Plava zvezda

Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora,
zbunja, trava
opet tebe nocas ceka cudna neka
Zvezda Plava, zvezda prava.
Cak iako ne verujes
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis
ti pokusaj da je cujes, da odletis,
da je stignes i uhvatis,
i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi, ako nije sasvim plava, sasvim prava
mora lepse da se spava
da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta, 300 puta, 500 puta
mora druga da se nadje, treca, peta,
mora u snu da se zadje na kraj sveta
i jos dalje iza kraja, do beskraja.
Mora biti takve zvezde, sto se cutis?
Pazi samo da je negde ne ispustis, dok se budis.
Jednog dana, jedne noci
ne znam kad al znam tacno
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.
I sva Sunca, sve lepote
i sve oci sto se jave
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje, sasvim prave...

Ja ti necu reci sta je ova zvezda,
cudna, sjajna
kad je nadjes sam ces znati
sad je tajna.

Miroslav Antic

Ne, ne boj se
moje rime sem sto me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da cute.

Sve je tetovirano i izgubljeno
i ova jesen je tetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubjedim da sam
sve sanjao
A ti,
a sta ces ti?

 

duboko u tebi
mozda sam ostavio trag svjetla
u noci izmedju zidova.
ni svi dobri ljudi,
ni svi oni koje znas,
ni bijeg od samoce
u koju se povlacis
kada provali ocaj
jedva da su dovoljni
pred surovom snagom
krajnjom i konacnom.

duboko u tebi
strasti slamaju
i ono sto je preostalo
i ono sto ne postoji
ceznju za smrcu,
zelju za opstankom,
zudnju za slobodom
i volju da se poklonis sudbini
kao na dlanu.

duboko u tebi
tisuce dobosara,
fanfare iz daljine,
zastave na pola koplja
koga oplakujes ljubavi moja
crno znamenje na licu svog dragog,
sjetu u rijecima?

[/b]a ovo sad kao ona malo odgovara[b]

jednom u zivotu
dat cu da me zarobi
muskarac hladnog stiska
i celicnog pogleda
 

Pišem vam šta bih znala bolje
i šta vam više mogu reći sad
zavisi od vaše volje

Ako vas ovaj moj udes hudi
bar malo trone il' uzbudi
vi me se nećete odreći

Da ćutim ja sam prvo znala
al' za sramotu mojih jada
nebiste znali vi ni sada

Bar da se nadam da sam smela
da ćete opek k' nama doći
i da ću ma i jednom moći
u selu da vas vidim našem
da se veselim glasu vašem

da vam što kažem
pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći tužna, sama
dok ne dođete opet k' nama

Al' osobenjak vi ste znamo
i teška vam je selska čama
a mi mi ničim ne blistamo
no iskeni smo radi vama.

Što dođoste u moje selo
u stepi gde moj život traje
ja nebih srela vas zacelo
i nebih znala patnja šta je

Smirivši burne osećaje ...

Tatjanino pismo Onjeginu...

Nepovratna pesma

1.

Nikad nemoj da se vraćaš
ako stvarno u svet krećeš.

Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i šunja se tvoj početak.

Svud se staje.
Svud se može.
Samo ne u iste kože.

2.

Ne gužvaj se, ne saplići
o sopstveni rep
i trag.

Sta ti znači staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?

To je ono za čim može
da se pati.
To je ono čemu možeš
srce dati.

Al' ako se ikad vratiš,
moraš znati:
tu ćeš stati

I ostati.

3.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se čovek uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se čovek uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Nek ti čelo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

4.

Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
vec kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna kud ćeš?
Ko zna zašto?
Ko zna šta te tamo čeka?

Sve su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Pa ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.

SOLARIS

Pomesan s liscem,
vetar ima mek i zut glas,
kao ona devojka kojoj sam obecao
na stepenistu katedrale
da cu kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantican
i sasav tog septembra,
samo da mi je Grujic na vreme poslao
onaj honorar sto smo cekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka necije dece,
i neocesljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.

Jedan trenutak
uklesan u vremenu,
sjajan kao zvezda
na ponocnom nebu,
eon, chasak,
milion godina sazetih u jednu,
kad sve stane
i zivot eksplodira
u beskrajne snove,
i sve se menja
zauvek,
u jednom treptaju oka.

Iskrena pesma


O sklopi usne, ne govori, cuti...
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rech nek tvoja nichim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velichanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve, malaksalo telo
Ponovo padne u obihnu chamu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Nechujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Cheznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti cesh, bedna zeno, kao vazda
Slushati rado ove rechi lazne,
I zahvalicesh Bogu shto te sazda,
I ochi ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spushta nema polutama,
Ti necesh znati shta u meni biva -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima!

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Nek te crce moje blagosilja.
Al ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek reci: cuti,
Ostavi dushu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lishce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Sreca

Ne merim vishe vreme na sate,
ni po sunchevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se ochi vrate,
i noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time
da li je cheznja moja od njegove jacha;
sreca je meni kad bolno cutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom placha.

Nije mi zao shto ce zivota vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.