Dugogodišnja devojka: Svađa i raskid :: Burek vicoteka & tekstoteka

-Kog si vozio juče posle kafane u kolima?

-Stevu Đubreta, nije mogao peške, ugan’o zglob na pikadu.

-Na pikadu?

-Pa da, nije mogao da dobaci bez zaleta… daleko je tripl 18 posle tridesetog špricera.

-Što ga zovu Đubre?

-I ja sam ga baš to pitao, kaže da će mi biti jasno posle pedesetog špricera, ali nismo dočekali.

-Kako izgleda on?

-Visok, brije se kao moda, po godišnjim dobima. Znači svakih 91.25 dana odprilike. Ima 130 kila, ali zato nema gornju desnu trojku i mali prst na levoj ruci. Izbila mu žena jer joj je došao bez prsta kući. Lep čovek generalno.

-I on puši slims cigare sa ukusom cimeta?

-Njegove cigare se zovu: „Daj šta bilo, samo da dimi i da nepovoljno utiče na plodnost“, grebe se boga ne moli, poslednje cigare koje je kupio su bile Partner, ne proizvode se od…

-I karmin crveni stavlja, vidim karmin na pikavcu?

-Mora da je oteo konobarici iz ustiju kad smo krenuli…

-Je l i šljokice sa nje sakrunio?

-Molim? Kakve šljokice?

-Srebrne, svinjo muška! Pun je auto šljokica k’o da se Karleuša mrestila na suvozačkom sedištu. Stevo Đubre ide sa šljokicama u kafanu, je l? Kog si jebo?

-Nisam jebo očiju mi tvojih jedva primetno zrikavih ulevo, a i da sam hteo nemam koga, ni Mađarice više neće u Stojadinu. Plus padala kiša, a krov prokišnjava… jedino da se sa kišobranom jebemo, nemoj molim te.

-Pa ko ti kriv kad si vajar pa te plaćaju na kompenzaciju, nije ni čudo što nemaš kola. Ko te ter’o da budeš vajar? Što nisi lepo bio automehaničar ili mesar k’o sav normalan svet, a ne umetnik. Prošli put si napravio kip kao Paspalj i Dino Rađa boktejebo, a umesto para dobio pola tone armature. Šta’š sad sa armaturom?

-Napraviću tebi kavez od dva kvadrata na sred kuhinje da samo šporet i sudoperu možeš dohvatiti, pička ti materina nezahvalna! Što ti ne radiš?

-Ja studiram…

-Megatrend već sedam godina, sledeće godine ćeš ući u istoriju fakulteta kao najstariji student ikad. Dekan tvoju sliku drži umesto ikone koliko si mu para dala do sada. Ima Bora Otić u Petkazanje da te zove da se ljudi krste i levom i nogama.

-Sram te bilo, to je težak fakultet… a i ja sam žensko, nije na meni da…

-Znam da si žensko, više trošiš na kozmetiku od Marije Kilibarde u sezoni parenja, prošli mesec smo vilama šminku u kupatilo utovarali… da upadne BIA mislili bi da biološko oružje pravimo.

-Pa kad mi je bitno da budem lepa i mirisna.

-I ja sam mirisan, dok šetam ulicom cveće se okreće za mnom od miline. Al’ ja kupim šampon od koprive, dva ipo litra pakovanje 113 dinara. Dobiješ garanciju tri godine, više nego na laptop, ako ranije potrošiš daju ti novi i popuše u prodavnici. Ne uklanja perut nego uklanja površinski sloj kože glave i kamenac iza ušiju i sa keramike, istovremeno perem i kosu i kadu. Dva u jedan!

-Stoko! I sapun ti je takav.

-Nije, sapun je bolji! Domaći. Pravi se od svinjske masti, sa njim kad opereš ruke tri dana nemaš otiske prstiju, kad se umiješ svi miteseri ispadnu u lavabo k’o kuglični ležajevi, a bakterije se prave mrtve po kući. Sa njim možeš da ribaš gaće, skidaš koroziju sa pragova na kolima i suđe da pereš ako treba.

-Pa treba, nisi oprao čašu i šolju dve godine.

-Neću, čaše za pivo ne perem jer posle piva se u nju opet sipa samo i isključivo pivo, a iz nje pijem samo ja. Nema potrebe. Sa šoljom za kafu je stvar slična. A suđe ne pereš ti.

-Nego ko?

-Slovenci. Puna kuća Gorenja, samo gledam kad će požar izbiti. Izvajao sam ciganu gasterbajteru sibirskog tigra u prirodnoj veličini i 20 labudova da bih tebi kupio mašinu za veš, mašinu za sušenje veša, mašinu za suđe, mašinu za mlevenje mesa i orasa, usisivač što toliko vuče da će jednom komšiji ispod mačku za plafon da zalepi. Još samo industrijsku presu da ti kupim, montiram je na terasu da ni peglati više ne moraš…

-Idem sad i nikad se neću vratiti!

-Oćeš, oćeš… prošli put si se vratila toliko uplakana da je vlažnost vazduha u hodniku bila k’o u amazonskoj prašumi, kvaka mi zarđala i počele pečurke iz fasade da rastu.

-Videćemo, doću sutra po stvari, ključ će ti biti u sanduku. Zbogom!

-Slobodno, ne moraš se ni obuvati samo nemoj patetisati.

Nemoj mnogo da se srdiš, iskočiće ti kenjara.
Dvadesetsedam sekundi kasnije:

-Tako mi grejskala ja imam moć!

-Je l tu Đubre?

-Ja sam.

-Ti se ni na telefon ne javljaš k’o trezni ljudi?

-Nipošto!

-Kaži mi svega ti, otkud neke tanke cigare kod mene u kolima sa karminom na pikavcu?

-Ot’o Slađi iz ustiju kad smo krenuli?

-Znao sam. A šljokice, odakle ti jebote šljokice proklete?

-Ot’o ćerki da ih ne stavlja pred školu. Četvrti razred dete, nije tela učiteljica da joj da dvojku iz prirode i društva na polugodištu, mor’o sam tovnim pilićima da je podmitim, 10 komada, ej! Sluša mala te pevačice, a ja ne dam da takva ide međ’ svet.

-Dobro, al otkud šljokice kod mene u kolima čoveče?

-Pa mora da sam zaboravio baciti, sudbina me opet nanela u kafanu, ostale u džepu pa se prosule… što?

-Ustavila me devojka, mislila da sam te jebo.

-Mnoge su devojke svoje momke ostavljale zbog Đubreta, da ne budem lažno skroman i da se tako dvosmisleno izrazim.

-Nije uopšte zajebancija. Znači mi, mota sarme bolje od keve, ‘oću je ženim.

-Ajde, ajde… dođi u SUR „Amnezija“ kod bolnice da bacimo pikado i 49 špricera za grlo, vratiće se ona.

-Videćemo… Evo me za 15 minuta.