The End
by Doors


This is the end, beautiful friend
This is the end, my only friend
The end of our elaborate plans
The end of everything that stands
The end

No safety or surprise
The end
I'll never look into your eyes again

Can you picture what will be
So limitless and free
Desperately in need of some stranger's hand
In a desperate land

Lost in a Roman wilderness of pain
And all the children are insane
All the children are insane
Waiting for the summer rain
There's danger on the edge of town
Ride the King's highway
Weird scenes inside the gold mine
Ride the highway West, baby

Ride the snake
Ride the snake
To the lake
To the lake

The ancient lake, baby
The snake is long
Seven miles
Ride the snake

He's old
And his skin is cold
The West is the best
The West is the best
Get here and we'll do the rest

The blue bus is calling us
The blue bus is calling us
Driver, where are you taking us?

The killer awoke before dawn
He put his boots on
He took a face from the ancient gallery
And he walked on down the hall

He went into the room where his sister lived
And then he paid a visit to his brother
And then he walked on down the hall
And he came to a door
And he looked inside
Father
Yes son?
I want to kill you
Mother, I want to. . .

C'mon baby, take a chance with us
C'mon baby, take a chance with us
C'mon baby, take a chance with us
And meet me at the back of the blue bus

This is the end, beautiful friend
This is the end, my only friend
The end

It hurts to set you free
But you'll never follow me

The end of laughter and soft lies
The end of nights we tried to die

This is the end

Pokušaj

Šta je to što te tera da bežiš,
Šta je to što u tvom biću vodi surovi rat?
Šta je to što je tvoje telo
Osetilo
I sada slomljeno kamenom bola
Nije sposobno da ga se odrekne?
Šta se to isprečilo ispred nogu tvojih
Što ti ne dozvoljava da kreneš dalje?
Pokušaj da se otrgneš sudbini,
Pokušaj da joj izneseš svoj zaključak.
Sudbinu sami krojimo.
Pokušaj da ne osećaš vetar koji te šamara,
Da ne osećaš gorčinu u tvojoj duši,
Pokušaj da proteklih nekoliko godina
Baciš u provaliju zaborava.
Pokušaj da istrpiš svaki svesni i
Namernui udarac
Koji ti je uputila ruka života.
Pokušaj da ostaneš i da se boriš,
Da skupiš snagu i da podigneš svoju glavu.
Nek iz tebe ispliva ponos.
Nek u tvom oku zrači pobeda.
Nek na tvom licu izbledi strah.
Nek tvoje telo pregazi stravični drhtaj.
Pokušaj da se suprostaviš.
Pokušaj da ne bežiš.
Pokušaj da izvučeš tu jednu reč,
Jednu koja vredi više od bilo koje druge.
Pokušaj da isplivaš iz vira
Koji te nemilosrdno vuče u nepovrat.
Pokušaj da prkosiš istini
Umesto što ona prkosi tebi.
Pokušaj da naučiš da ceniš svoja osećanja,
Da razbistriš svoju želju,
Ali jednu,
Iz srca svog izvuci onu koja je najdublja.
Pokušaj da se probiješ kroz maglu,
Pokušaj da ostaneš suv na kiši,
Pokušaj da ugreješ svoje telo
Najlepšim osećanjima
Dok hladan vetar šiba tvoje lice,
Pokušaj da ostaneš svež
Dok te vrelo sunce bezrezervno suši,
Pokušaj...
Pokušaj da istraješ
I da ne dozvoliš svim tim dušmanima
Da krče tvoj put.
Pokušaj da sve reči pretočiš u govor,
Ponosan i hrabar bez zastajanja,
Bez treme.
Pokušaj da vičeš,
Da daš do znanja svim tim prevrtljivcima,
Pokušaj da učiniš da se tvoje reči čuju.
Gazi ispred sebe,
Hrli ka beskraju,
Budi smiren i znaj da oprostiš.
Tek tada i tebi će stići oproštaj
Koji dugo čekaš.

„Kad srce diktira“

МИНАДИР


Што је силан,што је славан
краљ Рамсенит од Мисира,
таке силе нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па што има силна блага
краљ Рамсенит од Мисира,
така блага нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па што му је ћерка лепа,
поносита Валадила,
те лепоте нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па како је воли бабо!
Један осмех свога смиља
не би дао за сву земљу
од Индуса па до Нила.

Од Индуса па до Нила
нема тако красног лика,
до у једног сиромашка,
вајаоца Минадира.

Вајаоца Минадира,
што лабиринт краљу зида,
где ће краљу с ћерком својом
после смрти да почива.

Живо ради Минадире,
дању,ноћу нема мира,
неће бити таке зграде
од Индуса па до Нила.

Вајаоче Минадире
дању,ноћу нема мира,
дању,ноћу походи га
краљ Рамсенит од Мисира.

Дању,ноћу походи га,
с њим долази Валадила,
да и она види де ће
вечни санак да одснива.

Гледао је вајаоче
пуну чари,пуну миља,
све му рука лакше куца,
све му лице блеђе бива.

Усами се,не зна шта ће,
косу мрси,рухо кида,
замршаје срца свога
у лабиринт сулуд зида.

Оштрим длетом бола свога
у блед камен реже лица,
свако лице иста лепа
Валадила од Мисира.

Тако воли Минадире,
тако му је љубав силна,
те љубави нема више
од Индуса па до Нила.

Лепо лице све је блеђе
вајаоца Минадира,
а посете све су ређе
Валадиле од Мисира.

,,Што ми вене дете моје?"
стари краљу ћерку пита, --
поносита Валадила
само ћути,само снива.

Нагрнуше просиоци,
слава,пурпур,злато,свила, --
све највећа госпоштина
од Индуса па до Нила.

Ал`што пурпур црвенији,
што сјајнија свила бива,
све је блеђе лепо дете,
све тамнија Валадила.

,,Доста,доста,драги бабо!
Моје срце не избира,
срце моје само воли
неимара Минадира."

Снуждио се на те речи
краљ Рамсенит од Мисира:
,,Зовните ми тога младог
неимара Минадира!"

Снуждио се силни краљу,
забринуто чело збира, --
ал` доводе у одају
бледу сенку,Минадира.

Високо му чело бледо
ко папирус благог Нила,
ал`у оку мисо тиња
и љубави света збиља.

Осмехну се краљ Рамсенит,
осмејак му бригу вида,
ко облаке с неба сунце
са чела му боре скида.

,,Неимаре Минадире!
Ја и `нако немам сина,
тебе воли моје дете, --
краљевић си од Мисира!"

Уздахно је Минадире,
занео се,ко да снива,
мртвог слуге прихватише
вајаоца Минадира.

Прилете му бели голуб,
прилете му Валадила,
није могла доста брзо
како га је жељна била.

Како га је жељна била
душа јој је излетила,
а остаде бело тело,
оста мртва Валадила.

Жао беше старом краљу,
Рамсениту од Мисира,
што радошћу превеликом
уби ћерку,уби сина.

Док налише самртником
света уља и мириса,
издахно је већ и стари
краљ Рамсенит од Мисира.

Повише им бело тело
у покрове од папира,
а по њима написаше
од љубави шта све бива!

Исписаше љубав њихну
на покрову од папира, --
нема таке приповести
од Индуса па до Нила!

Лаза Костић
(1862.)

 

Anđeo tuge

Sa raspuštenom kosom pod vencem od ljubičica
Spustivši bleđanu glavu na zvučnu srebrnu liru
Ja vidim nebesku sliku.
Sa pokidanih žica
poslednji akord zvoni,
Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica
i ona suze roni.
Anđeo to je tuge pod dubravama tavnim
njezina čudna pesma bolno i slatko ječi.
u njojzi očajnik traži utešne i mile reči.
i njima tugu goni.
Ona ga u nebo diže dajuć' mu krioca svoja
Muzo hajdemo njojzi jer to je sestrica tvoja....

Смрти,црна смрти,ти си
дошла по њу - је ли?
Не пресеци,Бога ради
везу нашу! - А смрт вели:

"Ја познајем твоју стрепњу,
пресекла сам везу многу;
ваша ј` веза тако јака,
пресећи је ја не могу

Само ћу јој,то ми с` може -
друго име сада дати:
досада се љубав звала,
одсад ће се тугом звати"

Ј.Ј. Змај ( XXXIV Ђулић увелак)