Pesma ljubavi

Svoj jedini zivot ti zivish u meni;
Da budesh osecaj i san ti se sazda;
Ne trazim na putu tvoj lik nasluceni -
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Ochi su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjash u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo poboznosti;
Tvoja ravnodushnost, da moze da zivi
Gordost ochajanja i gorki char zrelosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor pochinje muziku svih voda;
Rechi su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Idesh, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si nachelo vecma nego bice...
Noc da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda... Lepota, otkrice,
Pre nego mom duhu beshe rech i slika.

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sređe i tuge
uvek drugačije istovetne.

Ne bojim se ja zuba, zubi su meksi od usana,
Zubi ujedaju za trenutak, a usne za ceo zivot.

Sretoh je sasvim slucajno,
jedne lude noci.
Sretoh nju, devojku lepu kao san.
Iz ociju njenih,
nevinost devojacka,
usne joj bejahu krv crvena,
a ruke, eh te nezne ruke,
mazile su samo jedu noc.
I sad, jos uvek je vidim,
kako se izdvaja od pogleda sumornih, tuznih ljudi.
I sad jos uvek je volim,
i gledam neke stare slike u kojima nije ona.
Previse umoran,
da razmisljam o bilo cemu,
sklapam oci i tonem u san.

Jedina
(Z. Runjić)

Ti si jedina
i samo tebe srce zna
ti si jedina
kraj tebe ja se budim
ti si jedina
bez tebe duša nema sna
ti si jedina
i samo tebe žudim
ti si jedina
i samo tebe ljubim.

Ti si jedina
u naručju mom
ti si jedina
ti krasiš naš dom.
Ti si jedina
u naručju mom
ti si jedina
u životu mom,
u životu mom.

Ti si jedina
i samo tebe srce zna
ti si jedina
kraj tebe ja se budim
ti si jedina
bez tebe duša nema sna
ti si jedina
i samo tebe žudim
ti si jedina
i samo tebe ljubim.

cesto ljubav tako prelazi
neosetno preko veceri
u svetlo plavom bojom usana
hladan pogled iznad ramena
i opreznost do novog susreta

ne trudi se da budes jedina
ne trudi se da budes jedina
mrtva lica vladaju
jezikom retkim i nerazumljivim
i tu nema mesta za tebe

a kad suze igraju
razlozi se povlace
pred iskusenjem da se zaboravi
i da borba nikad ne
ne ugasi prolece u tvom srcu
i da uspes bez mene
bez mene.

 Kao u jesen sova zavija
širom druma u zore snene.
Moja glava se povija
zlatan žbun mi kose vene.

Ravno stepsko "ku-ku" sporo,
zdravo, jasiko, majko jedina!
Snegom okupan mesec će skoro,
sesti u retke kovrdže sina.

Skoro bez lišća hladno mi biće,
zvuci zvezda uši zapreće.
Bez mene pesme mladići viće,
a ni starci me slušati neće.

Nov pesnik doć će iz polja gluva,
odjeknut šuma kroz novi klik će.
Kao u jesen i vetar duva,
kao u jesen šapuće lišće.

narandza na stolu
na podu haljina
a ti draga naga
sadasnjosti dar
blaga nocna svezina
mog zivota toplina.

Zak Prever

Ti me ne voliš i ne želiš,zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajući, od strasti uz žar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa keženjem, mlada, osećajnim
ja s tobom nisam ni nežan, ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila,
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima.
Na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dođe drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nešto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
Neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći,
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
i sa tobom ponova se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom
i malo se pognuv ne misleći.
"Dobro veče", reći ćeš mi s tugom.
"Dobro veče, mis" i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše.
Nit u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali.

4. decembar 1925, Moskva

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene,
Gde sja vatra — ko zna — grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš li drugog ili mene:
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna ženo, kroz život i mrenje
U slavi instinkta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simvol veći nego bol ljudski što grca;
I ti si božanstvu bliža nego meni:
Više zakon sveta, nego zakon srca.