ĐURA: Ja sam se tek ovi' dana razigro. Nema šta, gospodine, mora se priznati, prava ste zmija od čoveka. Kažem ja Iliji: to je, burazeru, profesionalac. Vrhunski profesionalac! Što jeste — jeste!

ILIJA: Pre nego što pređemo na konkretna pitanja, recite mi samo: da l' ste i jednog trenutka sumnjali da ću vas ja otkriti i u'vatiti? Ja, ovakav, na prvi pogled običan, mali, naivan i neugledan čovek?

PODSTANAR: Ne razumem vas, gospodine?

ĐURA: Pita te da li ti je bio sumnjiv ranije, pre nego što si otkrio da sve zna?

PODSTANAR: Šta to, gospodin, zna?

ILIJA: Prvo: nisam ti ja nikakav gospodin. Da sam gospodin, ne bi' te nikad u'vatio. Za tebe sam drug, gospodine. Dakle?

PODSTANAR: Šta da vam odgovorim?

ILIJA: Da li ste znali da sve znam?

PODSTANAR: Molim vas, da se više ne igramo. Recite mi: zašto ste me pratili? Moram da pođem. Zakasniću ...

ILIJA: Sin vam je u bolnici u Njujorku?

PODSTANAR: Da ... Kako znate? Ko vam je rekao da mi je sin u bolnici?

ILIJA: Eto, vidite, mi sve znamo. Javili su vam da je u bolnici, jer morate hitno na sastanak. Uvukli ste rođeno dete u kriminal. Prvo si im se ti prodo, a onda si im prodo i sina.

(Podstanar zanemelo gleda braću: blizanci šetaju, kruže, krstare sobom. Htede da ustane, ali mu Ilija spusti ruku na rame.)

ILIJA : Sedite.

PODSTANAR: Vi meni naređujete? Ko vam daje pravo da ...

ILIJA: Sedi! Sedi, da se nisi mrdno! Još ćeš ti meni odlučivati kako ćemo da razgovaramo! ... Odavde ćeš izaći kad mi odgovoriš na ovi' pet pitanja. Pismeno, slovo po slovo ...

(Ilija iz džepa izvadi poveći, presavijeni list; baci ga Podstanaru u krilo ... Đura je namestio malu lampu, koja obasja, zaslepi čoveka.)

PODSTANAR: Šta radite? Ugasite svetlo!

ILIJA: Smeta ti svetlo? Svetlo ti smeta? Više ti odgovara mrak! Na mrak si se navikao, pa ti sad svetlo smeta!

ĐURA: Gospodine, budite razumni ko što ste pametni. Ilija je srčani bolesnik, on ne sme da se nervira, može da mu pozli. Ne bi bilo dobro da mu se nešto desi.. . Ilija, smiri se ... 'Ajde, samo polako, sve ćemo srediti mirno i tiho. On je pametan čovek, i profesionalac. Zna da u ovakvim situacijama nema zajebavanja. Samo polako ...

(Podstanar je iskrivio glavu, zaklanja se od svetlosti, i čita, sa sve većim osmehom... Na kraju se i nasmeja.)

PODSTANAR: Ko je sastavljao ova pametna i pronicljiva pitanja?

ILIJA: Ja ... I, šta je tu smešno? Šta je smešno?!

PODSTANAR: Niko vam nije pomagao? Mislim, niste ovo pisali po nečijem nagovoru ili naređenju?

ILIJA: Ne, gospodine. Ja sam u vaš slučaj uložio isključivo svoje iskustvo, svoje znanje, svoje stradanje, svoje pare i svoje živce. Sve — svoje. Mene niko ne plaća, ja sam slobodan čovek. Ja nisam plaćenik, izdajnik i zlikovac! Po tome se i razlikujemo!

(Ilija je ponovo podivljao. Brat ga hvata, zadržava, smiruje.)

ĐURA: Ilija ... Ilija ... Smiri se, bre, nećemo ovako ništa uraditi... Smiri se ... A vas poslednji put upozoravam, ako se njemu nešto desi, iseckaću vas na komadiće! On je meni sve što imam na ovom svetu! Mene samo zanima da on iz ovog sranja izvuče živu glavu! Vodite računa, iskasapiću vas! Vi ne znate ko je Đura!

(Urlanje i pretnje prekida zvuk telefona. Ilija podiže slušalicu.)

ILIJA: Da? ... Da ... Otišo je ... Ne znam ... Uzo je stvari, seo u taksi i otišo ... Da ...

(Spusti slušalicu, otrča do šporeta ... Đura naliva piće sebi i bratu.)

ĐURA: Novinarka?

ILIJA: Gospođica se brine 'de je gospodin... Je li, zašto si je uvlačio u tvoje prljave poslove? Zašto si joj upropastio karijeru i život? Ja sam njenom uredniku napisao šta radi, za koga radi i ko je plaća ... Nije ti jasno o čemu pričam?

(Ilija iz lonca naliva kutlačom kafu u tri poveće šolje. Ostavlja kutlaču, odlazi do kredenca, izvlači fioku i vadi pregršt isečenih članaka. Donosi ih do stola, spušta ispred Podstanara.)

ILIJA: Je l' to ona pisala?... Pogledaj! Pogledaj!

(Ilija mu savi glavu prema člancima.)

ĐURA: Biće batina, gospodine. Teških batina... Pogledaj.

PODSTANAR: Molim vas ... Jeste, pisala je ... A u čemu je problem? Ovo je svima poznato. To su podaci vlade, bankara, ekonomista. Vi ste i pre ovih članaka znali zašto je naša zemlja u ovakvoj situaciji.

ILIJA: A kako se to ona odjednom zainteresovala za »probleme naše zemlje«, posle svakodnevnih viđanja s tobom?

PODSTANAR: Ako sve znate, onda vam je poznato da je u redakciji za ekonomska pitanja.

ILIJA: To znamo, ali nam nije jasno kako si ti odabrao za švaleraciju novinarku za »ekonomska pitanja«? Kako nisi našo neku šnajderku, prodavačicu, čistačicu, neku devojku tvog ranga? ... A?

ĐURA: E, moj, gospodine, džabe ti sva škola i obuka, kad naiđeš na ovakvog čoveka. Nije što mi je brat...

(Đura zadovoljno, ponosno, tapše brata po leđima. Ilija podešava magnetofonske trake.)

ILIJA: Znaš li o čemu je ona pisala? ... Zaboravio si? Ona je samo prepisivala tvoje razgovore sa onim profesorom. Sećaš li se šta si tom govnaru pričo u »tvojoj« sobi pod mojim krovom? Jesi mu govorio kako je situacija strašna, kako nam je ekonomija na ivici propasti, kako se jedna garnitura ljudi zaduživala na Zapadu iz čistog luksuza, kako će nam unuci pljuvati slike, jer deca neće smeti, bićemo još živi, kako je do savršenstva doveden dvostruki moral, kako se mladi ljudi pitaju samo onda kad za nešto odgovaraju ...

(Ilija pritisnu dugmad na magnetofonu. Začu se Podstanarov glas.)

PODSTANAR: Sve je moglo da se dovede u red krajem pedesetih godina. Ranije nije bilo moguće, ali pedeset osme, devete, mogao je i morao je da se napravi veliki zaokret u ekonomiji. Mi smo, danas, sa Vojvodinom, Slavonijom, Mačvom, Šumadijom... morali biti prvi izvoznici hrane u Evropi.

PROFESOR: Bojim se da nismo imali stručnjake ni za privredu. A seosko domaćinstvo je ekonomska jedinica Janka Veselinovića.

PODSTANAR: Šta je značila nacionalizacija kao rešenje? Nemojte shvatiti da vas ovo pitam zato što su mojoj porodici oduzeli sve.

PROFESOR: Da, naravno! Ne nacionalizacija u administrativnom smislu, već stvaranje velikih ekonomija, u kojima bi seljaci ostali vlasnici svojih poseda, pravno, a suštinski, to bi bila državna imanja. Seljak mora da zna šta je njegovo, u protivnom napušta zemlju i odlazi u grad, gde postaje socijalni problem. Ja sam lično učestvovao, kao napredni omladinac, u akciji dovođenja ljudi sa sela u fabrike. Sednemo u džip, pa po selima jurimo i držimo govore o budućnosti industrije. Ljudi verovali, napuštali zemlju, cela imanja. Znate li koji je procenat neobrađene zemlje ...

(Ilija isključi magnetofon. Čuti, nepomično stoji i posmatra Podstanara ... Uperi prst na jedan članak.)

ILIJA: »Mogli smo da hranimo Evropu!«... A?... Šta je tu pisala? Pisala je sve ovo što ste vas dvojica srali celo popodne. To je pisala. A koren svega toga je ovo ... Ovo je tvoje?

(Ilija iz džepa izvadi dve značke »Solidarnosti«).

ĐURA: Čuješ li šta te pita? Je l' to tvoje?

ILIJA: Nije. To je poljsko.

(Đura pođe na Podstanara, sa stisnutim pesnicama, ali ga brat uhvati i zadrža).

ĐURA: Nanu li ti jebem ...

ILIJA: Đuro, smiri se ... 'Ajde, samo polako ... Sedi... A da li ti je poznato, gospodine, ko je organizovao one omladince, na Trgu Marksa i Engelsa, da nose transparente sa ovim znakom? A? Nije ti poznato da je to smislio tvoj prijatelj profesor... A da li ti je poznato ko je doveo Papu-stranca, posle šesto godina, na presto Vatikana? A? Em stranac, em Poljak. A? A da li ti je poznato zašto nisi piso strini dva'es' godina? A da li ti je poznato da si mom detetu nudio saradnju i tero je da emigrira, da se uključi u podzemlje ...

(Podstanar ustade, povika.)

PODSTANAR: Vi niste normalni! Vi ste najobičniji ludak! Ludačina!

(Đura odgurnu Iliju, udari Podstanara pesnicom posred lica, zatim poče da ga bije rukama i nogama, vrišteći pri svakom udarcu.)

ĐURA: Ko je luđak! ... Majku li ti jebem! ... Ubiću te! ... On je luđak ... što te primio ko čoveka! ... Daj mi pištolj!

(Ilija je zgrabio brata, pokušava da ga odvuče u stranu.)

ILIJA: Đuro ... Đuro ... Dosta!... Smiri se ... 'Ajde, smiri se ...

ĐURA: Na spisku vas je sto dvadeset! Sve ću vas pobiti! Pusti me da ga ja malo ispitam. Sa zlikovcima se ne razgovara tako. Zlikovca uhvatiš za gušu, udariš kolenom u muda, pa onda ...

(Đura je ponovo pokušao da se »probije« do Podstanara, koji rukom briše okrvavljeno lice. Ilija ga zadržava, steže oko struka).

ILIJA: Dosta ... Prekini... 'Ajde, uzmi ključeve, idi po profesora, da ih malo suočimo ... Nisi znao da ti je prijatelj sve prizno? Jeste, sve je prizno ... 'Ajde, Đuro, dovedi ga ...

ĐURA: Nigde ja ne idem. Treba razbojnik da te napadne. Njega su učili raznim veštinama ...

(Ilija izvadi pištolj iz džepa, repetira ga i zaturi za pojas.)

ILIJA: Ja znam samo ovu »veštinu«. Neće mu pasti na pamet.

ĐURA: Sačekaj, da ga privežem, za svaki slučaj ...

(Đura iz džepa izvadi »lisice«. Priđe Podstanaru i jednu mu ruku priveza za naslon teške fotelje.)

ĐURA: Ne prilazi mu nadohvat noge. Ako pokuša bilo šta, isprazni ceo šaržer. Bar metaka imamo ... Vraćam se za petn'es' minuta. Onda ćete zajedno pevati ...

(Ilija uspeva da odvuče brata do izlaznih vrata. Đura se osvrće, preti, vratio bi se da »dovrši posao«. Napušta kuću. U dvorištu ga sačeka pas. Ubrzo se automobil udalji... Ilija se vraća, nemoćno širi ruke, osmehuje se bezvoljno, kao da se pravda za Đurin napad. Uzima šolju kafe, spušta je na naslon fotelje. Gasi stonu lampu).

ILIJA: Izvolite ... i izvinite ... Nisam mislio da ćemo ovako »razgovarati« ... Uzmite kafu ... Znate, ja sve znam, i za svaku tvrdnju i optužbu imam materijalne dokaze ... Meni je žao što se ovo desilo, ali, vi ste krivi. Stalno izazivati, stalno vređate, ponižavate nas. Bre, majku mu, sve ima svoje granice. A Đura je slab sa živcima ... Vama je sigurno poznato, to su vam vaši rekli, kad ste se useljavali kod mene, da sam odležo dve godine zatvora. To znate. Ne znam da li su pominjali i Đuru, verovatno jesu, i on je bio preko tri godine ... Kafa je sa šećerom, možete slobodno da pijete ... Vidite, to što su vam rekli, to je tačno, ja to priznajem, kad god me neko pita. Stavim ruku, ovako, na srce, i kažem: Jeste, voleo sam ga ko što neko voli Boga, ili, recimo, decu, majku ... Staljin je za mene bio sve i svja. Njemu danas pripisuju svašta: i što je istina i što nije. Optužuju ga za zločine koje nije počinio. Nešto jeste. To se zna i ja to priznajem. Međutim, onda, u ono vreme, mislio sam da je bezgrešan. Bio sam mlad, glup, ljut, uzo bi' pušku i borio bi' se. Poginuo bi' misleći da ginem za veliku, svetsku pravdu. Trebalo mi je otrežnjenje, i to dobro otrežnjenje, da stanem, razmislim, i da sebi kažem: ko te je zatvorio, želeo ti je dobro, da ne srljaš i ne stradaš. I danas sam im zahvalan. Danas tačno znam 'de je bila greška, a 'de nije ... Boli vas vilica? Đura ima tešku ruku ... Sve vam ovo pričam iz jednog jedinog razloga: mislim da ste u vrlo sličnoj situaciji, u kojoj sam ja bio pre mnogo godina. Međutim, prijatelju moj, ti nemaš opravdanje da si mlad i da ne znaš šta radiš. U godinama si koje ne pravdaju izdaju. Saberi se, razmisli, izjadaj mi se ako treba, a ja ti se kunem u moju Sonju, što mi budeš reko ko čovek čoveku, u poverenju, to će zanavek ostati između ova čet'ri zida. Ja znam, ti si kao dete moro da budeš na strani oca i brata. To te je tad pogrešno opredelilo. Tad si skreno s puta, zabaso u mračnu šumu, gde su te sačekali strani agenti, koji vršljaju po našoj zemlji. Englezi su to organizovali, kao i obično, dojavili Amerikancima, a ovi te sačekali u Parizu, 'de ti je brat već radio za nji', normalno, ko što je moj brat radio za mene, i tamo te uvukli u igru ... Je l' tako? Jeste ... I razumljivo je da je tako bilo. Bio si mlad, treba para za izlaz, za devojke, za kola, za odela, za terevenke, a Zapad je skup i svega ima, sve ti nudi, sve lepo, na prvi pogled, u dobroj ambalaži, čovek dođe odavde, zaleti se, 'oće i da pije i da jede i da jebe, a to košta. Onda se pojavi agent strane obaveštajne sile, izvadi ček i pita: »Koliko? Pet 'iljada, deset 'iljada, dvadeset 'iljada?« I ti se nađeš u nebranom grožđu: gazdarice traže, trgovci traže, kurve traže, svi traže, a odakle? Agent onda poveća cenu i kaže: »Ništa ozbiljno, samo to i to. Sitnica. Dva podatka«. Ti ga gledaš, najradije bi ga udario preko usta, al' onda misliš: 'De bre, za tolike dolare da im ne kažem ono što kod nas svi znaju. Uzmeš ček i — kraj. Ušo si u igru, a oni onda traže velike tajne, o najvažnijim problemima u zemlji. Ti se buniš: Nismo se tako dogovorili, a on se smeška i veli: »Kako 'oćete. Možemo da nastavimo, a možemo da vas prijavimo vašoj ambasadi.« I tako, mic po mic, zaglibiš se u izdaju do grla, a da bi umirio savest, počneš da veruješ u sve što ti pričaju, zaspu te propagandom i lažima, upoznaju sa emigrantima i plaćenicima iz drugih socijalističkih zemalja, organizuju skupove čuvenih izdajnika, koji te ubede da moraš raditi, ako treba i džabe, vratiš se ovde, naiđeš na domaće zlikovce, koji mrze sve živo, i koji po ceo dan seru i izlažu »svoje teorije«, pomisliš da je većina ljudi nezadovoljna, da se može praviti revolucija, zamisliš sebe ko budućeg predsednika vlade, i, onda ...

PODSTANAR: I, onda? Baš me zanima šta je — onda?

ILIJA: Onda se pojavim ja ... Verujte mi, dugo sam, noćima, razmišljao o vama. Dočekivao sam jutra zureći u plafon. Na kraju, kad sam sve sabro i oduzo, moj prijateljski savet vam je, govorim vam ovo ko što bi' govorio bratu Đuri, da je zapo u sličnu situaciju, da sve lepo prvo priznate meni, a onda da sednemo u moja kola i odemo do SUP-a, gde ćete stati pred lice pravde i reći: »Jeste, braćo, sve je istina, jeo sam govna« — baš tako, tim rečima, bez samilosti i kukanja — »jeo sam govna, grešio sam, bio sam đubre i hulja, radio sam to i to, jer sam bio slep kod očiju, ali, evo danas sam, progledo. Sudite me da okajem grehe, da stanem na svoje noge i da ponovo budem čovek. Zamolio bi' vas da uvažite sve moje razloge, nije mi bilo lako, bio sam na velikim iskušenjima, nisam imao pri sebi pametnog čoveka, da me posavetuje, trgne i izvuče iz pakla.«

PODSTANAR: Lepo, vrlo lepo. Baš vam hvala. Nisam znao da ste zbog mene »dočekivali jutra zureći u plafon«. Dirnuli ste me ...

ILIJA: Mogu li nešto da vas zamolim?

PODSTANAR: Naravno!

ILIJA: Pomozite mi da vas ne ubijem.

PODSTANAR: A ... kako, kako to da vam pomognem?

ILIJA: Ćutite dok ja govorim. Bojim se, izazvaćeš me, izvadiću pištolj i upucaću te... Razumeš? Ja sam ceo život bio na ivici da nekog ubijem, sa puno prava, čak da mi niko ne zameri. Nemojte vi da mi platite za sve koji su me vređali, ponižavali i gazili. Nemojte, molim vas ...

(Podstanar se skupio, ućutao; vidi, oseća, da će ga stvarno ubiti. Ilija se pomeri, ispi rakiju, pa nastavi priču.)

ILIJA: Dakle, to ćeš im reći, a oni će odlučiti šta da rade. Koliko ih ja znam, povuku se sat-dva, da se dogovore, a onda se vrate, ponude te cigaretom i kafom, pa o svemu prijateljski razgovarate. Sigurno će ti reći: »Malo kasno si se setio, al' sad, kad je tako, šta se tu može, bolje ikad nego nikad«. Onda, popijemo svi zajedno, mene vrate na poso, jer sam bio sprečen višim interesima, ti se vratiš u Pariz, i počneš da radiš za naše, ko što je red; a pre toga, dođemo ovde, Danica spremi ručak, pozovemo i tvog strica, pomiriš se sa Đurom — on će ti oprostiti što te tuko — pa zapevamo, zaigramo ako treba ... Mene, ako se sete za Dan bezbednosti — sete se, ako se ne sete — nikom ništa, sve što sam radio, bila mi je dužnost da radim. Ovo se ne može platiti ni parama ni nagraditi odlikovanjima. Najveće zadovoljstvo biće mi misao: izveo sam jednog čoveka na pravi put...

PODSTANAR: Molim vas, smem li za trenutak da vas prekinem, a da vam ne pomognem da me ubijete. Znate, ja ne bi' puco na sebe.

ILIJA: Samo da završim: ja nemam dve zemlje, ko ti. Ja imam 'ćerku jedinicu i zemlju jedinicu, a prema jedinicama se, bar to ti je poznato, oseća mnogo više. Vi — dvozemljaši, nemate taj osećaj. Dakle, gospodine, jesmo li se ko ljudi dogovorili?

PODSTANAR: O čemu?

ILIJA: Šta — o čemu? Jes' ti slušo što sam pola sata pričo?!

PODSTANAR: Slušao sam.

ILIJA: Pa?

PODSTANAR: Zahvalan sam vam na savetima. Osećam da mi želite dobro...

ILIJA: Naravno! Ti si naš čovek. Nišlija. Vido sam ja da ti sve to radiš nekako bezvoljno, ko da ti je krivo što si uvučen u podzemlje. Jednom, kad si sedeo na Kalemegdanu, sam, zagledan u Zemun, ja sam te gledo između borova; vido sam lepo da se mučiš, boriš, jedeš, došlo mi je bilo da istrčim i da ti sve ovo kažem . .. 'Ajde, da popijemo po jednu. Domaća, tvoja rakija. Dobio sam je od tvog strica. Divan čovek, ljudina jedna ...

PODSTANAR: Gospodine ... pardon, druže Čvoroviću, mogu li ja vas nešto da posavetujem, prijateljski, kao što ste vi mene? Onako — od srca?

ILIJA: Naravno. Nišlijo jedan! Izvoli?

PODSTANAR: Oslobodite me ovih lisica, obucite se, prošetaćemo do Gradske bolnice. Ja ću vam priznati sve što želite: pismeno, usmeno, u magnetofon, kako hoćete.

ILIJA: Hvala bogu ... A što da idemo do bolnice, je l' izgledam loše?

PODSTANAR: Veoma loše.

ILIJA: Umorio sam se. Dva meseca jurim, trčim, nerviram se. Znate, moje srce...

PODSTANAR: I živci. Nervi su vam oslabili. Imam prijatelja, lekara, koji će vam pomoći. Pozvaćemo i vašu kćerku.

(Ilija se pomera, zastaje, gleda Podstanara sa smeškom ... Onda se nasmeja, prekrsti i raširi ruke.)

ILIJA: Gospodine Jakovljeviću, pa vi niste normalni! Evo, kunem vam se, u tu moju 'ćerku, koja me je izdala — vi niste normalni! Pa, na šta vam ja ličim? Je l' ja stvarno izgledam ko da sam malouman? A? Da idem s vama u bolnicu ...

PODSTANAR: Da. To vam je moj prijateljski savet.

ILIJA: A zašto? Zbor srca nije? A? ... Ti misliš da sam ja lud? Je li? To si mi već reko, slobodno ponovi. I Sonju si nagovorio da me strpa u bolnicu. Tamo imaš svoje lekare, koji će me pregledati i proglasiti za opasnog ludaka, vezati i zatvoriti u samicu. Kad već nisi uspeo da me zatvoriš redovnim putem, onda to misliš uz pomoć lekara. I, dobro što ti to 'oćeš, nego želiš da ti ja u tome pomognem. Gospodine Jakovljeviću, vi niste ni gospodin. Ja sam gledo kad gospoda ginu, uspravno, bez reči, hrabro. Vi ste mala, obična gnjida, malo đubre, ko brabonjak. Pa, ne radi se to tako, Jakovljeviću. Valjda su vas učili da morate biti oprezniji, pametniji i nežniji. Vi, ko moj brat Đura — lopatom i sekirom, pa šta ostane ... Ajde, skupi hrabrost i reci mi: da li sam ja lud? Majku mu, budi muškarac.

PODSTANAR: Zakasniću. Molim vas, učinite nešto. Ili me vodite ...

ILIJA: Prvo da ovo raspravimo. Ovo me strašno zanima: vi mislite da sam ja lud?

PODSTANAR: Vi ste, svakako, bolesni.

ILIJA: A kakva je to bolest? Opišite mi je? Ja sebe ne vidim sa strane, možda sam stvarno bolestan. Evo, ne znam, zbunili ste me. Nije lepo da budem lud, a da to ne znam ... Na prvi pogled bi se reklo da sam sasvim običan, normalan čovek, ko većina ljudi: imam porodicu, iškolovo sam 'ćerku, podigo kuću, 'oću da pomognem, u kreditima sam, voleo bi' da dočekam unućiće, da i' vodim u Košutnjak... To je sve u redu, je l' tako? Znači, što se tiče mene samog, i mog odnosa prema svim ostalim ljudima, tu sam normalan, samo sam lud u odnosu na tebe. Šezdeset godina živim normalno, sve je bilo kako treba, a onda sam odjednom poludeo kad sam vido tebe. Pa, nisi ti da čovek poludi zbog tebe. Malo uobražavaš, daješ sebi do značaja. Ja sam, Jakovljeviću, savršeno zdrav i normalan čovek! Čuješ li me: ja sam zdrav i normalan! Nisam bolestan, umobolan, lud! Ja sam zdrav!

PODSTANAR: Onda je to strašno.

ILIJA: Šta je strašno?

PODSTANAR: Da niste ludi, a da se tako ponašate. To je gore nego da ste ludi. To je, to je ...

ILIJA: Šta je to? Reci, reci šta je to? 'Oćeš ja da ti kažem šta je to: to je mržnja! To je mržnja i gađenje! Ja sam se borio protiv vas, ranjavali ste me, jedva sam živu glavu izvuko ...

PODSTANAR: Ko to »mi«? Ko to »mi«, druže Čvoroviću?! Ko to?!

ILIJA: Vi — zlikovci: Ti, tvoj otac, tvoj brat, i svi oni koje smo pobili i oni koji su uspeli da pobegnu! Kad ste videli da sam preživeo rat i ranjavanja, onda ste me zatvorili, strpali na robiju. Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki, da nema ovak'i' razlika među ljudima. Nisu mi rane čestito zarasle, a ti si se vratio. Pre tebe i' je došlo na hiljade, a za tobom će tvoj brat, pa prijatelji, sa »pošteno zarađenim« kapitalom, da ponovo gradite dvorce i zamkove, da ponovo uništavate i gazite ljude, da ponovo stvarate roblje! Mene su zatvorili zbog onoga u šta su me terali da verujem, a tebe ne zatvaraju zbog onoga zašta smo se borili! Pa, majku vam jebem, šta to znači? Je l' to znači da sam ja ceo život izigravo budalu, da sam se borio protiv svojih principa i ubeđenja? Je l' to znači da je Ilija bio jedna beslovesna budaletina, da ću iz invalidski' kolica gledati kako ponovo gradite kapitalizam, kako ponovo uprežete ljude u jaram! Jesam ja zatvaran, samo zato što sam viko: Živeo Staljin i bratska jednakost među ljudima?! Jesam zato zatvaran?! Jesam trebo da vičem: živeo kapitalizam?! Staljin vas je ubijo, al' vas nije ubio koliko je trebalo! Ja sam držo njegovu sliku pet godina, ko ikonu, i držaću je ponovo, kad-tad! Upamti: kad-tad! Nećete uspeti dok je mene, dok je mog brata, dok je nas još stotinu hiljada, vi nećete ... Vi... nećete...

(Ilija zastade, pođe prema Podstanaru, otvori usta kao da mu nedostaje vazduha, zatetura, osloni se na kredenac, i, polako, gušeći se, skliznu na pod. Rukama kida okovratnik košulje, kao da ga kragna sve više davi. Podstanar se pridiže, koliko »lisice« dozvoljavaju, povuče tešku fotelju do stanodavca. Slobodnom rukom raskopčava mu košulju.)

PODSTANAR: Gde vam je lek? Gde su lekovi? Čujete li me?

ILIJA: Umreću ... Ima tu ... u fioci... Ubili ste me ...

(Podstanar pretražuje fioke. Odbacuje gomilu lekova.)

PODSTANAR: Gde je nitroglicerin? Ovo vam ne može pomoći. Gde je?

ILIJA: Nemam ... Nema ga u apotekama ... Ubili ste me ...

(Podstanar dovuče fotelju do telefona; muči se, okreće brojeve.)

PODSTANAR: Halo ... Prva pomoć? ... Pošaljite odmah jedna kola u Dubravsku 22 ... Infarkt. Čovek je pao ... Ne, nema lek ... Da ...

(Spusti slušalicu, pa, uz veliki napor, podiže fotelju.)

PODSTANAR: Doći će za pet minuta. Vrata ću ostaviti otvorena. Da se ne vraća vaš brat, ostao bih sa vama. On bi me ubio. Žao mi je, moram da idem. Želim vam sve najbolje ... Uzeo sam vam pištolj.

(Ilija pokušava da se pridigne. Zgrabi gajtan telefona, obori aparat. Podstanar je, iskrivljujući fotelju, uspeo da izađe iz kuće. U dvorištu ga isprati lajanje vučjaka ... Ilija vrti brojeve telefona.)

ILIJA: 'Alo ... Smiljka ... Ja sam ... 'De je Đura ... Reci mu da sve ostavi. .. Nek odma' ide na aerodrom ... Reci, ovaj je pobego ... Nek' zaustavi sve letove ... nek' blokira centar za poletanje ... Reci mu: ja ću ga pratiti.. .

(Ilija ostavi slušalicu, pokuša da se pridigne, ali ga bol ponovo skupi i savi. Puzeći, četvoronoške, boreći se za život, teško pokrećući ruke i kolena, izađe u dvorište, gde ga dočeka lajanje psa).

Duško Kovačević - Maratonci trče počasni krug

MAKSIMILIJAN TOPALOVIĆ, 126 godina. Sin velikog Pantelije. Oduzet u obe noge, ne može da govori i gotovo sasvim gluv.

AKSENTIJE TOPALOVIĆ, 102 godine. Sin nepomičnog Maksimilijana. Oduzete obe noge i slabi živci. U duši veoma dobar.

MILUTIN TOPALOVIĆ, 79 godina. Sin Aksentija. Čovek koji vodi glavnu reč u porodici. Duša — dobra.

LAKI TOPALOVIĆ, 44 godine. Milutinov sin. Najviše radi u celoj porodici. U duši takode ...

MIRKO TOPALOVIĆ, 24 godine. Sin marljivog Lakija. Porodični problem. I on ...

KRISTINA, velika ljubav najmladeg Topalovića. Dobra u duši, naravno.

ĐENKA ĐAVO, Mirkov prijatelj. Gola baraba. Sve bi dao za sebe. U duši dobar.

BILI PITON, kućni i poslovni prijatelj porodice Topalović. Izuzetno.

OLJA, radi kod porodice Topalović. Đavolova devojka. Milo jedno stvorenje. U duši dobra.

PREGAŽEN ČOVEK, bio dobar.

I ČIN

1. U KUĆI ILI »POSLEDNJI PREGOVOR«

VREME: 23. 7. 1972. Oko 17. časova.

MESTO: Velika, prostrana soba ispunjena raznolikim nameštajem. Tu je kredenac iz 1846, trorogi svećnjak dve i po godine mladi, klasični »kristalni« luster okićen paučinom, zavese teške, crne, »kraljevski« sto sa četiri stolice, dotrajali radio, minivoks televizor, polica sa knjigama ...

PRISUTNI: Soba je još prazna. Samo se zavese jedva vidljivo pomeraju. Mir prostorije narušava brujanje automobila u dvorištu. Nakon izvesnog vremena i taj zvuk nestane ...

Prvi u sobu ulazi Laki: visok. snažan čovek. Obučen je sportski. Nemarno je zagrnuo sako. Za njim se pojavljuje Mirko: mršav, suvonjav mladić. U rukama drži dva štapa za pecanje. Laki seda na ivicu stola. Ćuti ... Posmatra Mirka. Glavom mu da znak da i on sedne. Mladić se bezvoljno sruči na stolicu. prekrsti noge i dugo vadi kutiju sa cigaretama. Nemo upita da li sme da zapali. Laki odmahne rukom, kao da kaže: »Puši, šta me briga!« Mirko zapali. Duva dim u pravcu lustera. Laki ga prezrivo gleda; vadi iz sakoa gumu za žvakanje. Omot nervozno zgužva i baci preko ramena. Žvaće ... Posmatra sina. Nesigurno ga upita:

LAKI: Nećeš?

MIRKO: Neću.

LAKI: Nećeš?

MIRKO: Ne.

LAKI (konstatuje za sebe): Nećeš ... Znači, nećeš ...

MIRKO: Rekao sam ti ...

LAKI: Da, da, da ... A šta sam mogao drugo i očekivati? Kao da te ne poznajem ... Kao da mi nisi — sin ... Da ćeš se ti prihvatiti bilo kakvog posla. Svašta! Gluposti! Ali, eto, uvek me prevari to — što sam ti otac ... Opasno me to vara ... Opasno ... Hajde, Mirko, da još jednom lepo porazgovaramo ... Ti vidiš u kakvoj se situaciji nalazimo. Posao je gotovo sasvim stao. Uskoro ćemo zatvoriti radionicu. Mi moramo ...

MIRKO: Znam, sve znam.

LAKI: Šta znaš, kumim te bogom? Šta znaš?

MIRKO (govori ironično, brzo i ravno): Da su oni stari. Da dolaze sve teža vremena. Da sam ja mlad. Da vi očekujete od mene. Da ću i ja imati sina. Da ću se sutra i ja kućiti ...

LAKI (tresne šakom po stolu; prodere se i ustane): Dosta! Dosta! Zaveži! Barabo ... Časna reč, tresnuću te po nosu! Gospodin postaje zajedljiv i odmah odgovara ispod pojasa! ... A šta je gospodin uradio da mi prestanemo sa tim idiotskim pričama? Šta? Po ceo dan nešto radi samo da ne bi ništa radio. Sa dvadeset četri godine on još nije ništa započeo. Ali, zato se već deset godina sprema da napusti ovu usranu kuću. Već deset godina se pakuje. Ma nemoj? Šio mi ga Đura ...

MIRKO: Iliti — tesno mi ga skroji nane.

LAKI: Mirko! Mirko ... poslednji put te opominjem da vodiš računa s kim razgovaraš! Nemoj glavom da se igraš ... Ja sam ti otac, barabo! Nisam ja ona tvoja upišulja! Zapamti to, ili, ili, ili mi se gubi iz kuće u tri ...

(Prozorska krila se sa treskom zatvoriše i ponovo otvoriše.)

MIRKO: Promaja će polupati prozore.

LAKI: Neka lupa ... Boli me ...

(On ponovo sedne naspram sina. Pokušava da razgovor nastavi mirno, oprezno.)

Evo, Mirko, časna reč, sad ću ja tebe nesto da zamolim: molim te, objasni mi zašto nećeš da radiš s nama? Zašto? Budi čovek, majku mu, pa mi otvoreno reci: zato i zato, zbog toga i toga ... Pa to nije neki težak posao. Pre bi se reklo da je ... Smeškaš se? A? Očekuješ koju ću reč upotrebiti za taj »posao«?

MIRKO: Ja ćutim ...

LAKI: Ćutiš? Aha, nisam znao. Ti ćutiš, znači ... Ćuti, ćuti ... Ima vremena kad otvaraš usta: »Stari, daj mi koji dinar, dok ne pođem na put« ... I ja dam. I nikad ti nisam prebacio da uzimaš novac zarađen na »sumnjiv« način. Nikad. Ali, sad ti mogu reći: amin, dragi moj! Amin! Od danas nećeš više živeti u ovoj kući.

MIRKO: Slušaj, stari ...

LAKI: Ni reči više. Ujutro da si napustio kuću ... Dosta sam ja tebe teglio na grbači. Dosta, časna reč ... Bilo bi dosta da si mi sin još tri puta ... A te štapove za pecanje nemoj slučajno još jednom da uneseš u ovu sobu. Ovo nije tvoj burdelj, ovo je porodični salon!

MIRKO: Dobro ... (Polako ustaje i odlazi do televizora. Uzima program, prelistava ga, pritiska dugme.)

LAKI (prišao je prozoru i besno razgrnuo teške zavese; salon obasja snop sunčeve svetlosti): Zašto Olja ne donosi tu prokletu kafu? Uvek čovek mora da je zove ... Olja! Olja! ... Nikad se neće naučiti redu. I nju ću odjuriti ...

MIRKO: Koliko je sati? Pet ... Zašto nema prenosa košarke? Piše da počinje u pet.

LAKI: Ko lud sam bez košarke. Samo mi košarka fali.

(Ulazi Lakijev otac ... Milutin ... Poštapa se. Jedna noga mu je ukočena.)

MILUTIN (prilazi prozoru): Divan dan. Baš ljucki lep ... Vidi kako se dim slegao nad gradom. Nije ni čudo što kroz Beograd godišnje protrče dva stranca: jedan sa gas-maskom i drugi polumrtav. (Gleda sina i unuka.) Šta je bilo? Opet ste se svađali? Je li, sine? (Hvata Lakija za ruku ... drmusa ga.) A šta sam ja rekao: neću više da čujem svađu. (Dere se.) Neću više da čujem galamu! Neću! Neću da živim među životinjama! Hoću da se jednom u ovu kuću uvede mir! Hoću da starost provedem kao čovek, a ne ... (Zagleda se kroz prozor. Osluškuje cvrkut vrabaca.) Sve ti se to izbezobrazilo ... Vidi šta rade vrapci u pet i pet. Sramota ... Znači, još se ševe vrapci i vrapcaju ševe ... Gde je Olja s kafom? Gde je kafa? Oljaaa! Oljaaa!

LAKI: Tata ... Tata!

MILUTIN: Šta je, šta se dereš?

LAKI: Mirko nije prihvatio posao. Razgovarali smo. Kaže da je to sumnjiva rabota.

MILUTIN(seda i gleda televiziju): Pa i jeste ... Je li, šta je ovo na televiziji?

MIRKO: Direktan prenos državnog udara.

MILUTIN: Hvala, dobro je da si mi rekao. A ja mislio da to neko cepa tvoju Kristinu! Ha, ha, ha ...

MIRKO (osvrne se preteći): Deda ... Nemoj da se igraš.

MILUTIN: Šta je, dekino? Nešto si ljut? Pa nemoj sa mnom da se kačiš. Znaš da te zeznem kako voliš. Ja odmah uzvratim kratko ali jebitačno ... Nego, Laki, šta je ovo, stvarno?

LAKI: Pričaju o dugovima federacije. Kažu da smo u gadnom sosu. To će se odraziti i na naše poslove. Ima da bacimo kašiku.

MILUTIN: A kod drugih ljudi televizija vrši prenose pesama, šala, igara. Samo kod nas uvek neko nešto govori.

(Laki seda do oca, gleda televiziju i u poverenju mu govori.)

LAKI: Izbacio sam Mirka iz kuće.

MILUTIN: Opet? Nemoj tako često.

LAKI: Sad je to najozbiljnije. Nema više zezanja.

MILUTIN: Evo i za mene nešto ... Ljudi, što je lepo videti visoke momke i devojke kad se u kolo uhvate, pa kad zapletu, polete, zavrte, sitno vezu, poskakuju, travu ne gaze, bogu prkose ... Mirko, pojačaj ton, ne pitam šta košta!

(Mirko pojača ton: zatrešta vriskavo narodno kolo. Milutin podiže štap.)

MILUTIN: Bome igraju, svaka čast! ... Volim kolo čuti, neg leba jesti. Vidi devojke: sve se trese kad cupkaju ... A! Tako, tako ... Vidi onu do kolovođe ...

LAKI: Tata, propade nam firma, a ti gledaš ovo ...

MILUTIN: Kakve grudi ima? ... C, c, c ... Al su sisate ove današnje devojke, svaka im čast ... Šta radi ovaj kamerman? Budalo, zum na grudi! Slepac, švenkuje po opancima i šajkačama. Sigurno neki nacionalista i šovinista ... Mirko, nateraj Kristinu da pusti kosu, grudi je već pustila. Vido sam je kad se tuširala u dvorištu. Fina četvorka. Ha, ha, ha ... Baš sam nestašan i nevaljao u poznim godinama ... Op-cup! Op-cup! Sitno, sitno ...

MIRKO: Deda, hteo bih nešto da te zamolim.

MILUTIN: Nestalo ti dukata? Oćeš para?

MIRKO: Da. Moram da uplatim još nešto za opremu. Kupio sam šator, rance, specijalna odela, mape ... A i Kristini treba. Sve ću ti vratiti. Ako hoćeš, ostaviću ti punomoć da podižeš moje honorare sa žiro-računa. Pisaću velike reportaže za nekoliko listova, biće para, kunem ti se. Vratiću ti sve do dinara.

MILUTIN: Čujem da ćeš pešice prokrstariti celu Afriku i pola Azije!

LAKI: Oće, prokrstariće, da ne kažem šta. Nije sposoban da ode do Pančeva. Misli da je Azija iza ćoška ...

MIRKO: Od tebe nisam ništa tražio. Nemoj da se mešaš ... Deda, hoćeš li mi pozajmiti?

MILUTIN: Naravno da neću.

MIRKO: Nećeš?

LAKI: Tako, tata. Tako.

MILUTIN: Nemam ... A i da imam ne bih ti dao ni crknuti dinar. Ništa! (Šištavo zvižduće.)

LAKI (zadovoljno): Bravo, tata! (I on zvižduće.)

MILUTIN (nasloni glavu na štap): Nije ništa — bravo. Jednostavno, ne dam njemu, kao što ne bih dao ni tebi. Ono malo crkavice što imam čuvam za crne dane ... (Zapljeska i podigne štap.) Ala peva ova žena! Svaka joj čast. Samo, kad bi zapevala onu moju: »Kad sam bio mlađan lovac ja, jedna me je moma volela, a ta moma beše lepa Jelena ...«

LAKI: Ne ide tako. Pojma nemaš.

MILUTIN: Ti znaš kako ide? Ti ćeš mene da učiš: slepac jedan! Kad sam ja pevao tvoja majka je bila nevina. Seća se stara »Skadarlija« moga glasa. Kad je tuča u kafani kao što je red, oko dva ujutru, kad lete flaše, čaše, sifoni i stolice, onda meni priđe gazda Svetozar i zamoli me: »Brate Milutine, zapevaj, smiri narod.« I ja pustim glas kroz pesmu: »Kradem ti se u večeri pod pendžeri« ... Namah sve stane. Ranjeni ustaju i časte: »Šta pije kafana!« I sad si ti našao da mi pričaš kako se peva? Bolje bi bilo da se uvatiš podruku sa ovom tvojom šeprtljom od sina, da zajedno bazate po svetu, kad niste za pošten i ozbiljan posao ... On će da piše iz belog sveta, a nije savladao pola azbuke. Kao ni ti.

LAKI: Tata, molim te ...

MILUTIN: Ućuti! Zašto kriješ da ti je pisao Bili Piton? Šta hoće vucibatina?

LAKI: Traži 50%. Hoće fifti-fifti.

MILUTIN: Ološ sa Čubure! Dobiće 50% i još moj pride ... Mirko, ugasi televizor. Opet su počeli da pričaju. Kako im ne dosadi?!

MIRKO: Ugasi sam. Nisam ti ja daljinski prekidač.

(Mladić se besno okrete i napusti salon. Na vratima se mimoiđe sa Aksentijem — Milutinovim ocem. Aksentije se oslanja na dva štapa. Dok korača čuje se škripanje proteze. Živčani starac odmah prilazi prozoru i sa treskom ga zatvara. Navlači zavese i ispod oka gleda prisutne.)

AKSENTIJE: Znači, tako ... Opet neko meni iza leđa? A?

MILUTIN: Tata, izvini, samo da se nešto dogovorim sa Lakijem. Imamo važan posao! ... Laki, šta si hteo da me pitaš?

LAKI: Je l ono u redu?

MILUTIN: Koje ono?

LAKI: U vezi sa onim?

MILUTIN: Jeste, samo da pristane i onaj.

LAKI: Koji onaj?

MILUTIN: Pa onaj!

LAKI: A, onaj! Pa on mora da pristane zbog onog.

MILUTIN: Kog sad onog?

LAKI: U vezi sa onim.

MILUTIN: A, ti na onoga misliš?

LAKI: Da, a na koga si ti mislio?

MILUTIN: Ja sam mislio na ovog.

LAKI: Ma, taj je pristao!

MILUTIN: Kad? Kad je pristao?

LAKI: Pa, onda. Posle razgovora sa onim.

MILUTIN: Nisi mi ništa govorio.

LAKI: Kako nisam, reko sam ti onda.

MILUTIN: A, to si mi za njega govorio?

LAKI: Za njega, pobogu! Ne mogu preskočiti čoveka, kad se o njegovoj koži radi.

MILUTIN: Izvini, nisam znao da ste razgovarali. I hoće?

LAKI: Naravno. Oberučke.

MILUTIN: A šta nudi?

LAKI: Pa, za početak, ako ono dobro krene ...

(Aksentije je gledao čas sina, čas unuka, dok mu nije pozlilo od nejasnog i napornog razgovora; tresnu štapom po stolu, prodera se.)

AKSENTIJE: Dosta! Kao da ne znam šta krijete od mene! Dogovarate se da me neko otruje?! Onaj bi trebo onom da da otrov, a onda da ga vas dvojica meni sipate u čaj! Je li tako?! Molim?!

MILUTIN: Kakav otrov, tata? Šta pričaš, pobogu?

AKSENTIJE: A prozore i dalje držite namerno otvorene, mada sam strogo zabranio? Hoćete da me ubije promaja, da dobijem zapaljenje pluća, da me đavo odnese za dva dana! Ko je otvorio prozor? Ko? Ko je to uradio, da ga ja sad ovde naguzim ... Bando! Razbojnici!

MILUTIN: Tata, smiri se, molim te. Tata ...

AKSENTIJE: Uništavate me već godinama. Zbog vas vrtoglavo starim. Ali, malo ste se prešli. U četiri rata je Aksentije gazio bednike kao što ste vi! I danas sam sposoban da golim šakama zadavim ... Vi ćete mene ... da otrujete ... Vi ...(Gubi dah. Teško diše.) Ja sam neuništiv ... Kad se naljutim ... neko je ... bogin!

(Mirko se vraća u sobu. Seda za sto. Puši... Aksentije pokuša da ga udari štapom.)

AKSENTIJE: Zašto ... zašto pušiš ovde?! Ko ti je ... dozvolio?! Oćeš da dobijem rak ... od tog smrada ... I to ste smislili ... da on puši ... i da me truje dimom! Kako molim! Ćutiš kurvo?

MIRKO: Deda, hoćeš li mi pozajmiti?

MILUTIN: Neću! Rekao sam ti da neću i — neću!

(Milutin je sa kredenca uzeo čašu. Prinosi je ocu. Nudi ga da pije.)

MILUTIN: Tata, molim vas ... Evo, evo malo vašeg leka.

AKSENTIJE: Ne! Dalje s tim! To je otrov od kukute! Dalje! ... Hajde, kad nije — popi ga ti, Milutine. Ajde, kad nije!

MILUTIN: Ne smem ...

AKSENTIJE (skoči): Ne smeš?! Tu smo tico! Tu smo! Ne smeš?! Znači, to je otrov! Iz ovih stopa ću da pozovem kapetana Prodanovića! Prijaviću sva vaša nedela u poslednjih sto godina! Popij, ako smeš?! Milutine!

MILUTIN: Tata, kako vam nije jasno da vaš lek meni može da smeta i škodi. Za vas je to lek, a za mene bi bio otrov.

AKSENTIJE: Znači, otrov je za mene lek! Lek je za mene otrov? Fino. Bar si jednom bio pošten u životu. Moj lek je otrov. Milutine, pazi šta ću ti sad reći: sutra mi stiže karabin i deset ručnih granata. Ko se približi levom krilu zgrade, gde su moje odaje, pucaću i bacaću bombe bez milosti. Ubiću, a da ne viknem — stoj!(Uperi štap u Mirka.) A ovaj neradnik i džabalebaroš neka se gubi iz kuće! Dosta sam te ja hranio! Ako ne ode sutra do podne prijaviću ga kapetanu Prodanoviću da je sa Đavolom opljačkao samouslugu kod pijace.

LAKI: Ne diraj mi dete, Aksentije.

AKSENTIJE: To nije dete, to je sotona! On je ...

(Nečujno, polako, u sobu dolazi Maksimilijan. Aksentijev otac se vozi u invalidskim kolicima. Diše teško, hrapavo. Sa naporom pokreće ručice kolica. Aksentije brzo ustaje i prilazi ocu. Maksimilijan trese zvonce, koje mu visi oko vrata; zamenjuje davno izgubljeni govor. Njegove »zvonaste« reči i rečenice razume, izgleda, samo stogodišnji sin.)

AKSENTIJE: Hvala, tatice. dobro sam! Kako ste vi? Tvoj sin, unuk, praunuk i čukununuk, žele ti dobar dan! Jeste li se malo odmorili?(Pažljivo sluša očevu zvonjavu.) Jeste, jeste ... Naravno!

LAKI: Bože, al starost može da bude gadna.

AKSENTIJE: Šta si rekao? Laki, šta si rekao?

(Na vratima se pojavi Olja. Debeljuškasta devojka je uznemirena i uplašena. Prilazi Milutinu; gleda ga zanemelo.)

MILUTIN: Gde je kafa? ... Šta je, šta si se ukipila?

OLJA: Gospodine, njemu nije dobro ...

MILUTIN: Panteliji?

OLJA: Da.

LAKI: Šta mu je?

OLJA: Mislim da je umro.

(Aksentije, Milutin i Laki se sa nevericom pogledaše ... Aksentije se pridrža za sto, a onda, uz pomoć Milutinovu, ukočeno sede.)

AKSENTIJE: Umro je moj deda ... moj dobri Pantelija ...

MILUTIN: Tata, smiri se. Deda-Maks ne bi preživeo ... Pred njim i dalje kao da se ništa nije desilo. Ajmo Laki.

(Milutin i Laki napustiše salon. U hodniku se popeše stepenicama na gornji sprat. I Olja je izašla ... Aksentije rukavom briše suze i gleda Mirka koji puši i prelistava novine.)

AKSENTIJE: Mirko, da nisi pisnuo mom ocu da mu je njegov babuška umro. On je mnogo voleo svog oca ... Kad bi to saznao, ne bi mu srce izdržalo. Mirko, čuješ li šta ti govorim?!

(Maksimilijan primećuje da se nešto događa, ali ne zna o čemu je reč. Približava kolica Aksentijevoj stolici; zvoni ljutito, upitno.)

AKSENTIJE: Nije ništa, tata! Nije ništa ozbiljno!

MIRKO: Hoćete li uvesti dan žalosti?

AKSENTIJE: Mirko, molim te, ovako te molim ...

MIRKO: Nemoj da kukaš. Ja ne ucenjujem kao što vi radite ... Sve je moglo da se trpi dok nisi baš ti predložio da me upišu na bogosloviju. Ti si to smislio, Aksentije. To je bila tvoja ideja. Imao si dobar plan kako da me uvučeš u posao: okolo na mala vrata ... A sad cviliš i moliš. Da sam čovek od vaše loze i morala, ja bih vas lepo prijavio miliciji, spakovao na robiju i živeo ko čovek. Jedno dizanje slušalice i moja budućnost rešena.

AKSENTIJE: Nemam ja veze sa njima i njihovim poslovima. Ja sam presto da radim pre pedeset godina.

MIRKO: Aksentije, kako te nije sramota da lažeš? Je li?

(Maksimilijan je ponovo »progovorio« zvoneći ... Sin ga smiruje.)

AKSENTIJE: Lepo izgledate, tatice! Baš lepo! Pravi mladić ... Evo, neka Mirko kaže ... Mirko, reci da lepo izgleda, biće mu drago.

MIRKO: Jeste, lepo izgleda. Puca od zdravlja. Da ga čovek potapše po ramenu, sav bi se raspao, kao glineni golub.

(Starac, u kolicima, ljuti se, pokazujući glavom prema prozoru.)

MIRKO: Naređuje ti da otvoriš prozor.

AKSENTIJE: Prokleti prozori, ko ih izmisli!

(Odlazi, otvara prozor. Napolju je sumrak ... Maksimilijan zazvoni.)

MIRKO: A sad traži lek.

AKSENTIJE: Čujem! Nemoj da me zajebavaš!

(Ulaze Milutin i Laki. Oborili su glave. Ćute ... Aksentije prilazi sinu.)

AKSENTIJE: Milutine?

MILUTIN: Deda je umro.

LAKI: Takav čovek ... Prosto ne mogu da verujem ...

(Aksentije prilazi ocu; skida mu šešir sa glave.)

AKSENTIJE: Skini tata ... Vruće je ovde!

(Laki posmatra sina, koji se začitao. Istrgne mu novine.)

LAKI: Tebe se sve ovo ništa ne tiče? Ni ovoliko?

MIRKO: On je bio toliko star, da mi odavno nije nikakav rod.

(Laki udari sina urolovanim novinama po glavi.)

LAKI: Napolje! Marš napolje! Đubre pokvareno! Marš!

(Mirko izlazi. Starci ga ispratiše zakrvavljenim pogledima ... Mladić je zastao na vratima.)

MIRKO: Kad ćete otvoriti testament?

MILUTIN: On nije normalan?

LAKI: Pusti, tata, pusti ga meni ... A zašto te zanima kad ćemo otvoriti testament?

MIRKO: Hoću svoj deo.

LAKI: Oooo, jebem li ti sunce žarko! Daću ja tebi tvoj deo!

(Laki zgrabi čašu sa stola izavitla je na sina. Milutin baci stap, a Aksentije kristalnu pepeljaru. Mladić pobeže zasut razbijenim staklom; u hodniku nalete na Olju, koja je donosila tacnu sa šoljicama kafe. Tacna joj ispade, šoljice se razleteše po hodniku i salonu ... Starci vrište, prete, Maksimilijan besno zvoni, a Olja, ispolivana kafom, plače.)