jesi kupio pricu?
sam si sebe opisao kao idealnog kupca...

kako se katolicki srbi uznemire kada ih suocis sa istorijom   

Ja ne verujem u te gluposti. Istorija je samo jedna, ona zvanicno priznata i nema druge.
A ti ako hoces da verujes, veruj..... the truth is out there

Hmmm, mogao bi i ja da napisem takvu jednu istoriju: malo atlantide, malo price u stilu
pok. Milje Vujanovic, malo tekstova iz treceg oka , kasiciu nacionalizma i
to je to .... ne nije nedostaje zrno pape i sorosa. Kad pocne da donosi lovu....

По свему судећи ти си више дојен титовом историјом него млеком из мамине сисе па су ти сходно томе таква и размишљања. Зато и не знаш ко ти је, кад и колико пута бомбардовао отаџбину кроз историју. А питање је да ли уопште знаш и шта ти је отаџбина.

Зна како не зна. Хрват човек, име и презиме све кажу. Ал ми смо толерантни према мањинама...

Aha, ceo svet je zaveo Tito svojom verzijom istorije. Nešto sumnjam u to.
Znaš nije Tita baš uvek bio u dobrim odnosima sa zapadom.

Како ти намерно мењаш тезе братеее..... Ил си зао ил страшно глуп!

i jedno i drugo...

XI - ТУРСКО ДОБА 1501-1578
Турска власт у српским земљама имала је врло различито трајање и та разлика се креће од око педесет година па до пет векова. Под турским добом ми подра-зумевамо оно време када није било ни једне слободне српске државе или посебне српске аутономне покрајине. Тачно математички израчунато то је време од 62 године, од времена одласка Црнојевића из Зете, 1516 год, па до оснивања Српске Војне Крајине 1578 год. У овом поглављу ми смо почели турско доба од пада Херцег Новог и војводске династије Хрнића. Нисмо овде обухватили Црноје-виће нити обнову самосталног живота у Црној Гори под владикама, насталог у времену које је приближно успо-стави Српске Војне Крајине. Зета и Црна Гора не спадају у Западну Србију и о њима ће бити више речи у једној другој књизи.
Са освајањем Босне 14б3 године није престао сваки отпор Турцима у овој покрајини све до пада Јајца 1528 године, а то је две године после пада Угарске,
По освајању Босне Турци су насилно превели један део народа на ислам, а један други део Срба, нарочито богумила, прешао је својевољно на ислам да би очували своје поседе. Међу овима био је и добар део српских племића, који су потом заузимали високе положаје у Турској Царевини.
После пада Савиног Војводства српски осветнички и слободарски мач заблистао је врло снажно у Далмацији. На несрећу, тада није било у Далмацији никакве српске државне власти, него је ова српска покрајина била под млетачком управом, па су плодове српске борбе и српских победа уживали Млечани. То је био разлог што херојска борба далматинских Срба није имала пресуднијих последица по целу српску нацију.
Велика турска провала у Далмацију, 1498 год, нате-рала је Млечане да ступе у рат са Турском. Рат је трајао неколико година. У овом рату Угарска је помагала Млечане, али главни терет рата поднели су далматински Срби. Већ навикнути на борбе са Турцима, Срби су јуначки бранили сваку стопу земље, док су Хрвати, како они сами кажу: "Не могавши да гледају страшне призоре што су Турци чинили, напустили земљу." Нема сумње, хрватски пораз код Удбине 1493 године, о коме смо већ говорили, разорно је утицао на отпор Хрвата Турцима. Тај пораз је заиста био страшан и по својим последицама јер је хрва-тски борбени дух био потпуно сломљен. Јакуб паша је код Удбине погубио 5700 Хрвата из виших сталежа, што буквално речено значи да је обавио "сечу кнежева" и тако сломио и тело и дух Хрвата. То треба имати у виду да би се разумело масовно напуштање својих домова од стране Хрвата и одлазак без повратка у друге земље на западу. Мир између Венеције и Турака склопљен је 1503 године, углавном на штету Венеције. Овај мир је трајао све до доласка на турски престо султана Сулејмана Величанственог, 20-IХ-1520 год.
И овај турски султан је био по мајци Србин и говорио је одлично српски језик. Венеција је успела да продужи мир са новим султаном, али Угарска he несмотрено да изазове рат, који је потом захватио и Далмацију. Сулејман је послао своје изасла-нике у Угарску да продуже мировни утовор, али Угари у својој надмености изгубе меру и погубе султанове изасла-нике. Тим глупавим поступком Угари су изазвали султана. Прва велика победа Сулејмана Величанственог била је освајање Београда 1521 год. Годину дана касније Турци су освојили Книн у Далмацији. Најбољи војсковођа султана Сулејмана био је потурчени Србин из Босне, Хусреф бег. У боју на Мохачу,29-VIII-152б год, турска војска је само за 90 минута уништила целу угарску војну силу. Пред очима самог султана, Хусреф бег је на Мохачу са босанским пуковима, невиђеном брзином, задао Угарској смртни ударац. Сви савременици су то схватили као искаљивање, од стране потурчених босанских Срба, старог гнева над Угарима. Две године касније исти Хусреф бег осваја Јајце и цела Босна је пала под турску власт. Следеће 1529 године Хусреф бег је заједно са султаном у опсади Беча. Крвава освета Мађарима од стране Хусреф бега и Хрватима од стране Јакуб паше, обојица потурчени Срби из Босне, имају се разумети само на основу старе нагомилане мржње према Угарима.
У Далмацији, под турску власт пали су Котари са Островицом, Буковица са Скрадином, Книнска Крајина, Дрнишка Крајина, Цетинска Крајина, Сплитско Загорје и све до Неретве. Клис су одбранили српски ускоци. Турци су поставили свој нови санџакат у Книну. И овога пута православни Срби су јуначки бранили своја места и своје богомоље, а католици, било да су били Хрвати или Срби, све су напустили и побегли. "Сав Хрватски народ се исе-лио из крајева које Турци заузеше", вели Милаш. Хрвати су већином побегли у Италију, неки у градове под млетачком влашћу, а неки на острва. Два сведочанства говоре јасно о томе шта се тада десило. "Столне су и жу-пне цркве попаљене, жупе и села разметнута, самостани раскопани и свећенство се разбјегло и расуло. Заклонио се тко је жив утекао да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине до Зрмање нигде свећеника, нити светога мјеста, него се усједнула права  abominatio desolationis". (Фратар Ст. Златовић: Франовци и хрватски пук у Далмацији, ст. 42). Млетачки чиновник Андреа Ба-рбариго, у своме извештају влади од 16-II-1531 год, пише како нема више скоро ни једног римокатолика у далмати-нском континенту. Книн и Книнска крајина били су проглашени од стране римске Курије: In patribus infidelium, јер ни једне латинске цркве није више било нити римока-толичких верника. "Једном ријечју, све што је било римокатоличкога у оним земљама, које сада заузеше Турци, све се то разбјегло, и остаде пуста од старосе-дилаца Хрвата сва континентална Далмација, некадашња колевка и срце хрватске државе." (Милаш, ст. 1б8)

Видећи пустош на великим просторима и да нема ко да обрађује земљу, нити да им плаћа данак, Турци одлуче да на та напуштена имања доведу Србе из других крајева да би их обрађивали. Турске власти су од 1523 до 1527 г. довеле велики број Срба из Босне, Савине и Старе Србије, на ову опустошену земљу да им раде као кметови. Поменути Андреа Барбариго извештава владу у Венецији да се "више хиљада" српских породица населило у Далм-ацији и да су Срби населили сву Книнску крајину, Буко-вицу и Котаре, а што је све било остало потпуно пусто. Боман пише да су се тада у Далмацију насељавали "Власи, које данас зову Морлаци, и који су православне вере."
Венеција је настојала да придобије Србе у залеђу далматинских градова које је она држала, и у далмати-нском континенту, па се трудила да буде од користи Србима. Венеција је слала посланике у Цариград, као што је био случај слања Петра Зена 1523 год, да траже од су-лтана да се Срби у Далмацији не злостављају. Тада је била повољна прилика за таква тражења јер је султан Сулејман Величанствени штитио Србе и Српску Православну Цркву у Турској. Његови највиши достојанственици и главни сарадници били су већином потурчени Срби.
После пораза Мађара на Мохачу и пада Мађарске под турску власт, остаци Мађара су те исте године при-шли Хабсбурговцима. То су исто и те исте године учин-или и Чеси. Пропашћу Мађарске променио се положај Хрватске, која је остала слободна и независна, али Хрвати нису сматрали да они могу да одрже неку своју државу, па су 1527 г. отишли за Мађарима под Хабсбурге. У томе је била суштинска разлика схватања између Срба и Хрвата. Док су се Срби борили, до крајњих могућности, за очување својих држава и за стварање и обнову истих, дотле су се Хрвати одрицали самосталног државног живота.
То су била времена када је Турска Царевина била напреднија од суседних католичких држава. Зато је Сулејман Величанствени прогласио ослобођење сељака у Славонији 1536 године.
Када је Турска поново заратила са Венецијом 1537 год, млетачки заповедник у Далмацији, Камило Орсини, имао је само 4000 српских пешака и 100 српских коњани-ка, и са овом малом војском преотео је Обровац од Тура-ка. Међутим Турци су освојили Клис који је бранило 5000 српских ускока. Паду Клиса допринела је и Венеција колико и Турци, јер је она била против ускока који нису хтели да се повинују њеној власти и који су хтели да васпоставе српску управу у Далмацији па макар и аутоно-мну. Принуђени да напусте Клис ускоци су се повукли уредно и отишли у Сењ и ту основали једну врсту ускочке државе. Сењ је тада био у држави цара Фердинанда Хабсбурга, који се није противио доласку ускока, него их је чак радо примио, али се противио успостави било какве и било колике српске државне јединице. Сукоб између Млечана и Срба који су бранили Клис проширио се на целу Далмацију и због тога је Венеција изгубила рат. Мировним уговором са Турском из 1540 год. Венеција је морала да плати ратну штету и задржала је у своме поседу само приморске градове, а све остало у Далмацији пало је под турску власт. Турци су поставили нови санџакат у Клису. Кнински санџакат назвали су Личким санџакатом и он је обухватао: Котаре, Буковицу, Книнску Крајину, Лику и Крбаву. Клишки санџакат је обухватао пределе јужно од реке Крке. Привлачи пажњу чињеница да су и Турци узимали реку Крку за једну граничну линију. Боса-нски пашалук је имао тада седам санџаката и то су:
Лички, Клишки, Бихаћки, Зворнички, Црмнички, Пожешки и Херцеговачки.
О ускоцима је писао Палариус Фускус Патавинус, који је 1540 године посетио Сењ. Он каже да ускоке зову Морлацима. Порекло имена Морлак објаснио је, још у једанестом веку, поп Дукљанин. Морлах је скраћени обл-ик од Мауро Валах. Срби из Дачке Србије, који нису били под влашћу Римске Империје, називали су Србе унутар Империје Валасима или Власима, зато што су, поред српског језика говорили и латински језик који је био званични језик државе у којој су живели. Власи или Мо-рлаци су два назива истог значења и најтачније објашње-ње ових имена јесте - римски Срби. У средњем веку сви су Срби називани Власима или Морлацима од стране досељених народа, поготову што се није више знало који су римски а који дачки Срби. Међу њима није постојала никаква разлика и поред тога што су у средњевековној Србији римски Срби били у огромној већини. Чињеница је да су Хрвати, који су досељеници, називали Србе староседеоце Власима и Морлацима, као што то још и данас чине. Они то употребљавају као неко увредљиво име за Србе, а не знају да је то више комплимент него увреда, пошто је у сваком случају боље бити римски грађанин него варварин.
Турци из Босне, или тачније потурчени Срби, вршили су сталне упаде у Далмацију, Хрватску, Славонију, Словенију и Италију, све до Удина. Од 1469 до 15б8 год, из Босне је предузето преко педесет напада на суседне земље. За то време одведено је у ропство око 200.000 душа, понајвише из Хрватске. Све ове заплењене људе продавали су Турци на пазару робова и њихов велики број на тржишту снизио је цену роба на једну њену петину.