Poziv Srba iz Amerike: Dobrice, gde je Draža?

Srpska narodna odbrana zahteva od Dobrice Ćosića da kaže gde je grob četničkog lidera. Ćosić odgovora za Press nedelje: „Apsolutno ne Želim da govorim o DraŽi Mihailoviću"

Srpska narodna odbrana iz Čikaga zahteva od države i visokih partijskih funkcionera da posle 63 godine otkriju gde je grob Draže Mihailovića. Posle raspisane nagrade od 100.000 dolara i saznanja da u tajnim arhivima u Beogradu ne postoji pisani trag o Mihailovićevoj likvidaciji, naši iseljenici zahtevaju od Dobrice Ćosića, Jelice Minić, naslednika Rankovića, Đilasa i drugih komunističkih prvaka  - da otkriju istinu o njegovom grobu!

- Nema ništa ni u jednoj arhivi jer nikada ništa nije ni zapisivano. Jedini svedok „s one strane" je Dobrica Ćosić i ne vidim zašto on, pod stare dane, ne bi saopštio istinu - kaže za Press nedelje Mihajl Šeškijević, profesor iz Čikaga, koji je kao Ravnogorac bio zarobljen na Adi Ciganliji, a čiji je deda, kao komandant ratnog broda „Dubrovnik", u zemlju vratio mrtvog kralja Aleksandra 1934. godine.

Apsolutno ne želim

- Pa red je valjda da i nama vrate telo prvog gerilca u okupiranoj Evropi. Nije bitno ko je na kojoj strani bio. Dobrica Ćosić i ja bili smo na suprotnim stranama za vreme rata, ali smo kasnije normalno razgovarali. Nekoliko puta sam s njim bio u kontaktu, posebno u vezi sa Đurom Đurovićem, i znam da je imao neverovatne informacije. Znam i da ga je najviše zanimalo gde je četnički komandant i zato ga pozivam da u tim godinama saopšti istinu - kaže Šeškijević.

Press je pozvao Dobricu Ćosića i preneo mu molbu naših iseljenika. Iako je poznato da Ćosić retko bilo šta komentariše, ovog puta je tražio da mu prenesemo Šeškijevićevu molbu i zatim nam odgovorio: - Apsolutno ne želim da govorim o Draži Mihailoviću.

Tako je najnoviji poziv Srba iz Čikaga opet ostao bez rezultata. Jelica Minić nekoliko puta je rekla da joj otac Miloš Minić nikada nije rekao gde je pokopan Mihailović, Dobrica Ćosić ne želi o tome da govori, bivši šef BIA Rade Bulatović tvrdi da u arhivima BIA nema podataka o izvršenom delu, a i Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije, za Press nedelje demantuje Bulatovićeve tvrdnje „da vojska ima podatke".

- Vojska nema nikakve podatke o Draži Mihailoviću, osim onih koji se nalaze u Vojnom arhivu, a to su lični dosije Mihailovića, s njegovom vojnom biografijom, i stenogramske beleške sa suđenja - kaže Kovač.

Poslaničko pitanje

On priča da je Bulatović, koliko on zna, loše interpretiran u jednim novinama, kao i da i Rade i on znaju da takvih podataka nema.

Tako opet dolazimo u situaciju iz 1991, kada je na poslaničko pitanje Mihajla Markovića gde je grob Draže Mihailovića, Miloševićeva vlast odgovorila: - Draža Mihailović je 15. jula 1946. osuđen na smrtnu kaznu, ali nema podataka o izvršenju kazne. Marković tada i nije mogao da postavi drugačije pitanje, ali šta sprečava novu vlast, u kojoj su pojedinci izrasli na četničkoj ideologiji, da malo preformuliše svoje pitanje, tj. da ne moli više nikoga da otkrije tu tajnu, već da naredi policiji da pronađe grob.

Bivši šef beogradske policije kaže da to ne bi bio veliki problem, ne računajući što bi mesto pokopa policija morala stalno da obezbeđuje, jer bi brzo postalo neka vrsta srpskog svetilišta.

- Važno je da stigne zahtev. Onda se formira tim sudskih veštaka, krvnih delikata, analitičara, saslušavaju se svedoci, pa se ide od mesta do mesta, dok se ne pronađe - objašnjava Nicović.

Pitanje državi

I docent Dragan Ječmenica s Instituta za sudsku medicinu, naš poznati forenzičar, kaže da ne bi bio problem identifikovati Dražu Mihailovića.

- Problem bi mogla samo da predstavlja vlaga, tj. ukoliko je pokopan negde u vodi, ali savremena medicina dozvoljava analizu i iz vlasi kose, tako da je neophodno samo pronaći neke delove zemnih ostataka - objašnjava.

Iz SNO u Čikagu tvrde da poseduju DNK četničkog vođe, koja će samo olakšati posao, i zato sada zahtevaju od države da se uključi u pronalaženje tela Draže Mihailovića:

- Sada, ovog marta 2009. godine, vreme je da poslednji put upitamo NAŠU državu Srbiju - to smo do sada nekoliko puta činili preko ministarstava i ministara, ali bezuspešno - da li i vi sakrivate grobno mesto đenerala Dragoljuba Mihailovića? Mi više drugog izbora nemamo, naša deca ovde i vaša deca tamo u otadžbini moraju da počnu da uče istoriju onakva kakva je ona zaista i bila. Zato i vas pitamo - znate li gde je grobno mesto đenerala Mihailovića? Pitamo predsednika, premijera, ministre, skupštinske poslanike, pitamo vojsku i policiju. Ako je mnogo to što pitamo, recite. Ako vama, kao državi, ta tema jeste nedostupna, recite nama ima li gde u svetu arhiva koji sakriva te podatke. Zavetujemo vas da svom narodu otkrijete tu tajnu i da idemo dalje... - kaže se u saopštenju SNO dostavljenom našem listu.

SPO: Nismo imali para za Dražu

Srpska dijaspora iz Amerike ponudila je novčanu nagradu za pronalazak mesta gde je pokopan đeneral Draža Mihailović, pa smo pitali ministra Srđana Srećkovića iz SPO-a kako oni nisu za ovih 20 godina ponudili nagradu?

- Mi nismo imali novca da ponudimo nagradu. Ali mi oduvek tražimo da se sazna istina. Mislim da je došlo vreme da se bez ikakve političke histerije otvore arhivi. To zaslužujemo i kao država i kao narod, pre svega zbog odnosa prema našoj istoriji, i da stavimo tačku na sve podele.


Izvor: Press

Evo jedna interesantna stvar,ne znam dali je to neko spomenuo,1943 godine 20th century-fox je snimio film sa nazivom"Chetnics-Fighting guerrillas." Film o draži Milailoviću i borbi protiv okupatora.Imam taj film.Znači,nije priča.
Dražu su u II svetskom ratu podržavali amerikanci,dok su Tita podržavali rusi,tj.komunisti.I posle rata pali smo pod uticaj rusa,i čiča Draža najeba ni kriv ni dužan.Nije se uklapao u komunističku Jugoslaviju,i novo pisanje istorije.

Imate na forumu i vojni dnevnik vermahta,tu možete pročitati ko je kakve borbe vodio.

A takođe Amerikanci su Dražu i odlikovali za borbu protiv fašista.


I red je da grob tog čoveka bude nađen,i da bude dostojanstveno sahranjen,treba otvoriti dosijea i reći narodu istinu,svakave smo bandite sahrani uz velike počasti i veliku buku,a realno pola od tih počasnih su nam se krvi napili,i pravili nas budalama.

Да ли је Дражин гроб у Русији

Спектакуларна тврдња да је Дража Михаиловић умро 1960. негде у Совјетском Савезу већ три године наилази на тотални мук у Србији

Јурњава за гробом Драгољуба Драже Михаиловића по оноликим београдским локацијама о којима се шушка, говори и пише већ деценијама, више је него јалов посао.

Упркос томе што је у познатом процесу био осуђен на смрт, Дража није стрељан 17. или 18. јула 1946. године, него је пребачен у СССР, где је и умро у лето 1960. године.

Овај увод достојан таблоидне јурњаве за невероватним, написао сам на основу следећег цитата:   

„Године 1946. био сам млад официр ОЗН-е, и сећам се да се Дража жалио и тражио помиловање. Обећао је да ће, ако му се преиначи пресуда, помагати и сарађивати са властима у сређивању стања у земљи. Тада сам од својих старијих колега чуо да је СССР тражио од наших власти да им се Дража уступи. Ово из разлога јер је био проруски човек, обавештајац. Од обавештајних служби СССР-а и Енглеске постављен је за команданта савезничке гериле у Југославији, која је требало да се брани око два месеца, да се одложи план „Барбароса” – напад на СССР, и напад на Грчку, где је требало да Немци помогну Италијанима. Шта ће бити са тврдњама ’демократа‘ у Србији, да је Дража Михаиловић стрељан и лутањем за његовим гробом, ако се добије обавештење да је Дража умро природном смрћу јуна 1960. године у Русији.”

Миодраг Мија Николић је ово написао у аутобиографској књизи „Одрастања и идеали’’, објављеној 2006. у Нишу (ауторско издање). Његов спектакуларни исказ медији у Србији игноришу већ три године, из нејасних разлога, поготово код оволике глади за свакојаким сензацијама.

До данас је једино документовано да је Михаиловић био осуђен на смрт, као и неки други, који су упркос томе поживели, па зашто то не би важило и за њега.

Својевремено је колега Богосав Марјановић баш на страницама „Политике” објавио делове свог разговора са Слободаном Учом Крстићем, некада високим функционером ОЗН-е Србије, који је са стрељања извукао Драгог Јовановића, шефа предратне и ратне полиције у Београду. Јовановић је потом „седео још три године у затвору и писао све што је знао и што је нас интересовало и био од велике користи”, тврдио је Крстић. Он је навео да је стрељању Драже Михаиловића присуствовао и Милош Минић, коме се колега Марјановић се обратио с питањем да ли је то тачно. Од минића је добио следећи одговор:

„Верујте да сам све време после разговора са вама размишљао да ли сам заиста присуствовао том догађају и готово сам сада сигуран да нисам. Јер, да сам тамо био вероватно бих се сетио”.

Да ли је овим Минићевим исказом, формулисаним у дипломатском маниру, саопштена чињеница да Дража није стрељан?

Био је осуђен на смрт и Божидар Бећаревић, геније антикомунистичког полицијског рада, али је он дуго после пресуде и наводно извршене смртне казне, био на услузи ОЗН-и, односно УДБ-и. Чак је саслушавао неке од најзначајнијих заточеника који ће завршити на Голом отоку у време сукоба Москве и Београда, поводом Резолуције Информбироа из 1948. године.

Бранко Михаиловић, Дражин син, у разговору с колегом Гораном Лазовићем је рекао 1992. године:

„Причали су ми да је тата живео у једној кући поред Барајева, да је држан у изолацији и да је наводно умро 1953. Други су га опет сретали на Теразијама, чудили се с каквом мирноћом разгледа излоге и једе трешње. Чуо сам и причу по којој је мој отац свакодневно играо карте са Ранковићем...”.

Органи ОЗН-е су ухватили Михаиловића и 13. марта 1946. пребацили га у Београд, о чему је Александар Ранковић одмах обавестио депешом Тита који је тада путовао у посету Пољској. Тито је наредио да се вест која га је заеткла на пропутовању кроз Мађарску чува у строгој тајности док се не врати с пута.

Танјуг је 24. марта 1946. саопштио да је Михаиловић ухапшен и да се „води истрага”.

Ранковић је сведочио да су „Тито и Кардељ били за то да се Дражи омогући одлазак у иностранство, али ми други нисмо”, при чему је мислио на ондашње руководиоце из Србије.

Миодраг Мија Николић је, иначе, од 1945. до 1960. радио у ОЗН-и и УДБ-и.

Низ чињеница саопштених у својој књизи, он је сазнао док је био ангажован на пословима политичке обавештајне службе, као и током школовања на вишој школи ФНРЈ за унутрашње послове средином педесетих година прошлога века. До многих сазнања је дошао и самосталним, вишегодишњим истраживањима.

У свој рашомонијади око животног краја Драже Михаиловића,можда је кључни исказ Миодрага Николића да је Дражи остала глава на рамену зато што је био „проруски човек, обавештајац”, о чему сам пре пет-шест година нешто писао на страницама „Политике”.Та велика тема прераста оквире овог текста и остаје за неку другу прилику.




Izvor: Politika

Vec u naslovu teme se vidi strogo americki pristup sudu o stvarima. Ovde, kao i svugde, stvari nisu ni crne ni bele, vec su sive, jedino se razlikuju po tome da li vuku na belo ili na crno... U mojoj opstini su partizani bili ti koji su isli od kuce do kuce i streljali sve koji su bili u cetnicima, pa su ljudi bezali od kuce i krili se i mesecima po kolibama i sumama. Ubijeni su mnogi ni krivi ni duzni... Chetnici, sa druge strane, nisu bili toliko organizovani. Oni su se krili po shumama i vrebali priliku da "uteraju" nemcima, ali posto ih nije bilo u velikom broju, izbegavali su vece sukobe. Naravno, nisu voleli partizane, ali nisu nikad bili prvi da opale po njima. Price o cetnicima koji upadaju ljudima u kuce i kolju ih kako bi posle trijumfalno olizali noz i odjahali u zalazak sunca su cista glupost. Cetnici jesu ubijali Srbe, ali (kako danas ljudi svedoce) to su bili uglavnom lopovi. Sto se tice organizovanog cetnickog pokreta, mnogo toga je receno u filmu Chetniks. Da su pomogli cetnike iz inostranstva danas ne bi vodili ovu diskusiju... Zbog interesa SSSR-a komunjare su bile te koje su dobile svu pomoc i zato se rat zavrsio kako se zavrsio; zato smo godine i godine proveli u tami komunizma gde je kadija tuzio i kadija sudio... Anyways, kao sto rekoh, ni partizani nisu bili potpuno zlo u tom ratu. Mnoge su gradove oslobodili i u svakom trenutku su se suprotstavljali Nemcima, ali ne smeju se zaboraviti njihova zlodela, i ona za vreme rata i ona posle. Ne treba zaboraviti ni sremski front. Zbog sveprisutne propagande ne moze se danas tacno utvrditi sta se tacno desilo, ali znam da je samo komunjarska anticetnicka propaganda napravila od Dragoljuba Mihailovica krovolocnog ubicu... Svi danas znamo ko je Tito bio i cijim je interesima sluzio u 2. svetskom ratu, pa i posle. Srbija je i danas zrtva njegove politike, bez obzira sto je pseto odapelo pre skoro 30 godina... Realnost bez bratstva i jedinstva bi mojoj zemlji mnogo vise odgovarala...

Draza Mihailovic je spada medju velikane dvadesetog veka!!! To je prvi gerilac u okupiranoj evropi!! Covek cija su dela vecna i koga ce SRBIJA  i srpski narod vecno NOSITI u svojim srcima

drazin grob nikad nece da se nadje to su prokletnici negde sakrili da se ne nadje jer je bio veliki srbin i borio se za srbiju,a copavi zagorac je sve to naredio

Pricaj u jednini , izdajnike nikad necu nositi u srcu sigurno , a njemu bitku na Sutjesci sigurno ne mogu oprostiti.
Izdajnicki pion, jos malo i nije nosio ugalj Nemcima....

.
 

Па добро, то за угаљ је можда мало строжије, ал у сваком случају сарадња са Швабама је неопростива!

Ja više nisam pametan kome verovati , jedni ga dižu u nebesa drugi ga kude , istoriske cinjenice su nepobitne ili ?Mi se ne možemo složiti oko dogadjaja za koje smo svedoci a kamoli za one u kojima nismo ucestvovali ...