ILIJA: Ajde ...

DANICA: Izvoli, Đuro ...

ĐURA: Crni Ilija ... Šta ti je?

ILIJA: Ništa. Spusti to... Sedi.

ĐURA: Gde nastrada?

ILIJA: Ispred samoposluge, malopre. Udari me jedan kolima.

ĐURA: C, c, c, c, c... Jes nešto polomio?

ILIJA: Izgleda da nisam. Boli me plećka i glava ... Sedi.

ĐURA: Ti moraš u bolnicu na rendgen. Ko zna šta ti je povređeno. Spremi se, pa ću te ...

ILIJA: Ma nije ništa. Zahvatio me preko kolena i bacio na trotoar... Sedi... Sva sreća da sam pao na jednog prolaznika.

ĐURA: Mogo si načisto da stradaš.

ILIJA: Mogu još, ovo je tek početak. Zato sam te i zvao, ako mi se nešto desi da budeš u pomoćimojima. Da im se nađeš, pripomogneš, da ne ostanu,što se veli, same na svetu ...

(Đura gleda čas brata, čas snaju, i dalje stoji, držećipoklone. Ilija povlači stolicu, pokazuje mu da sedne.)

ĐURA: Ne mogu, bre, da sednem kad te vidim takog... Što snaja plače?

ILIJA: Ne mogu da ti pričam dok ne sedneš. Nije problem u dve reči, s nogu... Daj onu rakiju. Nema od plakanja pomoći... Šta s to dono? Nisi trebo. Izvini na ovom svetlu, pregorele nam bele sijalice. Sedi.

ĐURA: Snajka, šta je bilo, oče mi neko reći? Zašto plačeš?

(Danica sipa rakiju u čašice. Đura konačno seda, ali odmah ustaje: iz zadnjeg džepa vadi pištolj, koji mu smeta — premešta ga u unutrašnji džep sakoa.)

DANICA: Ilija će ti ispričati. Sedi Đuro, saslušaj ga. Ti si pametan, reci šta da radi.

ILIJA: Živeli... Mislio sam, može čoveka svako zlo da snađe, ne znaš šta nosi dan, šta nosi noć, ali ovo ... Prosto nisam pametan ... Đuro, brate, veliko me zlo snašlo.

ĐURA: Neka bolest?

ILIJA: Kamo sreće da je bolest.

ĐURA: Pričaj, majku mu, sav se oznoji.

ILIJA: Ti znaš da imamo podstanara.

ĐURA: Znam. Čuo sam od Sonje.

ILIJA: Da ne izgori gužvara?

DANICA: Neće.

ILIJA: E, pa vidiš, on je kod nas došo pre osam meseci. Živeo je mirno, tako, po strani: dobar dan — dobar dan, zdravo — zdravo, on tamo, mi ovde, ima zaseban ulaz, nismo ga skoro viđali... Međutim, on je meni bio sumnjiv od prvog dana: sve se nešto krio, šunjo, dovodio neke mračne spodobe i protuve, izlazio da šeta u ponoć ...

(Ilija oprezno ustaje, prilazi Podstanarovim vratima, prislanja čašu na vrata, pa glavu na čašu,osluškuje... Odlazi do kredenca, uključuje radio, pojačava melodiju. Vraća se, seda naspram brata )

ILIJA: Izvini, nemam piva. Kad me udario, razbio mi sve flaše ... Pre mesec i nešto dana, dobijem ja poziv iz SUP-a.

ĐURA: Iz SUP-a? Nešto proveravaju?

ILIJA: Sve ćeš čuti. Prvo sam mislio da me zovu zbog mene. I sam znaš, kad jednom odležiš, nikad nisi miran, stalno misliš da te neko kontroliše. Još da nesreća bude veća, znam da ništa nisam učinio. Mislio sam, ova situacija u svetu, pa onda, mnogo se piše o tome ...

ĐURA: Jesu mene pominjali?

ILIJA: Što tebe?

ĐURA: Pa, zbog onoga... I onda su prvo tebe ... A onda mene.

DANICA: Ispričaj lepo šta je bilo. Samo zaobilaziš i...

ILIJA: Ti da ćutiš! Kad sam govorio da nam nije potreban podstanar, tela si oči da mi izvadiš!

ĐURA: Ilija! Oš reći o čemu se radi?!

ILIJA: Oću, kad ona prestane da se meša. Da nisi više reč rekla! Sve ona zna... Odem ja u SUP, javim se: dobar dan — dobar dan, vi ste taj i taj, ja sam taj i taj... Danice, pojačaj radio, može nas neko čuti...

(Melodija iz radija nadjača Ilijinu priču. Đura ga ukočeno netremice gleda.)

DRUGI ČIN

6. BRAĆA

(Uveliko je svanulo. Danica sedi u fotelji, pospana, umorna, izmučena. Ilija naliva piće bratu Đuri, koji šeta, krstari sobom.)

ILIJA: Eto ... Pričo sam ti celu noć, a ispričo sam samo jedan deo. Ostalo ćeš videti na slikama ...

(Đura zastade. Gleda kroz prozor, cupka na petama ... Prilazi Danici, spušta joj ruku na rame.)

ĐURA: Snajka, idi, lezi ... 'Ajde, nemoj da se mučiš ...

(Žena ustaje, osvrće se, odlazi prema sobnim vratima.)

DANICA: Je 1' vam treba šta?

ĐURA: Samo ti lezi... Ovo je naša stvar.

(Danica ulazi u spavaću sobu. Zatvara vrata. Đura se vraća do prozora, ćuti, gleda napolje ... Ilija gubi strpljenje, vrpolji se, posmatra zamišljenog brata.)

ILIJA: I ... šta kažeš?

ĐURA: Ništa.

ILIJA: Kako »ništa«?

ĐURA: Lepo ... Ništa ... Šta da ti kažem, kad se ponašaš ko da sam ti krvni neprijatelj. Zašto si me sad zvao?

ILIJA: Pa ...

ĐURA: Ako se tebi »nešto desi« da brinem o Danici i Sonji? To si mogo da zoveš i moju Smiljku. I ona bi im pomogla ... Kunem ti se, dođe mi da odem i da ti se više nikad ne javim. Eto šta mislim ... Zoveš me ko da sam ti strina, a ne brat, blizanac. Serem ti se na takav poziv!

ILIJA: Ja sam mislio ...

ĐURA: Šta si mislio? Šta si ti mislio? E, moj, Ilija ... Ne znam šta da ti kažem... Mesec dana ti je glava u torbi, ja osećam nešto se događa, nešto nije u redu. Zovem, pitam, javljam se, ti lažeš, Sonja laže, svi lažu, a ja lepo slutim neko zlo vas snašlo. Majku mu jebem i sa životom, ako smo dotle došli, da preda mnom krijete, onda ćemo se razići, pa svak' na svoju stranu ... Šta bi' ja ljudima reko da si ti stra-do? »Nisam ništa znao?« Dovodiš me u situaciju da se osećam ko poslednji bednik. Umesto da si došo, čim si primetio, i reko: taka i taka stvar, pa da smo se organizovali, ima nas Čvorovića, hvala bogu ... Da razbucamo govna. Ti rešio, vodiš sam svoj rat protiv imperijalističke bande. Od mene kriješ?

ILIJA: Đuro, brate nisam mislio ... Hteo sam ...

(Ilija ustaje, prilazi bratu, širi ruke nemoćno... Ćute, gledaju se. Zagrliše se, kao da se nisu videli sto godina... Izmirenje prekida zvono sa ulaznih vrata. Ilija proviri u hodnik, osvrće se ... Đura izvadi pištolj, repetira ga, rukom pomeri neodlučnog brata i, spreman na sve, izađe u hodnik... Spolja se začu Sonjin glas.)

ILIJA: Sonja ništa ne zna. Pred njom ni reči.

(Đura je otključao vrata. Sonja je ušla nasmejana, raspoložena. Stric skriva pištolj iza leđa, zadenu ga za pojas kad devojka prođe.)

SONJA: Dobro jutro, čika Đuro.

ILIJA: 'De si ti celu noć?

SONJA: Bila sam dežurna.

ĐURA: Ilija, odvezi me do kuće. Treba da uzmem neke stvari.

ILIJA: Odma'. I ja imam posla u gradu ... Nemoj da budiš majku, nije celu noć spavala, mučila je kostobolja.

ĐURA: Zdravo, Sonja. Videćemo se popodne... 'Ajde, Ilija.

(Braća na brzinu napustiše kuću. Sonja sačeka da krenu kola, prati ih kroz prozor, a onda priđe telefonu, okrete brojeve).

SONJA: Molim vas, mogu li da dobijem Petra ... Da ... Budite ljubazni... Zdravo ... Dobro sam, nikad bolje ... Možda... (Smeje se.) Da ... Vodim te na ručak ... Zašto? Zato što volim da ručam s tobom. Ako hoćeš, mogu da smislim i neki razlog ...

(Otvaraju se vrata spavaće sobe. Umorna, izmučena, neispavana, Danica sluša kćerkin razgovor.)

SONJA: ... Da svratim po tebe? ... Neće biti malo nezgodno ... (Smeje se.) Važi... Ćao ... Ej! Ponesi one knjige ... Da ... Ćao ...

(Sonja spusti slušalicu, okrete se.)

DANICA: S kim si razgovarala?

SONJA: Probudila sam te? Izvini...

DANICA: Pusti me. Pitam: s kim si razgovarala?

SONJA: Mama, šta ti je...

(Danica se vraća u sobu. Zastaje na vratima, okreće se, govori s prezirom i gađenjem.)

DANICA: Stidi se. Sram te bilo. Može ti otac biti.

(Majka zatvori vrata.)

7. »SVE JE SUPROTNO OD ONOGA ŠTO IZGLEDA DA JESTE«

(Ilija je namestio platno, uključio mali projektor, poredao stolice kao u bioskopu. Pokazuje Danici i Đuri da sednu ... Odlazi, gasi crveno svetio. Vraća se do projektora).

ILIJA: Sad ćete videti koja je to mafija, gde se sastaju i kako su organizovani.

(Platno obasja PRVI SLAJD: Podstanar, u društvu čoveka i žene, šeta pokraj reke ... Ilija čita podatke iz poveće sveske. Đura posmatra sliku i nešto beleži u svoj notes.)

ILIJA: Ada Ciganlija, petog marta u dvanaest i dvadeset. Sliko sam ih iz kola, u vožnji, jer je bio brisan prostor ... Danice, šta bi rekla, da ti neko pokaže ovaku sliku, a da ne znaš o čemu se radi?

DANICA: Ništa. Ljudi šetaju.

ĐURA: To bi i moja Smiljka rekla.

ILIJA: Nemoj, Đuro, svako bi to reko, dok se ne upozna sa svetom špijuna. Ništa ne primećuješ. Mogu da ti rade šta hoće, mogu pred tobom da se dogovaraju, ti si jednostavno slep i gluv ... U ovom poslu ima jedno osnovno, sveto pravilo: Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Danice, šta bi rekla, ko je ovaj čovek, da ga sretneš na ulici?

DANICA: Pa ... običan čovek ...

ILIJA: Službenik, činovnik, nastavnik... A on je naučnik, radi u Vinči.

ĐURA: U Vinči? C, c, c, c, c, ... Sad mi je sve jasno.

ILIJA: Je l' znaš ti šta je to Vinča? Danice?

DANICA: Čula sam.

ILIJA: Čula si za Vinču, ko što si čula za Tošin bunar. Vinča je naš najveći nuklearni centar.

ĐURA: To je ono, snajka, što velike sile kriju u neprohodnim planinama, sto metara pod zemljom. To je svuda, sem kod nas, prva državna tajna.

ILIJA: Naučnik šeta sa špijunom i priča li priča.

ĐURA: Niko ne kontroliše naučnika s kim se viđa, druži.

DANICA: A ko je ta žena?

ILIJA: Naučnikova švalerka. Majka dvoje dece.

(Na platnu se pojavi DRUGI SLAJD: Podstanar, Naučnik i Švalerka ručaju na jednom od splavova-restorana. Naučnik drži poveći papir, koji Podstanar, malo nagnut, pažljivo posmatra. Švalerka razgovora sa kelnerom.)

ILIJA: Isti dan, dva sata kasnije. Naučnik pokazuje plan Vinče. Pola sata je objašnjavao. Ovaj je samo slušo i gledo. On je, u terorističko-špijunskim centrima naučen da sve pamti. Ima slučajeva da iz jednog čitanja zapamte po deset stranica sitno pisanog teksta ...

DANICA: A kelner?

ILIJA: Šta — kelner?

DANICA: Tu je kelner?

ILIJA: Jeste, tu je. Oni to i rade javno, da ne bi izgledalo tajno. Ovako, sede ljudi, ručaju i ćaskaju. Ko će se baviti špijunažom na javnom mestu. Zato sam rekao: Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste... Kad su dobro proučili plan, onda ga je Naučnik zgužvao i bacio u Savu. Kao najobičniji papir. Zašto? Da ga je spaljivo, svi bi obratili pažnju, ovako, bacio ga je ko praznu kutiju duvana ...

(TREĆI SLAJD: Zgužvani papir plovi Savom.)

ILIJA: Reka nosi plan prema špicu Ade. Ja ga pratim, a onda se, kod jedne kućice, skidam i ulazim u vodu. I taman da ga uhvatim, na dvadesetak metara od obale, kad jedan kreten naiđe čamcem i pravo preko plana. Nestade papir .. .

DANICA: Crni Ilija, kupo si se u martu?

ILIJA: Kupo sam se. Skočio bi' u kazan s vrelom vodom za takav dokaz ...

(ČETVRTI SLAJD: Podstanar, Naučnik, Švalerka i još jedna žena, ulaze u Narodno pozorište.)

ILIJA: Uveče su išli da gledaju operu. Pridružila im se i ženska ovog našeg, inače novinarka. Okružen je ljudima sa položaja. Nema u njegovom društvu običnog sveta. Kome on pruži ruku, znaj da je dotični neko i nešto ... Špijuni su među nama, samo ih treba znati — prepoznati. Sad, kad vidim čoveka, tačno znam šta je ... Kad su ušli, ja sam kupio kartu pa za njima. Oni u salu, ja na balkon.

DANICA: Bio si u pozorištu?

ILIJA: Da.

DANICA: Šta si gledo?

ILIJA: Njih ... Opera mi je bila u drugom planu.

ĐURA: Šta sve čovek mora da pretrpi zbog razbojnika.

ILIJA: Čudio sam se, zašto idu na operu, ali, kad je predstava počela, sve sam shvatio; mogli su na miru da se došaptavaju, jer se oni sa bine non-stop deru ... Međutim, glavni razlog je bio u pauzi...

(PETI SLAJD: Četvoro, već sumnjivih, u foajeu, razgovaraju sa još troje posetilaca — dva čoveka i jednom ženom... Đura uperi prst na jednog od novih ljudi.)

ĐURA: Znam ga!

ILIJA: Doktor Stanisavljević. Hirurg.

ĐURA: I ti ga znaš?

ILIJA: Sazno sam ga.

ĐURA: On me operiso.

ILIJA: A ovaj gospodin je profesor na Filozofskom fakultetu. Ovo je profesorova švalerka. Majka ...

DANICA: Svi imaju švalerke?

ILIJA: Svi.

DANICA: Kad izdaju žene, što ne bi i zemlju ... Bože, Bože, kakvi su to ljudi?

ILIJA: Sliko sam ih sa stepenica, iza stuba. Kad ih čovek ovako vidi, reko bi da su se slučajno sreli. Kako su se samo iznenadili i izljubili. Šta ima jedan krpiguz da se ljubi sa profesorom i doktorom? Kakva je njegova veza s njima i njihova s njim? Šta ih to okuplja i o čemu mogu da razgovaraju? O novim krojevima gaća?

ĐURA: Doktora prepusti meni, stanuje u mom kraju.

ILIJA: U pozorištu su se zadržali do kraja predstave, da ne bi bili sumnjivi.

(ŠESTI SLAJD: Celo društvo iz pozorišta je u kafani. Zabeleženi su u trenutku kad nazdravljaju, podignutim čašama.)

ILIJA: Iz pozorišta su prešli u »Tri šešira«, što im je i bio cilj susreta. Računali su, ako ih neko prati, odustaće zbog opere, pa posle mogu mirno da odu u kafanu. Međutim, nisu računali da ima ljudi spremni' na sve.

DANICA: Ko sve to plaća: ručak na Adi, večera u »Tri šešira« ...

ĐURA: Plaća onaj za koga rade. CIA, snajka, CIA. Uništili su pola sveta!

ILIJA: Dalje nisam mogo da ih slikam, jer me jedan konj od kelnera izbacio iz kafane. Mislio da sam ulični fotograf. Tako naši ljudi štite špijune. Razišli su se oko dva po ponoći. Pravili su se da su pijani. Onaj naš je išo zagrljen sa naučnikom. Šećeraš, a pije i jede ko stoka. Sve je lago ...

DANICA: Šta će biti sa Vinčom? Da li u Vinči nešto sumnjaju?

ILIJA: Sumnjaće. Pošlo sam im pismo. Upozorio sam ih da pojačaju samozaštitu, kontrolu i nadzor nad objektima i ljudima. Napiso sam da nije isključena diverzija.

(SEDMI SLAJD: Podstanar, Naučnik i Doktor, u lovačkim odelima, sa puškama »na gotovs«, šetaju nepreglednim poljem. Ispred njih trčkara pas-ptičar.)

ILIJA: Nedelja, 7. mart, na poljima ispod Kosmaja, izvode čistu vojnu vežbu pod firmom lova na fazane. Prvo: pucaju bez prekida, a ništa ne ubijaju, što znači da im je osnovni cilj uvežbavanje streljačke sposobnosti, a ne lov. Drugo: održavaju kondiciju, prelazeći po petnaest-dvadeset kilometara. Treće: organizovani su po sistemu trojki, a poznato je da su trojke osnovne jedinice diverzantskih grupa. I, četvrto: cilj tolikih kretanja je izučavanje terena oko Beograda. Danas love ovde, sutra love tamo, prekosutra onamo, mic-po-mic, lov za lovom, uloviše oni geografski položaj uže Srbije. Vide gde se šta radi, šta je u planu, razgovaraju sa seljacima o raspoloženju u narodu ...

(OSMI SLAJD: Krupni plan psa, koji je iskezio čeljusti.)

ĐURA: Šta je ovo? Da te nije napo?

ILIJA: Jeste. Ja sam ih pratio na razdaljini od oko sto metara. Bio sam u jednom žbunu, kad pašče jurnu pravo na mene. Ne može mi ništa, udavio bi' ga ko pile, al' sam se uplašio da će me otkriti. Čučeći, u skokovima, pobegnem u jedan šumarak, kad, njih trojica osuše paljbu. Sjurim se u neku jarugu, pa kroz potok, voda do grla, pobegnem na drugu stranu. Gađali su me pola sata.

DANICA: Crni Ilija, mogli su te ubiti.

ĐURA: To su i 'teli. Ubistvo u lovu ne podleže Krivičnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se sve podvodi pod nesrećan slučaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi, samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme, dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali, Ilija?

ILIJA: Ih!

ĐURA: Vraćaju se lovci iz lova, a mi dečurlija istrčimo na sokak da i' sačekamo. Prvo idu nji' trojica-četvorica, nose zečeve i fazane za pojasom, a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Bude i' više u kolima neg' divljači. Tačno se znalo koje se godine lovi koja familija. Je l' se sećaš kad su Markovići pozvali Babiće u lov na divlje svinje?

ILIJA: U novembru četr'es'osme, kad se selo podelilo, za i protiv.

ĐURA: Odu jedno jutro, a uveče se vratiše Markovići: nose jedno prase i sve Babiće. Šta je bilo? Opalila puška slučajno. Kako jedna puška da ubije nji' petoricu? Išli jedan za drugim. Sledeće zime, Babići u lovu na divlje guske, ubiše jedno gušče i šestoricu Markovića ... Šta je to?

(DEVETI SLAJD: Podstanar izlazi iz francuske ambasade u pratnji jednog čoveka.)

ILIJA: Sutradan je, oko podne, bio u francuskoj ambasadi. Zadržo se pola sata. U ambasadu je ušo sa tašnom, a, ko što se vidi, izašo bez tašne ... Sve što su »ulovili« predo je francuskoj tajnoj službi. Podaci su preneseni, diplomatskim kanalima, u Pariz, a iz Pariza u Vašington, onom kauboju. Fašizam je bio dečja igra prema ovim zlikovcima!

(Ilija isključuje projektor, pali svetio ... Đura ustaje, zabacuje ruke na leđa, zamišljeno šeta. Danica se usudi da ga opomene.)

DANICA: Đuro, zakasnićeš na posao.

ĐURA: Bez brige, na bolovanju sam... Slušaj, Ilija: nas dvojica moramo ozbiljno da razgovaramo. Ovo se ovako ne radi. Sve ove slike možeš da im pošalješ za uspomenu. Ti nemaš nikakve materijalne dokaze. Nemaš ništa opipljivo, da priložiš uz slike. Ej, bre, čoveče, krenuo si protiv krvnika sa foto-aparatom! Da si mene pito, već bi' i' imali u šakama ...

(Na vratima se začu zvono.)

ILIJA: Vidi ko je!

DANICA: Ne smem.

ILIJA: Pogledaj. Šta se bojiš, kad smo nas dvojica tu.

(Žena izađe u predsoblje. Čuje se otključavanje vrata i nejasan razgovor. Ilija uzima nož, a Đura poteže pištolj. Izviruju ... Danica se vraća — premrla od straha.)

ILIJA: Ko je?

DANICA: Neki čovek. Raspituje se za familiju Davidović. Kaže da stanuju u našoj ulici.

ILIJA: Nema Davidovića u našoj ulici.

DANICA: I meni se čini.

ILIJA: Daj pištolj ... Znam koga traži.

(Ilija zgrabi pištolj, repetira ga i izađe u hodnik. Čuje se njegov razjareni glas.)

ILIJA: Koga tražite?! ... Slušaj prijatelju, ako mi još jedan od vas uđe u dvorište, ubiću ga bez razmišljanja! Marš napolje! Marš!... Šta, još i pretiš?! Stani! Stoj!

(Odjeknuše dva pucnja... Žena se skupi, priđe Đuri, koji je zagrli i umirujuće potapša po ramenu... Ilija se vraća, čvrsto stežući pištolj.)

ILIJA: Neće mu više pasti na pamet da me uhodi i špijunira. Sigurno spremaju nešto.

ĐURA: 'Aj'mo, Ilija! Požuri. Ja ću im doći glave.

DANICA: 'De će te?

ILIJA: Lezi, spavaj.

ĐURA: Snajka, javi Smiljki da me ne čeka do daljnjeg.

ILIJA: Zaključaj dobro vrata.

(Ilija i Đura na brzinu napustiše kuću ... Dok se u dvorištu čuje paljenje, pokretanje i udaljavanje kola, Danica okreće brojeve telefona.)

DANICA: Sonja ... Dođi... Ako možeš odma', molim te ... Jeste ... Čim završiš posao, pravo kući...

8. RASPRAVA O OCU

(Posle duge priče, Danica i Sonja sede za stolom. Ćute ... Čerka posmatra umornu, izmučenu majku ... Iz dvorišta dopire lajanje psa.)

SONJA: Ne mogu da verujem.. . Koliko to traje?

DANICA: Koje?

SONJA: Pa to, sa Podstanarom i špijunima?

DANICA: Četr'es' dana . . . Ko godina.

SONJA: Tata više ne ide na posao? Na bolovanju je?

DANICA: Ne. Sad je uzo neplaćeno, a Đura je na bolovanju.

SONJA: Što se ne penzioniše. Mogao je da ode u penziju pre pet-šest godina.

DANICA: A od čega bi' živeli? Je 1' znaš kolika bi mu bila penzija? On je u preduzeću krio da je bolestan ... Već smo u dugovima dovde, a sad pogotovu. Sve sam finansira. Zadužio se preko pet miliona.

SONJA: Zbog ovoga?

DANICA: Jeste. Kupio je, prvo, fotografski aparat sa durbinom, onda neki aparat za prikazivanje slika, pa magnetofon ... Za vučjaka je dao osamsto 'iljada.

SONJA: Za ovu džukelu u dvorištu?

DANICA: To je rasan, dresiran pas. Đura ga nabavio preko veze.

SONJA: Zašto je otišao u Niš?

DANICA: Da obiđe familiju ovog ... Saznao je da su mu otac i brat, posle rata, bili u zatvoru. Otišo je da vidi zašto su zatvarani. Misli da mu je cela familija razbojnička.

SONJA: I Đura je s njim?

DANICA: Nije. Đura je osto da prati ove i da digne kredit na jedanaest miliona. Idu, sledeće nedelje, za Pariz ...

(Devojka pripaljuje cigaretu. Majka je zabrinuto gleda.)

DANICA: Što ti se tresu ruke? Je s' umorna?

SONJA: Malo. Imam posla ...

DANICA: Eto ... On mi je strogo zabranio da ti pričam, al' ja više nisam mogla da izdržim. Bilo mi je došlo da svisnem...

SONJA: Mama, šta ti misliš o svemu tome?

(Danica nemoćno, brižno, sleže ramenima.)

SONJA: Tata sigurno ne bi pristao da ode do lekara?

DANICA: Zbog srca?

SONJA: Ja bih to izvela da bude kao zbog srca.

DANICA: A zbog čega onda?

SONJA: Zbog glave.

(Danica pogleda kćerku iznenađeno, zbunjeno.)

DANICA: Kako to misliš »zbog glave«?

SONJA: Lepo: otišao bi kod kardiologa »zbog srca«, a ja bih dovela prijatelja psihijatra, da ga detaljno pregleda, tata ne bi primetio o čemu se radi.

DANICA: I?

SONJA: I — da se leči.

DANICA: Od srca?

SONJA: Mama ...

DANICA: Reci mi kratko i jasno od čega da se leči?

SONJA: Zar moram sve da ti objašnjavam ko malom detetu? Njemu su živci popustili; uvrteo je u glavu da ga progone i prate, a u stvari on progoni čoveka i prati nepoznate ljude. Ne ide na posao, zadužuje se, kupuje gluposti, dovlači aparate i pse. Ubiće nekog, strpaće ga u ludnicu. Pod hitno mora da se leči.

(Majka ustaje ... Posmatra kćerku mirno, hladno.)

DANICA: Je l' ti misliš da je tvoj otac lud?

(Devojka ćuti.)

DANICA: Čuješ li šta te pitam? Je l' misliš da je on lud?

SONJA: Mislim da jeste.

DANICA: Otac lud?

SONJA: Da. I biće mu sve gore.

DANICA: Onda, ako tako misliš, onda nas dve nemamo više šta da razgovaramo. Ja sam te zvala da mu pomogneš, da ga posavetuješ šta da radi, kako da izađe nakraj sa razbojnicima... A ti... ti hoćeš da ga strpaš u duševnu bolnicu, da ga proglase ludim, da ga vežu i drže među pravim luđacima! Ti hoćeš ...

SONJA: Mama ...

DANICA: Ti hoćeš da ga poniziš, da mu se svet smeje, da ga se prijatelji odreknu, da familija priča kako je Ilija poludeo. A ja znam zašto ti to radiš? Nemoj misliti da nisam upoznata! I vidiš, sad mu još više verujem. Jesi bila sa ovim zlikovcem na ručku, u četvrtak?

SONJA: Da ... I to znate?

DANICA: Sve mi znamo, dušo moja. Ima četri-pet meseci kako se vas dvoje nešto domunđavate ...

SONJA: Mama, molim te, ako je moguće, da razgovaramo ozbiljno i pametno. Na taj ručak, u četvrtak, on je pozvao mene i Dragana, ali Dragan nije mogao da dođe jer ...

DANICA: Jer mu ti nisi rekla.

SONJA: Rekla sam mu.

DANICA: Nisi mu rekla!

SONJA: Pa ... nisam.

DANICA: Nemoj mene da lažeš!

SONJA: Na ručak me je zvao da me pita šta se događa u našoj kući. Rekao je da se zbivaju neke čudne stvari. Ja nisam ništa znala da mu kažem.

DANICA: Sad ćeš mu sve reći?

SONJA: Neću, ako otac prestane da ga prati i progoni.

DANICA: Ako ga pusti da na miru vršlja i radi, da na miru uništava ljude i celu zemlju. Je li, Sonja, kad već ovako razgovaramo, 'oću da te pitam nešto: je l' ti misliš da je tvoj otac pokvaren i zao čovek?

SONJA: Ne mislim. To nikad nisam rekla.

DANICA: Je l' nekome do sada učinio neko zlo? Je 1' pomago i bližnjima i daljima, je 1' pomago i prijateljima i poznanicima i ljudima koje je prvi put vido. Sve je to činio čista srca i bez ikakve računice?

SONJA: Jeste.

DANICA: Lepo je da mu bar nešto priznaješ. Znači, dok je brino o nama, o kući, o tvome školovanju i neradu, onda je bio pametan, a sad, kad brine brigu za celo društvo, za ceo narod, sad je lud, jer ti od toga nemaš nikakve koristi. Pet godina te je izdržavo, a ni jedan jedini put te nije upito: »kad misliš da mi se skineš s grbače?« Ni jedan jedini put. I sad, čim si se dočepala svog dinara, došla si da mu se zahvališ, da ga strpaš u ludnicu! Šta ti misliš, glupačo jedna, kako bi se on osećo kad bi saznao šta mu spremaš? Šta misliš, da li bi mu srce izdržalo kad bi ustanovio da si ga na prevaru odvela na pregled za ludake?! On bi tog trenutka, od muke, umro! Ja ne znam šta si ti imala sa ovim razbojnikom, to nek' brine onaj tvoj govnar, ali te upozoravam, ako se opet budete viđali, da o ovome ne govoriš ni reči.

SONJA: Mama ...

DANICA: Zapamti: ako mu preneseš jednu jedinu reč, nemoj ovamo više dolaziti, nemoj me zvati, a ja ću se pomiriti da te nema ... Ocu je često bilo teško u životu, proživeo je vek kao pas, crnčio je, radio, podnosio uvrede i ponižavanja, ćuto i trpeo, jer se to ticalo samo njega, a on sebe nije žalio. On je sebe sviko na muke i zlopaćenje; sad mu je najteže, jer se upustio u borbu za druge, za zemlju i narod. On će u tome istrajati, mada može i da strada, jer se protiv njega i njegovog brata zaverilo na stotine kriminalaca i razbojnika. Iz ove kuće mora mu se pružiti najveća pomoć. Iz ove kuće, osim one džukele, niko mu neće raditi o glavi. Tvoj otac je za mene svetinja, kao Bog, pa ako nekad i pogreši, pogreši samo zato što ljudima želi dobro . . .

(Kćerka skuplja svoje stvari. .. Stavlja u tašnicu cigarete, upaljač. Uzela je i poveći papir, koji bezvoljno, jadno pokazuje majci.)

SONJA: Venčanicu nisi ni pogledala.

DANICA: Nisam i neću.

SONJA: Misliš da su Draganovi roditelji bili na venčanju?

DANICA: Znam da nisu.

SONJA: Bili su samo kumovi ...

DANICA: Dragan je sigurno hteo da zove njegove i nas dvoje.

SONJA: Jeste.

DANICA: Ali ti nisi dozvolila.

SONJA: Ne volim ceremonije.

DANICA: Ne voliš ti nešto drugo, a ne ceremonije.

SONJA: Šta to »drugo«?

DANICA: Ne voliš oca, jer misliš da je lud. Sumnjaš ti u njega već duže vreme. Vidim ja kako ga ti gledaš, kako ga ispituješ ... Plašila si se da na venčanju ne napravi nešto, pa da se Draganovi roditelji ne zabrinu za potomstvo, jer ako je deda lud, onda je veliko pitanje kakvi će biti unuci. Zbog toga nas nisi zvala, mada si govorila kako nećeš praviti svadbeni ručak bez nas dvoje. Neka, dete, neka ti je prosto, možda nismo ni zaslužili. Samo, ja ti kažem, gorko ćeš se kajati kad se dokaže da je otac bio u pravu, kad mu priznaju sve muke i stradanja. Gorko ćeš se kajati, al' će ti biti kasno. I ja te, kao majka savetujem, da se ne udružuješ sa zlikovcima. Otac ima dokaze koji će ih oterati na robiju... I još nešto: otac sve zna, jasno mu je da nas izbegavaš zbog njega, ali ćuti i trpi, guta to ko otrov, sklanja ti se s puta kao da je on tvoj dužnik, a ne ti njegov. Otac je veliki čovek, to sam oduvek znala, ali nisam znala da si ti tako mala, jadna i prokleta!

(Sonja zgrabi tašnicu, osvrnu se po kući kao da je nešto zaboravila, pa briznuvši u plač izjuri napolje. U dvorištu je dočeka i isprati lajanje vučjaka.)

9. SVE GORE OD GOREGA

(Danica pomaže mužu da skine mantil ... Ilija je umoran ali i zadovoljan, posle obilaska Niša.)

DANICA: Nisam oka sklopila. Bar da si se javio ... Šta je bilo u Nišu? Zašto si se tol'ko zadržo?

ILIJA: Nisam ni moro da idem. Sve sam znao ... Daj mi rakijicu. Ne iz kredenca, ima litra u tašni. Dobio sam kilo domaće lincure od njegovog strica ... Je l' dolazio Đura?

DANICA: Svraćo noćas po uže.

ILIJA: Kak'o uže?

DANICA: Za veš. Došo u ponoć, uzo uže i otrčo. Poludeo je što se nisi javio ... Ovo pašče samo laje i kidiše na sve živo. Krvolok.

ILIJA: Sortan pas ... Deda mu bio graničar.

DANICA: C, c, c, c ... Deda mu čuvo zemlju, a on je izdaje.

ILIJA: Ma, deda ovog paščeta. Kerov deda.

DANICA: Aaaaa ... Samo da si se ti meni vratio živ i zdrav.

ILIJA: Da ti pravo kažem, nije mi bilo svejedno. Međutim, razbojnikov stric retko fin čovek. Dočeka me ko najrođenijeg. Sve mi je ispričo. Familija se posvađala na suđenju četres'šeste.

DANICA: I stricu bilo suđeno?

ILIJA: Ne, stric svedočio. On i' je i raskrinko ... Prava domaćinska rakija ... Otac i brat, ove džukele, sarađivali sa okupatorima i domaćim izdajnicima. Šili odela za neprijatelja. Otac mu bio osuđen na šest i po godina, a brat na četiri. Nije dokazano da su šili uniforme, mada stric tvrdi da su i to radili ... Čim izišo iz zatvora, brat mu prebego u Grčku, pa iz Grčke u Francusku. Odno je, stric se kune, najmanje deset kila zlata. Od tog zlata je otvorio dućan. Bili truli kapitalisti. Stricu nisu ostavili ni dinara ... Znao sam ja da ovako đubre mora biti iz razbojničke kuće, ne može da postane tol'ki zlikovac sam od sebe, na prečac, mora nešto da nasledi po krvi i vaspitanju, to se ne stvara parama i vrbovanjem, to se rađa, odgaja i vaspitava da bude đubre, izdajnik i zlikovac. Posle dođu pare. Sve sam ja tako mislio, dok sam putovao tamo, kad, ono, još gore.

DANICA: Strašno ... Pa sad, nek' mi neko kaže, da nisi u pravu.

ILIJA: Ko da kaže?

DANICA: Bilo ko ... A, kako si ga naveo da ti priča?

ILIJA: Predstavio sam se ko novinar. Reko sam da pišem feljton o domaćim izdajnicima. Kad je čuo, stric me uveo u kuću, izneo slike i novinske članke sa suđenja, pa sve redom ... Strina pravila probleme, govorila kako to nije istina — ona je uvek bila na njegovoj strani — al' je stric istero iz kuće. Razgovarali smo dve noći i dva dana bez prestanka. Za ovog veli, kad sam polazio: »Za pare će izdati narod, zemlju i ceo svet. Mala je ovo zemlja, koliki je on izdajnik. Takav mu i otac bio«. Veli, moš misliti: strini, sa kojom je osto u dobrim odnosima, nije piso samo zato jer stanuju na Lenjinovom bulevaru.

DANICA: Kak'e to veze ima?

ILIJA: Neće da napiše Lenjinovo ime na adresi. Dotle to ide! Stric veli: »Da stanujemo na Ruzveltovom il' Čerčilovom bulevaru, piso bi svaki dan dva puta.« I to svi znaju, i niko ništa ne preduzima. Svinjarija! Sramota... Nego, jes' čitala današnje novine?

(Vadi iz džepa urolovane novine. Prelistava ih, pronalazi članak.)

ILIJA: Sad mi je krivo što ne ubi' onu barabu ... Pročitaj ovo.

DANICA: »Nova poskupljenja životnih ...«

ILIJA: Ne to, ovo: »Manijak sa Zvezdare!«

DANICA: To ima svaki dan. Napadaju žene, decu ...

ILIJA: Pročitaj, bre! Tu piše da sam ja manijak! Puco sam, vele, na nedužnog čoveka, koji se raspitivo za adresu.

DANICA: Vidi, stvarno ... Puno ime i prezime, adresa ...

ILIJA: A znaš ko je to piso? ... Njegova švalerka, novinarka. Misle da me gone preko novina, dok me ne zatvore. 'Oće da me strpaju na robiju, a onda mirno da rade ... Novine u službi špijuna, pa to nema nigde na svetu.

DANICA: Kako znaš da je ona pisala, kad nema nikakvog potpisa?

ILIJA: Nije smela da se potpiše, jer zna da je poznajem. Uskoro će me napasti radio, televizija ...

(U dvorištu vučjak zaurla. Ilija ustade, zgrabi pištolj iz tašne, izađe u hodnik ... Vraća se sa uspaničenim bratom Đurom, koji u rukama nosi nekoliko plavih sijalica.)

ĐURA: Nemoj ništa da mi pričaš! Ni reči! Mogo si bar da se šifrovano javiš ... Ti se zaboravio šifru? Jesi? ... E, moj Ilija, džabe je što sam ti nedelju dana pričo o konspiraciji.

ILIJA: Sedi ... Zato sam dono strašan materijal i dokumenta.

ĐURA: Pratim ove zlikovce, a sve mislim kako su te tamo ščepali i likvidirali ... Snajka, evo, našo sam svetloplave sijalice. Skoro su ko bele. Bele će dobiti svakog meseca.

DANICA: Hvala, Đuro.

ĐURA: Pogledaj, načisto sam osedeo. Već sam te bio prežalio. Noćas idem za onim profesorom, pa računam, ako ti fali dlaka s glave, sve ću i' pobiti. Profesora sam, za svaki slučaj pritvorio.

ILIJA: Pritvorio?

ĐURA: Da. Plašio sam se, ako su te ubili, da se ne razbeže. Ko bi i' povato po belom svetu. Ovako, da ja jednog privedem, pa ako te nema, bar da im vratim glavu za glavu.

ILIJA: 'De je profesor?

ĐURA: Kod mene u podrumu. Uvezo sam ga štranjgom za veš, strpo čarapu u usta, nema da mrdne i pisne.

ILIJA: Nisi trebo. Sad će dići uzbunu.

ĐURA: Nisam imo drugog izbora. Još ja pitam profesora: Šta ste uradili s Ilijom?, a on se pravi lud, ne zna te. A njegovog podstanara Jakovljevića znaš? »Znam, veli, to mi je prijatelj«. On ti je prijatelj, a Ilija ti je neprijatelj? Tu mi je pao mrak na oči, udarim ga par puta, on krene da preti, ja zgrabim lopatu za ugalj pa po njemu. Udri, udri ...

ILIJA: Smiri se. Đuro ... Sedi ... 'Ajde, smiri se ...

ĐURA: Onda zgrabim sekiru ...

ILIJA: Nisi valjda?

ĐURA: Nisam, jer mi je odma' sve prizno: da su organizovani, da primaju zadatke iz inostranstva, da spremaju nekoliko akcija sledećeg meseca ... Zato ova džukela leti za Njujork.

ILIJA: Ko leti za Njujork?

ĐURA: Jakovljević, Podstanar.

ILIJA: Leti za Njujork? Kad leti?

ĐURA: Večeras u devet i dvadeset.

ILIJA: Eto, vidiš, šta si napravio. Zbog jednog profesora će nam pobeći njih stotinu. Umesto da i' po'vatamo, sve odjednom, na gomili, sad treba da i' jurimo i 'vatamo po Njujorku, zato što je tebi pao mrak na oči. I još mi pričaš o konspiraciji!

ĐURA: Nisi se javljo, mislio sam da su te ...

ILIJA: Ti nisi normalan! Jesam ti sto puta reko da ne praviš gluposti, da se ne zalećeš! Zato te i nisam zvao ranije; tačno sam znao da ćeš napraviti neko sranje! Sve si u životu radio na silu: sekirom i lopatom! Imaš li ti glavu?!

ĐURA: Hvala ti, brate. Hvala ...

ILIJA: Ja i' pratim, kontrolišem, skupljam, stežem obruč, a onda, kad su već bili u šaci, upadneš ti i razjuriš i' s lopatom i sekirom! 'De je on sad?

ĐURA: Kod doktora na ručku. Tamo je i novinarka.

ILIJA: 'Aj'mo. Propali smo ako nam pobegne ... Đuro, Đuro, šta si mi napravio ...

(Braća napustiše kuću. U dvorištu ih isprati lajanje psa ... Danica se osvrće, ne zna šta da radi.)

10. SASLUŠANJE

(Danica sedi za stolom i ljušti krompir. Osvetljava je svetloplava sijalica. Usput sluša radio-spikera.)

RADIO-SPIKER: ... O tom »čarobnom« krugu uzroka i posledica, čula su se različita mišljenja. Između ostalog, rečeno je, ne mogu se prihvatiti stavovi, kako su kod nas posledice uvek neočekivane. Naime, pojedinci tvrde da svi znamo kakve će biti posledice dok su »uzroci u toku«, ali je o njima nepoželjno govoriti. Kad se obistine predviđane posledice, onda se napadaju bezimeni »nosioci uzroka«, i, dok to mesecima traje, nastupaju posledice nagomilanih posledica. Tako posledice postaju same sebi uzrok, što onemogućava uvid u konkretnu odgovornost rukovodilaca i foruma. Vreme sadašnje je, po njima, i na osnovu tog principa, uvek vreme prošlo. Greške u ekonomiji i politici se nikad ne događaju danas, ovog trenutka, već su samo posledice, po principu uzajamnih uzroka, od juče, a juče je o njima bilo zabranjeno govoriti. Iz ovakve situacije, lako je zaključiti, tvrde neprijatelji našeg samoupravnog sistema, kakva je i koja je razlika između demagogije i demokratije. Dokle ćemo, pitaju se ti »dušebrižnici«, trčati u krug za sopstvenim repom?

Dragi slušaoci, u nastavku programa, slušaćete odlomke iz poznatih i popularnih operskih arija, u emisiji: »Muzika naše mladosti.«

(Danicu trže zvono na ulaznim vratima. Osluškuje, uplašeno ustaje, izlazi u hodnik. Pita: »Ko je?«, pa kad ču odgovor, otključa vrata. U kuću ulazi Podstanar. Čovek je bled, izmučen, smalaksao.)

PODSTANAR: Izvinite, što vas uznemiravam u ove sate, ali moram, večeras putujem.

DANICA: Znam, znam. Izvolite ...

PODSTANAR: Kako znate?

(Žena se ukipi, zbuni. Pokušava, bezuspešno, da ispravi izletelu grešku.)

DANICA: Ne znam, nego sam mislila ...

PODSTANAR: Nemojte se pravdati, niste vi krivi. Došao sam po stvari i da vam platim za sledeći mesec, jer vas danas napuštam, a dogovorili smo se da vas obavestim trideset dana ranije. Ne bih želeo da kvarimo dogovor ... Izvolite ...

(Danica primi novac ... Podstanar je umorno posmatra.)

PODSTANAR: Gospođo ...

DANICA: Izvolite.

PODSTANAR: Hteo bih, na rastanku, nešto da vas pitam.

DANICA: Da?

PODSTANAR: Zašto me vaš muž prati?

DANICA: Moj muž ... vas prati? Kako to ... mislite?

PODSTANAR: Nije vam poznato da me prati, da ide za mnom već dvadesetak dana?

DANICA: Ne ... stvarno ja ne znam ...

PODSTANAR: A pre nedelju dana se u hajku uključio još jedan čovek, koji neverovatno liči na vašeg muža ... Ništa ne znate o tome?

DANICA: Ne.

PODSTANAR: Ne priča vam kuda ide, gde se zadržava, šta radi?

DANICA: Moj muž?

PODSTANAR: Da.

DANICA: Ne ... odnosno, priča ... al' ne kaže da vas... Zašto bi?

PODSTANAR: Mislio sam, prvih nekoliko dana, da se srećemo slučajno, da nam se putevi ukrštaju, a onda sam video da su slučajnosti namerne, da mi je za petama po ceo dan ... Znate li gde je bio poslednja četiri dana?

DANICA: Na službenom putu.

PODSTANAR: U kom gradu?

DANICA: U ... Skoplju.

PODSTANAR: Nije bio u Skoplju, bio je u Nišu. Odseo je kod strica, raspitivao se o meni, o mom pokojnom ocu i bratu, koji sad živi u Parizu. Sve vreme je, priča mi strina, nešto beležio, preslikavao, uzimao podatke, fotografije i dokumenta. Rekao je da je novinar, da piše o izdajnicima. Rovao je po mojoj porodici ... Znate li, bar, gde je bio prošle nedelje? ... U Sremskim Karlovcima ... Niste znali?

DANICA: Ne. Nije mi spominjao Sremske Karlovce. A i ne vidim šta je tu strašno što je bio u Sremskim Karlovcima?

PODSTANAR: I ja sam tamo bio.

DANICA: Pa, onda, bio je s vama.

PODSTANAR: Nije bio sa mnom, bio je za mnom.

DANICA: Ne znam ... Sigurni ste da je to bio Ilija?

PODSTANAR: Video sam ga, kao što sad vidim vas. Dok sam ručao, u kući mog prijatelja, on nas je slikao sa jednog drveta iz susednog dvorišta. Kad sam izašao da ga pitam šta to radi, i zašto radi, on se strmoglavio sa vrha drveta, polomio grane, pao na leđa — mislio sam da više neće ustati — a onda skočio i pobegao preko tarabe, sve ćopajući i jaučući ... Malo je falilo da pogine.

DANICA: Izvinite ... ne znam ... šta da vam kažem.

PODSTANAR: Dobro, gospođo, ako vam nije poznato šta radi izvan kuće, sigurno znate čime se bavi ovde, u kući. Jeste li primetili ovaj gajtan ispod tepiha, koji se provlači u moju sobu ...

DANICA: Koji gajtan?

(Podstanar zadiže tepih i povuče gajtan. Otvara kredenac, vadi magnetofon).

PODSTANAR: Mikrofon je zakačio ispod kreveta. Kad neko kod kod mene dođe, prvo se ovde čuje pritiskanje dirki na magnetofonu, a onda penjanje na tavan. Probušio je rupicu iznad moje sobe, Viri odozgo, lepo mu vidim oko ... Ja sam sve mislio, do pre nedelju dana, da je on voajer. Znate li šta to znači? To su oni što gledaju druge kroz ključaonicu i spuštene roletne.

DANICA: Ti prostakluci me ne zanimaju. O tome ne znam ništa.

PODSTANAR: Međutim, gospođo, ustanovio sam, prijatelji su mi pričali, da ih neki čovek progoni, ide po preduzećima, fakultetima, bolnicama, školama ... Slika ih, slika im cele familije, piše anonimna pisma, telefonira, popisuje automobile .. . Ukočio sam se kad sam ih pre nekoliko dana video.

DANICA: Koga?

PODSTANAR: Vašeg muža u dva primerka. Jedan mi ide spreda, jedan iza leđa. Koliko njega ima? ... Recite mi, molim vas zašto to radi? Zašto se tako ponašate, šta sam vam učinio?

(Danica je ćutala, izbegavala odgovore i poglede, ali joj se u trenutku smuči ispitivanje, okrete se, podivlja, napade Podstanara.)

DANICA: Ne znate šta ste nam učinili?! Je l' ne znate?!

PODSTANAR: Ne.

DANICA: Onda ću ti ja reći: život si nam upropastio! Kuću si nam uništio! Ilija je zbog tebe ostao bez posla! Kćerka nam se više ne javlja, jer si je ti zaludeo i naterao da nas napusti! Zapali smo u dugove! Kako te nije sramota da se praviš lud kad lepo vidiš da propadamo zbog tebe. Sve si nam uništio ...

(Otvaraju se vrata spavaće sobe: pojavljuju se Ilija i Đura. Žena, histerično uplakana, prilazi mužu, grli ga. Ilija je smiruje, osmehujući se Podstanaru, koji ih zbunjeno, iznenađeno i uplašeno gleda.)

PODSTANAR: Vi ste kod kuće?

ILIJA: Da. Vi znate da sam ja stalno s vama il' za vama ... Đuro, ugasi to arlaukanje.

(Đura isključi radio. Usput gleda, odmerava Podstanara.)

ĐURA: Krajnje je vreme da malo porazgovaramo.

ILIJA: Smiri se, Danice ... Šta ti je?

DANICA: Ne mogu više da ga gledam! Ne mogu... Najradije bi' ga...

ILIJA: 'Ajde, skuvaj ti nama litru kafe, pa idi...

DANICA: Idem odma'! Ti mu kuvaj! Ja ... Ja ...

ĐURA: Snajka, idi ti kod moje Smiljke. Nek' ti da nešto za umirenje, pa lezi... 'Ajde ...

(Danica navlači cipele, uzima tašnicu i mantil, pođe, a onda se vrati, pljune Podstanara, okrene se i jecajući napusti kuću. Ilija vrti glavom, prilazi Podstanaru, briše ga maramicom.)

ILIJA: Načisto je popustila s nervima. Nije bilo lako ni meni, ni vama, a ni njoj ... Vi znate mog brata Đuru?

ĐURA: Drago mi je. Đura.

PODSTANAR: Znamo se iz viđenja.

(Đura se od srca nasmeje. Udara podstanara po ramenu.)

ĐURA: Stari prijatelji... Ćuti, završi se i ovo.

(Ilija izruči bokal vode u poveći lonac, sasu nekoliko kašika šećera i kafe, sve promeša kutlačom i stavi na šporet... Iz kredenca uzima flašu rakije i tri čašice.)

ILIJA: Da popijemo po jednu, na kraju.

PODSTANAR: Ja letim večeras, kao što znate. Moram da se spakujem, pa bih vas zamolio ...

ILIJA: Živeli... Pi', slobodno pi', ne moraš više da se praviš da si šećeraš. Izvinite, ja pređe na ti.

ĐURA: Srodili ste se. Živeli.

ILIJA: Koliko ovo naše traje?

PODSTANAR: Na šta mislite?

ILIJA: Na ovo, konkretno, kako sam vam ušo u trag?

PODSTANAR: Ušli u trag? Kakav trag? Valjda, kako me pratite i progonite. Na to ste mislili?

ĐURA: Dobro, to su već finese.

PODSTANAR: Pratite me dvadesetak dana. Ali zašto?

ILIJA: Danas, četr'es' i peti dan! Četr'es' i peti. Znači, dva'es' i pet dana sam bio neprimećen... Nije mi bilo lako, vi ste lukav čovek, al' morate priznati, nisam ni ja za bacanje. Bez te vaše škole, bez specijalne obuke, bez priprema i instrukcija, kreno sam samo sa golim iskustvom i predosećanjem. Kad je Đura ušo, već mi je bilo mnogo lakše.