ILIJA: Taj čovek, taj Petar Markov Jakovljević, taj naš troimeni podstanar je jedan gadan i opasan čovek! Milicija ga drži na oku već duže vreme. Mene su zvali da pitaju šta znam o njemu: »Kada je došao, šta radi, šta priča, ko ga posećuje, da li ima puno prijatelja ...«

DANICA: S kim si to razgovarao?

ILIJA: S jednim inspektorom. Reko mi je da sve svatim kao »informativni razgovor«, ali znam ja šta to znači »informativni razgovor«.

DANICA: Je l' ti inspektor reko da je »opasan čovek«?

ILIJA: Nije.

DANICA: Pa, kako onda znaš da jeste?

(Ilija gleda ženu, steže vilice, pomera se, najradije bi je udario.)

ILIJA: Zašto su me zvali i raspitivali se? Bilo im ćef da me zovu?! Kad se milicija interesovala za običnog i poštenog čoveka!

(Žena bojažljivo ustade, udalji se od razbesnelog muža.)

DANICA: Pa ... ništa, čim se vrati daćemo mu otkaz. Nek' se pakuje i odmah gubi.

ILIJA: Reko sam ja inspektoru, da ću ga najuriti, 'al me on upozorio da ne dižem paniku i ne pravim gužvu. Veli, on je za njih »samo pod indicijama« ... A ja znam šta to znači »pod indicijama«.

DANICA: Svašta ...

ILIJA: Sigurno je, gospodin, nešto, tamo u Francuskoj, radio protiv naše države. Da je lopuža ili običan kriminalac, već bi oni njega ščepali.

DANICA: To ti je inspektor reko?

ILIJA: Nije, al' za to ne treba velika pamet ... Bio je on meni sumnjiv od početka: samo ćuti, navlači crno platno na prozore, dovodi neke bradate tipove, izlazi i šeta noću kad ceo svet spava, gori svetlo do dva-tri po ponoći, zaključava se, nestaje po par dana ...

DANICA: Jesi pitao inspektora da l' je opasan?

ILIJA: Jesam.

DANICA: I, šta je reko?

ILIJA: Ništa određeno. Veli: »Niko nije opasan dok se ne dokaže da jeste«. Sjajni su mu odgovori ... Kad mi reče: »Kod vas stanuje taj i taj«, mene samo ovuda preseče.

DANICA: Nisi reko da si srčani bolesnik?

ILIJA: Ti nisi normalna! Nije me zvao na lekarski pregled ... Onda ga ja pitam: druže, šta ja da radim, dok se ne dokaže da je opasan? U tom periodu on može svašta da uradi. »Neće, veli, to je naša briga«. Mislim se: vaša briga preko moji' leđa ...

DANICA: Šta te je još pitao?

ILIJA: Ništa više. Zamolio me, da o našem razgovoru nikom ništa ne pričam. Ako se bude selio, ili išo na duži put, da ga obavestim ... Međutim, onda ja njega pitam, jer vidim da nije reko sve što misli: druže, sumnjate li vi i na mene? Vi znate da sam ja odležo dve godine ... »Ne znam«, veli, a na stolu mu ovolika, plava fascikla, sa nekoliko krugova od šoljica kafe. Moj predmet, sigurno.

DANICA: Kako ti je to pitanje? Zašto bi ti bio sumnjiv?

ILIJA: Kako mi je pitanje?! Jesmo ga primili u našu kuću? Jesmo! Jesmo ga čuvali osam meseci?

DANICA: Nismo ga čuvali.

ILIJA: Ne, nego smo ga mi prijavili! Otkud oni znaju da mi ne znamo šta ovaj radi? Zašto je došo baš kod nas?

DANICA: Po oglasu. Mogo je da dođe ko 'oće.

ILIJA: Mogo je da dođe ko 'oće, a došo je baš on! Što nije došo neki pošten čovek?

DANICA: Kako možeš da znaš ko je i šta je, kad se prvi put pojavi na vratima?

ILIJA: To mi znamo, da smo ga primili bez plana i dogovora, a znaju li oni? Zato sam i pito, 'oću mirno da spavam. Dosta je meni ...

DANICA: I, šta ti je reko?

ILIJA: Nasmejo se. A ja znam, šta to znači, kad se oni nasmeju. U početku im je sve smešno, a na kraju žalosno. To mi je poznato.

DANICA: Bože, Ilija, kake ti veze imaš s tim čovekom? Nisi ga znao, nisi ga ranije viđo, bio si jednom u inostranstvu, u Rumuniji ...

ILIJA: Onda me ponudio kafom i cigaretom. Kad sam se smirio, malo smo ćaskali. Veli, ko da ne zna: »Kad ste zaradili te dve godine?« Četres'devete. Osmog septembra četres'devete. »A što?« I ispričam mu ceo slučaj, a on sluša i pravi se da ništa ne zna ... Ne bi čovek reko da je inspektor: moderno obučen, svetlo odelo, šarena košulja, duža kosa. One, iz mog vremena, mogo si da prepoznaš na pet kilometara. To im bila taktika, da i' se svi plaše. Čim ga vidiš, znaš ko je. Ovi opet idu u drugu krajnost: čim ga vidiš, ne znaš ko je. Ovako izgleda da i' ima više ... Pita: »Kako izlazite nakraj s ovim poskupljenjima?« Odlično, kažem ja, pri'vatili smo stabilizaciju, to nam je sad svetinja. Mislim se, nisam ja džabe ležo dve godine ... Ispratio me do izlaza. U hodniku još, kao slučajno pita: »Zovu li ga često iz Pariza?« Dosad ga nisu zvali ...

DANICA: Kako nisu? Zvali su ga.

ILIJA: Kad?

DANICA: Nekoliko puta.

ILIJA: Što mi to nisi rekla?

DANICA: A što je to važno?

ILIJA: Što je važno? Ako oni znaju da su ga zvali, a ja reko da nisu, onda ispada da ga ja prikrivam, da lažem. Sunce li ti žarko, ti nisi normalna. Na robiju ćeš me oterati ...

(Ilija dolazi do telefona, diže slušalicu, okreće brojeve.)

ILIJA: Halo ... Molim vas druga Dražića ... Da ... Je l' to drug Dražić? ... Druže inspektore, ja sam jutros bio kod vas na pregledu ... na razgovoru, izvinite, često idem na preglede ... Pa, ovaj, ja sam vam reko da ovog ... znate o kome je reč ... da ga nisu zvali iz Pariza, a sad mi žena reče, ja nisam znao — ona je mislila da to nije važno — zvali su ga par puta ... Molim? ... Da, da ... Naravno ... Doviđenja ...

(Polako, nezadovoljno, spusti slušalicu.)

DANICA: Šta je reko?

ILIJA: Da se ne uznemiravam, da ga ne zovem, on će mene zvati ako nešto treba ... Veli: »Naš je razgovor bio samo informativan« ... Lako je njemu da bude smiren kad zlikovac nije pod njegovim krovom ...

DANICA: Nemoj se nervirati, molim te, pozliće ti. 'Ajde, sedi ... Vode ljudi računa da ne upadne neka banda, ko oni što su 'teli da dižu pruge i mostove ... Ti odma' misliš najgore.

ILIJA: Kad si mu poslednji put spremala sobu?

DANICA: Juče.

ILIJA: Šta ima od stvari?

DANICA: Ništa naročito. Malo robe, jedan kofer, neke knjige ... Ne može čovek da kaže, uredan je.

ILIJA: Daj ključ.

DANICA: Šta će ti?

ILIJA: Daj ključ!

(Žena iz kredenca uzima ključ i predaje ga mužu, koji prilazi prozoru, razgrće zavese.)

ILIJA: Stani ovde, gledaj da ne naiđe.

(Ilija brzo otključa bravu na vratima podstanarove sobe. Ulazi ... Žena viri kroz prozor ... Čovek se vraća, nosi poveći kofer; spušta ga na sto, otvara, vadi stvari. Zagleda svaki predmet, okreće, odmerava, proučava ... Prelistava neki časopis ... Uzima malu kutiju.)

ILIJA: »Petit pakuet« ... neki lekovi.

DANICA: To mu brat šalje svakog meseca. On je šećeraš.

ILIJA: »Ne podleže carinskom pregledu« ... Reko ti je da je šećeraš?

DANICA: Sonji je reko.

(U pregradi kofera, Ilija pronalazi štednu knjižicu. Prelistava je ... Osmehuje se, vrti glavom.)

ILIJA: Koliko imamo para na štednoj knjižici?

DANICA: Odakle nam?

ILIJA: A znaš koliko on ima: sto četrdeset dve hiljade dolara ... To ti je, ovako, puta pet ... sto puta pet — pet stotina, pet puta ... oko osam stotina miliona. A na crno — milijarda.

DANICA: Pa, radio je dvadeset godina ...

ILIJA: Radio je dvadeset godina?! Koliko sam ja radio? Ceo život!

DANICA: Tamo se dobro plaća.

ILIJA: Gde tamo?! Ti misliš da je ovo stečeno radom. Francuzi plaćali našeg krpiguza dolarima!

(Spolja se oglasi brujanje motora. Ilija priđe prozoru.)

ILIJA: Jesu ga i ranije dovozili kolima?

DANICA: Jesu.

(Ilija brzo vrati stvari u kofer; zatvara ga i odnosi u podstanarovu sobu ... Vraća se, zaključava vrata. Prilazi prozoru.)

ILIJA: Stavi kafu ... Njemu bez šećera ... Ima on ovde svoje ljude ... Znaš li zašto je došo da stanuje kod nas? Zato što nam je kuća izvan centra, nije na oku ... Pred njim, kao i do sad: lepo, mirno i ljubazno ... Nemoj slučajno nešto da laneš.

(Ilija otvara ulazna vrata. Poziva podstanara, koji je pošao oko kuće prema svom "zasebnom ulazu").

ILIJA: Druže Jakovljeviću! Dobar dan ... Svratite malo Aj'te, nismo se videli mesec dana ... Aj'te, aj'te ...

(Ilija u sobu propušta koštunjavog, visokog čoveka. Podstanar se smeška, popravlja naočare na kukastom nosu, zbunjeno se osvrće. Domaćin ponudi stolicu.)

ILIJA: Sedite ... Nema vas da svratite.

PODSTANAR: Hvala. Znate, žurim se ... Čeka me ...

ILIJA: Popite kafu ... Ja baš, malopre, kažem ženi, ovaj Jakovljević kao da nas izbegava. Nikako da svrati ...

PODSTANAR: Pobogu, gospodine Čvoroviću. Kod vas mi je baš prijatno. Nego, imam neke gužve poslednjih dana.

(Ilija pogleda ženu, koja je htela nešto da kaže.)

ILIJA: Kako vaša bolest? Sonja nam je pričala ...

PODSTANAR: Odlično. Bolest je odlično. Jedino me ona služi dobro, sve ostalo ide kako ne treba ... Vaše srce?

ILIJA: Kuca, da kucnem ... Inače, kako posao?

PODSTANAR: Nikako. Šetaju me od komisije do komisije, od vrata do vrata, od šaltera do šaltera. Po ceo dan skupljam neke potvrde i uverenja, ispisujem molbe, čekam sekretare. Neki dan mi je došlo da sve ostavim i da se vratim. Znate, ovo je nemoguće šta se kod nas radi. Svi obećavaju, a niko ništa ne radi ... Da mi bar kažu — ne može, ja bih rekao: u redu, doviđenja, i vratio bih se. Ovako: »Videćemo, biće-biće, bez brige, samo da se usvoji, svratite sledećeg meseca.« Verujte mi, sve mogu da podnesem, izuzev uništavanja ljudskog dostojanstva.

ILIJA: A u čemu je problem? Možda bi vam mogli pomoći.

(Podstanar se osmehnu, izvadi novčanik i iz novčanika poveći papir.)

PODSTANAR: Ima ravno devet meseci, kako su mi obećali poslovni prostor na Banovom brdu. Sve je bilo u redu, ja javio bratu da spakuje moje mašine i spremi ih za transport, ovde angažovao projektante i majstore, kad, pre nekoliko dana, sve palo u vodu. Vele, prema urbanističkom planu, taj prostor je namenjen za prodavnicu. »Prodavnica je, druže, preča od šnajderskog salona.« Jeste, kažem ja, ali ste mi to morali reći pre devet meseci. Bože, kad nisam pao u komu. Mislim da mi je šećer bio preko trista ... Straćio sam godinu dana jureći i moleći olinjale službenike.

(Danica zaobiđe plečatog muža, sede naspram Podstanara i poče ljutito da govori.)

DANICA: Nije to ništa. Pa, je l' znate vi, da smo nas dvoje čekali stan preko dvadeset godina. Dvadeset godina smo trebali da se uselimo »na proleće«. Stanovali smo, čekajući to proleće, bukvalno po šupama i podrumima. Njegova jedna plata, ćerka đak, pa student...

ILIJA: Danice, mi smo naš problem rešili. Daj tu kafu, čovek žuri.

DANICA: Kako smo rešili? Rešili smo tako, što si ti posto srčani bolesnik, a ja dobila reumatizam, što smo u dugovima do guše za ovu kuću. Život smo u ovo straćili ... Izvolite, bez šećera ... Ovo nije kuća, ovo je grobnica.

ILIJA: Danice ...

DANICA: Samo još nešto da vam kažem: i taman smo rešili problem stanovanja, kad, 'ćerka diplomira za zubnog lekara, i bez posla, već peta godina. Odrasla devojka, pred udaju, namučila se ko Isus učeći, nema dinara. Narod krezub, svaki drugi ima dva zuba u ustima, spadamo, ona mi priča, po pokvarenosti među prve u Evropi, a za zubare nema mesta i posla. Zato imamo sto hiljada političara ...

ILIJA: Ima posla! Za nju je bilo posla! Nisu krivi političari ...

DANICA: Gde, bre, ima? Je l' konkurisala četr'esšest puta. Imam ovoliku gomilu duplikata molbi i žalbi.

ILIJA: Neće, gospođica, iz Beograda. Jesu 'teli da je prime u Gornjem Rakovcu?!

DANICA: Je l' znate vi, gospodine, 'de je taj Gornji Rakovac?

PODSTANAR: Ne znam.

DANICA: Sad ste čuli i nikad više. Gornji Rakovac je udaljen sto kilometara od Donjeg Rakovca. To vam je mesto, gde jednom nedeljno svanjiva, a dva puta dnevno smrkava.

ILIJA: Danice ...

DANICA: Ona je rođena u Beogradu, ovde joj je mladić, ovde su joj roditelji, prijatelji. Nek' tamo ide onaj ko je odande došo, nek' popravlja zube ocu i majci. Moja 'ćerka će da popravlja meni, ovde, a ti idi u Gornji Rakovac kod zubara. Misliš da deca budžovana čekaju na zaposlenje. Njima prvo obezbede poso, pa i' tek onda prave.

ILIJA: Danice ...

DANICA: 'Oćeš da kažeš da to nije istina? Narod sve zna, ali se pravi da ne zna, a i oni gore znaju da narod zna, ali se prave kao da ne znaju, pa se svi tako pravimo, samo da bude mir.

ILIJA: Izvinite, ona je slaba sa živcima. Njoj su, za vreme rata ...

(Spolja se oglasi automobilska sirena. Podstanar se prenu, osvrte, ustade. Neprijatno mu je što je izazvao svađu.)

PODSTANAR: Gospođo, nemojte se nervirati, ništa ne pomaže. Hvala vam na kafi ... Ja zaboravio na prijatelja u kolima. Doviđenja.

ILIJA: Pa svratite. Bilo nam je drago ...

(Podstanar napusti kuću ... Ilija se vraća, prilazi ženi, hvata je za ramena; govori besno, tiho, siktavo.)

ILIJA: Glupačo jedna, šta to pričaš? Zar ne vidiš da nas provocira i ispituje. Sta laješ, kad te niko ništa ne pita.

DANICA: Šta sam rekla što nije istina?

ILIJA: Zaveži. Prekini. Ti znaš šta je istina.

DANICA: Znam.

ILIJA: Jebem li ti sunce žarko, samo da te još jednom čujem. Ima ko je plaćen i zadužen za istinu. Nisi ti pozvana da ...

(U podstanarevoj sobi se začuše koraci i pomeranje stvari ... Ilija priđe vratima, osluškuje, saginje se i viri kroz ključaonicu ... Žena seda za sto, vadi maramicu iz džepa na kecelji ... Ilija naglo ustaje, osvrće se, pipa po džepovima sakoa.)

ILIJA: 'De su mi ključevi od »moskviča«?

DANICA: Eno i' ... 'De ćeš?

ILIJA: Idem da vidim šta to radi. Meni je našo da priča o "šnajderskom salonu na Banovom brdu". Misli da sam vesla siso. O ovome, nikom ni reči: ni Sonji, ni bratu Đuri. Nikom.

(Spolja se začu udaljavanje prvih kola. Ilija istrča. Ubrzo se začu odlazak drugog, pratećeg automobila... Žena nepomično sedi za stolom.)

2. ILIJIN PRVI "RADNI" DAN

(Sonja — ćerka, blizu tridesete, ruča i priča preko zalogaja. Raspoložena, ustreptala, nasmejana. Želi da kaže sve odjednom.)

SONJA: Onda me pozove doktor Bošković i kaže: »Sve će biti u redu, ako ta baba doktorka opet ne poludi.« Išla je dosad pet puta u penziju. Ja onda ... pozovem Dragana, pa sa Boškovićem i njegovom ženom na večeru. Tu se ustanovi da su Bošković i Draganov ujak, iz Kruševca, braća od nekih tetaka ... Usput, ovaj moj obeća, da će doneti Boškoviću, iz Libije, delove za kola.

DANICA: Šta ti je slučajnost. Da prošle nedelje niste išli kod njegovih na slavu ...

SONJA: Ne bi bilo ništa. Još ja zanovetala, nije mi se išlo ... Te večeri mi Bošković obećao posao, ali, ja mislila, doktor malo popio pa obećava svašta ... Prosto ne mogu da verujem ...

DANICA: Uzmi kajmaka ... A ja se, jutros, posvađala sa ocem. Nismo spominjali zaposlenje dve godine, i baš danas, ko da sam predosećala ... Da ti pravo kažem, ni ja ne verujem. Dok te ne vidim u mantilu, sa onim ovde ... Doktorka Čvorović ...

(Kćerka se smeje, ustaje i čvrsto grli majku.)

SONJA: To je tebi najvažnije? A? To tu ... Je li?

DANICA: Pusti me ... Ne mogu ... Sonja, molim te ...

(Danica okreće glavu, rukama skriva lice. Kćerka je i dalje grli, igra se i šali sa majkom.)

SONJA: Tačno sam znala šta će biti: pola sata veselja, a onda, pola sata plakanja.

DANICA: Kad sam mogla da plačem što ne radiš ... mogu i sad ... Tom Boškoviću da se odužite. Nek' Dragan donese nešto i njegovoj ženi.

SONJA: Žao mi je što sam se zaposlila preko veze, ali šta mogu, to je danas, redovan put ... U nedelju vas vodimo na ručak. Biće i Draganovi roditelji. Red je da se upoznate.

DANICA: Znamo se već četiri godine, preko telefona. Sad samo da se vidimo ... Je li, je l' nešto spremate?

SONJA: Videćemo.

DANICA: Možete da stanujete kod nas. Imate zaseban deo. Podstanaru ćemo dati otkaz ...

(U dvorištu zabruja automobil. Danica priđe prozoru, pogleda.)

DANICA: Evo oca. Nemoj mu odma' reći, 'oću malo da mu vadim mast za ono jutros. Opet je spominjo Gornji Rakovac ...

(Ulazi Ilija: prašnjav, izgužvan, ugruvan — jedva stoji. Žena i kćerka pritrčaše, pomažu mu da dođe do fotelje ... Čovek se svali.)

DANICA: Je l' srce?

SONJA: Tata, šta ti je? Srce?

ILIJA: Nije ništa ... Pao sam ... Malo sam se ugruvao.

DANICA: 'De si pao?

ILIJA: Na zemlju. 'De sam pao ... 'Ajde, šta me gledate ko neko čudo ... Daj mi rakiju ... Nije mi ništa ...

(Zadiže nogavicu, gleda povređeno koleno ... Danica donosi flašu rakije i tri čašice. Naliva piće.)

SONJA: Mama, da mu kažem, biće mu lakše.

DANICA: U životu sam popila jednu rakiju, na našoj svadbi, kad me on natero. Sad ću da popijem samovoljno. Živeli.

ILIJA: Šta je danas? Trideset godina braka?

DANICA: Za to ne bi' pila.

ILIJA: Šta je onda? Je l' pijemo što sam ja pao?

SONJA: Zaposlila sam se.

(Ilija posmatra kćerku, kao da mu je saopštila nemoguću ili nerazumljivu vest. Dugo ćuti, netremice je gleda.)

ILIJA: Zaposlila si se?

SONJA: Da. Zaposlila sam se. Od ponedeljka počinjem da radim. Šta je, tata, šta me tako gledaš? Zaposlila sam se, stvarno sam se zaposlila.

(Otac ustade, pruži ruku, zbunjeno čestita, zatim izvadi novčanik i iz njega 1.000 dinara.)

ILIJA: Evo, da častiš ... nisam primio platu ... A ti, danas, pred onim čovekom, pričaš li pričaš. Je l' sad vidiš da je bilo bolje da si ćutala? ... Sonja, dete, nek ti je sa srećom. Živela mi.

SONJA: Mogu li da uzmem kola?

ILIJA: Uzmi. Pazi kako voziš, sve je više ludaka koji prolaze kroz crveno.

(Kćerka kupi svoje stvari.)

SONJA: Tata, što ne prodaš »moskvič«? Guta benzin ko đavo.

ILIJA: A šta da kupim? Koja su kola bolja?

(Sonja poljubi majku.)

DANICA: Kad ćeš se vratiti?

SONJA: Kad se vratim. Sad sam, što bi se reklo — »svoj čovek«. Zdravo, tata.

(Devojka napusti kuću. U dvoristu se prvo začu rad motora, a zatim udaljavanje kola ... Ilija nali sebi još jednu rakiju. Nogama skida zašmrane cipele, popušta kravatu.)

ILIJA: Je 1' istina da se zaposlila, il' mi ponovo uze pare na brzinu?

DANICA: Istina, hvala Bogu.

ILIJA: Pa, onda, uzdravlje ... I meni nešto lepo da se desi.

(Ilija ispi rakiju. Ostatak, nekoliko kapi, poli po udarenom kolenu. Žena ga zabrinuto posmatra.)

DANICA: Šta je bilo, Ilija?

ILIJA: Ćuti, ništa me ne pitaj ... Je l' se onaj vratio?

DANICA: Nije. Gde si nastrado?

ILIJA: Na Dorćolu.

(Ustaje, vadi iz džepa papirić. Prilazi telefonu, podiže slušalicu, okreće brojčanik).

ILIJA: 'Alo ... Molim vas, inspektora Dražića ... Jeste ... Da ... 'Alo ... Druže inspektore, ovde Ilija Čvorović. Ja sam jutros bio kod vas, u vezi onog ... Da ... Pa, znate, on je pre sat vremena imo sastanak u Zmaj Jovinoj. Njih petorica. Menjali su dolare i marke, i neke planove ... Slučajno sam ih vido ... Da ... Pa, znate, nije mi svejedno. Stanuje kod mene ... Da ... Naravno ... Doviđenja.

(Besno spusti slušalicu.)

ILIJA: Zlikovci im vršljaju ispred nosa, menjaju strane pare i planove, u centru grada, a on samo ponavlja: »Bez brige, bez brige.« Jebe se njemu što ovaj stanuje pod mojim krovom ... Trebala si da vidiš kako izgledaju: sve sam zlikovac, razbojnik i ubica. Spustili roletne usred bela dana, okupili se oko stola, povadili svežnjeve novčanica i neke papire, neke planove, zaključali sva vrata, zamandalili kapiju. Je l' se tako sastaju prijatelji, pošteni i čestiti ljudi?

DANICA: Kako si sve to vido?

ILIJA: Lepo: preskočio sam zid iz susednog dvorišta. popeo se na balkon, uz gromobran ...

DANICA: Crni Ilija, pa jes' ti normalan?

ILIJA: Nisam! Nisam, kad o tome moram ja da brinem! Bolelo bi me dupe šta rade, gde se sastaju i šta planiraju, da ovaj razbojnik ne stanuje u mojoj kući! Treba sutra da mi se ime vuče po novinama, kad objave da se ovde krio i odavde pravio planove ... A on sve organizuje. Ostali ga gledaju ko boga. On priča, on objašnjava i naređuje, ostali sede i ćute.

DANICA: Smiri se ... Ilija, čoveče ... 'Oćeš lek ...

ILIJA: Živeo sam pošteno, i umreću ko pošten čovek. Neće mi on na kraju život zasrati. Treba ljudi da se osvrću za mnom, da pokazuju prstom na mene ... On je poslat iz inostranstva da organizuje neprijateljske grupe. Dono je pare da kupuje i podmićuje ljude. To što otvara krojačku radnju, to nek' priča svom pokojnom ocu!

DANICA: Šta ti je s nogom? Da nisi nešto polomio?

ILIJA: Nisam ... Pao sam, kad sam silazio. Gromobran popustio. Sva sreća da je ispod bila aleja s cvećem. Da sam pao na beton ... Zapisao sam im sva kola. A nji' bi' mogo da prepoznam među milion. Bio i jedan crnac. Međunarodna banda ... Kad su izlazili, sve jedan po jedan. Ovaj naš zaključo kapiju. Ovde se skriva, mi smo mu jataci, a iz one kuće organizuje akcije.

DANICA: 'Oćeš da ručaš?

ILIJA: Što pitaš? Možda nisam zaslužio ... Nanu li im jebem, pa ne znaju oni na koga su udarili. Presešće im majčino mleko, kad su se setili da moju kuću izaberu za sklonište ...

(Žena iznosi hleb. Ilija lomi koricu, grize je i ljutito žvaće. Vrti glavom, nastavljajući pretnje u sebi.)

3. GODIŠNJI ODMOR

(Iz radija dopire tiha, snena muzika. Sonja sedi za stolom, šminka se... Oglasi se zvono na ulaznim vratima. Devojka ostavi šminku, izađe u hodnik. Usput, preko kratke spavaćice, navuče kućnu haljinu.)

SONJA: Izvolite.

(Ulazi Podstanar. Nosi buket cveća. Večito suzdržan, oprezan i tih čovek, predaje cveće. Devojka ga zbunjeno gleda.)

PODSTANAR: Čestitam ... na zaposlenju. Malo sa zakašnjenjem ...

SONJA: Hvala ... Pa niste valjda išli u grad po cveće?

PODSTANAR: Znate, baš sam se obradovao kad sam čuo. Znam kakva je situacija sa zapošljavanjem ...

SONJA: Ruže su divne ... Izvolite.

(Podstanar seda, prekršta noge, posmatra devojku, koja se uzvrtela: traži vazu, pronalazi je, sipa vodu.)

PODSTANAR: Bio sam na putu. Sinoć se vratim, a vaša majka mi reče: »Sonja se zaposlila.«

SONJA: Je l plakala?

(Podstanar se nasmeja, potvrdno klimnu glavom.)

SONJA: Da sam znala da će toliko plakati, ne bih prihvatila posao ... Moram vas nečim počastiti. Hoćete li jedan konjak?

PODSTANAR: Ne bih smeo, ali za ovo može. Kako je na poslu?

SONJA: Sjajno. Radim sa decom i pevam. Kolege me gledaju kao da nisam kako treba ... Pet godina sam čekala, bila sam na ivici živaca. Svašta sam pomišljala. Da nije ovo iskrslo, otišla bih u Libiju.

PODSTANAR: U Libiju?

SONJA: Moj mladić je građevinar, tamo izvode neke radove, pa imaju i ambulantu ... Izvolite ... Mogu vam reći, dan mi je lepo počeo.

(Podstanar ustade, skupi pete, kao da salutira, podiže čašicu.)

PODSTANAR: Za dug i uspešan rad!

(I Sonja pije ... Podstanar pogleda na sat.)

SONJA: Šta je bilo sa vašom radnjom? Sedite još malo ...

PODSTANAR: Da kucnemo, kao vaš otac, krenulo je nabolje. Kupio sam deo kuće, sa lokalom, na Dorćolu. Sad ponovo dolaze na red opštinari, komisije, projektanti, majstori ... Sve ispočetka ali izdržaću, ja sam rođeni mazohista.

SONJA: Znači, napuštate nas uskoro?

PODSTANAR: Možda, za mesec-dva, za godinu-dve. Kad sam odlazio, otišao sam jedne večeri, a vraćam se, evo, godinu dana. I, što je najčudnije, svi me pitaju: zašto sam se vratio?

SONJA: Hoćete li kafu?

PODSTANAR: Ne, hvala. Žurim se.

SONJA: Vi večito žurite. Stalno gledate u sat.

PODSTANAR: Znate, žurbu su izmislili neradnici. Ljudi koji imaju posla sede i rade, nikud ne žure. Tako i ja ... U Parizu sam sedeo od jutra do mraka za mašinom. Ovde me uhvatila naša žurbomanija. Niko ne stiže da radi od silne žurbe ... Bili ste u Parizu?

SONJA: Nisam. Malo sam putovala. Prvo, nije bilo mogućnosti, a onda, ovaj moj, kad se vrati iz Libije, neće nigde da mrdne. Sad zapeo da gradimo kuću u nekom selu. Meni su sve potrebe za selom zadovoljene u Beogradu. Već mi je dojadio. Volela bih da odem u Pariz i ostanem dve-tri nedelje.

(Čovek iz džepa izvadi pregršt ključeva. Izdvoji dva i spusti na sto.)

PODSTANAR: Izvolite, imate na raspolaganju dvosoban stan. Ostanite dve-tri godine.

SONJA: Vi se šalite, ja ću vam stvarno tražiti ključeve ... Taj stan ste sačuvali za svaki slučaj?

PODSTANAR: Ne, ostavio sam ga sinu. On je, muzičar, otišao je u Njujork. Njemu je Pariz bio mali ... Pametan, dobar momak, ali, na žalost, nasledio je puno mojih osobina. Na kraju smo se i posvađali.

(Podstanar ućuta. Okreće čašicu na poslužavniku. Devojka ga posmatra, očekuje da nastavi priču o »odbeglom sinu«. Čovek odmahnu rukom, kao da je sve to besmisleno i nebitno.)

PODSTANAR: Znate, u porodicama ima nešto što večito kruži, što se vraća na prapočetak. Jedan moj prijatelj to naziva »biološka zadatost familija«. Ja sam vam pričao da sam otišao pred diplomskim, na filološkom fakultetu. Bio sam ubeđen da ću, u Parizu, postati svetski pesnik. Mislio sam, srušiću ceo svet, sa mnom počinje novo doba u poeziji. Crkavao sam od gladi i pisao. Objavio sam i dve zbirke o svom trošku.

SONJA: Nije išlo?

PODSTANAR: Išlo, ali unazad. Pisao sam samo ono što volim da čitam. Bilo je tu vrlo lepih plagijata ... Jednog dana, već na samrti, uđem kod brata u radnju, koga sam dotle prezirao, sednem za mašinu i shvatim: ja sam genijalni krojač. Verujte mi, sa platnom, sa štofom, umem sve ... Moj otac je, pre rata, u Nišu, držao veliku »Narodnu krojač-nicu«. Svi smo radili, cela familija, i svima je bilo dobro, samo sam ja bežao ko đavo od krsta. Maštao sam kako će se radionica zapaliti. Tukao me otac, stric, brat. . . Kad sam došao na studije, u Beograd, prelazio sam ulicu kad naiđem na krojačku radnju. Bojao sam se, istrčaće moja familija, uhvatiće me i uvući. .. Znate li zašto vam sve ovo pričam?

SONJA: Ne znam ali ja volim da vas slušam.

PODSTANAR: Svi me pitaju da li sam taj stan ostavio »za svaki slučaj«. To jedno, i, drugo, uskoro očekujem da mi se sin javi razglednicom: »Dragi tata, meni je sad dobro, otvorio sam krojačku radnju.«

SONJA: To biste vi želeli.

PODSTANAR: Ne, sačuvaj Bože. Samo, znam, on nema sluha. Odnosno, ima tek toliko da se zavarava, da misli kako ga ima. Moj slučaj. A jednom sam ga gledao dok je zašivao dugme na košulji ...

SONJA: Genijalan krojač?

PODSTANAR: Vi se šalite, ali znate li kako je držao iglu. Hteo sam da mu kažem: sine, ostavi se trube, da ti tata kupi mašinu. Onda sam se setio mog oca i batina. Pred smrt, kad sam ocu rekao da ću postati pesnik, on se malo pridigao sa jastuka, pogledao me i rekao: »Budalo jedna, zar ne vidiš da su sve dobre pesme već napisane.«

SONJA: Šta mislite, da li je bio u pravu? Može još malo ...

PODSTANAR: Nemojte više, žurim se.

SONJA: Ajte, zajedno ćemo da se žurimo. Živeli.

(U kuću ulazi majka: nosi dve poveće torbe. Zastala je, posmatra nasmejanu kćerku i Podstanara, sa podignutim čašicama.)

DANICA: Dobro jutro.

(Sonja ustade, priđe majci, uze torbe.)

PODSTANAR: Dobro jutro, gospođo.

DANICA: Kako ste?

SONJA: Eto, dobro smo, žurimo se.

DANICA: De se žurite?

(Kćerka se smeje, igra se sa zbunjenom majkom, kojoj nije do šale.)

DANICA: Ti si, kanda, malo popila ... Gospodine, jeste bili skoro u samoposluzi?

PODSTANAR: Svratim.

DANICA: Pa šta kažete na ove cene? Je l to normalno? Od prošlog meseca sve poskupelo pedeset posto. Ove dve torbe, dvesta iljada. Molim vas, pogledajte šta je u njima. Nema vrednosti za dvaes iljada. Idem i pitam se: ko mi ukrade sto osamdeset? ... Ja ne znam, da vam pravo kažem, da li neko vodi računa o nama. Ovo je strašno. Na jednom deterdžentu četri cene. I, znate šta je najgore: što su ljudi zahvalni da deterdženta uopšte ima. Dotle je to došlo ...

SONJA: Sedi mama, »sve će to narod pozlatiti«. Sedi.

DANICA: Ti da ćutiš. Kad budeš vodila svoje domaćinstvo, onda ću te pitati ... Pasulj petnaest iljada. Uskoro će ga prodavati na zrno. Pa, majku mu, ovo je bila seljačka zemlja. Kupus pet iljada. U mom kraju, kad ne vodiš računa o njivi, niknu pasulj i kupus. Nema mesa, nema ulja, nema belih sijalica, samo crvene, one za javne kuće. Nema mleka. De su krave? jesu odumrle, je l štrajkuju?

(Podstanar ustaje, devojka pokušava da ga zadrži.)

SONJA: Sedite ...

PODSTANAR: Sad stvarno moram da idem.

DANICA: Ja vas uvek oteram mojim pričama. Skupi mi se ...

PODSTANAR: To su nam zajednički problemi.

(Sonja uzima ključeve, koje je Podstanar ponudio i ostavio na stolu.)

SONJA: Izvolite. Kad budem rešila da putujem, javiću vam se. I hvala na cveću ... Svratite, ove nedelje radim popodne.

PODSTANAR: Gospođo, do viđenja.

DANICA: Do viđenja, do viđenja.

(Podstanar napusti kuću ... Sonja ga je ispratila, vraća se, govori za sebe, kao u šali.)

SONJA: Šteta što gospodin nije malo mlađi.

DANICA: Šta si rekla?

SONJA: Ništa. Kažem, fin čovek.

(Otvaraju se vrata spavaće sobe, na suprotnom zidu od Podstanarove. Danica, uplašena, stade iza kćerke. Na vratima se pojavi Ilija. Domaćin je smrknut, namršten i ljut.)

DANICA: Ilija ... Prepade me ... Pa jutros si otišo na poso. Kad si se vratio? ... Kako si ušao u sobu?

ILIJA: Kroz prozor.

DANICA: A što kroz prozor?

ILIJA: Bila me volja.

DANICA: Svašta ... Pa je l ne radiš danas?

ILIJA: Ne. Ni sutra. Uzo sam godišnji odmor.

DANICA: A šta? Šta će ti...

SONJA: Sigurno će ponovo nešto da zida u dvorištu.

ILIJA: Neću. Sad ću da rušim.

DANICA: Nisi mi govorio da ćeš uzeti odmor.

ILIJA: Tebi da govorim. Samo laješ, ne zatvaraš gubicu ...

SONJA: Tata ...

ILIJA: Šta je?

SONJA: Kako to razgovaraš sa mamom?

ILIJA: Kako zaslužuje! Sto puta sam joj reko da ne priča gluposti i budalaštine pred nepoznatim ljudima, a ona i dalje laje li laje! Ona sve zna, o svemu ima svoje mišljenje. Ona je pozvana da rešava državne probleme.

(Čovek »viče« prigušeno, gotovo šapatom. Usput gasi radio. Prilazi prozoru, gleda, skriva se iza zavese... Osvrće se i izdire na uplašenu, skamenjenu ženu.)

ILIJA: Ceo narod ćuti i trpi, jedino ona razvalila usta pa ne prestaje. Žvali po ceo dan.

DANICA: Pa ... šta sam rekla? Valjda me se tiče ovolika skupoća. Ne ideš ti u kupovinu. Kad dođe dvadeseti vičeš de su pare? Eto, pogledaj, potrošila sam dvesta iljada ...

(Ilija je primetio nešto sumnjivo. Pomera zavese,gleda... Brzo odlazi u predsoblje, navlači zašnirane cipele, uzima sako.)

ILIJA: Ja sam ti rekao, a ti sad gledaj šta radiš.

(Napusti kuću ... Danica seda za sto.)

DANICA: Vređa me ... samo me vreda ... viče i preti ...

SONJA: Šta mu je?

DANICA: Sonja, dete, zamoli ovog našeg Podstanara da se što pre iseli. Reci mu da se udaješ, da ćete ovde stanovati. Nek ide.

SONJA: Zašto? Šta je bilo?

DANICA: Hoćeš li mu reći?

SONJA: Hoću, ako mi kažeš... Mama, šta je bilo?

DANICA: Ništa ... Nije ništa.

(Danica okrete glavu, zagleda se u pod. Sonja seda naspram majke. Ćuteći je posmatra.)

4. KONTRAŠPIJUNAŽA

(Danica sedi za kuhinjskim stolom, ljušti krompir i usput sluša radio-vesti. Prostoriju osvetljava crvena sijalica. Mutna, prigušena svetlost smeta ženi.)

RADIO-SPIKER : ... Naročito izražena tokom protekle četiri godine. Na udaru novog zakona biće, pre svega, neplanske, megalomanske investicije, koje su zemlju dovele u postojeću situaciju. Dugoročne i kratkoročne kredite, koje moramo vraćati u dogovorenim rokovima, opterećuju zamašne kamate, i kamate na kamate. Međutim, računica od »1000 dolara duga po glavi stanovnika«, kojom manipulišu neprijatelji našeg samoupravnog sistema, ne može se prihvatiti drukčije nego kao smišljena politička diverzija. Dug postoji, rečeno je danas u nekoliko izlaganja, ne prema inostranstvu već prema radu. To je naš najveći dug, naša najveća obaveza ... Dragi slušaoci, javićemo vam se ponovo u devetnaest časova i trideset minuta. U nastavku programa, slušaćete muziku za igru.

DANICA: Ko je...

(Sa prvim zvucima valcera, u kuću uđe Ilija: spušta kišobran u ugao, nogama skida cipele, navlači papuče, otresa beretku, kači je na čiviluk, prilazi stolu i gleda ženu... Ispod mantila, na grudima, sakrio je poveći predmet, koji mu zateže mantil.Žena ga za trenutak pogleda, pa nastavi svoj krompirski posao.)

ILIJA: Što ćoraš pod ovom sijalicom? Zar nema belih sijalica?

(Žena ćuti, okreće glavu. Ilija žmirkavo gleda crvenu sijalicu.)

ILIJA: Ko u kupleraju... Je li, ti nećeš da govoriš sa mnom? A? Čuješ li šta te pitam? ... Danice? Odgovaraj, nemoj tu da mi duvaš! Ni »zdravo« da mi kažeš, ko da je pseto ušlo! Danice! (Čovek zgrabi jedan krompir, tresnu ga u vanglu. Voda poprska ženu, koja mirno, bez reči, obrisa lice krajem kecelje... Ilija raskopčava mantil. Na grudima mu »visi« poveći fotografski aparat sa teleobjektivom. Skida aparat, spušta ga na sto. Odlazi i gasi radio.)

ILIJA: Ima vremena, pričaćeš ti, nećeš usta zatvarati... kad vidiš slike. Sve do danas sam mislio: možda grešim, možda nisam u pravu, možda mi se samo pričinjava. Ali, danas, kad sam vido šta rade, kako se sastaju i kako prave planove, sve mi je bilo jasno. Tu su, u aparatu, zabeleženi su. Dvadeset snimaka. Da sutra, na saslušanju, ne kažu kako izmišljam i lažem. Izvolite crno na belo ... Ručo je u »Interkontinentalu« sa još dvojicom. Snimio sam kad su ulazili, kad su jeli, kad su se dogovarali ...

DANICA: Jes li danas ručo?

ILIJA: Progovorila si. Jesam, što pitaš?

DANICA: Pa i on mora negde da jede. (Ilija je zaprepašćen: ne zna da li bi se od muke nasmejao ili bi udario ženu.)

ILIJA: Oooo, jebem ti sunce žarko, ti nisi normalna! Je l ti misliš da je meni sumnjivo što čovek ide da jede, što se vida s ljudima? Je l ti misliš da sam ja budala, idiot? Išo je na ručak, a nije jeo. Sastanak je bio zakazan da bi im predo gomilu planova. Jedan, od te dvojice, kasnije je odleteo za London. Odneo je sve što mu je ovaj dao. Prošo je, bez pregleda, pored milicije i carine. Pustili su ga bez trunke sumnje, ali su zato mene uhvatili i ispitivali zašto slikam po aerodromu. Razbojnici im vršljaju ispred nosa, a oni mene vataju. Ja sam ovom društvu uvek bio sumnjiv. Slušaj me ti: jednom sam najebo što sam verovo ljudima, drugi put — neću. Ako ti se ovde ne sviđa, pakuj se i gubi ... (Prilazi Podstanarovim vratima, prislanja glavu, osluškuje.)

ILIJA: Nisu ludi ovi sa Istoka što su zatvorili granice, ne puštaju tuđ ološ da im vršlja po zemlji. Znaju oni s kim imaju posla. (Viri kroz ključaonicu.)

ILIJA: On me je vido na aerodromu. Reko sam da sam ispratio prijatelja za London. Ako te pita da znaš ... Inače, taj tvoj Podstanar trenutno razara jedan brak. Izabrao je za švalerku majku dvoje dece, po zanimanju novinarku. Odveo je kod prijatelja u stan. Šta misliš zašto? A? Nije zato što ti misliš, već da joj kaže šta i kako da piše. Usput može i to, što ti misliš, ali ćeš videti članak te gospođice, ja ću ti ga pokazati, kad uskoro napadne sve živo i mrtvo. On se uvlači gde god mu se pruži prilika. On radi tačno, po zadatku, onako kako je to napolju isplanirano.

(Zvoni telefon... Danica ustaje, prilazi aparatu, diže slušalicu.)

DANICA: Da ... Koga? ... Izvinite, koji broj tražite? ... Ne, ne, pogrešili ste ... Da...(Žena spusti slušalicu, vrati se do stola.)

ILIJA: Ko je bio?

DANICA: Pogrešan broj.

ILIJA: Muški glas?

DANICA: Da.

ILIJA: Znaš koga je tražio?

DANICA: Ko?

ILIJA: Pa taj, što je pogrešio.

DANICA: Nekog Popovića.

ILIJA: Popovića?

DANICA: Da.

(Čovek gleda ženu, nemoćno se smeška i vrti glavom.)

ILIJA: E, Danice, Danice, ja sam znao da si ti naivna i...

DANICA: Glupa! Reci slobodno, rekao si mi to već hiljadu puta.

ILIJA: A šta drugo da ti kažem kad se ponašaš ko da si nenormalna. Mene su tražili!

DANICA: Tebe?

ILIJA: Da, mene! Proveravaju da li sam kod kuće. Danas me je vido na aerodromu, a prošle nedelje u Košutnjaku. Oni odlaze tamo, kao trče, a usput se dogovaraju. Sad su zvali da vide hoću li se javiti. Ako se javim, onda su mirni, mogu da rade šta hoće. I zvaće ponovo. Shvatili su odakle im dolazi najveća opasnost. Neće me čuditi ako pokušaju, za koji dan, da me likvidiraju ... (Zvoni telefon. Žena se trže, ukipi. Ilija je pobednički gleda, osmehuje se, vrti glavom sveznajuće, i, polako, diže slušalicu.)

ILIJA: Šta sam ti reko? Tačno sam znao. Kad ih čovek upozna, onda može sa sigurnošću da zna šta misle i šta će da rade ... Halo?... Govorite glasnije, slabo vas čujem ... Da ... Koga? ... Vi ste zvali malopre? Da, da... Jeste, jeste, oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta ... Druže, slušajte šta ću vam reći: možda je broj pogrešan, ali ste dobili onoga koga tražite... Nije vam jasno? Biće vam jasno, biće! Jebaću vam sve po spisku, ja vam kažem! Upamti šta sam ti reko! Džukelo jedna!

(Ilija besno spusti slušalicu, pode prema stolu, zastade, uhvati se za grudi ... Žena skoči, prihvati muža, vodi ga do fotelje ...)

DANICA: Je l srce? ... Sedi ... Šta ti je? Ilija?

ILIJA: Umorio sam se ... Njih je stotinak ... a ja sam sam ... Jesam reko da će ponovo zvati... Probode me opasno ... Ne mogu da stignem na sve strane. Trčim, jurim ...

(Žena iz kredenca vadi lekove.)

ILIJA: Sad više neće zvati... Ima desetak dana kako on sumnja u mene. Zna da sam mu na tragu... Slušaj Danice i upamti, dobro upamti, šta ću ti sad reći: ako mi se nešto desi, on će biti kriv... On ili neko od njegovih. Osećam da mi spremaju nešto gadno.

(Guta lek bez vode. Žena seda na naslon fotelje, brižno posmatra umornog, iscrpljenog muža. Spušta mu ruku na rame.)

ILIJA: Jesi prepoznala glas ovoga što je zvao?

DANICA: Ne.

ILIJA : Njegov glas ... Govorio je kroz džemper. On će, uskoro, pokušati da me skloni s puta.

DANICA: Da te »skloni s puta«? Kako to misliš?

ILIJA: Da me ubije.

DANICA: Pobogu, Ilija, šta to pričaš?

ILIJA: Pričam ono što znam. Sve što sam dosad mislio da će se desiti — desilo se. Zato ti kažem i ponavljam: ako me jednom nema dva-tri dana, slobodno ga prijavi i optuži za ubistvo. (Na vratima se začu zvono. Žena ustade, uplašeno gleda muža, koji joj mirno dade znak da otvori vrata... Danica odlazi u predsoblje, a Ilija iz kredenca vadi poveći nož. Skriva nož iza leđa i izviruje u predsoblje, odakle se čuje nerazgovetan razgovor... Danica se uznemireno vraća.)

ILIJA: Ko je?

DANICA: Prosjak. Premrla sam ...

ILIJA: Prosjak?

DANICA: Dala sam mu deset dinara ...

ILIJA: Jesi sigurna da je prosjak?

DANICA: Izgleda da jeste.

ILIJA: Sad će početi da nas posećuju njegovi prosjaci, majstori za kišobrane, seljaci sa kajmakom, oni što se raspituju za adrese ... Držaće nam kuću pod prismotrom. Neko će stalno dežurati u blizini i javljati im kad krenemo iz kuće. Sve će pokušati da me onemoguće, ali, bojim se da su se zajebali. Njegasu za sve spremali, izuzev za mene. Borićemo se, prijatelju, pa ko kome dođe glave... Kožu ćemo skupo prodati... Nisam ni ja sam na ovom svetu. Pozvaću Đuru ... (Ilija okreće brojčanik telefona.)

ILIJA: Zdravo burazeru... Dođi do mene ... Odmah dođi, važno je ... Ne mogu ovako, preko telefona ... Da ... Ma, ne mogu ... Nije to ... Dođi... Ajde ... (Spusti slušalicu.) Jes ti nekom nešto pričala?

DANICA: Nisam.

ILIJA: Ni Sonji?

DANICA: Ne.

ILIJA: Nikome ni reči. Ja ću sad ispričati Đuri, neka zna, ako mi se šta dogodi. On će vam uvek biti od pomoći... Je l ima piva u kući?

DANICA: Nema. Ima vina.

ILIJA: On pije pivo. Daj mi flaše ... Ako ti nije teško, smotaj gužvaru.

DANICA: Pa de ćeš kad ti nije dobro... Evo, evo.

(Žena iz kredenca uzima pivske flaše, stavlja ih u torbu.)

DANICA: Kupi malo kobasica i sira ... Umalo da zaboravim: javljao se kum Dragoslav, pita kad ćeš na posao?

ILIJA: Ne znam. Kad mi istekne godišnji odmor uzeću bolovanje. Ovo mi je sad najpreče ... Zaključaj obe brave i ne otvaraj vrata dok ne čuješ ko je. Mogli bi i vama da se svete. Bojim se za Sonju. Razmišljao sam da joj uplatim neko putovanje. Nek se dete skloni dok ovo ne prođe.

DANICA: Tek je počela da radi.

ILIJA: Razgovaraćemo ... Ajde, zaključaj. (Ilija napusti kuću. Žena zaključava vrata, dva puta.)

5. POKUŠAJ UBISTVA

(Iste večeri, pola sata kasnije, dok je Danica pripremala sto za večeru, i usput nadgledala pečenje gužvare, na vratima se začu potmulo lupanje. Žena, prestravljena, izađe u hodnik.)

DANICA: Ko je? ... Ko je?

(Spolja se oglasi Ilija: Ja sam! ... Žena otvori vrata i vrisnu. U sobu ulazi domaćin, krvavog lica i ruku. Odelo mu je iskidano, na desnoj nozi nema cipele. Svali se u fotelju, gotovo onesvešćen. Danica je podigla ruke, kao da se brani od užasa.)

DANICA: Ilija ...

ILIJA: Tačno sam znao.

DANICA: Jooj, majko moja ... Da zovem hitnu pomoć?

ILIJA: Šta sam ti reko pre pola sata?... Jesam reko da će pokušati da me ubiju... Nemoj nikog zvati... dobro mi je... Majku li im jebem zlikovačku ... ceo život pokušavaju da me ubiju ... ceo život.. .

DANICA: Nisu valjda pokušali...

(Žena se uzvrtela oko čoveka, skida mu sako, maramicom briše lice.)

ILIJA : Daj rakiju ... Nema Đure? ... Da i njega nisu napali? On nosi pištolj, al šta mu vredi ako mu zaskoče s leđa ... Tačno sam znao. Nisam očekivao da će već danas ... To je zapadni sistem: likvidacijaza likvidacijom, ubistva, atentati... Oni nemaju logore, jer nemaju nikog živog da zatvore... Groblja su njihovi logori... U ratu su me ranjavali, posle rata zatvarali, sad pokušali da ubiju...

(Danica je donela flašu rakije, misleći da će muž da pije, ali on sklopi šake.)

ILIJA: Naspi... da se dezinfikujem ... Još, još... Vraćaju se, ponovo dolaze... Ako se ne budemo borili, sve će nas pobiti...

(Danica nali rakiju, Ilija je pljusnu po licu, skoči, urliknu od bola. Žena povuče beli stolnjak, dade ga mužu, koji privi platno na lice... Danica plače, pridržava »oslepelog« muža ... Najzad, domaćin se smiri, sede, nategnu rakiju iz flaše, izvadi cigarete, i drhtavim rukama pripali.)

DANICA: Oćeš mi reći šta je bilo?

ILIJA: Udario me kolima, ispred samoposluge. Ja pokušao da ga izbegnem, ali on skreno i pravo na mene. Sva sreća da je prvo zakačio jedan kombi...

DANICA: Je l on bio u kolima?

ILIJA: Ko?

DANICA: Ovaj... Podstanar.

ILIJA: Nije, jedan od njegovih. Ne bavi se on likvidiranjem. Nisam ni mislio da će on direktno učestvovati. On plaća i organizuje, a drugi ubijaju. Ovog, što me udario, čini mi se, imam na jednoj fotografiji.

DANICA: Je l taj pobego?

ILIJA: Pobego bi da je mogo. Kad je tresno u kombi, onda je mene zakačio zadnjim delom, a on se odbio i naleteo na zid. Odneli su ga u bolnicu ... Došla milicija, pravila uviđaj. S njima sam se na krv posvađao. Napali mene što sam prelazio ulicu izvan pešačkog prelaza. Ja sam kriv što su pokušali da me ubiju. Izgleda, biću kriv dok sam živ.

DANICA: Jesi prelazio izvan pešačkog...

ILIJA: Jesam, al to nije važno u ovom slučaju! Udario bi me da sam bio na trotoaru. On je čeko parkiran, pa kad je video da prelazim ulicu, onda je jurnuo i pravo na mene ... Reko sam mu, dok su ga bolničari ubacivali u ambulantna kola: »Za ovo ću ti se krvi napiti. Platićeš mi glavom kad-tad.«

DANICA: Tebe nisu teli da voze u bolnicu?

ILIJA: Jesu, ali ja nisam teo. Ja sam život prežalio, raščistio sam sa sobom, kao da me nema. Ne mogu mi ništa ... Ova džukela nije dolazila?

DANICA: Nije. Reko je Sonji da će ići u Niš, kod strine.

ILIJA: I ja ću u nedelju do Niša. Idem da vidim u kakvoj se to jazbini okotio ovakav krvnik. To mora da je leglo...

(Začu se zvono na ulaznim vratima. Žena pođe, ali je muž zadrža. Ilija iz kredenca uzima nož i odlazi da otvori vrata ... Vraća se sa bratom blizancem — Đurom: malim, zdepastim, krivonogim čovekom u crnom, iznošenom odelu. Đura je skamenjen. Posmatra unesrećenog brata, ne može da se pomeri ... Doneo je kilo kafe i nekoliko paketića toalet papira.)