КРАЉ СТЕФАН ОСТОЈА 1398-1404 И 1408-1418

Остоја је био ванбрачни син краља Твртка. Он је био два пута на српском престолу: први пут од 1398 до 1404 и други пут од 1404 до 1418 године. Остоја је дошао на престо захваљујући подршци тројице најугледнијих људи Краљевине: војвода Хрвоја и Сандаља и кнеза Павла Раденовића. Најмоћнији великаши у тадашњем српском краљевству били су војводе Хрвоје и Сандаљ. Обојица су били изузетно даровите војсковође, а међусобно били су у великом пријатељству. Хрвоје је владао у Далмацији и делу Хрватске, који је тада припадао Србији, званично као бан а у ствари као прави господар. Поред тога што је био бан Далмације и Хрватске имао је и титулу војводе од Сплита и господара Хвара, Брача и Корчуле. Војвода Сандаљ је имао у своме поседу земљу од ушћа Неретве до Лима и од долине Раме до Котора: Невесиње, Гацко, Коњиц, Горажде, Самобор на Дрини, Соко на саставу Таре и Пиве, Пљевља са околином, манастир Милешево, Оногошт, Дробњак код Дурмитора били су његови градови. Хрвоје је даровао Сандаљу и два града у Далмацији: Скрадин и Островицу.
Чим се краљ Сигисмунд мало опоравио од пораза и опремио нову војску, он креће у напад на Србију 1400 године. Правац његовог напада био је долином реке Врбаса. Српску војску против Угара повео је војвода Хрвоје. Вукчићи су иначе били пореклом из Доњих Крајева и Хрвојев отац Вукац је био господар Доњих Крајева. Хрвоје је тако силно потукао Сигисмунда да је овај једва успео да побегне жив из Србије. Приликом прогона Угара Хрвоје је заузео Дубичку жупу на ушћу Уне у Саву и припојио је Српском Краљевству. Бан угарске Хрватске, Иваниш, иначе Хрват, одлучио је да одвоји од Угарске и тај део Хрватске и да је целу припоји Српском Краљевству. После неколико успелих подухвата имао је злу коб да буде заробљен од краља Сигисмунда и на мукама убијен у Печују.
Али последице великог пораза у Србији биле су кобне и по Сигисмунда, свргнут је са престола у Вишеграду и затворен 1401 године. Вишеград је био главни град Угарске и налазио се у данашњој Мађа-рској. Ово је охрабрило краља Владислава од Напуља да дође у Далмацију и да се у Задру крунише за краља "Угарске и Далмације", 5-VIII-1403 године. Крунисање је обавио владика из Оштрогона који иначе крунише уга-рске краљеве, у присуству војводе Хрвоја, који је водио бригу о краљевом смештају и обезбеђењу. Владислав се није усудио да иде у Мађарску, где је постојало велико превирање и незадовољство народа. Он именује војводу Хрвоја за вице краља и свога заменика и враћа се у Напуљ. Војвода Хрвоје, сада подкраљ, даје краљу Владиславу у посед: Задар, Новиград, Врану и Паг. Од тада се Хрвоје назива и "Општим викаром краља Владислава и краља Остоје". После победе над Угарима 1400 године, краљ Остоја је у знак захвалности, дао Хрвоју и двојици његове браће нове поседе у Босни.
Давање града Задра у посед краљу Владиславу Задрани су схватили као да они нису више под власти војводе Хрвоја и дошло је до неке побуне. Хрвоје је опсео Задар са копна и са мора и натерао га на послушност, 1403 године. Исте године краљ Остоја се изненада појавио са великом војском испред Дубровника и натерао га на предају, у августу месецу 1403 године. Краљ Остоја је изабрао за своју престоницу град Високо, а краљевска круна са којом су се сви краљеви из династије Јаблановића крунисали, круна Стефана Првовенчаног, чувана је у тврдом граду Бобовцу, који се иначе сматрао престо-ницом Српског Краљевства. Краљ Стефан Остоја је дошао у сукоб са властелом, па су га тада моћне војводе, Хрвоје и Сандаљ, натерали да се повуче са престола.

КРАЉ СТЕФАН ТВРТКО II 1404-1408 И 1421-1443
Ради избора новог краља сазван је, према старом српском обичају, Велики Сабор, и на њему је изабран Твртко II, ванбрачни син краља Твртка. Он је такође два пута био на српском престолу, први пут од 1404 до 1408 и други пут од 1421 до 1443 године. Твртко II је дао граду Дубровнику широку градску аутономију 24-VI-1405 године, коју је његов претходник био укинуо.
У намери да поврати престо, свргнуги краљ Остоја је направио савез са угарским краљем Сигисмундом и затражио његову помоћ. Изгледа да је Сигисмунд радо прихватио ову тражњу да би се умешао у унутрашње сукобе у Српском Краљевству. У том циљу једна угарска војска је упала у Усору, а друга угарска војска је нападала преко реке Уне 1405 године. Српске војводе су потукле обе ове војске и бан утарске Хрватске, Павле, погинуо је код Бихаћа. Па и поред ових пораза краљ Сигисмунд спрема нови напад 1406 године, јер је Католичка Црква то од њега тражила. Приликом овог новог напада Угари су поново били тучени и избачени из Српског Краљевства.
Следеће године краљ Твртко II је дошао у сукоб са господаром Зете, Ђурђем II Стратимировићем, око градова: Котора, Будве и Бара. Како је Ђурађ био савезник Венеције то доведе и до сукоба између Србије и Венеције. Сукобљене стране су преговарале и постигле нагодбу 23-ХII-1407 године. По тој нагодби Стратимировић је добио Бар, војвода Сандаљ Будву, а војвода Хрвоје Котор.
После двоструког пораза у Босни краљ Сигисмунд се жали папи да не може да изврши његов налог и тражи од њега помоћ. Папа Григорије XII проглашава крсташки рат против "јеретика", то јест против Срба, 9-ХI-1407 год.
Место крсташког похода назначена је Босна, а вођа крсташке војске краљ Сигисмунд уз помоћ краља Пољске. Тако је у лето 1408 године, на челу угарско-пољске војске од 60.000 ратника, Сигисмунд почео напад на Српско Краљевство, са ударом преко Саве у правцу града Сребре-ника. Није познато ко је још други од католичких владара послао помоћ за овај крсташки поход, али нису само Пољаци помагали Угаре, било је и других. Папа је у своме прогласу позвао "Западни свет" у крсташки рат против "патарена" и других "јеретика" у Босни, Далмацији и Хрватској.
Ово нам звучи тако познато као да слушамо дневне вести данас. После приближно шест векова исти црквени поглавар упутио је дословно исти позив "Западном свету" да заустави српског агресора у Босни, Далмацији и Хрватској. Ко каже да се историја не понавља.
Тада. је краљ Твртко II направио велику грешку, уместо да препусти вођење војске, као и обично, иску-сним и прослављеним војводама Сандаљу и Хрвоју, хтео је да он лично побере славу за победу над овом крсташком војском. Повео је војску против красташа без присуства и једног од војвода, а он није био рођен за војсковођу. Тако се десило да је он био заробљен са целом својом пратњом пре него што је до стварне битке и дошло. Сигисмунд је наредио да се, код тврђаве Добора, убију 126 заробљених српских великаша и њихова тела баце у реку Босну, а краља Твртка је одвео и заточио у Будиму. На глас о овој несрећи Хрвоје је похитао са једном војском из Далмације а Сандаљ са другом војском из Хума. Сигисмунд их није чекао, него се повукао у Угарску и позвао Хрвоја и Санда-ља на преговоре. Сигисмунд је настојао да придобије српске војводе разним понудама и обећањима. Хрвоју је признавао власт над Далмацијом и Хрватском и тражио од њега да му потврди право на те земље које му је признао краљ Дабиша; уз то нудио му је и Пожегу у Славонији која је увек припадала Србима.
Пожешки крај је била српска територија која је у разним временима прелазила под угарску власт и поново враћана Србима. Са овом понудом Хрвоју Сигисмунд је желео да одстрани свога такмаца, напуљског краља Владислава. Хрвоје пак није ништа губио са овом понудом, него је још добивао Пожегу, а право што је Дабиша признао Сигисмунду на Хрватску и Далмацију било је само мртво слово на папиру. Хрвоје је прихватио понуду, али су му Срби за то јако замерили што је прихватио било какву понуду од овенчаног српског непријатеља. Сигисмунд је још много шта тражио и нудио, али ништа није прихваћено. Он је мислио да he моћи уценити Србе зато што држи у својим рукама краља Твртка. Али одмах по повратку са преговора војводе су предложиле да се прогласи свргнуће краља Твртка II и да се врати на престо Стефан Остоја, по друти пут. Немо-гавши више ништа постићи са једним свргнутим краљем, Сигисмунд је пустио Твртка из затвора.
Када је краљ Владислав напуљски сазнао да га војвода Хрвоје више не подржава, изгубио је сваку наду да дође на угарски престо и продао је своје поседе у Далмацији Венецији за сто хиљада дуката, 9-VII-1409 године.

Стефан Остоја се вратио на престо захваљујући подршци војводе Ђурђа Радивојевића и његовог брата Вучића. Хрвоје није био за Остоју, а Сандаљ ни за ни против. Враћањем Остоје на престо краљ Сигисмунд није ништа добио заробљавањем краља Твртка, него је још изгубио. Зато Сигисмунд припрема нови напад и са једном јаком војском улази у Босну 1410 године. Хрвоје је само чувао Доње Крајеве и није хтео да помаже Остоји па се рат отегао и у 1411 годину. Сигисмунд је позивао неко-лико пута војводу Сандаља на преговоре, али овај није хтео са њим да преговара, него се ставио на чело Осто-јине војске, потукао и протерао Угаре из Босне. Тако је пропала Сигисмундова намера да се у Бобовцу крунише за краља Србије, како је то он већ био најавио. После потпуног неуспеха у својим ратним подухватима Сигисмунд је позвао српске представнике на мировне преговоре у Будим. На тим преговорима су учесгвовали са српске стране: краљ Остоја, Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле Радено-вић.
Приликом тих преговора Угари су правили разне непристојне испаде према Србима. Један угарски великаш, иначе Хрват, Павле Чупор, хтео је да извргне руглу војводу Хрвоја, због његовог дебелог гласа, па је при Хрвојевом пролазу почео да буче као во, уз бурно смејање и добацивање присутних. Преговори су одржани 1412 године и склопљен је мир између Српског Краљевства и Угарске Краљевине. Међутим, тај мир, као што ћемо видети, нећe трајати ни пуну годину дана.
Деспот Стеван Хребљановић је био нападнут, 1413 г., од Мусе Кесеџије, који је ратовао за свој рачун и са јаком војском опседао Ново Брдо у коме се налазио деспот Стеван. Војвода Сандаљ Хранић је отишао са једном јаком војском и потукао Мусу под Новим Брдом.
Исте године угарски краљ је прогласио војводу Хрвоја за издајника и одузео му сва звања и поседе. Ово је била само празна прича, јер угарски краљ није могао Хрвоја сменити нити му поседе одузети, јер је војвода према договору из 1408 године само начелно признавао права утарског краља на Далмацију и Хрватску не признавајући његову власт над собом. Уствари то је био покушај да се сломије војвода Хрвоје који тада није био у добрим односима са краљем Остојом нити са војводом Сандаљом. Са друге стране угарски краљ је на овај начин покушао да добије Далмацију и Хрватску. Под изговором да се збаци "издајник Хрвоје" Сигисмунд шаље 1415 године угарску војску у напад на Босну, а не на Хрвојеве поседе. Ту угарску војску су водили Павле Чупор, Јован Горјански и Јован Моравички. Правац напада био је долином реке Босне према Добоју. Пре преласка преко Саве Угари су запосели све Хрвојеве поседе у Славонији, осим тврђаве Пожеге која се са успехом бранила. Хрвоје се измири са краљем Остојом, стане на чело српске војске и пође пред Угаре.
Истовремено Хрвоје позове Турке да нападну на Угаре у Славонији. Он је пресрео Угаре код Добоја, у јуну месецу 1415 године, и ту их страшно поразио и заробио сва три војсковође. Павла Чупора је зашио у воловску кожу и бацио у реку Босну говорећи му: "Ти си онај што воли да буче као во, па ево ти сада воловске коже па бучи Босном док те вода носи." Јована Горјанског и Јована Моравичког откупио је из ропства деспот Стеван, јер су са њим били у некаквом пријатељству. Истовремено је турска војска, коју је на Хрвојево тражење послао султан Мехмед I, прошла харајући кроз Славонију, Хрватску и Словенију и стигла све до Карантиније.
Па и поред ових ратних успеха Српско Краљевство се налазило у врло тешком положају. Чести ратови и непријатељи са свих страна; на престолу су седели људи врло просечне вредности и на крају неслога међу водећим личностима, као последица тешког стања. У зиму 1415 године једна турска војска је похарала јужну Босну и северни Хум, а да нико није ни покушао да је протера. Ову војску је водио сердар Исак и пошто га нико није ни гонио он се настанио на горњем Подрињу и у Врхбосни као да је то султанова земља. Тако су се Турци у виду једног клина углавили у сред Српског Краљевства. Славни војвода Хрвоје Вукчић је умро у Котору 1416 године. Да би одржао јединство у Краљевству краљ Остоја се оженио Хрвојевом удовицом Јеленом. Одмах после Хрвојеве смрти настао је рат између Венеције и Угарске око Далмације. Краљ Остоја није имао могућности да брани Далмацију, а далматински Срби су стали на страну Венеције. Млетачки заповедник у Далмацији, Антоније Канта-рини, јавља својој влади, 28-ХII-1418 године, да је међу Србима дигао 5000 добрих војника који ће обезбедити коначну победу млетачког оружја над Угарима.
Краљ Остоја је умро 1418 године, баш када је био на путу да постигне унутрашње јединство и да окупи снаге за борбу протав Турака, који су отимали део по део његове краљевине.

Остоју је наследио његов син Стефан, 1418-1421 год. Овај краљ није ништа вредног за историју учинио. Када је Венеција заузела Котор 1420 године он није био у стању да било шта учини. Исте те године склопљен је мир између Венеције и Угарске и Венеција је добила примо-рске градове у Далмацији. Млетачка победа је у великој мери постигнута уз српску помоћ. Стање је у Српском Краљевству било врло лоше, и за то стање има да се захва-ли у првом реду неспособним владарима. Турци су још увек логоровали у Врхбосни а Млечани и Угари се погађају око поделе српске Далмације. У тим тешким време-нима војвода Сандаљ се заузима да се на престо врати Твртко II, као мање зло од онога који је био на престолу, и Твртко се враћа 1421 године. Од тога времена краљу Стефану се губи сваки траг.
Нови турски султан Мурат II напао је са великом војском Српско Краљевство 1424 г. Вођене су дуге и оштре борбе око више градова, па после једног прекида рат је обновљен 1426 г. Те године је закључено примирје између Срба и Турака по коме су ови добили неколико српских градова. Одмах потом један Србин по имену Никола убио је сердара Исака и Турци су протерани из Босне.
Престолница краља Стефана Твртка II био је тврди град Бобовац. Сребреница, Зворник и Усора нису били под његовом управом, већ под управом деспота Ђурђа Бранковића. Српска Деспотовина је била вазална држава турског султана, али у разним временима деловала је различито, понекад као потпуно самостална држава. Срби из Краљевине и из Деспотовине желели су да се Деспотовина уједини са Краљевином и тако створи једна снажна српска држава, али то Турци нису дозвољавали.
Рашка је већим делом била у саставу Краљевине, цела данашња Косовска област. Турци су били освојили неколико градова у Рашкој, али Рас и Приштина су били под српском управом.
Турци су предузели нови напад на Босну и освојили градове Ходидед и Врхбосну 1434 године. Приликом овог турског напада показало се да је краљ Твртко II лоше припремљен за одбрану државе и неспособан. Зато је војвода Сандаљ, удружен са деспотом , хтео да збаци краља Твртка и да се изабере нови краљ. Твртка је спасила само брза смрт војводе Сандаља, који је умро 15-III-1435 г. Сандаља је наследио на положају бана Хума његов братић Стефан.
Када је угарски краљ Сигисмунд чуо да је умро велики војвода Сандаљ, наредио је својим великашима у Хрватској: Франгипану и Талоцу, да одмах крену са војском и освоје Хум. Они су на челу једне мађарско-хрватске војске прошли кроз Далмацију и напали на Хум. Нови војвода Стефан Хранић их је потукао и протерао. Војвода Стефан је предузео поход у Приморје 1440 год. и заузео: Омиш, Пољицу, предео на обали између Омиша и Сплита, и Приморје до реке Крке, осим градова Сплита, Трогира и Шибеника, који су били под млетачком управом. Исте године саграђен је познати мост и нови град на Неретви - Мостар, који је градио Радин Гост "мајордом" војводе Стефана.
Турци су били посели земљу деспота Бранковића и напали на Краљевину 1441 године. Краљ Твртко је поверио вођење рата против Турака војводи Стефану Хранићу и Срби су успели да у року од две године протерају Турке из Краљевине и из Деспотовине. Краљ Стефан Твртко II је умро 1443 године.

КРАЉ СТЕФАН ТОМАШ 1443-1461
Томаш је био син војводе Павла и унук краља Даби-ше. Приликом крунисања узео је име Стефан Томаш. Његова краљевска титула гласила је: "Краљ Божјом мило-шћу Србљем: Рашке, Босне, Приморја, Хумске земље, Далмације, Хрватске, Доњих Крајева, Западних страна и ктому." Али нови краљ није био бољи од његовог претходника.
Султан Мурат II је дошао са великом војском на границу Босне 1444 год. Краљ Томаш није био спреман на рат, па да би отклонио опасност плати султану 25.000 златника и тако привремено одкупи мир. Слаб војсковођа и слаб организатор, краљ Томаш се трудио да створи што више пријатељских веза и да се тако одржи. Оженио се са Катарином кћерком војводе Стефана Хранића 1446 године. Тражио је на све стране савезнике против Турака али их није могао лако наћи. Покушао је да придобије Јанка Сибињанина, угарске и друге католичке великаше. Ови су га сви одреда уценивали и тражили од њега да прво пређе на католичку веру па he му онда дати помоћ. Тешко томе ко од непријатеља помоћ тражи! Не знајући шта да ради, на крају несрећни Томаш је прешао на като-личку веру. Папа Еуген IV је понудио Томашу краљевску круну, као да круна са којом је крунисан није била важе-ha, a то је била круна краља Стефана Првовенчаног.
Томаш је одбио папину понуду јер се бојао побуне у народу, њему је требала војна помоћ а не круна. Али од војне помоћи није било ништа, обећања која су му раније католички великаши давали показала су се празним.Још већи проблем папа је направио краљу Томашу када је 18-VII-1446 издао један проглас подршке краљу "у борби против Турака и јеретика". То је значило да му даје по-дршку против Турака и против његовог сопственог наро-да, пошто су католици једнако називали јеретицима богу-милске и православне Србе. А затим је дошла нова уцена, католици су тражили од краља Томаша, за узврат за војну помоћ, да изда један проглас против богумила 1459 год. Овај проглас је био раскидање са политиком краља Твртка I и рушење темеља дотадашње верске политике Српског Краљевства.
То је стварно био почетак краја. Око 40 водећих племића, богумила из Босне, напустило је краља Томаша и отишло код војводе Стефана у Хум. Краљ је потпуно изгубио подршку у народу. Прелаз на католи-чку веру донели су краљу Томашу само несрећу. Посту-пци према саветима Католичке Цркве и католичких великаша ослабили су његово краљевство, а он је изгубио углед у целом српском свету. Деспот Ђурађ Бранковић и војвода Стефан Хранић сматрали су краља Томаша за издајника. Деспот Ђурађ је ушао са војском у Босну и повратио раније његове поседе које је из захвалности био предао краљу Твртку II. Краљ Томаш је затражио помоћ од католичких владара за рат против деспота Ђурђа и међу њима и од Јанка Сибињанина. Овај му је глатко одговорио, 1451 године, да је он на страни деспота Ђурђа.
Још тежи сукоб је краљ Томаш имао са својим тастом, великим војводом Стефаном Хранићем. Послао је војску да одузме од војводе Приморје и позвао католике на рат против војводе. Међу овима били су и Дубровчани, који су ступили у рат против војводе 1451 године. Краљ и његови пријатељи успели су били да заведу војводиног млађег сина Владислава и он се тада налазио у Дубро-внику. Међутим, против краља Томаша побунише се његове војводе: Петар Војсалић и Владислав Клашић. Војсалић је био рођак великог војводе Хрвоја и богумил по вери, а Клашић је био православац.
Велики војвода Стефан је победио Дубровчане 1453 године и према мировном уговору од 10-IV-1454 год, они су морали да плате ратну штету. Исте године војвода је повратио Приморје са градовима Омишом и Клисом. Војводин син Владислав је дошао код оца и тражио опроштај. Том приликом војвода је дао помиловање сину и свима који су привучени католичком пропагандом били на страни његових противника.

Султан Мехмед II Освајач, 1451-1481 год, дошао је на турски престо када је имао 21 годину. Био је син Мурата II и Јелене кћерке деспота Ђурђа. Од мајке је научио српски језик и говорио је боље српски него турски. Његова идеја водиља била је да освоји цело Хелмско Полуострво и учини турско царство великим европским царством. Његови војни узори били су Сандаљ и Хрвоје и у својој војсци је запослио бројне Србе, нарочито стручњаке за израду топова. Освојио је Цариград 29-V-1453 године и учинио га турском престолницом. Три године касније освојио је југоисточни део Босне и поста-вио турски санџак у Фочи. Овај лаки успех и вести да краљ Томаш нема подршке у народу дали су му идеју да уђе кришом у Босну и да сам види какво је стање у Српском Краљевству. Прерушио се у сељака и прошетао градовима Босне док није на крају био откривен у Јајцу. Када су га довели код краља Томаша овај је на све начине радио да се са султаном спријатељи и пошто су се побра-тимили пустио је султана да иде натраг у Турску. Ово братимљење са султаном спасило је краља Томаша и одвратило султана од предвиђеног напада.
Деспот Ђурађ Бранковић је умро 1456 године и наследио га је његов син Лазар. Краљ Томаш је радио на стварању пријатељства са Лазаром, али овај убрзо умре 20-I-1458 год. Срби из Деспотовине су изабрали војводу  Михаила Збоговића за новог деспота, али Јерина Палеолог (Проклета Јерина), жена деспота Лазара, ухвати Михаила и свезаног пошаље угарском краљу Матији Корвину. Јерина је као и цела кућа Палеолога радила за католике. Краљ Матија је на скупу у Сегеду одлучио да подржи Стефана, сина краља Томаша, да путем женидбе са Лазаревом ћерком Јеленом, дође за новог деспота. Свадба је прослављена у пролеће 1459 године и Стефан Јаблановић је постао нови деспот. Ово је врло лоше примљено код Срба у Деспотовини јер је нови деспот био католик.
Султан Мехмед је заузео 1457 год. тврђаву Зендру у Рашкој, која је припадала краљу Томашу. Исте те године Томаш је послао гласнике из Бобовца: папи, краљу Алфонсу од Арагона, који је био краљ Сицилије, дужду млетачком, војводи од Милана и војводи од Болоње и тражио помоћ за рат са Турцима. Од папе је још тражио круну и крсташе са Запада. Никакве помоћи није добио ни од кога. Затим краљ Томаш одлази у Приштину и одатле шаље, 3-VI-1459 год., проглас српским великашима и по-зива их у бој на Косово. Овај његов проглас је послао: великом војводи Стефану Хранићу, кнезу Радивоју Јаблановићу, његовом стрицу и господару Јајца, војводи Стефану Станићу од Приморја, бану Усоре Момчилу Томановићу, жупану Пуња Петру Ковачићу, војводи Вуку Хребљановићу од Ливна, војводи Радивоју Владимировићу од Неретве, који је био и судија на Двору, војводи Мићино-вићу, бану од Зворника и Мачве Павлу Чубретићу, војводи Јовану Скатићу, војводи Владиславу Вучићу жупану Рашке, војводи Дејану Алтомановићу, војводи Вукши Веселчићу жупану Херцег Новог и војводи Маркомиру Бранковићу од Подриња. Није нам познато да ли се ико од ових великаша одазвао његовом позиву, изгледа да није нико, јер је краљ Томаш сматран за издајника међу Србима.
Пошто јој је зет и нови деспот био католик, Проклета Јерина се пожурила да прогласи да се српска Деспотовина ставља под заштиту римског папе. Ово Срби нису могли да прихвате па су тајно послали гласнике султану Мехмеду и позвали га да дође пред Смедерево да му предају град. Султан је дошао и војвода смедеревски му је предао кључеве града 20-VI-1459 г. Тако је престолница Деспотовине, неосвојиви град Смедерево предат Турцима без борбе. Пре под Турке него под католике.
После предаје Смедерева краљ Томаш је схватио да је све изгубљено, понајвише његовом кривицом и његовом преваром. Ступио је у преговоре са султаном Мехмедом и понудио му признање на тврђаву Зендру за привремени мир. Његов син Стефан, краткотрајни деспот, побегао је са женом у Босну.
Краљ Томаш је био ојађен и изгубио сваку наду да ћe ce стање поправити па је 1460 године нудио Венецији да узме туторство над Српским Краљевством, Венеција није могла да прихвати ту понуду јер није имала снаге за једну такву улогу. Следеће године избио је сукоб између краља Томаша, Венеције и угарског бана Хрватске Павла Сперанчића око територија које су припадале умрлом бану Талоцу. Краљ Томаш се позивао на право његове круне и што Хрватска припада српској краљевини па је запосео све пределе Хрватске јужно од Саве. Баш када је поседао предео Бјелај, Томаш се разболео и умро 10-VII-1461 године. Бан Таловац је био у ствари Де Лука са Корчуле који је назван Таловац и који је био постављен од угарског краља за бана Далмације и Хрватске 1435 године, умро је 1445 године.

КРАЉ СТЕФАН 1461-1463

Краља Стефана Томаша наследио је његов син Стефан, пропали деспот, кога обично називају Стефан Томашев или Стефан Томашевић. Српски народ је био незадовољан са овим краљевима католицима које је сматрао отпадницима, како православни тако и богуми-лски Срби. Ови други су били још више непомирљиви противници католичанства. Султан Мехмед се спремао да освоји Босну, тим лакше што краљ Стефан није имао ни једног савезника. Ни велики војвода Стефан Хранић није хтео ни да чује за овог краља. Краљ Стефан је слао изасла-нике код свих владара на Западу и молио за помоћ. Тражио је помоћ и од папе, а овај, Пије II, послао му је једног легата да га крунише "католичком" круном коју му је он послао. Стефан се није усудио да се са том круном крунише у Бобовцу, него је отишао у Јајце и ту се у новембру 1461 г., крунисао по други пут, папином кру-ном. Потом није више смео ни да се врати у Бобовац јер су Бобовчани били непомирљиви непријатељи католика.
Угарски краљ Матија Корвин није уопште обраћао пажњу на Стефаново подворење папи, него је гледао да на сваки начин искористи његову слабост и приграби неки део српске земље. Ушао је са војском у Босну и заузео неколико српских градова. Стефан је морао да се одрекне тих градова и да плати велику своту новца да би добио мир од апостолског краља Матије. Краљ Томаш и његов син Стефан били су обавезни да плаћају данак Турцима, па ово плаћање краљу Матији за мир испразнило је краљеву ризницу и није могао да плати данак Турцима. Што је било још горе Матија је наметнуо Стефану уговор о вазалству са обавезом да му шаље војску за потребе рата са Турцима. Стефан се још морао писмено обавезати да неће више плаћати годишњи данак Турцима.
Када је султан Мехмед чуо о Стефановом уговору са Матијом послао је људе по данак који је већ био у закашњењу. Стефан није могао да плати а султанов изасланик га је подсетио на последице и отишао. Знајући шта ће бити Стефан је преко зиме 1462 године тражио помоћ од католичких владара и добио од њих само неодређена обећања, Видећи да је изгубљен Стефан шаље посланике код султана и моли да му опрости, са обећањем да he у току године платити данак и са молбом за мир на 15 година. Мехмед се претварао као да је за мир док су посланици били код њега, а пет дана после њиховог одласка кренула је турска војска пут Босне. Пре него што су краљеви посланици отишли из Једрена, један Србин јаничар, Михаило из Островице, упозорио их је на то да се султан само претвара и да се војска већ припрема. Посланици нису веровали Михаилу и отишли су са лажним уверењем. Турска војска је бројала сто педесет хиљада само коњаника и још много више пешадије. Турци су крили где иду и дошли до Босне потпуно изненада. Прешли су реку Босну која се тада називала Илирис и опсели Бобовац. Тврди град Бобовац је могао да издржи опсаду најмање три године, али диздар Бобовца, Радич, који је био богумил и кога је краљ силом натерао да пређе на католичанство, није хтео да се бори за оваквог краља и предао је Бобовац без отпора.
Глас о предаји Бобовца ширио се као гром и народ није хтео да се бори него се покоравао султану. Видећи своју несрећу да га је народ напустио, краљ Стефан напушта Јајце и покушава да побегне из своје државе негде на запад. Турци су га стигли у Кључу и ту га заробили. Његовог стрица, кнеза Радивоја и још једног Јаблановића, Турци су посекли одмах под Кључем, а краља повели султану. Султан Мехмед је тада опседао град Благај у Хуму који је припадао великом војводи Стефану Хранићу. После само неколико питања султан је наредио да посеку краља Стефана ту под његовим шатором. Тако је завршио последњи српски краљ из династије Јаблановића, 1463 године.
Турци нису могли да освоје ни један град у земљи војводе Стефана, сви путеви и сви кланци на улазу у Хум су били чврсто брањени. Турци се враћају у Босну и заузимају 70 градова; сто хиљада особа оба пола одвели су у ропство и тридесет хиљада младића превели силом на ислам и укључили у јаничаре. Угарски краљ Матија је као лешинар похитао да уграби неки део од раскомаданог Српског Краљевства. После три месеца опсаде и тешке борбе краљ Матија је успео да освоји Јајце. Ово јасно говори да су се босански Срби готово без борбе предавали Турцима, а до последње снаге борили против католика.
Закључак се намеће сам по себи. Узроци пропасти Српске Деспотовине и Српског Краљевства су у томе што су последња два краља из династије Јаблановића били католици. Турци су само побрали плодове разарања српских држава од стране католичанства.

Х - ДИНАСТИЈА ХРАНИЋА 1389-1501

После пада Српског Краљевства 14б3 године једина преостала српска држава било је Војводство од Светог Саве, на челу са војводском династијом Хранића, позната касније под именом - Херцеговина.
Хранићи су пореклом из Рудина у кнежевини Требиње, то место данас припада Црној Гори. Хранићи су били рудински кнежеви и први од њих који је постао славан био је Вук, рођен 1317 год. Вук Хранић је био један од племића који су живели на Двору цара Душана. Вук се истакао као велики јунак и способан војсковођа па му је цар Душан дао, поред Рудина, неколико других поседа. Пошто је служио цара Душана као један од бољих војвода, Вук је потом био војвода цара Уроша, од кога је добио велику награду после победе над угарским краљем Лудвигом 1359 год. Војвода Вук је био на челу српске војске која је потукла краља Лудвига и колико нам је познато ово је била његова најзначајнија победа.
Вуков син Влатко прославио се као најбољи српски војсковођа свога времена. У низу великих српских победа под вођством војводе Влатка треба свакако истаћи победу над Шајин пашом 1388 године. Шајин паша је са 80.000 Турака ушао у Србију и стигао на запад све до Билеће. Први окршај, мањих размера, између војводе Влатка и Шајин паше био је баш на Рудинама, и том приликом Срби су потисли Турке са Рудина. Одлучујућа битка била је код Билеће 27-VIII-1388 г. Ово је била једна од најпотпунијих српских победа, тако да је, од толико велике турске војске, само један мали број њих успео да побегне, Војвода Влатко се истиче у Косовском боју 1389 године, а затим исте године, потукао је у две битке уга-рску војску која је била ушла у Србију. Угари су чули да су Срби имали велике губитке на Косову, па су сматрали да је сада повољна прилика да нападну на Србију. Једна угарска војска је нападала преко Срема на земље кнеза Лазара, а друга на Босну. Војвода Влатко је поразио обе ове угарске војске. Касније је однео још неколико победа над Турцима и Угарима. Из захвалности за велике заслуге за Србију краљ Твртко I је дао војводи Влатку цео Хум у наследни посед и титулу великог војводе.
Војводу Влатка је наследио његов син Сандаљ, који је такође био најбољи српски војвода свога времена. Сандаљ је био ожењен са братаницом војводе Хрвоја Вукчића и двојица војвода су били велики пријатељи све до 1415 године. Те године када је Сандаљ ишао у помоћ деспоту Стевану, Хрвоје је заузео неке Сандаљеве поседе и тако је настао сукоб између њих. Деспот Стеван је био опседнут у Новом Брду од, из народних песама познатог, Мусе Кесеџије. Муса је био син султана Бајазита, а мајка му је била једна жена из султановог харема. Муса се био одметнуо од султана Мехмеда I, имао је бројну своју војску и ратовао је за свој рачун. Војвода Сандаљ је отишао у помоћ деспоту Стевану и потукао Мусу под Новим Брдом.
Сандаља је наследио његов братић Стефан, син Вукца Хранића и Јелене, рођене Немањић. Стефан је рођен и одрастао у замку Косачу па су га у народу називали "Стефан из Косача" или "Стефан Косача". По имену његовог оца неки су га називали и Стефан Вукчић. Стефан је био ожењен са принцезом Аном Кантакузен, а његова кћерка Катарина се удала за краља Томаша. Велики војвода Стефан је био моћнији и угледнији племић од краља Томаша. Његова држава се простирала од реке Крке до Раса и од Котора до средњег Подриња. Великог војводу Стефана убрајају у тројицу најугледнијих племића на Хелмском Полуострву тога времена, заједно са турским султаном и Јанком Сибуњанином. Овако велики углед великог војводе навео је тадашњег немачког цара Фридрика III да му и он укаже почаст са своје стране. Цар Фридрих је дао, 1448 године, војводи титулу "херцега од Светог Саве".

Титула херцега била је равна српској титули великог војводе, ново је било само то што се од сада назива велики војвода или херцег од Светог Саве. По овој титули је Херцеговина добила своје садашње име. Сам Стефан се у једној повељи назива: "Војвода од Светог Саве, господар Хума и Приморја, велики војвода Краљевства и кнез дрински." У његовој држави је био и манастир Миле-шево па се понегде војвода потписује и са "Чувар гроба Светог Саве". Његова држава се помиње као: Велико Војводство, Велико Војводство од Светог Саве, Војводство Савино, Војводство Савина и много касније Херцеговина. У суседним католичким земљама се помиње као "Херцегштво од Светог Саве" или "Земља херцега Стефана". У Херцег Новом, где је био војводин замак тврђава и испод замка црква, тај предео се и данас зове Савина.
Султан Мехмед је после освајања главних градова Босне пошао да освоји Војводство Светог Саве. Војвода је био добро утврдио све градове и са војском посео све пролазе. Султан је опседао Благај и после више узалудних напада увидео да не може да га освоји. Дигао је опсаду и повукао се из војводине земље. Војводин син Владислав предузима противнапад на Турке и заузима Раму са Про-зором и кроз подриње стиже све до Сребренице. Мехмед Освајач није могао да се помири са овим неуспехом у земљи Светог Саве па се две године спремао за нови напад. Дошао је са јаком војском 14б5 године и довукао бројне топове. Поново је опсео Благај и тукао топовима градске бедеме дуго времена док их није на крају пору-шио. После Благаја, који је са тешком муком освојио, покушао је напад на две српске тврђаве: на Кључ, између Билеће и Гацка, и на Мичевац код Требиња. Ни једну од ових тврђава није могао да освоји. Затим су Турци напали на Ливно у коме се налазио војводин син Владислав. Он је успео да одбрани Ливно одТурака. Мехмед се затим пову-као у Подриње и наставио нападе на војводине поседе у овоме крају. После дугих и упорних борби, Мехмед је освојио војводино Подриње. Ови неуспеси Мехмеда Осва-јача у Војводству Светог Саве и српска херојска одбрана најбоље сведоче о разлозима пада Босне и пропасти Српског Краљевства.
Велики војвода Стефан је умро у Херцег Новом 22 маја 1466 год. Његов последњи завет писао је милешевски митрополит у присуству богумилског свештеника Радина Госта, градитеља моста на Неретви. На војводином Двору били су стално присутан православни митрополит и гла-вни богумилски свештеник. Војвода је помагао разне цркве и манастире, слао је помоћ чак и монасима на Синају.
Великог војводу су наследили синови Владислав и Влатко. Владислав је владао северним делом Војводства са звањем великог војводе, а Влатко је имао јужне крајеве са седиштем у Херцег Новом и Рисну. Влатко се потписивао са: "Божјом милошћу херцег од Светог Саве".
Нови турски напад на Војводство уследио је 1469 године, на Приморје, у које су Турци ушли са две стране, убијајући и разарајући све што су на своме путу наишли. Овакви турски упади у Приморје обнављани су готово сваке године. Нови турски напад великих размера уследио је 1471 године на земље војводе Владислава, који је морао да пристане на врло неповољан мир и да се обаве-же да плаћа данак Турцима. Исте године Турци су опседали Дубровник све док га нису натерали да им плаћа годишњи данак. Војвода Владислав је морао да пошаље свога најстаријег сина Стефана, као таоца код султана. Стефан се потурчио и оженио са кћерком Мехмеда Освајача и под именом "Херсек Ахмет паша" био је велики турски војсковођа и четири пута велики везир. Умро је после освајања Мисира 1518 године.
Турски напад на Приморје и кроз целу Далмацију био је посебно страшан 1475 год, када су Хрвати у вели-ком броју морали да беже из Далмације на острва и даље у Италију. Турски војсковођа Балша паша, потурчени српски племић из кнежевске куће Балшића, освојио је стару српску престолницу Скадар 1478 год, који су тада бранили Млечани. Исти Балша паша је похарао Далмацију 1480 год, па се затим следеће године искрцао са турском војском у Италију и почео њено освајање. На глас о смрти султана Мехмеда Освајача, 3-V-1481 год, и насталим нередима око турског престола, Балша се вратио из Италије и тако је Италија била спашена од турског освајања. Док је Балша био у Италији, један други потурчени Србин, Скендер паша, опустошио је Далмацију све до близу Задра.

Један српски племић, који је из Деспотовине прешао у Угарску, Змај Деспот Вук, покушао је уз помоћ Мађара да ослободи Босну 1480 године. Када су Мађари увидели да он хоће да обнови српску државу у Босни отказали су му савезништво. Вук није сам имао довољно снаге да заврши освајање па се морао повући из Босне.
Нови турски напад на Војводство Светог Саве уследио је 1481 год, под заповедништвом Мехмед паше. Борбе су вођене пуне две године док Турци нису освојили све осим градова Херцег Новог, Рисна и Приморја. Оби-чно се узима 1482 година као година пада Војводства од Светог Саве, али то није тачно, јер су велике битке вођене и 1483 год. Војводе Владислав и Влатко одржали су се у Херцег Новом и Рисну све до 1501 године. Те године Ту-рци су освојили престолницу Војводства, Херцег Нови и тиме је коначно пало Војводство од Светог Саве. За датум пада једне државе узима се увек време пада њене престо-лнице. Војвода Влатко је умро пре пада Херцег Новог, на Рабу 1489 године. Његови потомци били су дуго времена познати међу млетачким племством док нису отишли у Шпанију. Шпански краљеви су врло радо примали српске племиће у своју службу и неки од њих били су чак главни заповедници шпанске армаде. Потомци војводе Владислава завршили су као племићи у Молдавској.
У исто време када су Турци нападали на Војводство 1482 године, Млечани су искористили прилику да заузму српско Приморје, од Крке до Цетине. Све до тога времена Приморје је било део српске територије.
Балша паша је ушао са турском војском у Приморје 1499 године и истерао Млечане, који су се одржали само у неколико приморских градова, а Приморје је прешло под турску власт. Млечани су били у рату са Турском од 1498 године, многи њихови градови су настрадали и рат се завршио турском победом.
Турски упади из Босне у Хрватску били су све чешћи и све опаснији. Хрватски бан Деренчин је сакупио бројну војску у Хрватској са одлучном намером да потуче Турке који су стално харали његову земљу. Старешина турске војске у Босни био је потурчени Србин, Јакуб паша, који је стално харао по Хрватској. Одлучујући бој између бана Деренчина и Јакуб паше био је код Удбине 1493 год. Ту се десио један врло тежак и грозан пораз Хрвата. Бана Деренчина су живог ухватили и пошто су му донели на тепсији главу његовог сина и њега су посекли. Петнаест хиљада заробљених Хрвата Турци су унаказили тако што су свима одсекли носове и онда их пустили да тако унакажени иду кући. Ово је страшно деловало на Хрвате тако да се више нису ни усудили да се супроставе Турцима.
Краљица Катарина, удовица краља Томаша и кћерка великог војводе Стефана, оставила је податке о прелазу на ислам њеног сина, кћерке и братића Стефана.