Имам ја решење Ринака. ДСР ме не занима јер у њему Срби нису учествовали, односно нису учествовали као Срби већ као Југословени. И учествовали су као партизани и као комунисти а не ваљају ни једни ни други. Зато је бесмислено да се делимо на четнике и партизане. Ја се угледам на херојство Срба у ПСР, то су били прави правцати Срби, Срби у души, и они треба да нам буду идеал.

interesantno razmišlanje , ima tu nešto , razradi to još malo i pridobio si me 

Озбиљно ти кажем. Јебе ми се и за једне и за друге. Ценим ја и поштујем (скоро) шта су партизани удадили у том рату, али радили су и неке ствари које не могу да им опростим. А видело се после и шта су од Србина направили - Југословена. Мој деда је био у партизанима, а партизани су му убили рођеног брата и брата од стрица. Ал отишо човек да се бије, убијају народ и државу. Ал кад се после вратио кући остао човек Србин, вера на првом месту и тако је оба сина васпитао. Ни Тито ни парија ни ништа! А исто и са четницима. Како да будеш четник кад знаш шта су све радили? Значи не ваљају ни једни ни други.
Ал зато ПСР је за мене најсветлија тачка у српској историји и треба на те људе треба да се угледамо!

Chavoshki noster! sto bi rekli stari latini! (gaius noster)

Svako ko je gledao debatu na RTS1 a nije znao do tad kako stvari stoje, nadam se da mu je sad jasno!

Veliki pozdrav za prof Kostu Chavoskog!

Hteli smo ga samo živog

 
Vest da je uhvaćen Dragoljub - Draža Mihailović prvi je obelodanio Aleksandar Ranković. Podnoseći ekspoze u Narodnoj skupštini Jugoslavije, 24. marta 1946. godine, Ranković je, u svojstvu ministra unutrašnjih poslova, rekao:
”Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali organi Uprave državne bezbednosti bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda.”
Prekidan poklicima poslanika, koji su oduševljeno pozdravljali zarobljavanje vođe četničkog pokreta, Ranković je, zatim, rekao: ”Dok su neprijatelji naše Jugoslavije izmišljali junačke podvige svog ljubimca, i kovali planove za povratak na staro, Draža je sedeo u svojoj rupi, čuvan od svega jedanaest vojnika, preostalih posle svog katastrofalnog poraza maja meseca 1945. godine. Ni od pukovnika Nikole Kalabića, poslednjeg Dražinog komandanta, neće više biti u strahu naši seljaci na svojim njivama, niti čobani na svojim pašnjacima i šumama.”

Velika igra

Dvadeset osam godina kasnije (u leto 1974), Ranković će u razgovoru sa istoričarom dr Venceslavom Glišićem ovako opisati hvatanje Draže Mihailovića: ”Ja sam došao na ideju za igru sa Dražom. Kad smo zarobili četničkog kapetana Rankovića, zarobili smo njihovu radio-stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. U tome je značajnu ulogu odigrao jedan četnički radiotelegrafista (Bogdan Krastavčević). Mogli smo Dražu da likvidiramo, ali zbog Zapada smo hteli živom da mu sudimo. Tito i Kardelj bili su za to da mu se omogući odlazak u inostranstvo, ali mi drugi nismo. Jedno vreme čak smo Dražu štitili da ga ne ubiju naša milicija ili KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). Da bismo došli do živog Draže, bio nam je potreban Nikola Kalabić. Ovog četničkog komandanta trebalo je prethodno psihološki slomiti, odnosno proceniti da li se i koliko u njegovu pomoć možemo pouzdati. Krcun i ja pojeli smo sa Kalabićem jedno tri pileta i obećali mu život ako nam pomogne u hvatanju Draže. On je na kraju pristao i obećanje izvršio”.
Na pitanje dr Glišića šta je kasnije bilo sa Kalabićem, Ranković je odgovorio: ”Promenili smo mu ime i poslali ga u Bosnu. Ali, on je produžio da pije, i umesto da krije svoj identitet, samo što se nije javno hvalio - ja sam Kalabić! Naše službe zahtevale su da on bude likvidiran, ali ja nisam dozvoljavao. Rekao sam da ne mogu da prekršim obećanje koje sam mu dao. Premestili smo ga u drugi kraj Bosne. Kalabić je, međutim, nastavio po starom, i onda ga je Svetislav Stefanović Ćeća - dokrajčio.”
A, evo, i Mihailovićeve priče, date isledniku, o tome kako je doživeo hapšenje:
”Za Srbiju sam krenuo sa malom grupom odabranih. Nije nas bilo više od trinaest-četrnaest. Prešli smo poviše Mokre gore i Zaovine na planinu Taru. Po ranijem dogovoru, tu sam se sastao sa Ajdačićem. Odatle smo se prebacili između Varde i Jelove gore u srez crnogorski. Tek smo tu otkriveni. Bio sam nervozan. Verovao sam suviše Ajdačićevim ljudima. Pre nego što bih krenuo dalje, pokušao sam da uhvatim vezu sa pojedinim grupama.

Seljaci u panici

Moram da priznam da ste reagovali vrlo brzo. Teren ste dobro i sa dosta snaga zaposeli. Seljaci su se uspaničili. Mnogi su nas prijavljivali vama gde god bi nas sreli. Zato sam rešio da se izvučem sa tog terena i da kasnije pokušam da se istim pravcem ponovo vratim na njega. Pošto sa uspostavljanjem veza nije išlo lako, a pritisak na nas stalno se pojačavao, rešio sam da se vratim odakle sam i pošao. Nisam išao bukvalno istim putem, ali sam se vraćao istim pravcem. To sam morao da učinim jer sam najrealnije veze imao jedino u okolini Višegrada.
”Razmišljao sam da pođem i drugim pravcem, ali sam odustao. Nisam znao šta je sa Račićem. Pretpostavljao sam da bi morao da bude negde u okolini Ljubovije. Ali bih se teško odlučio da se oslonim na njega. On je zaista bio hrabar, ali nikada nisam bio siguran u njega. Naši lični odnosi nisu bili baš najbolji.
”Relativno brzo i bez naročitih teškoća prebacili smo se od Kosjerića i Ražane preko Makovišta i Varde, odakle smo prešli put Užice - Bajina Bašta, i pored Solotuše došli smo na Taru. Na njoj su nastupile prve ozbiljne teškoće. Sa Tare sam uputio kurira radi uspostavljanja veze. Trebalo je da se u Tasićima povežemo sa našim ljudima. Sastanak smo zakazali na Baturi”.

Stenogram sa suđenja

Iz knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

Najveća srpska tajna

Činjenica da je Vlada Srbije odlučila da raspravlja o skidanju oznake poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem u julu 1946. godine, govori o tome da je Srbija krenula u novu potragu za bivšim komandantom Ravnogorskog pokreta. Prvu potragu je Josip Broz Tito završio hapšenjem, suđenjem i streljanjem Dragoljuba Mihailovića.
Ova druga potraga ima cilj da se preko državne komisije za utvrđivanje groba Draže Mihailovića, otkrije najveća srpska tajna, koja traje već 63 godine - gde je đeneral Draža streljan i sahranjen. Čitav proces se vodi u trenutku kada je porodica pokojnog đenerala podnela zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, pa se zato ova inicijativa države kod jednih tumači kao deo tog procesa, a kod drugih kao traganje za istinom o Dražinom grobu. Iako stručnjaci, istoričari i publicisti tvrde da Dražin grob ne postoji, državna komisija je pronašla trojicu živih krunskih svedoka izvršenja sudske presude streljanjem u leto 1946, koji su spremni da govore. To su bivši oficiri Ozne, koji traže da ih oslobode obaveze o državnoj tajni. Istovremeno će se skinuti oznake državne tajne sa vojnih i policijskih dokumenata.
* Šta skrivaju dokumenti Ozne, Udbe, SDB i KOS?
* Šta će svedočiti ta trojica oficira Ozne?
* Kako će dokazati da su bili učesnici streljanja i sahrane Dragoljuba Mihailovića?

Ovo su samo neka od pitanja koja nova srpska potraga za đeneralom Dražom otvara. Pitanje je samo da li je kasno za pravu istinu.


Izvor: Novosti

ne verujem da je tito hteo drazu zivog nema sanse da ga nisu idali sigurno nebi bio uhvacen

Seljaci slute opasnost

Opisujući u istrazi način na koji su ga pripadnici KNOJ uhvatili, general Draža Mihailović je rekao:
"Na Tari smo nastojali da se krećemo kroz šumu i da izbegavamo bilo kakvu vezu sa seljacima. Bili smo na svome terenu i lako smo se kretali, nastavio je priču pred sudijama Dragoljub Mihailović.
"Odlučili smo da provedemo noć u nekoj nenastanjenoj kolibi. Tu smo imali prvi ozbiljniji susret sa vojskom. Naime, kada je vaša patrola pripucala, ja sam već bio izašao iz kolibe u šumu. Ostali su se spremali da krenu za mnom. Ubrzo, i oni su vešto napustili kolibu.
"Posle toga imali smo još dva dodira sa vašim patrolama. Obe negde u blizini Bature. Mi smo se dosta vrteli po tome bespuću, jer smo očekivali kurira koji je otišao da uspostavi vezu. Međutim, nijedan od ova dva sukoba nije bio ozbiljan.
"Najviše sam se bojao da nam ne ometete vezu sa našim grupama iz oblasti Višegrada. Dok smo se vrteli po Baturi, primenili smo oprobano lukavstvo. Posle susreta sa jednim vašim poternim odeljenjem, sa kojim smo izbegli sukob, vešto smo se prikrili i kad je ono prošlo, nastavili smo da se krećemo iza njega, i to čitavih sedam do osam časova. Smatrali smo da je to manje opasno nego da čekamo na jednom mestu.

Noći u snegu

Bilo je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa ishranom je bilo znatno lakše. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smoka.
"Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan. Kasnije, kada smo ušli u sklonište, ishrana nam nije predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili u Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno. Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo. Vi ste imali sreće što me je ono đubre od Kalabića izdalo.
"Njegove izdajničke sposobnosti su nepresušne. On je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca, izdao je Nemce, prevario je i izdao mene. Budite sigurni, u prvoj prilici, izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu samo da bi spasao glavu.
"Kada sam uspostavio vezu sa Kalabićem, prvo sam se obradovao. Što je vreme više prolazilo, crv sumnje sve više se uvlačio u mene. Razmišljao sam o njemu mnogo. Nekada sam imao ogromno poverenje u njega. Savetovao sam se sa okolinom. Svi seljaci koje sam upitao sumnjali su. Oni imaju jedno čulo za opasnost, koje su ljudi iz gradova davno izgubili. Kao što stoka u štali pred zemljotres daje svojom uznemirenošću znak o približavanju opasnosti, tako su i oni iz moje male pratnje, i to svi do jednoga, bili uznemireni pred moj fatalni sastanak sa Kalabićem i njegovom pratnjom.
Neki od njih, otvoreno su mi govorili da sumnjaju da je to komunistička ujdurma. Više njih su me savetovali da izbegnem sastanak, ili bar da budem do kraja oprezan.
Nisam ih poslušao, pogrešio sam. Često sam, rukovođen ovim seljačkim čulom za opasnost, izbegao razne zamke. Poslednji put kada sam pokušao da pređem u Srbiju, oni su me volšebno provodili i izvodili iz desetine zaokruženja. Izbegli smo bar sto puta takoreći, sigurnu propast. Ovoga puta mojom krivicom odigralo se sve. Nisam poslušao njihove savete. Nekako sam hteo da verujem Nikoli i pored toga što me je crv sumnje sve više nagrizao.
"Nikola je bio prvo kod Koste Pećanca komandant četničkog odreda, a zatim i njegov obaveštajni oficir. Kasnije je prišao meni. Tada mi je bilo stalo da ga pridobijem. Smatrao sam da izlapelog Pećanca i njegove odrede treba što pre rastočiti.
Nikola je bio jedan od retkih mlađih ljudi među njima. I to je bio jedan od razloga da ga, po svaku cenu, pridobijem. Optuživali su ga mnogi da održava veze sa Nemcima. Govorili
su mi da su ga Nemci i poslali kod Pećanca. Kada su Nemci ubili njegovog oca, definitivno sam odbacio sve optužbe protiv njega. Mislio sam da se radi o zavisti aktivnih oficira prema rezervnim, ili takozvanim komandantima iz naroda. Kad god je neki od takvih komandanata napredovao, to je bilo praćeno velikom zavišću.
"Koliko god da su mi aktivni oficiri vojnički vredeli i trebali, toliko su mi politički smetali. Većinom su bili političke analfabete. Hteli su da rešavaju sve ognjem i mačem.
"Međutim, Kalabić mi se učinio sumnjičavim čim smo se sastali u kući onoga Kneževića. Primetio sam u njegovoj pratnji potpuno nova lica. Nije bilo baš nijednoga iz njegove stare pratnje. On se obično nije razdvajao od Mišića Čerčila i još nekih koji su mu bili takoreći stalna lična garda. Bilo mi je sumnjivo i njegovo prilično čudno i neprirodno ponašanje. Pored toga, izuzetnu sumnju izazvalo mi je ponašanje njegovog ličnog pratioca. On je stajao neprekidno iza njega, malo pozadi i prilično stisnut uz njegovu levu slabinu. Ovo nisam mogao da izdržim. U jednom momentu sam ga i upitao zašto mu se taj toliko pripija.
"Sam Kalabić mi je na momente izgledao zbunjen. Očima sam ga nekoliko puta upitao da li je sve u redu. Odgovorio mi je prilično uverljivo. Prvo me je ubedio da je potpuno reorganizovao odrede u okolini Valjeva i da je sve svoje pratioce postavio za komandante, a za pratioce je izabrao nove mlade, hrabre i zdrave ljude koji 'čine čuda od herojstva'. Objasnio mi je zatim da su i oni zbunjeni i da se plaše komunističke zamke, te pošto me nijedan lično ne poznaje, drže se sumnjičavo. Sve što mi je govorio i objašnjavao izgledalo mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno ubedljiv, a možda me je ubedio zato što sam ja hteo da verujem. Verovatno je posredi i jedno i drugo.
"Zlikovac me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Sto puta mi se zaklinjao svojim životom na vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me izdaja Nikole Kalabića porazila. Kome je sve čovek mogao da veruje?
"Možda mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg polaska ’za Srbiju’ smanjim moju pratnju.
"Na moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je doveo."
General Dragoljub - Draža Mihailović, vrhovni komandant tzv. jugoslovenske vojske u otadžbini, ministar vojni u emigrantskoj vladi kralja Petra Drugog Karađorđevića, uhvaćen je u noći između 12. i 13. marta 1946. Predvođena Nikolom Kalabićem, ovu akciju izvela je grupa oficira Ozne (Odeljenje zaštite naroda).

Gorski car

Gorski car slobodnih srpskih planina, kako je Dražu nazivala četnička propaganda, punih deset meseci posle završetka Drugog svetskog rata, uspevao da izbegne sve potere i zamke, uhvaćen je u svom skrovištu, u kući na putu Vardište - Priboj. Tom prilikom zaplenjena je kompletna četnička arhiva, koja će na suđenju Mihailoviću biti jedan od glavnih aduta tužioca.
- Sve se odigralo munjevitom brzinom - kaže Draža.
- Učinilo mi se da sam čuo pozadi pucanj. U tom trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži skinuo. Ne sećam se da li sam sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da nas je stigla potera i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvoga pucnja čuo još nekoliko. Kad sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu. Niko se nije odazvao. Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazvao. Svi su nestali kao da su u zemlju propali. Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao onaj Kalabićev ili, bolje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko mene. Kratko vreme posle toga ugurali su me u automobil i do Beograda se nismo zaustavili.
Odmah posle hvatanja, Draža je pod jakim obezbeđenjem prebačen u Beograd. Istraga protiv njega vođena je u zgradi Ozne za Jugoslaviju. U velikoj sobi nalazili su se samo vođa četničkog pokreta, islednik i daktilografkinja.


Izvor: Novosti

srbi su jedini narod u evropi koji se stidi svog antifasistickog pokreta i koji iz generacije u generaciju pravi iste greske, od ratnih zlocinaca pravi neke heroje, mucenike i kojekakve gluposti...mislim najvecu ste pogresku napravili rehabilitovanjem cetnickog pokreta, reviziji istorije IIWW, mislim da je to ravno kolektivnom samoubojstvu...jedini narod koji velica fasizam...

ti nam pricaj nesto o tome. Srbi hvale fasizam a ti postavljas teme o handzar diviziji

Tacno tako