КРАЉ СТЕФАН УРОШ I - ВЕЛИКИ 1243-1276

Краљ Стефан Владислав је уступио престо Србије своме млађем брату Урошу, који је остао у историји као Урош Велики. Владислав је умро 1280 године.
Угари су послали у Босну једног католичког епи-скопа, Пусу, 1239 године, с намером да оснује једну католичку епископију у Босни. Пуса је саградио једну като-личку цркву на брду код Сарајева, али није могао да се ту одржи. Пуса се настанио у Ђакову, око 1245 године, и од тада је Ђаково било седиште католичких епископа именованих за Босну; пошто у Босни нису могли да опстану. Тиме је створена једна посебна Католичка Црква за Босну, али ван Босне. Ова нова епископија није била у саставу Барске, а ни Сплитске Архиепископије, нити пак у саставу Дубровачке Епископије. Па баш зато та католичка епископија није ни могла да остане у Босни нити уопште међу Србима.
Нови угарски напад на Западну Србију уследио је 1243 године, када је угарски краљ Бела IV својим поклонима и обећањима придобио град Трогир. Трогир је потом, подржан од Угара, ушао у рат против Сплита, због спора око власништва једног села. Сплит је припадао банату Хелманији иако је био аутономни град, па је без оклевања затражио помоћ од великог бана Нинослава. Нинослав је дошао са војском и опсео Трогир, као побуњенички град, похарао његово земљиште и протерао Угаре. Сплит је тада прогласио великог бана Нинослава за свога војводу и заштитника. Краљ Бела није могао мирно да поднесе овај пораз, па да би се осветио Нинославу следеће године са великом војском напада на Босну, а свога бана Славоније, Дионисија, послао је у напад на Сплит. Бан Дионисије је заузео Сплит, јула месеца 1244 године, али велики бан Нинослав је поразио краља Белу и протерао из Босне. Рат је завршен потписивањем миро-вног уговора по коме је признато пређашње стање.
Велики успеси великог бана Нинослава у ратовима са Угарском и католичким крсташима имали су за последицу ширење богумилства у католичкој Хрватској. Главно оружје богумила, као народњачке Цркве, било је у употреби српског језика и писма у њиховом богослужењу. Ово је наилазило на добар пријем у тадашњој Хрватској. Да би спречио ширење богумилства, папа је дозволио, 29-III-1248 године, употребу српског језика и писма глагољице по црквама у Хрватској. Ова дозвола је повучена чим је прошла опасност од ширења богумилства.
Син краља Стефана Првовенчаног, Предислав, замонашио се и био је епископ Захумља, а затим архиепископ Србије, као Сава II 1263-1270 године.
После смрти великог бана Нинослава бановску власт у Босни узео је његов рођак Пријезда. Овај Пријезда је прешао на католичку веру без ичије сагласности, па се народ побунио против њега, збацио га са власти и поста-вио за бана његовог сина Стефана III. Угарски краљ Бела је узео ово као повод за нови красташки поход на Босну 1254 године. Бела је хтео да искористи ту прилику пошто је нови бан био малолетан и неискусан. Приликом овога напада Бела је успео да запоседне "Доње Крајеве", а то је предео између Врбаса, Уне, Саве и Грмеча планине.
Из Хелманије су одлазили гусари и харали по мору, па је Венеција напала на Омиш главну гусарску луку, 1278 године, и свргла са власти месну властелу - Качиће.

КРАЉЕВИ: ДРАГУТИН 1276-1282 И
УРОШ II МИЛУТИН 1282-1321
Краља Уроша Великог наследио је син Драгутин, који је владао само шест година и уступио престо Урошу Милутину. Драгутин се повукао на север, у Срем и Славо-нију, и ту створио своју посебну краљевину у којој је владао као краљ од 1282 до 1316 године. Престолница краља Стефана Драгутина био је град Београд на Дунаву, а његова краљевина, позната касније под именом као "Земља краља Стефана", обухватала је: Срем, Славонију до реке Орљаве, Мачву, Усору и Соли. Соли су данашња Тузла. Краљ Драгутин је био ожењен са Јелисаветом кће-рком угарског краља Стефана. За све време свога живота Драгутин је имао пресудан утицај на угарском Двору. Бан од Босне, Стефан III, се оженио Драгутиновом кћерком Јелисаветом и то је био трећи брак између Немањића и Јаблановића. "За име краља Драгутина везано је тадашње чвршће уклапање Босне унутар Србије". ( Тада је запра-во настала извесна промена у односу на Босну, бан од Босне није више био под ауторитетом краља Милутина, него под ауторитетом краља Драгутина, чија је краљевина била једна врста штита према увек непријатељској Уга-рској. Зато је папа Никола IV, знајући да је Драгутин врхо-вни господар Босне, писао њему једно писмо 1291 године и тражио да се уведе инквизиција у Босни. Изгледа врло чудно да то папа тражи од једног православног краља.
Угарски краљ Карло II даје, једном повељом из 1292 године, краљу Драгутину у наследни посед војво-дство Славонију. Ово је краљ Карло учинио због заслуга краља Драгутина према његовом сину Карлу Мартелу. Када је син Карла Мартела одрастао и он се ослањао на краља Драгутина у истицању својих права на угарску круну 1300 године. У повељи предаје Славоније краљу Драгутину стоји да се она предаје цела, осим поседа које држи племићка кућа Франгипана. Франгипани су имали поседе у данашњој Хрватској северно од Саве и у западној Славонији.
У Далмацији, Славонији и Хрватској постојале су четири познате племићке куће: Качићи, Шубићи, Нелепићи и Франгипани (Франкопани). Шубићи су били пореклом Срби из Лике и потичу од неког Јована. (9) Франгипани су пореклом са острва Крка и за њих се изричито каже да нису били Хрвати, него су пореклом од ранијег становништва Далмације. Њихово право презиме је Франгипани а не Франкопани. Качићи су пореклом из Омиша, из српског племена Неретвљана. Нелепићи су пореклом из Крбаве и како изгледа да су и они били Срби. Франгипани су били католици по вери, за Нелепиће није познато којој Цркви су припадали, а међу Шубићима и Качићима било је православних и католика. Треба напоменути да је под Угарском у Хрватској трећи бан по реду био православни Србин Белош. (10) Далма-ција је једно време готово цела била под влашћу Шубића, кнежева брибирских, којих је било више у исто време. "Један од Шубића кнез је Омиша, Трогира и Шибеника, други, Младен, кнез је Сплита; Павле се назива приморски бан Хрватске и Далмације; син Павлов, Младен, носи звање кнеза задарског и поглавара далматинског итд."(11)
За време живота краља Драгутина угарски краљеви нису били у стању да предузму било какав напад на Србију, па су зато гурали Павла Шубића, који је био добио од краља Угарске звање бана Приморја са правом наследства. Неко му је био дао и титулу "господара Босне", 1298 године. Вероватно да је та титула стигла из Ватикана, јер се краљ Угарске у то време не би усудио да му да једну такву титулу. Тако је Павле носио ту титулу све до 1302 године, а затим је прешао границу Босне са једном малом војском да тражи земљу за своју титулу. Чим је прешао границу ступио је у преговоре са баном од Босне Стефаном Ш, зетом краља Драгутина и тражио од њега да му уступи један погранични део од босанског баната. Није нам познат исход њихових преговора, али се сасвим јасно да разумети да му Стефан није дао ништа, па је Павле те исте године пренео своју титулу на сина Младена, који се сада назива "други бан Босне". Пошто је он стално боравио у Клису, његова титула је била само за салонску употребу. Иза ових ујдурми и давања празних титула стајали су, као и обично, Угарска и Ватикан, по чијем је наговору и Дубровник дошао у сукоб са краљем Србије, па краљ Милутин одлучи да заведе ред у западним крајевима.
Прво је 1305 године натерао Дубровник на покорност, остављајући му градску аутономију, затим је истерао Угаре из дела Босне и из Приморја и том приликом су са тих предела протерани латински епископи. (12) Када је краљ Милутин ушао са војском у Приморје, Младен Павлов Шубић је изишао пред њега и изјавио му своју покорност. Краљ га је примио и поставио на положај бана Приморја. Банат Приморје је стизао на запад до реке Крке. Ми не знамо да ли је Младен био од раније православац или је тада прешао на православље, али знамо посигурно да је од тада био православне вере. Било како било, он је сада био један од банова Србије и његов банат је стизао до Крке, то је до реке која је у време Неманића била западна граница Србије. Како је Милутин тада ставио под своју власт и предео између реке Крке и планине Велебита, а на томе пределу није поставио неког другог бана или жупана, може се разумети да је и тај део Далмације ставио под власт бана Младена Шубића. Ово би се дало доказати чињеницом што су Шубићи радили великим замахом на јачању Срба у Далмацији. На томе су посебно радили Павле и његов син Младен, који су крајем 13 века омогућили досељавање бројних Срба из Босне у Далмацију.
Бан Младен је сада био врло моћан властелин и држао је целу Далмацију у својој власти. Његове војне посаде биле су у Задру, Шибенику, Скрадину, Островици, Трогиру, Сплиту и Клису. " Већи део те војске чинили су босански Срби .. ."(13) Баш те 1305 године када је краљ Милутин уредио српску власт у Приморју извршено је бројно пресељавање Срба из Босне у Далмацију. Пошто је краљ Милутин био поставио, две године раније, свога млађег сина, Константина, за бана Хума, може се рећи да је 1305 године коначно уведен ред у западним српским крајевима.
Бан од Босне Стефан III умро је 1310 године и наследио га је његов син Стефан IV Котроман. Стефан је добио надимак Котроман и остао је познат под тим нади-мком, али није познато ко му је и зашто дао тај надимак.
После смрти краља Драгутина, 1316 године, његову земљу је наследио краљ Милутин. За краља Милутина се може рећи да је био највећи задужбинар и градитељ од свих српских владара средњег века. Саградио је нови манастир Крку, 1317 године, на месту једног малог
дотрајалог манастира. Негде у то време саградио је и манастир Крупу у долини реке Зрмање.
Неизвесна је судбина хумског бана Константина, јер се у Хуму од 1318 године подигла племићка кућа Бранивојевића. Родочел Бранивој је био из Бргата у Хуму и имао је четири сина: Михаила, Добривоја, Бранка и Брајка. Они су имали власт у Хуму од реке Цетине до Которског Залива. (14) У време Бранивојевића главни град Хума био је Стон. Бранивојевићи су имали некакав сукоб са баном Младеном Шубићем и овај је морао да им преда таоце међу којима је био и његов млађи брат Гргур, 1319 године.
Угарски краљ Карло Роберт је тражио од краља Милутина да му уступи "Земљу краља Стефана", то јест земљу краља Драгутина. Милутин је то одбио и Карло Роберт је напао на Србију 1318 године. Папа Јован писао је писма Филипу од Таранта, немачким кнежевима, чешком и пољском краљу, да помогну угарском краљу у рату против Србије. Срби су без много потешкоћа одбили овај напад и краљ Милутин је могао са поносом да стави натпис у цркви Св. Николе у Барију, 1319 године, којој је том приликом дао богате поклоне, као краљ: "Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и свог Јадранског приморја и све земље до Дунава."
Карло Роберт је припремао нови напад на Србију и поставио Ивана Бабонића, бана Славоније, за бана Хрватске и наредио му да сакупи што више војске и да иде у Далмацију против српског бана Младена Шубића. Бабонић је са мађарском и хрватском војском ударио на Далмацију 1319 године. У боју код Книна бан Младен је поразио Бабонића. После овог другог напада на Србију и другог пораза, угарски краљ се још више ослања на католичко свештенство да би поткопао власт бана Младена у Далмацији. И заиста, католичко свештенство је бунило народ по градовима Далмације противу бана Младена, оптужујући га због признавања врховне власти једног православног краља, кога су они називали "јеретиком", а вероватно је да су тако називали и самог бана Младена. Католичком свештенству је помагала и Венеција, која је радо примала свакога ко је пристајао да иде под њену заштиту.

КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ 1321-1331

Угарски краљ је, пошто је католичко свештенство припремило терен, дошао у Далмацију са једном великом војском. У боју код Трогира, 1322 године, бан Младен је поражен, заробљен и одведен у Угарску где је и погубљен. Бан Младен је веровао да може са војском, са којом је већ једном потукао мађарску и хрватску војску, победити угарског краља па није тражио појачање из Србије. Па и поред тога краљ Стефан је наредио босанском бану Стефану IV да предузме један јачи напад на Угаре да би тако олакшао бану Младену одбрану Далмације. Бан Стефан је предузео тражени напад и том приликом ослободио од Угара предео Завршје. Поразом и убиством бана Младена Шубића није решено питање власти у Далмацији, у којој је угарски краљ, и после победе, био немоћан да заведе своју власт. Војвода Нелепић, чије је седиште било у Книну, подржавао је бана Младена и сада је он наставио ратовање против угарског краља. Пошто је претрпео велике губитке у Далмацији Карло Роберт се повукао, иако није био одустао од даљег ратовања. Сменио је бана Хрватске, Бабонића, и на његово место поставио Николу Омоједева 1323 године. Ни Омоједев није могао ништа постићи у Далмацији па је био смењен 1325 године и на његово место постављен Микац Михаљевић. Микац је дигао једну чисто хрватску војску и са њом пошао у Далмацију. Није био боље cpehe, војвода Нелепић га је до ногу потукао 1326 године. После овог пораза, хрватски бан и угарски краљ нису више имали никакве власти јужно од Лике и Крбаве. Сплит и Нин су се ставили под млетачку заштиту, а Скрадин и Омиш прогласили независним градовима.
Краљ Стефан Дечански дао је бану Стефану IV Котроману на управу Усору и Соли 1324 године. Ово је званично дато као наследство од његове мајке Јелисавете, а у ствари као награда за успешно извршено краљево наређење 1322 године. Затим му је краљ дао дозволу да бан припоји своме банату и Хум, 1326 године, и тако га је учинио врло моћним властелином. Ово је било по други пут да су Немањићи подигли своје рођаке Јаблановиће до велике моћи и поверили им одбрану западних српских земаља. Само за несрећу, Стефан IV Котроман није био човек као што је био велики бан Нинослав и овога пута he се доброчинство вратити лошим. Бан Стефан није био радо виђен у Хуму и његово поседање Хума није прошло без отпора. Бранивојевићи су већ били нестали, сви су трагично завршили свој живот. Од кнежева лозе Немањића, Мирославових потомака, било их је више, али сви су били на нижим положајима и ни један од њих није се истицао. Ђорђе Андријин помиње се као жупан на ушћу Неретве 1280 године. Друга два његова брата помињу се такође као нижи жупани, Богдан у Стону и Радослав у Имотском. Кнез Петар Немањић, син Тољенов, који је држао Попово, био је вазал Бранивојевића, па иако није био господар Хума сматран је као први племић у Хуму. Кнез Петар је убијен на свиреп начин од војске бана Стефана приликом поседања Хума 1326 године. Овај случај је појачао лош глас о бану Стефану.
Beh поменути папа Јован писао је угарском краљу Карлу Роберту и босанском бану Стефану, 1325 године, и тражио да се уведе инквизиција у Босни и Славонији. Изненађује ово тражење од бана Стефана који је био православац. (15) Та католичка инквизиција била је уперена у Босни против богумила и православаца, а у Славонији у којој није било богумила инквизиција је била уперена једино против православаца. Тако је папа у ствари тражио од бана Стефана да дозволи инквизицију противу Цркве којој је и он припадао. Дрскост и осионост каква се заиста ретко виђа. Бан Стефан, иако православац, није сметао ширење богумилства и оно се ширило из Босне међу католицима у Хрватској и међу православцима у Хуму.

КРАЉ И ЦАР ДУШАН СИЛНИ 1331-1355
У Западној Србији стање се знатније мења у време владавине Душана Силног. Дубровник је био аутономни град у Србији и од Душана је добио велике повластице и град Стон, под условом да у Стону остане православна црква и свештеник и да Дубровник плаћа његовом бану Босне, то јест Стефану IV Котроману, хиљаду перпера годишње. (1б)
Угарска власт у Далмацији је престала са краљем Ладиславом, 1272-1280 године. Иако су Угари, уз помоћ Католичке Цркве и Млечана, успели да сломију бана Младена Павлова Шубића, Угарска није ништа добила у Далмацији. Млечани су до крајности искористили неодлучност краља Стефана Дечанског и добре односе са српским Двором. Па и поред млетачког проширења српска страна није била потиснута из Далмације. Младен Ђурђев Шубић је наследио свога рођака Младена Павлова Шубића, и уз помоћ једне српске војске постао је госпо-дар Скрадина, Клиса и Омиша. Кнез Младен је постао врло моћан и његов ауторитет је поштован у целој Далма-цији. Тако је Србија поново, преко овог другог Шубића, постигла преимућство у Далмацији.
Папа Бенедикт XII писао је, 22-V-1337 године, наредбе угарском краљу и хрватском бану да поново крену у крсташки рат против "јеретика". Папа се уједно жалио што његови францисканци и доминиканци нису ништа постигли у Босни, јер је бан, иако православац, штитио богумиле. Али Мађари и Хрвати нису били ради да иду у нови рат противу Срба, редовно су трпели поразе при сваком нападу на српске земље и ова нова папина наредба није им ни у ком случају била добро дошла. Пошто нису могли неизвршити ову папину наредбу, они се почну удварати војводи Нелепићу, нудећи му и обећавајући све што су могли да би га наговорили да отме поседе кнезу Младену Шубићу. Напад на кнеза Младена био је у ствари напад на Србију, јер је кнез био под непосредним ауторитетом Душана Силног. Младен је био и зет Душанов, оженио се са Душановом сестром Јеленом.
Кнез Младен је имао доста војске у Скрадину и Клису, али не знајући са коликим снагама ће Угари да нападну, он затражи од бана Стефана да му пошаље нова појачања у војсци и да пошаље што више Срба из Босне да се населе у Далмацији, 1337 године. Да не би поновио грешку свога претходника кнез Младен се на време обезбедио са довољном војном силом. Захваљујући томе кнез Младен је лако тукао Нелепића и његове савезнике Мађаре, 1338 године, а Србе који су дошли из Босне населио је око Скрадина и Брибира. (17) Преварен, осра-моћен и поражен, војвода Нелепић се затворио у своју тврђаву и није се више појављивао. После његове смрти власт у Книну је преузела његова жена Владислава, Српкиња из породице Гушић, као тутор њеног малоле-тног сина Јована. Бан Хрватске Никола Хахолда настоји да искористи ову прилику и напада са хрватском војском на Книн 1344 године. Али удовица Владислава је успела да потуче и протера хрватског бана. Овај пораз хрватског бана довео је угарског краља Лудвига до очаја, па је он лично дошао са војском од 30 хиљада војника да се обрачуна са Владиславом и да освети хрватског бана. На путу према Книну почео је да сумња у своју ратну срећу и зауставио се код Бихаћа и одатле почео преговоре са Владиславом.
Између њих је постигнута оваква нагодба: Владислава је пристала да призна врховну власт угарског краља, а за узврат он њој признаје право на поседе које је имала и још јој даје град Сењ и област Цетине. Тако је Владислава проширила своје поседе без и једног удара мача. Краљ Лудвиг је потом ушао у Далмацију и напао кнеза Младена, 1345 године. Кнез Младен је успешно одбио напад и протерао Лудвига из Далмације. Лудвиг није мировао, две године касније он поново напада на Далмацију и успева да освоји Островицу, пошто је натерао Ђурђа Павлова Шубића, кнеза Островичког, на предају. Да би га уклонио из Далмације протерао га је у Зрин. Његови потомци су познати као кнежеви Зрински. Ни други Лудвигов напад на кнеза Младена није успео, био је тучен и морао је да се повуче, Војводе кнеза Младена у овоме рату били су Богдан и Остоја, обојица Срби из Босне. Ова двојица су са српском војском освојила Клис, Скрадин, Трогир и Брибир и предали их кнезу Младену.

Док су се Срби у Далмацији успешно носили са свима непријатељима у Босни је била настала велика пометња. Католичка Црква је припремала нови крсташки рат против Срба 1340 године, и у Угарској су се прикупљали свештеници из целе католичке Европе и спремали на католичење Босне. Бан Стефан се био уплашио од ове велике ратне припреме и бучне пропаганда да се цела католичка Европа спрема на крсташки рат у Босну. Банов писар Домања Бобаљевић., Дубровчанин и католик, наговори бана да прими католичку веру и да тако избегне рат. То на његову несрећу бан Стефан и учини 1343 године, и тако ступи у пријатељство са угарским краљем Лудвигом. Охрабрен овим неочекиваним успехом, Лудвиг се осмели да тражи од Душана Силног "Земљу краља Стефана". Душан одбија његову тражњу и Лудвиг напада на Србију, у Срему, са већ прикупљеном војском за крсташки поход, 1343 године. Напад је био снажан, али је још снажније одбијен, "Срби нису пустили ни једну стопу земље напа-дачима", како историчари бележе.
Неуспеси краља Лудвига у његовим нападима на Србе како у Далмацији тако и у Срему натерали су га на промену његових ратних планова и уместо против Срба он се окреће против Млечана. Дошао је у Далмацију 1348 године са врло бројном војском и напао на Задар, који је био под млетачком управом. Са Лудвигом је био, као савезник, и босански бан Стефан. У време битке под Задром између Мађара и Млечана бан Стефан је са својом војском мирно стајао и гледао не узимајући учешћа у борби. Баш захваљујући таквом његовом држању Лудвиг је био поражен и морао је да се повуче из Далмације. Стефан Котроман је заиста био прави Котроман, пошто је издао свога господара -Душана Силног, издао је и свог новог пријатеља - краља Лудвига. Бан Стефан се правдао пред Србима и говорио да он није издао Србе, него да је прешао на католичанство да би се спасио од рата. Једно је говорио пред Србима а друго пред Угарима, и тако се провлачио све до 1350 године. Те године га је наговорио краљ Лудвиг да запоседне кнежевину Требиње са Конавлима, то јест територију која је припадала цару Душану.
Душан је одмах дошао са великом војском, вратио под своју власт Требиње и Конавле и одузео босанском бану цео Хум, све до реке Цетине. Потом је Душан ушао у Босну, али бан Стефан није тамо чекао, него је побегао у Угарску. Банови рођаци и властела излазе пред цара и изјављују своју оданост и оданост босанског баната српској круни. Тада је направљен и договор у погледу смењивања и наслеђа бана Стефана. Потом Душан напушта Босну и иде на југ. Логоровао је у Дувну и одатле послао своју војску да прође кроз Далмацију све до реке Крке. Душанова војска се зауставила у долини Крке и није ишла даље на запад, иако испред ње није било никакве силе која би је спречавала. Ово је доказ да су Срби, а и сви њихови суседи, сматрали реку Крку западном границом Србије у томе времену. "До реке Крке према Хрватској", каже Орбини. И по Орбинију река Крка је граница између Србије и Хрватске. Цар Душан је лично дошао до близу Трогира, где су му 8-I-1351 године Трогирани послали дарове и своје представнике да му се поклоне. (18) Кнез Младен Шубић је умро 1348 године и Приморјем је владала његова жена Јелена у име свога малолетног сина. Да би појачала безбедност Приморја Јелена је предала своме брату, цару Душану, градове Скрадин и Клис да их чува његова војска. Заповедник царске посаде у Скрадину био је чеоник Ђураш Исета, предак Црнојевића, а у Клису стратиота Палман.
Угарски краљ Лудвиг је био испланирао како да завлада Босном. Решио је да се ожени са Јелисаветом, кћерком бана Стефана, па потом да Стефана смакне. Пошто је Јелисавета била једино Стефаново дете мислио је да је прогласи бановом наследницом и тако по праву наслеђа своје жене да добије Босну. Лудвиг се оженио са Јелисаветом 20-VI-1353 године. Тада је одмах нестало бана Стефана, неки кажу на сам дан свадбе, а други кажу неколико дана после свадбе. Не зна се на који начин је уморен, једино се зна да је био мртав пре него што је свадба завршена. Баш када је Лудвиг мислио да му је Босна на дохвату руке, испречила се рука цара Душана, који је за новог бана Босне поставио Твртка Владиславовог сина старог свега 15 година. Тврткова мајка је била Јелена, сестра кнеза Младена Шубића. Она је према дого-вору са царом Душаном 1350 године, свога сина припре-мала за ту улогу. Ми данас не знамо да ли је било шире познато о избору младог Твртка, од стране цара Душана, за Стефановог наследника или је то знао само један део властеле који је учествовао у томе договору са Душаном. Како су догађаји текли може се схватити да је тај договор чуван у тајности и да је само један мали број лица за то знао. Краљ Лудвиг није могао да мирно поднесе овај пораз и пропаст његових планова, па је одмах дигао војску и ударио на Србију да се освети цару Душану.
Међутим, Душан га је до ногу потукао да је Лудвиг морао да се спасава бегством 1353 године. Потом је Лудвиг свуда гово-рио да се спрема да се освети Душану. Када је цар Душан био у рату са Византијом, 1355 године, Лудвиг је сматрао да је сада погодно време да му се освети. Ушао је са бро-јном војском у Далмацију и напао на Клис, који је после дуге и тешке борбе и освојио. Потом је напао и на Скрадин али није успео да га освоји.

ЦАР УРОШ 1355-1371
У рату са Византијом, када се Душан спремао за напад на Цариград, који није био припремљен за одбрану и Ђеновљани су већ били почели некакво посредовање у вези предаје Цариграда, Душан је изненадно умро. Према изјави једног Ђеновљанина, Душан је отрован од стране једног византинског свештеника. Позитивно се зна да је тада велики део Византинаца сматрао да је Ромејско Царство дотрајало и неспособно за одбрану и да је боље у интересу самих Ромеја приклонити се тада моћном Српском Царству које је званично било и Ромејско. Све ово само напомињемо, јер не спада у предмет ове књиге.
Одмах по ступању на престо цара Уроша видело се да он нема способности свога оца и да је он рођен више да буде испосник него владар. Ово је охрабрило угарског краља Лудвига да се осмели да објави рат Србији 1359 године. Рат је званично објавио Урошу "цару Срба и Ромеја". Војсковође цара Уроша су одбиле напад угарске војске тако да је то био још један пораз угарског краља. Ратоборни и насртвљиви Лудвиг се није још смиривао него је поново дигао војску и објавио рат бану Твртку 1363 године и ушао са војском у Босну. Твртко га је потукао код града Сокола на Пливи и протерао из Босне.
У време цара Уроша Хумом је владао кнез Војислав и у то време Хум је живео у миру.
Цар Урош је умро 4-ХII-1371 године, два месеца после несрећне битке на Марици, која се десила 26-IХ-1371 године. Пошто цар Урош није имао потомства, са његовом смрти угасила се династија Немањића.
У време Немањића Срби се редовно називају, поред свог етничког имена - Срби, још и Далмати, Илири па и Тривали. Ана Комнен је редовно називала краља Бодина - "краљ Далмата". Тома Сплитски каже за Бар и Улцињ да се налазе у "Горњој Далмацији". Једна победа над Србима цара Јована Комнина 1118-1143, славила се у Византији као победа "над Далматима". Византински историчар Јован Кинам каже за Србе да су као "народ Далмати". И други византински писци су тако говорили. Тако Никита Акоминат каже, 1204 године, да су Срби Далмати. Краљ Стефан Првовенчани каже за своју престо-ницу - Скадар, да се налази у Далмацији. Византински историчар Лаоник Халкокондила каже за цара Душана да је он хтео да створи "европску империју народа Илирског".(19)
Никада и нико није рекао за Хрвате да су Далмати. Хрвати и Хрватска се редовно одвајају, и као народ и као земља, од Далмације.
На великом грбу цара Душана стоји са леве стране крунисаног двоглавог орла - лав са мачем, а са десне стране стоји Свети Јероним са штитом, који је уједно и грб Босне, и старом илирском заставом. Ми знамо да је Свети Јероним био Србин, тако се и он сам изјашњавао. Поред тога, многи писци га називају Далматом. Када год би неки од папа, бар привремено, толерисао употребу српског језика у католичкој Цркви у Далмацији или Хрватској, редовно би се давало уз то објашњење да се то
чини због "Светог Јеронима Илирског". Присуство СветогЈеронима на грбу цара Душана је сасвим разумљиво и оправдано, јер је он пре Светог Саве био највећи српски светац. Свети Јероним је био и један од српских апостола, пошто је он први превео на српски језик свете хришћанске књиге. У писму своме пријатељу и имењаку Софронију Свети Јероним каже да је превео псалме за народ његовог језика, linguae meae. (20) Мавро Орбини нам је оставио писмо, буквицу, са којим се служио Свети Јероним.
Та буквица није глагољица, како многи из незнања говоре, него је то један од древних облика србице, подударан савременој србици; у којима је и редослед слова исти. У Јеронимовој буквици нема примеса из латинице, односно румице, која се потпуно нетачно назива латиницом, као што је то случај код његовог савременика готског епископа Вулфиле. Вулфилова готска азбука је мешавина србице и румице. О пореклу и развоју србице писали смо на другом месту и то је објављено пре двадесетак година и о томе нећемо овде говорити. Напоменућемо само то да се прва слова србице налазе још у Винчи, Троји и на Миновској Крети (Криту). Србица је била писмо аријевских племена која су продрла до Индије, као што је била писмо старе Македоније и старе Илирије.

BIBLIOGRAPHIA VIII
1. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia l775. (TomII-147)
2. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. (Page 154)
3. Carolus Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. (Pagus 53 )
4. E. H. Милаш: ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, А. Пајевић, Нови Сад 1901. (Страна 125 )
5. Francis R. Preveden: A HISTORY OF THE CROATIAN PEOPLE, Philosophical Library, New York 1955. ( Volume 1 - 89 )
6. Francis R. Preveden: Ibidem. (Volume 1 - 89)
7. Francis R. Preveden: Ibidem. (Volume 1 - 93 )
8. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 230)
9. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 216)
10. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 214 )
11.E. H. Милаш Исто. ( Страна 128 )
12. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 242)
13.E. H. Милаш: Исто.   ( Страна 128 )
14. Мавро Орбин: КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА, Српска Књижевна Задруга, Београд 1968. (Страна 190)
15. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 260)
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 259)
17. E. H. Милаш: Исто. ( Страна 131 )
18. Е. Н. Милаш Исто. ( Страна 133 )
19. Laonicus Chalcocondylae: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1866. (Tomus 19. Pagus 35 )
20. Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Page215et216)

IX - ДИНАСТИЈА ЈАБЛАНОВИЋА. 1371-1463
БАН И КРАЉ СТЕФАН ТВРТКО I 1353-1377-1391 ГОД.
О Јаблановићима као бановској династији у Босни и о њиховој улози у Србији било је већ доста речи и до овога времена. Видели смо да су вишеструке родбинске везе између Јаблановића и Немањића омогућиле Јаблано-вићима да постану бановска династија у Босни. Исте те родбинске везе одиграће пресудну улогу у истицању права на српску круну после Немањића. Само саме родбинске везе не би биле довољне Јаблановићима да наследе Немањиће да се тада није нашао на положају бана Босне врло способни Твртко I. Овај велики владар владао је Босном као бан од 1353 до 1377 године, а затим као краљ Србије од 1377 до 1391 године.
Твртка је одабрао цар Душан 1350 године и поставио за бана 1353 године, у време када је угарски краљ Лудвиг намеравао да путем женидбе, са кћерком једини-цом босанског бана Стефана, издвоји Босну из Србије, Бан Стефан је уморен мучки од стране краља Лудвига, као што смо већ напоменули. Стефан је имао два брата: Влади-слава и Мирослава. Владислав и његова жена Јелена, сестра кнеза Младена Шубића, зета цара Душана, одиграли су главну улогу у преговорима са царем, постизању мира и враћању Босне под његов ауторитет 1350 године. Од тога времена млади Твртко је припреман за улогу бана и када је 1353 године ступио на ту дужност он је већ био потпуно спреман иако је имао само 15 година. Млади Твртко се показао достојним свога заштитника и већ у мају 1355 године улази на челу своје војске у Хрватску и осваја више тврђава хрватских великаша и добар део Хрватске. Тако је још за Душановог живота млади бан стекао глас доброг војсковође. Цар Душан је ненадно умро 20-ХII-1355 године, и наследио га је његов син Урош. Изненадна смрт цара Душана га је спречила да обезбеди боље наследство у Српском Царству. Да је Душан мало дуже поживео, Твртко би сасвим посигурно имао краље-вску круну и један од кључних положаја у Царевини.

Beh следеће године, по смрти цара Душана, краљ Лудвиг се спрема за напад на Босну, па пошто није имао довољно поверења у сопствену војну силу, смислио је нову превару. Позвао је бана Твртка и његове најугледније саветнике у пријатељску посету да се договоре по питању мираза његове жене Јелисавете. Твртко је дошао на тај позив у Угарску у пратњи двадесет високих достојанстве-ника. Када су стигли у Угарску видели су да су преварени и да су упали у клопку, пошто их је Лудвиг све ставио под стражу као заробљенике. Након што их је лишио слободе, Лудвиг је пред њих свезане изнео унапред припремљени уговор и рекао им да потпишу тај уговор или ни један од њих неће изићи жив из Угарске. У томе уговору је стајало да Босна има пасти под власт угарског краља, да се бану Твртку оставља само управа над Горњом Босном, Доњим Крајевима, Усором и Солима, а да се Хум и Приморје предају Лудвигу као мираз краљице Јелисавете. Део Хрватске, који је Твртко држао, и Пожешки крај у Славонији имали су да припадну Угарској. Твртко је имао да се обавеже да he помагати Католичку Цркву и прогонити "јеретике"; да he давати војску угарском краљу за потребе рата и да се он лично смести на угарском Двору и да ту буде стално присутан, он или његов млађи брат Вук. Тако је Твртко требао бити не само вазал него и стални таоц. Поред тога Лудвиг је понудио Твртковим великашима, за пристанак на вазалство, поседе и привилегије. Ову Лудвигову понуду прихватили су тада само Григорије и Владислав Павловић, који су имали поседе на граници Хрватске. Да би се извукао жив из Угарске и извео своје великаше Твртко је наводно прихватио Лудвигов уговор, па чим се нашао у Србији све то са гађењем одбацио.
Бан Твртко марљиво ради на јачању Српске Православне Цркве у Босни, не прогонећи богумиле, него ства-рајући поверење и сарадњу између православних и богу-милских Срба. Успех је био толико велики да је папа Иноћентије IV тражио, под хитно, нови крсташки поход на Босну 13б0 године. Као и обично и овај крсташки поход требао је да води "апостолски краљ Угарске". Али после пораза у рату са Србијом 1359 године, краљ Лудвиг није био у могућности да било шта предузме све до 13б3 године. Те године краљ Лудвиг је напао на Српско Царство са две војске. Једну војску водио је он лично с правцем напада - долином Врбаса према Горњој Босни, а другу војску је водио оштрогонски архиепископ Никола, с правцем напада на Усору. Ова Николина војска је опсела Сребреник и приликом те опсаде имала толико тешке губитке да се морала вратити натраг у Угарску.
А краљ Лудвиг је поражен на Врбасу и протеран из Српске Царевине. Следеће, 1364 године, Венеција даје Твртку своје почасно грађанство и назива га "моћним баном целе Босне!" Годину дана касније побунио се против Твртка његов млађи брат Вук. Није сасвим јасно ко је стајао иза Вукове побуне, само се зна да Вук није могао остати у Босни и да је побегао у Дубровник 13б7 године.
У Цариграду је владао цар Јован Палеолог за кога се не би могло рећи да ли је био неспособнији као владар или покваренији као човек. Према старом византинском политичком обрасцу: сваки варвари су добро дошли ако се могу употребити против Срба, Палеолог је почео да шурује са Турцима, иако су они већ били освојили половину византинске територије. Палеолог је наумио да употреби Турке против Срба па им је дозволио несметан прелаз из Азије у Европу 1363 године. Две године касније Турци су поставили своју престоницу у граду Једрену. Палеолог је видео у султану Мурату новог хана Бајана и у Турцима нове Аваре. Па пошто је довео Турке у Европу отишао је у Рим, код папе, да се покатоличи 13б9 године. Тако је он сада, у савезу са папом, гурао Турке на Србију.
Већ1370 године султан Мурат напада на Србију са 70.000 ратника. Краљ Вукашин и деспот Угљеша, као војсковође цара Уроша, потукли су Турке на Плочнику и протерали их из Србије. Овај турски напад на Српско Царство и њихов бројни прелазак из Азије у Европу, натерали су Србе да предузму напад на њих да би их избацили из Европе. Опремљена је једна јака српска војска коју су водили краљ Вукашин и деспот Угљеша и послата на Једрене. Турци су изишли са својом војском пред Србе и битка је вођена код града Черномена; турска војска је разбијена и натерана у бегство. Поражена турска војска повлачила се према Једрену, а Срби су законачили да се одморе и да сутрадан наставе наступање према Једрену. Два Византинца, мештана, су видела где је српска војска заноћила и да су Срби постави-ли само на главним путевима страже. Ова двојица Виза-нтинаца су отишла код Турака и известили их о томе и понудили им да их проведу, између брда, до српског логора. Византинци су тада били турски савезници и у свим приликама помагали су Турке. Турци су се прику-пили и вођени од ових Византинаца стигли пред зору до српског логора. Њихов изненадни напад на српски логор имао

је тешке последице по Србе, поготову што су оба војсковође, Вукашин и Угљеша, ту погинули. Угљеша је уживао глас најбољег српског војсковође тога времена.
Два месеца после те несреће умро је цар Урош и са њиме се угасила династија Немањића. Пошто је краљ Вукашин погинуо у Србији није више било ни једне кру-нисане главе. Разни великаши су се међусобно суко-бљавали и ратовали један против другог док су се Турци појачавали и припремали за нови напад. Тада је бан Твртко одлучио да уједини српске земље око њега као наследника династије Немањића. Вишеструко сродство између Јаблановића и Немањића давало му је предност над другим српским великашима. Иако Твртко није још био затражио царску или краљевску круну, он је већ био постао главни судија међу завађеним великашима у Србији. У сукобу између кнеза Лазара Хребљановића и Вукашинових синова Андрије и Марка, Твртко је стао уз Лазара. Исто је учинио и у сукобу између Лазара и Николе Алтомановића уз кога су били Балшићи. Никола је имао велике поседе: Требиње, то јест стару Травунију, Рас, Ужице са Подрињем и долинуМораве. Лазар и Твртко су удруженим снагама победили Николу и после победе поделили његове поседе.
Тако је Твртко добио, 1375 године, Требиње, обалу до Котора, Подриње и Рашку до близу Косова. Твртко је већ био најмоћнији властелин у Српском Царству, а сада је постао још моћнијим. Твртко се крунише и манастиру Милешеву за краља 1377 године. Крунисање је извршио милешевски митрополит над гробом Светог Саве и са круном краља Стефана Првове-нчаног. Тврткова званична титула била је: "Краљ Србљем: Рашке, Босне и Приморја". Овим чином је Твртко Јаблановић постао стварним и правним наследником Немањића. Због насталог стања у Српском Царству после несреће на Марици, Твртко није тражио царску круну, задовољио се краљевском круном, али било би много боље да је он тада узео царску круну. Нико се у Србији није противио Твртковом крунисању нити му је ко оспоравао права на то, сви су то примили као сасвим при-родним и очекиваним. Од 1377 године Дубровник је плаћао краљу Твртку данак који је раније плаћао краљевима и царевима из династије Немањића. Исто тако је чинила и Венеција. Од времена крунисања за краља Твртко узима име Стефан Твртко, према устаљеној навици код Немањића.
Кнез Лазар је признао Твртку право на краљевску круну и наследство српског престола и зато је он остао са звањем кнеза све до несрећне погибије на Косову. Лазар се односио према Твртку као према старијем од себе и њихови односи су били врло добри.
Од 1378 до 1385 године Твртко ставља под своју власт Конавле, Горњу Зету и Котор. Изградио је нову луку у Которском Заливу и назвао је Свети Стефан, данас Херцег Нови, и претворио ово место у велики трговачки центар које је требао да превазиђе Дубровник.
Удружен са војводом Вуком Хранићем, краљ Твртко је запосео цео Хум, од реке Цетине до Которског Залива и ставио га под управу војводе Вука. Што се тиче Далмације, Твртко припрема њено ослобођење већ од 1370 године. Послао је из Босне у Далмацију своје поверљиве људе, нарочито трговце и обртнике, са којима је прешло и доста тежака, да би ови људи као претходница припремили припајање Далмације. Бројни Срби из Босне су се преселили у Далмацију 1371, 1373 и 1375 године. Продор Турака у источну и јужну Србију и ратови са њима спречиће краља Твртка да изврши припајање Далмације за приближно једну десетнију. Шајин паша је са великом турском војском ушао у Србију 1388 године и стигао на запад све до Билеће. Ту га је пресрео и у чувеном боју код Билеће потукао краљев војвода Влатко Хранић, син војводе Вука Хранића, 27-VIII-1388 године. Следеће године султан Мурат је упао у Србију са великом турском војском. Против Мурата, у чувеном Косовском боју, српску војску је водио кнез Лазар Хребљановић, коме је краљ Твртко послао у помоћ једну јаку војску под заповедништвом већ прослављеног војводе Влатка Хранића.
Историчари нису ни до данас потпуно расветлили догађаје у овом славном и страшном боју. Ни овде неће бити речи о појединостима из тога боја него само о неколико битних чињеница. Срби су и у овоме боју, и поред великих губитака, убедљиво победили Турке. Битка је била завршена око три сата после подне са потпуним расулом поражене турске војске, која се у нереду повлачила. Тада је војвода Влатко кренуо са Косова Поља са својом војском, остављајући кнеза Лазара здравог и веселог међу својима. Са Влатком су ишли бројни трговци из Италије и Фрушке, који су били очевидци догађаја на Косову. Ови трговци су свуда причали о великој српској победи у част које су чак у Паризу звонила звона. Кнез Лазар је заробљен и погубљен истог дана предвече, од Муратовог млађег сина Бајазита, неколико сати после боја. Погубљење кнеза Лазара имало је тешке последице по Србе тако да се ова велика победа претворила у пораз. Зато је у Српском народу Косовски бој остао оно што јесте: пораз у победи и победа у поразу!
Исте године, када је био Косовски бој, пред зиму, једна турска војска је прошла кроз Србију све до Босне и ту је била тучена од славног војводе Влатка Хранића. Ово је била његова Tpeha победа над Турцима, његов тријам. Као награду за велике заслуге краљ Твртко је дао војводи Влатку цео Хум у наследни посед. Влатков отац, војвода Вук, који је био бан Хума, умро је негде у то време.
Поседање Далмације краљ Твртко је почео 1388 године, када је српска војска заузела Клис. Две године касније краљ је лично дошао у Далмацију и посео је целу све до Велебита. Само је град Задар остао под Угарима. Краљ Твртко је свечано ушао у Сплит 2-VII-1390 године, док је његова ратна морнарица вршила поседање острва. Пре доласка са војском у Далмацију Твртко је послао своје гласнике далматинским градовима и позвао их да му сами приђу. Само је господар тврђаве Вране, Иван Палижна, одмах прихватио краљеву понуду. Када је краљ Твртко заузео град Книн нашао је овај град тада као чисто српски град, за разлику од других далматинских градова који су имали мешовито становништво. И у званичним документима Твртко је записао Книн као "Српски град". Градо-ви: Трогир, Шибеник и Сплит предали су се краљу Твртку без отпора. Зато су ови градови добили од краља посебне повластице.
Угарски краљ Сигисмунд извршио је напад на Далмацију, у јулу 1390 године, то је баш у време када се краљ Твртко налазио у Далмацији. Срби су овај напад лако одбили и у прогону угарске војске заузели су један део Хрватске. После тога Твртко је увео и Хрватску у своју краљевску титулу, која је гласила: "Стефан Твртко, у Христу Богу краљ Србљем: Рашке, Босне, Приморја, Далмације и Хрватске". Ова краљевска титула he остати непромењена све до краја владавине династије Јаблановића 1463 године. Први Твртков бан Далмације био је Вук Вукчић, брат војводе Хрвоја Вукчића. Они су били синови Вукца Вукчића који је био познати војвода и који је потукао угарског краља Лудвига, код Сокола на Пливи 13б3 године. Поседање Далмације и освајање дела Хрватске било је завршено у јулу месецу 1390 године, јер се нова краљева титула појавила 1-VIII-1390 г.
Краљ Стефан Твртко I је изненадно умро 23-III-1391 године, остављајући иза себе једну велику и снажну српску државу. Верска толерантност између православних и богумила достигла је под Твртком своју највећу пуноћу. Од тога времена није се међу Србима уопште постављало питање ко је православац а ко богумил.

КРАЉ СТЕФАН ДАБИША 1391-1395
Твртков наследник био је његов рођак Дабиша, син Мирославов, који се приликом крунисања за краља Срба прозвао Стефан Дабиша. Краљеви тога времена су ретко када стављали поред имена и презиме у званичним документима, али краљ Стефан Дабиша је редовно стављао и презиме -Јаблановић. Дабиша је био човек у годинама и слабог здравља и сву пажњу је био посветио одбрани Краљевства од Турака. Сматрао је да неће моћи истовре-мено са успехом борити се против Турака и бранити Далмацију од Угара и Млечана. Да би чвршће везао приморске градове за Србију дао им је велике повластице па је због тога и град Задар пришао у састав Србије. Затим је Дабиша поставио војводу Хрвоја Вукчића за бана Далмације, место његовог брата Вука. Хрвоје је био један од најбољих српских војсковођа и врло одан династији Јаблановића. Као и многи други славни Срби из Босне и Хрвоје је био припадник Богумилске Цркве. Краљ Дабиша и Хрвоје су направили тајни договор за једну велику дипломатску игру, коју ће они врло успешно извести и помоћу ње обезбедити српску власт у Далмацији за више од двадесет година.
Хрвоје је ступио у везу са напуљским краљем Владиславом, кога је још 1387 године једна странка у Угарској прогласила за краља Угарске. Владислав се китио том титулом иако у Угарску није никада ни привирио. У Угарској је тада владао краљ Сигисмунд, који је, а што је сасвим разумљиво, био Владиславов непријатељ. Владиславу је било јасно да не може доћи на угарски престо без нечије снажније помоћи. Када је Хрвоје ступио у преговоре са Владиславом и понудио му помоћ у борби за престо Угарске, овај је то врло радо прихватио и пристао на све предлоге надајући се да he уз помоћ Срба остварити своје жеље. Сада Владислав, као вајни краљ Угарске, потврђује Хрвојево наименовање за бана Далмације 17-IХ-1391 године. Тако је испало да је Хрвоје именован од два краља: српског и угарског. Ово личи на терање шале, али је то била и те како озбиљна ствар. Ово је Хрвоју послужило за сузбијање пропаганде Католичке Цркве против њега и Срба у далматинским градовима, јер је, ето, он именован и признат и од једног католичког краља. А пошто је краљу Стефану Дабиши била потребна сарадња другог угарског краља, за борбу против Турака, Сигисмунда, који је био на власти у Угарској, он пренесе своје право на Далмацију на краља Сигисмунда. Тако је дошло до стања у коме су се два угарска краља свађала око Далмације а њен стварни господар је био српски војвода Хрвоје. Оба угарска краља, званични и незванични, су се удварала Хрвоју и настојала да га придобију за савезника.
Краљ Стефан Дабиша је умро 1395 године, па како није било сагласности међу властелом по питању наследника престола, на престолу је привремено седела Дабишина жена Јелена, названа Јелена груба, 1395-1398 год.
Приликом једног састанка у Ђакову, у јулу 1393 године, између Дабише и Сигисмунда по питању сарадње у борби против Турака, Сигисмунд је за ту сарадњу постављао следеће услове: Да га Дабиша одреди за наследника српског престола и да му уступи северну Далмацију. Дабиша је само пренео своје право на Далмацију и Хрватску на Сигисмунда, али под условом да и даље остане под управом војводе Хрвоја. Тако је постигнут договор за сарадњу у борби против Турака, али од те сарадње није било ништа. Овај Дабишин покушај савеза са Угарском има се разумети, јер је 1392 године једна јака турска војска извршила напад на Босну. Краљ Дабиша је успео да потпуно уништи ову турску војску, али тиме није била отклоњена турска опасност. На српски предлог Угарима да заједничким снагама сломију турску опасност Сигисмунд је и даље захтевао да буде именован за насле-дника српског престола, па тек онда ће да се бори заједно са Србима против Турака. Када је краљ Стефан Дабиша умро, 7-IХ-1395 године, још су вођени преговори између Срба и Угара о савезу против Турака. Неки од српских великаша су предлагали да се прихвати Сигисмундов услов, да га именују за наследника српског престола, па да заједничким снагама сломију Турке, а после тога да му се дадне нека надокнада а обећање повуче.
То је био један од главних разлога што је краљица Јелена привремено седела на престолу. За саветнике краљице Јелене одређени су: војвода Хрвоје Вукчић, кнез Павле Раденовић и војвода Сандаљ Хранић, син војводе Влатка. Преговори о савезу са Угарском су потпуно пропали, а Сигисмунд је тражио и добио помоћ од Немаца, Енглеза, Фруга и Пољака, и са војском од 40.000 људи пошао против султана Бајазита. Искључење Срба из овога савеза показаће се кобним по краља Сигисмунда. Сулган Бајазит је био ожењен са Оливером кћерком кнеза Лазара и њен брат Стеван Лазарев је био његов вазал. Односи између Бајазита и Стевана били су врло добри. Изостављање Срба из овог савеза и уцене од стране краља Сигисмунда, определили су коначно Стевана за Бајазита. Стеван је одржавао врло присне везе са српским Двором и у време Твртка и у време Дабише. Битка између Сигисмунда и Бајзита вођена је у Подунављу код Никопоља 25-IХ-1396 год. Кнез Стеван је, као Бајазитов савезник, извео на бојиште једну јаку српску војску и његова војска је у овој битци одиграла главну улогу. Сигисмунд је био до ногу потучен и спасио се бегством, на сплаву, низ Дунав до Црног Мора. Вратио се у Угарску тек следеће године, као бегунац преко Цариграда и Дубровника.
За своју победу код Никопоља Турци су имали да захвале Србима, али они су им се захвалили тако што је једна турска војска напала на Босну, јануара месеца 1398 године. Срби су ову турску војску тешко поразили а њен напад искористили за повод да са престола збаце краљицу Јелену и изаберу новог краља.