Dragomir Brzak (1) - Raspevani pesnik i hroničar starog Beograda




Ako pripadate nekoj od mlađih generacija Beograđana, verovatno ste bar jednom na nekoj slavi ili sličnoj prigodnoj proslavi, kada se društvo razredi i vranac proradi, mogli da čujete priče o onoj "staroj Skadarljii" i boemima koji su se uz svirače jutrom vraćali iz "Dardanela" ili "Tri šešira". A jedna od centralnih figura tog davno prošlog zlatnog vremena boema bio je i danas zaboravljenih pesnik Dragomir Brzak.

Poštanski činovnik u raljama umetnosti


Beograd je oduvek bio otvoreni grad. U njemu su kuću i dom nalazili ljudi sa raznih strana. Deo tog bogatog multietničkog kolorita bila je i porodica Brzak, poreklom iz Grčke. Rodonačelnik loze Hadži-Nikola Konstatinović Brzak, obreo se u Beogradu u ustaničko vreme, a za vreme kneza Miloša postaje glavi posrednik za uvoz robe iz Zemuna, što mu donosi veliko bogatstvo. Na ovom mestu smenjivao se sa Naumom Ičkom, od koga kupuje, danas srušenu, kuću u Ulici kralja Petra. Upravo će u ovoj kući, koja je poznata i kao "Ičkova" i kao "Brzakova kuća", 21. februara 1851. godine biti rođen Dragomir Brzak.

Dragomir Brzak bio je krajnje zanimljiva ličnost. U Beogradu je završio tzv. grčku školu, danas OŠ "Kralj Petar I", a zatim i gimnaziju. Obrazovanje će nastaviti u Beču, gde završava poštansko-telegrafski kurs. Kažu da je Beč na mladića krajnje pozitivno uticao, tako da se u Beograd vraća kao prvi srpski dendi. Naočiti Dragomir do kraja života je špacirao kroz varoš utegnut u odelo po najnovijoj modi i sa nezaobilaznim Habig šeširom, štucovane negovane brade i uvijenih brkova, a šuškalo se i da su njegove bujne kovrdže bile više posledica viklera nego prirode. Kao i brat Nikola, napušta porodičnu trgovačku tradiciju i postaje poštanski činovnik i telegrafista. Karijera će ga kasnije voditi u Upravu fondova, i na poslove inspektora Glavne kontrole, te inspektora pošte i telegrafa. Ipak, njegova prava ljubav biće i ostati umetnost.

Pesme izgubljene u vremenu


U umetnosti je bio svestran. Od rane mladosti je voleo da piše pesme, o čemu govori jedna anegdota zabeležena u "Vremenu", o tome kako je jednom prilikom profesor Pavlović kod antikvara pronašao knjižicu sa stihovima koji su ga podsećali na stihove Đure Jakšića, te je pohitao da ih podeli sa prijateljima u kafani "Dardaneli":

"...Kada Pavlović pročita poslednji stih pesme, on podiže glavu; pogled mu slučajno pade na Dragomira Brzaka: razrogačenih očiju, pobledeo, gotovo zgranut, Brzak se diže i preko stola pružajući ruku prema Pavloviću, gotovo prigušenim glasom reče:

- Daj mi, molim te, tu knjigu da je samo vidim!

Brzak je očevidno, prihvatajući knjigu, izgledao dosta uzbuđen.

Kada mu Pavlović pruži knjigu, Brzak je brzo dohvati i gotovo klonu na stolicu. Kao da se setio nečega što beše davno zaboravno, nečega dragog i prijatnog. Na zenicama mu se pojaviše i rasplinuše dve suzne kapi.

- Boga ti, da mi pravo kažeš: od kud ti, od koga ti ovo?

- Kupio sam jutros na pijaci kod Zdravka pekara i antikvara, odgovara Pavlović

- Ama, je li to mogućno? Za ime Božje, je li mogućno?, uzvikavši iznenađeni Brzak.

I stade žustro prelistavati i zagledati použutele listove i izbledelo mastilo.

- Nekoliko godina, ljudi, ja uzalud tražim i nigde da nađem. To su moje prve pesme, moji prvi radovi,.. u njima sva mladost moja."

Ove prve pesme doživeće sudbinu osamdesetak drugih, rasutih po raznim novinama, časopisima i zbirkama i, vremenom, biće zaboravljene i skrajnute na margine srpske književne istorije. Ali o tome kasnije. U poeziji se uglavnom bavio rodoljubivim temama, pa tako piše o junacima iz srpske istorije - Sinđeliću, Tanasku Rajiću, Hajduk Veljku i drugima.

Posao poštansko-telegrafskog i školskog inspektora vodio ga je po raznim selima i varošicama Srbije, te dogodovštine sa ovih putovanja beleži u brojnim pripovetkama kao što su: "Sirota boginja Talija!", "Vlast sve može", "Jedna idila", "Na silu lekar", koje su u raznim novinama, a kasnije i u zbirkama priča, izlazile pod imenom "U komisiji, svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika". Takođe, u beogradskoj varoši je bio poznat kao autor brojnih vrcavih epigrama (šaljivih i sakrastičnih priča u stihu), te je ostao zabeležen jedan o Janku Veselinoviću, Dragomirovom velikom prijatelju i saradniku:

"Čak si, Kardo, u teatru Đidu izigravao,
pa si onda trešten pijan na klupama spavao".

Njegova dela izlazila su u "Novoj iskri", "Bosanskoj vili", "Brankovom kolu", a sa Veselinovićem je bio jedan od osnivača porodičnog časopisa "Zvezda". Na naslovnici "Zvezde" nalazili su se Brzakovi stihovi:

"Haj! Poleti sjajna "Zvezdo"
Nebom visokim,
Pa posvetli braći mojoj
Svetom širokom!

Ne plaši se, mila "Zvezdo",
Guste tavnine!
Ne sustani... ne malakši
Sa te daljine!"


Izvor: 011info

Dragomir Brzak (2)  - Pisac najizvođenijeg srpskog komada sa pevanjem



Foto: Wikipedia / M. Jovanović

Po profesiji poštanski i telegrafski inspektor, u srcu umetnik, Dragomir Brzak obeležio je društveni i kulturni život Beograda s kraja XIX veka. Iza njega su ostale brojne pesme, priče, ali i pozorišne predstave, putopisi i svečane pesme i himne, danas sve uglavnom zaboravljene...

Najizvođeniji komad sa pevanjem

Upravo su drvene daske pozorišta, glumci, drugovanje sa Jankom Veselinovićem i Stevanom Sremcem, Branislavom Nušićem, Radojem Domanovićem i Milovanom Glišićem, obeležili još jednu stranicu u bogatom Brzakovom životu. Iz tih boemskih neprospavanih noći provedenih u "Dardanelima", "Tri šešira" i nezaobilaznom "Kolarcu", izrodio se komad "Đido", koji će Petru Konjeviću poslužiti kao inspiracija za operu "Seljaci". "Đido" je svoju premijeru na pozornici Narodnog pozorišta doživeo 6. juna 1892. godine, a naslovnu ulogu naivnog seoskog momka tumačio je upravo Janko Veselinović, obučen u narodnu nošnju iz svoje rodne Mačve. Ovo zajedničko delo Brzaka i Veselinovića, u narednim decenijama postaće najizvođeniji srpski komad sa pevanjem (bez pucanja). Nekoliko godina posle toga, uslediće još jedan zajednički komad "Opklada" (1898).

Ovde se Brzakova ljubav prema pozorištu ne završava. Iza njega su ostali komadi: "Mika praktikant", "Kolera", "Palanačke novine", "Milo za drago", "Oluja", i "Kroz zid". Bavio se i prevođenjem, pa u arhivi Narodnog pozorišta i danas možemo naći njegovo ime na plakatima za predstave "Gejša", "Karmen", "Lutka", "San letnje noći" i druge. Sa Čiča-Ilijom Stanojevićem dramatizovao je "Ivkovu slavu", Stevana Sremca.


Foto: Digitalna NBS

"Oj, Srbijo, mila mati"

Prikaz šarenolike ličnosti Dragomira Brzaka ne bi bila potpun bez spomena njegove ljubavi prema muzici. Savremenici se slažu da je imao izuzetno lep bariton, koji mu je obezbedio mesto u najprestižnijem beogradskom horu - Prvom beogradskom pevačkom društvu. Pored pevanja, bavio se i pisanjem i komponovanjem svečanih pesama za posebne prilike, kao i prevodom pesama sa nemačkog. Rado su izvođene njegove ljubavne i vinske pesme, a kao mladić je besplatno svirao u orkestru novootvorenog Narodnog pozorišta. Bio je sekretar, ali i hroničar putovanja hora, pa je doživljaje sa gostovanja u Istanbulu zabeleženo u putopisnoj zbirci "Sa Avale na Bosfor".

Ono što je danas malo poznato je i da je Brzak bio autor skraćene vezije pesme "Oj, Srbijo!", koja je i sama imala nesrećnu sudbinu. Prva verzija pod nazivom "Srbiji", izašla je 1860. godine u novosadskom književnom časopisu "Slovenka". Kao autor stihova naveden je Luka Sarić, za koga neki smatraju da je pseudonim kneza Mihaila Obrenovića, pošto i sama pesma rimom podseća na kneževu ranije objavljenu pesmu "Što se bore misli moje". Gotovo 30 godina kasnije, Brzak će pesmu skratiti na četiri strofe sa po četiri stiha. Pre Prvog svetskog rata, u ovoj skraćenoj verziji, biće uvrštena u školski program, kao i u repertoar orkestra Kraljeve garde. Nažalost, ova divna rodoljubiva pesma, biće i zvanična himna okupirane Srbije u periodu 1941-1945. godine.



Prinudni pad u zaborav

Posle svega ovoga, sigurno se pitate, kako je jedan takav čovek zapao u zaborav?

Odgovor je, naravno, jednostavan - Brzaci su od dolaska u Srbiju bili bliski i odani prijatelji porodice Obrenović.

Ostalo je zabeleženo da je rodonačelnik loze Hadži-Nikola, po dolasku Karađorđevića na vlast 1842. godine bio hapšen i osuđen na smrt, sva imovina im je konfiskovana, a porodica isterana na ulicu. Obrenovići ih nisu zaboravili, te im knez Mihailo ustupa svoje imanje u Beogradu i nalože da sa njim postupaju kao sa svojima. Ovo im Karađorđevići nikada nisu zaboravili.

Zato i ne čudi da je Dragomir bio još jedna od žrtava međudinastijskih obračuna. Naime, u vreme ženidbe mladog Aleksandra Obrenovića, Brzak je osnovao list "Sloga" u kome je otvoreno agitovao u korist ne baš popularne Drage Mašin. Ako dodamo na to da je u sklopu svoje delatnosti u Prvom beogradskom pevačkom društvu pisao pesme u slavu porodice Obrenović, jasno je da je posle Majskog prevrata, Brzakova sudbina zauvek zapečaćena.

Kraj života dočekaće usamljen i napušten od svih. U časopisu "Delo" iz 1904. godine izaći će čitulja koja glasi:

"4. marta u četvrtak, u 4 1/2 časa posle podne, ispusto je svoju dušu, posle dužeg bolovanja ovde u Beogradu, Dragomir Brzak. Ima nešto više od trideset godina kako je to ime poznato u srpskoj književnosti, a malo i više u srpskom, a naročito beogradskom društvu u kome je igrao vidnu i otmenu ulogu. Vedar, veseo, duhovit, vazda oran za šalu i društvo, on je ostavio po sebe takav spomen da će dugo, i posle njegovih savremenika, živeti priče i anegdote o njemu."

Sa ove distance, zapanjujuće je koliko je pisac nekrologa pogrešio. Danas je ime Dragomira Brzaka gotovo nepoznate u srpskoj javnosti, a završni udarac zadao mu je alfa i omega srpske književne kritike, Jovan Skerilć, koji će njegov rad označiti poltronskim i niže vrednosti, te ga nije ni uvrstio u svoju "Istoriju nove srpske književnosti". S obzirom na izuzetan autoritet koji je Skerlić uživao među generacijama književnih kritičara i istoričara, Brzakovi radovi vremenom će potpuno nestati sa stranica srpske književne istorije, a najavljena sabrana dela, nikada neće biti štampana.

Iako je od smrti Dragomira Brzaka prošao čitav vek, ova nepravda još uvek nije ispravljena, a njegova dela i dalje leže rasuta po brojnim novinama, časopisima, beležnicama ili su zauvek izgubljena u vetrovima ratova koji su protutnjali (starim) Beogradom.



Izvor: 011info

Да се Скерлић пито и Диса би избрисо.

Pa, to je bio medjudinastijski obracun... Skerlic je bio protivnik Obrenovica, pa je gazio sve koji su im bili bliski... U stvari, zapanjujuce je koliko je gluposti nastalo u istoriji zbog njihovih obracuna...

Pri cemu je ovo samo mali deo istorije porodice Brzak...