитак, и то суштински, је ненадокнадив. То је онај мисаони процес између постављеног питања (проблема) и одговора (резултата). Мозак, који је и иначе лењ орган, фантастичном брзином је прихватио шансу да се још више улењи. Само притиснете дугме и на свако питање добијете брз и дефинитиван одговор. И тако људи полако заборављају шта су то проста природна логика и здрав разум. У свему. У свакодневном животу, учењу, послу, међуљудским односима, политици. А резултати, катастрофални, већ су видљиви. И то је, на жалост, болест која је захватила цео свет, а не видим да се тиме неко озбиљно бави.

НИН