Драгољуб Љубичић Мићко – Шум на срцу, шеикача на глави :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Сада ни нечија индивидуална одлука да оде у Свет и тамо потражи ухлебљење, срећу и сигурност – више не важи, иако је то била главна споредна опција деведесетих. Јер, у међувремену се и тај Свет драстично променио, затворио, удаљио и сад се себично, срам га било, бави тамо неким својим проблемима, а никако да нам се нађе у овом можда најтежем тренутку. Тренутку који траје деценијама.

„Национални парк србија 3: Лаку ноћ, пријатно!“ – тако би се звао наставак горко-духовитог водича кроз Србију и облике живота који је настањују, ако би се његов аутор, Драгољуб Љубичић Мићко, упустио у нову сличну авантуру анализирања необјашњивог. Сатиричар, глумац, музичар, текстописац, аутор једне од првих пиратизованих књига у Србији, некадашњи „индексовац“, данашњи самостални извршилац (позоришних) „Оних ствари“, маркетинсшки стручњак и штошта још, у разговору за НИН објашњава зашто је, после петооктобарског „Полусмака полусвета“, дошло време за „лаку ноћ“.

Шта је данас срце Србије? Косово? Датум почетка преговора са ЕУ? Александар Вучић?

Искрено, не знам кога или шта то уопсте данас можемо назвати „срцем Србије“, али ако већ поредимо политичаре са деловима тела, а желимо да останемо у границама пристојности, пре бих гореспоменутог назвао шаком, односно песницом, него срцем. А за дискусију је да ли та песница тренутно јаче удара о сто, или удара у главу наших проблема. Што се Косова и Датума тиче, уколико бисмо било шта од то двоје назвали срцем Србије, морали бисмо да констатујемо да на том срцу има много шумова и да је оно све само не здраво.

Служи ли глава нечему?

Служи, сирота, али је право питање чему. Нама овде глава најмање служи за конструктивно размишљање, рационално расуђивање, логичко закључивање и било какво учење. Али зато нам и те како служи да њоме ударамо у зид, да нам је пуне којекаквим отпадом, да је вечито окрећемо на другу страну од суштинсих проблема и сопствених мана, и да, начисто убијени у појам ових претходно набројаним, све чешће као друштво ходамо погнуте главе, да не кажем баш – обезглављени.

Према једној верзији, за промену власти су криви бели листићи, због који су пале „демократске снаге“. Према другој, Србија је била огрезла у криминалу, па је посегла за спасиоцима који ће ствари довести у ред и повести нас у бољу будућност. Шта се десило?

Овде Курта и Мурта повремено изврше рокаду у седлу, али то милионима узјаханих не помаже пуно, без обзира на то што се та рокада догоди на некаквим, да извинета на изразу, слободним и демократским изборима. Мислим да су на последњим таквим изборима сви главни учесници кажњени. Једни су кажњени губитком власти, а други доласком на власт. Први су постали жртве своје вишегодишње ароганције и бахатости, као и једним делом наслеђене, али под њима поприлично усавршене корумпираности, уз неспособност и одсуство жеље за успостављањем истинске владавине институција. Други су постали жртве тренутног тријумфализма због хроничне фрустрације што им је сваки пут „за длаку“ измицала власт, па кад су је се коначно домогли и убрзо с ужасавањем схватили шта данас уопсте значи бити власт у Србији, прво су месецима онако „опозицијски“ ишли около, бугарили и тужакали претходнике, прозивајући их и за оно што јесу и за оно што нису урадили. Онда су се мало сабрали, схватили да више нису опозиција и почели да раде оно што ради свака власт – да владају – припремајући успут алиби за све оно што ће тек урадити, за све оно што неће урадити, или за све оно што неће моћи да спрече, као што је примицање некаквом облику признавања Косова, или измицање датума добијања статуса кандидата за Европску унију.

Шта имамо као резултат?

Имамо врло слично, али не баш исто, стање безнађа и бесперпективности, које смо имали деведесетих, с тим што нам је сад у понечему мало или много боље, а у понечему мало или много лошије него онда. Кад кажем мало или много боље, остављам свакоме да сам изабере оно с чим се више слаже. Боље нам је што нема бомби, нема санкција, нема ратова у окружењу, чији учесници, како легенда каже, нисмо ни били, нема оне сулуде инфлације, нема несташице горива, струје, намирница и којечега другог, нема виза... А лошије је јер је продато све што се могло продати, али су паре некако испариле... јер цветају криминал и корупција... Јер је систем и даље урушен а необновљен, институције и даље неуспостављене, ред неуведен, обећања неостварена... Али најгоре од свега је што сад више нема ни оне наде да ће све бити несагледиво боље „само кад ови, који год то ови били, сиђу с власти“. Та нада се трошила, трошила и портошила од 5. октобра наовамо. Сада ни нечија индивидуална одлука да оде у Свет и тамо потражи ухлабљење, срећу и сигурност, што је била главна споредна опција деведесетих, више не важи, јер се у међувремену и тај Свет драстично променио, затворио, удаљио. И сад се себично, срам га било, бави тамо неким својим проблемима, а никако да нам се нађе у овом можда најтежем тренутку. Тренутку који траје деценијама.

Први део „Националног парка Србије“ (НПС) започели сте серијом упозорења за посетиоце, где кажете да су на простору на који улазе, могући инфлаторни удари, уредбе из ведра неба, интезиван пад стандарда, континуирана ерозија морала, хронично одроњавање оптимизма, плима примитивизма и висок талас криминала. Када бисте данас писали трећи део НПС, какво би било упозорење?

Пре свега да кажем да трећи део НПС не пишем из разлога што су и први и други део и даље сасвим актуелни, па не видим чиме бих то новим, неистраженим мога у њему да се позабавим. Опет, можда и постоји нешто, али се још увек нисам досетио како бих то приказао... Ипак, кад бих га сад писао, дао бих му наслов „НПС 3: Лаку ноћ, пријатно“. Јер, ништа светло, сунчано и ведро ми не пада на памет, а да би могло да буде тема те књиге. Какво би данас било Упозорење? Нажалост, важи оно исто којим је почела прва књига, али бих сад упозорио људе да више него икад обрате пажњу на опасности до којих доводи људска глупост, с акцентом на домаћу, социјалну, политичку и економску глупост. Не кажем да не постоји и белосветска глупост, али нас уби ова наша, домаћа, која стално напредује, развија се, мутира и постаје све више имуна на било какву памет, знање и искуство. Да подсетим да је Ајнштајн рекао да су само две ствари бесконачне: свемир и људска глупост, уз додатак да за свемир и није баш сасвим сигуран.

„Непријатељски свет (truli zapadus) је све оно што се налази изван границе Парка, а не зове се Кина, Русија, Белорусија, Украјина, Либија, Ирак, Северна Кореја, Куба, Индија, Зимбабве и, понекад, Грчка“, писали сте у књизи из 1999. Ко су данас добродошли посетиоци Парка Србија?

Како изгледа – сви који су спреми да дају неке паре и инвестирају у било шта, или откупе од нас нешто што иоле вреди, а с чим ми као држава не знамо шта ћемо, јер нас мрзи да се замарамо било чим што захтева поштен и континуиран труд и рад. Или они који нам дају нешто џабе, неку донацију, или бар бескаматни кредит, било шта што шушка и звецка. Тврдимо и да имамо искрене пријатеље у свету, али с обзиром на то да је у корену сваког међудржавног пријатељства пре свега интерес, ипак најотвореније флертујемо са оним а који би могли, а под одређеним условима можда и пристали, да нам помогну. И не разликујемо се у томе много од других сиромашних земаља, оних са истовременим маленим БДП-ом и големим дуговима.

Кажете да се „изборним ударом“ из 2000. десио „полусмак полусвета“. Каква је била даља судибна не-сасвим-смакнутог полусвета? Ускрснуће? Преображење? Нешто треће?

Преображење, метаморфоза. Али не једна, него много њих, на сваком кораку. Ја сам их у тој другој књизи назвао „циркуларноретроградним метаморфозама“, дакле оним које нам нису донеле ништа квалитативно ново, већ су учиниле да се у многим апсектима не само стагнира, него и оде корак, два уназад. Нека врста контраеволуције.

Шта посетиоци морају да учине да би добили Орден Националног парка?

Ништа спектакуларно. Само да се нађу довољно близу Председнику кад је расположен и кад му стигне нови шлепер с одликовањима.

Шеик Мухамед бин Зајед још није добио орден, иако наступа у улози економског спаситеља Србије. Појавили су се и други шеици, који би да на хипдрому код Чачка праве поло клуб. Шта би им још требало понудити?

Видим ја да је криза завладала Чачком, да су људи некако потиштени, незадовољни, нерасположенио, а и не слутим да они у ствари тамо вапе за једним аутентичним поло клубом, који ће им решити гомилу егзистенцијаних проблема. Па ми жао што се ја тога нисам први сетио, довео шеике и онако успут им навукао шеикаче на главе. Онда се сетим да је још у току афлатоксинске кризе можда било мудро понудити неком од шеика да купи неку од млекара, или бар да прихвати оне хектолитре просутог мелка које нико није хтео, да шеик постане мил-шеик и да се то извози у тамо неке земље које не сматрамо довољно пријатељским. На крају крајева, не знам да ли баш шеицима, али некоме би једног дана, ако не и раније, свакако требало продати, или чак поклонити античке рушевине Генералштаба у Немањиној. Не би морало ништа да се поправља, ништа додатно да се инвестира и гради, само се на улазу стави табла „Немањина зоолошка башта – има рептила, има глодара, има свашта!“. Није потребно чак ни доводити нове животиње, јер се у рушевинама већ четрнаест година несметано легу змије и пацови, не хајући ни најмање што се тај њихов нетакнути хабитат налази на само пар стотина метара ваздушне линије од најстрожег центра града. А пошто змије једу глодаре, али не и обрнуто, можда би требало убацити и неколико мунгоса, да се змије додатно не намноже.

Како бисте, да је до вас, решили актуеелну дилему – Реконструкција или Избори?

Изабрао бих Реконструкцију. Краће траје и мање кошта, а ефекти су готово у длаку исти.

Својевремено сте, у сарадњи са Желимиром Жилником изазвали снажне емотивне реакције грађана који су вас, усред града, срели костимираног у Маршала Тита. Шта мислите да би данас било најинтересантније – да се трансформишете у Тита, Слободана Милошевића или Зорана Ђинђића? Око кога од њих би се окупило највише грађана?

Слутим да би народу данас било занимљивије да на улици сретне Милошевића или Ђинђића него Тита. Разлог је једноставан: кад смо Жилник и ја то радили јануара 1994, дакле пре 19 година, било је много више оних који су се сећали живота у Титово време, па су самим тим имали и аутентичан коментар, с печатом личног искуства. Сад је већ прошло довољно времена од смрти Ђинђића и Милошевића и сигурно је да би било коментара, питања, хваљења и проклињања, посебно што се сви још увек живо сећају времена њихове власти.

Успостављено је и такмичење за титутлу наследника Зорана Ђинђића.

Изгледа да је Зоран Ђинђић оставио дубљи траг у овдашњем политичком животу него што се доскора мислило. Притом га нити проглашавам свецем, нити минимизирам његов допринос. Не тврдим ни да је био без људских и политичких мана, чак сам сигуран да без критичне масе тих мана не можете ни да сањате да се иоле дуже и са неким резултатима бавите политиком било где, а камоли у овој земљи, темељно разваљеној дугогодишњом погрешном политиком. Али, поклопило се у њему и нешто у шта и данас, с неком врстом сете и завишти, гледају поједини политичари и то не баш малобројни. То је комбинација његове интелигенције, образовања, динамичности, организаторских способности, визионарства, храбрости, али и лукавости, прагматике и спремности чак и на лоше и безнадежне компромисе, само да би се брже остварио неки виши циљ. Ипак, мислим да он није био довољно харизматичан на онај наш карактеристично дрско-полуписмени начин, а и није из себе просипао довољну дозу национално-иосторијске патетитке, што се овде чита као мана, ако желите да будете омиљен као лидер. Али је уместо тога умео и имао потребу да праиви метафоре, углавном солидне, како би што јасније и сликовитије објасни шта нам се то догађа и шта нас још све чека.

И атеиста да се прекрсти

Претпостављам да, макар због посла којим се бавите, редовно пратите вести. Новине су препуне афера и извештаја о трагедијама. Јкесте ли успели да пронађете нешто смешно?

Да, али не увек на оним страницама где би то смешно требало да се налази. А и то се стално мења. Једног дана најсмешније вести нађем у рубрикама „Политика“, „Култура“, „Друштво“, а другог дана су ми те рублике најтужније. Знају грохотом да ме насмеју „Економија“, „Наука“ и „Спорт“, а да ме баце у депресију рубрике „Живот“, „Слободно време“ и „Забава“. Оно што не престаје да ме шокира и плаши су рубрике „Свет“ и „Планета“. А тих афера које спомињете је толико да је после читања о томе напримереније помолити се и прекрстити, па био неко верник, атеиста, или агностик.

Нин