10.

     Pogon Beskonačne Neverovatnoće predstavlja divnu, savremenu metodu prelaženja ogromnih međuzvezdanih rastojanja za puki nulti deo sekunde, bez sve one mučne petljavine oko hipersvemira.
     Otkriven je srećnom slučajnošću, a potom ga je vladina istraživačka grupa na Damogranu razradila u pogonski oblik kojim se može upravljati.
     Ovo je, ukratko, priča o tom otkriću.
     Načelo generisanja malih iznosa konačne neverovatnoće jednostavnim spajanjem logičkih kola Bamblvini 57 submezonskog mozga za ploter atomskih vektora uronjen u sredinu koja je snažan proizvođač Braunovog kretanja (na primer, lepa, velika šolja vrelog čaja) bilo je, razume se, dobro poznato - takvi generatori često su korišćeni za probijanje leda na žurkama izazivanjem istovremenog skoka svih molekula donjeg rublja domaćice za jednu stopu ulevo, u skladu s teorijom neodređenosti.
     Mnogi cenjeni fizičari govorili su da to ne mogu da podnesu - jednim delom zato što je reč bila o omalovažavanju nauke, ali uglavnom zbog toga što ih nisu pozivali na takve žurke.
     Druga stvar koju nisu mogli da podnesu bio je večiti neuspeh u pokušajima da načine mašinu koja bi mogla da generiše polje beskonačne neverovatnoće, neophodno da bi se svemirski brodovi prebacivali preko neshvatljivih rastojanja među najdaljim zvezdama, i na kraju su namrgođeno obznanili da je takva mašina doslovce nemoguća.
     A onda je neki student, koga su ostavili da počisti laboratoriju posle neke izuzetno neuspele žurke, počeo ovako da rezonuje:
     Ukoliko je, pomislio je on, takva mašina praktično neostvarljiva, onda njeno postojanje mora imati konačnu neverovatnoću. Znači, da bi se napravila, treba samo precizno izračunati koliko je neverovatna, ubaciti taj broj u generator konačne neverovatnoće, dodati šoljicu vrelog čaja... i uključiti ga!
     To je i učinio i s priličnim zaprepašćenjem shvatio da je uspeo da dovrši dugu potragu za zlatnim generatorom beskonačne neverovatnoće.
     Još više ga je zaprepastilo kada ga je, posle uručivanja nagrade Galaktičkog instituta za izuzetnu bistrinu, linčovala razularena gomila cenjenih fizičara koji su konačno shvatili da više od svega mrze pametnjakoviće.

11.

     Komandna kabina 'Zlatnog srca' sa svojom izolacijom od verovatnoće delovala je kao deo savršeno običnog svemirskog broda, osim što je bila potpuno čista, jer bila je tako nova. S nekih kontrolnih sedišta nisu još bile skinute ni navlake od plastične folije. Kabina je bila uglavnom bela, pravougaona i velika poput kakvog omanjeg restorana. U stvari, njen oblik nije bio savršeno pravougaon: dva duža zida bila su povijena i imala su oblik blago zakrivljenih, uporednih ploča, a svi uglovi i krajevi predmeta po kabini bili su izvedeni u zgodno zaobljenim oblicima. Istini za volju, bilo bi mnogo jednostavnije i praktičnije da je kabina napravljena kao najobičnija četvrtasta prostorija, ali na taj način dizajneri se ne bi iskazali. Ovako, kabina je delovala strašno funkcionalno, sa ogromnim video ekranima raspoređenim po pločama komandnog i upravljačkog sistema, svuda po udubljenom zidu, i sa dugačkim nizovima kompjutera postavljenih u ispupčeni zid. U jednom uglu sedeo je pogrbljeni robot; njegova svetlucava, uglačana, čelična glava mlitavo je visila između svetlucavih, uglačanih, čeličnih kolena. I on je bio nov, ali iako divno načinjen i uglačan, nekako je odavao utisak da delovi njegovog manje-više humanoidnog tela nisu baš najbolje uklopljeni. U stvari, bili su savršeno uklopljeni, ali nešto u položaju njihovih ležišta nagoveštavalo je da bi mogli i bolje.
     Zaphod Biblbroks nervozno je koračao gore-dole po kabini, prelazio rukama preko delova blistave opreme i uzbuđeno se kikotao.
     Trilijan je sedela pognuta nad gomilom uređaja i očitavala podatke; glas joj je išao preko razglasa čitavog broda:
     "Pet prema jedan i opada...", rekla je, "četiri prema jedan i opada... tri prema jedan... dva... jedan... činilac verovatnoće jedan prema jedan... Dostigli smo normalno stanje, ponavljam, dostigli smo normalno stanje." Isključila je mikrofon - zatim ga je, s blagim osmehom, ponovo uključila i dodala:
     "Ukoliko još postoji nešto s čim ne možete da iziđete nakraj, to je vaš lični problem. Smirite se. Uskoro će neko doći po vas."
     Zaphod iznervirano prasnu: "Ma, ko su uopšte oni, Trilijan?"
     Trilijan okrete sedište prema njemu i sleže ramenima.
     "Dva momka koja smo pokupili u otvorenom svemiru", rekla je, "u oblasti ZZ9 Plural Z Alfa."
     "Aha, bilo je to baš lepo od tebe, Trilijan," namrgodio se on, "ali misliš li da je bilo i pametno, s obzirom na okolnosti? Hoću da kažem, u bekstvu smo i tako dalje, za vratom nam je sigurno pola galaktičke policije, a mi se zaustavljamo i primamo autostopere. Dobro, za manire čista desetka, ali za pamet minus nekoliko miliona, važi?"
     Iznervirano je lupkao po komandnoj tabli. Trilijan ćutke ukloni njegovu ruku odatle, pre nego što je stigao da lupne po nečem važnom. Kakva god inače bila Zaphodova svojstva - brzopletost, tvrdoglavost, taština - u mehaničkom pogledu bio je nepoželjan na tom mestu, jer lako se moglo desiti da nepromišljenim pokretom raznese brod. Trilijan poče da podozreva tog časa da je njegov život bio toliko buran i uspešan zbog toga što, u stvari, nikada nije shvatio značaj onoga čime se bavio.
     "Zaphode", reče ona strpljivo, "lebdeli su nezaštićeni u otvorenom svemiru... Valjda ne bi dopustio da umru?"
     "Pa, znaš...ne. Ne baš tako, ali..."
     "Ne baš tako? Da ne umru baš tako? Ali?"
     "Pa, možda bi ih kasnije pokupio neko drugi."
     "Još samo sekunda i oni bi bili mrtvi."
     "Aha! Prema tome, da si samo još malo razmislila o problemu, on bi se sam razrešio."
     "Tebi bi bilo drago da si ih ostavio da umru?"
     "Pa, znaš, ne baš drago, ali..."
     "Svejedno", reče Trilijan i ponovo se okrenu komandama, "ja ih i nisam pokupila."
     "Šta hoćeš time da kažeš? Ko ih je onda primio?"
     "Brod."
     "Ha?"
     "To je učinio brod. Sam od sebe."
     "Ha?"
     "Dok nas je pokretao pogon beskonačne neverovatnoće."
     "Ali to je nemoguće."
     "Nije, Zaphode. Samo je vrlo, vrlo malo verovatno."
     "Ovaj, da."
     "Čuj, Zaphode", kazala je i potapšala ga po ruci, "nemoj da brineš zbog stranaca. Verovatno su posredi dva sasvim obična momka. Poslaću dole robota da ih dovede. Hej, Marvine!"
     U uglu, glava robota oštro se podigla, ali je potom jedva primetno zadrhtala. On se podiže kao da je težio jedno pet funti više nego što jeste i započe nešto što bi neupućenom posmatraču delovalo kao junački napor da pređe sobu. Zastao je pored Trilijan; delovao je kao da zuri kroz njeno levo rame.
     "Mislim da bi trebalo da znate da se osećam izuzetno potišteno", rekao je. Glas mu je bio vrlo dubok i lišen svake nade.
     "O, Bože", promrmlja Zaphod i svali se u sedište.
     "Pa", reče Trilijan veselim, samouverenim glasom, "evo nečega što će te uposliti i skrenuti tvoje misli na nešto drugo."
     "Neće uspeti", zabrunda Marvin, "imam izuzetno veliki um."
     "Marvine!" opomenula ga je Trilijan.
     "U redu", reče Marvin, "šta želiš da uradim?"
     "Siđi do prolaza broj dva i dovedi odande dva tuđinca."
     S mikrosekundom pauze i krajnje proračunatom visinom i bojom glasa - ništa zbog čega biste se mogli stvarno uvrediti - Marvin je uspeo da izrazi svoj prezir i zgražavanje prema svemu što je ljudsko.
     "Samo to?" kazao je.
     "Da", reče Trilijan čvrstim glasom.
     "To mi se ne dopada", reče Marvin.
     Zaphod skoči sa svog sedišta.
     "Ona te ne pita da li ti se to dopada", dreknuo je, "nego ti naređuje da je poslušaš, znaš?"
     "U redu", reče Marvin glasom koji je sad podsećao na zvuk ogromnog puknutog zvona, "učiniću to."
     "Dobro...", zareža Zaphod, "sjajno... Baš ti hvala."
     Marvin se okrete i podiže prema njima svoje crvene oči u obliku preokrenutih trouglova.
     "Ja vas nimalo ne uzrujavam, zar ne?" upita on patetično.
     "Ma ne, ne, Marvine", zapevuši Trilijan, "sve je u najboljem redu, zaista..."
     "Ne bi mi se dopala pomisao da vas uzrujavam."
     "Ne, ne brini za to", nastavilo se pevušenje, "samo se ti ponašaj prirodno i sve će biti u redu."
     "Sigurni ste da ne marite?" želeo je Marvin da bude siguran.
     "Ne, ne, Marvine", otpevuši Trilijan, "stvarno je sve u redu... Znaš, takav je život."
     Marvin sevnu svojim elektronskim pogledom.
     "Život", reče on, "ništa mi ne pričajte o životu."
     Okrenuo se na potpeticama i mrzovoljno se odvukao iz kabine. Vrata se zatvoriše za njim uz zadovoljno zujanje i škljocanje.
     "Mislim da neću moći još dugo da podnosim tog robota, Zaphode", progunđala je Trilijan.
     
     Enciklopedija Galaktika definiše robota kao mehanički uređaj koji je projektovan da obavlja čovekov posao. Reklamno odeljenje Sirijuske kibernetske korporacija definiše robota kao 'vašeg plastičnog drugara uz koga je tako zabavno'.
     Autostoperski vodič kroz Galaksiju definiše reklamno odeljenje Sirijuske kibernetske korporacije kao 'bandu nesposobnih tupadžija koje će prve uza zid kad se digne kuka i motika', uz opasku da izdavači očekuju javljanje svih onih koje zanima mesto dopisnika za robotiku.
     Zanimljiv je podatak da jedno izdanje Enciklopedije Galaktike koje je srećnom slučajnošću dospelo kroz vremenski procep iz budućnosti daleke hiljadu godina definiše reklamno odeljenje Sirijuske kibernetske korporacije kao 'bandu nesposobnih tupadžija koje su prve uza zid kad se digla kuka i motika.'
     
     Ružičasta kabina je iščezla, a majmunčići su prešli u neku srećniju dimenziju. Artur i Ford obreli su se u putničkom odeljku jednog kosmičkog broda. Bilo je to prilično elegantno mesto.
     "Izgleda da je ovaj brod baš nov", reče Ford.
     "Otkud znaš?" upita Artur. "Zar si pronašao neki neobični uređaj za određivanje starosti metala?"
     "Ne, nego našao sam ovaj prodajni prospekt na podu. Prepun je onih stvarčica, tipa 'svemir može biti vaš', Ah! Pogledaj, bio sam u pravu."
     Ford presavi jednu od stranica i pokaza je Arturu.
     "Kaže: Senzacionalno otkriće u fizici neverovatnoće. Čim brodski pogon dostigne beskonačnu neverovatnoću, on prolazi kroz svaku tačku u svemiru. Neka vam zavide vlade drugih velikih sila. Au, ovo je baš stvar na visokom nivou."
     Ford je oduševljeno listao tehničke podatke broda i tu i tamo uzviknuo bi od zaprepašćenja na ono što je pročitao - očigledno je galaktička astrotehnologija prilično uznapredovala tokom godina njegovog izgnanstva.
     Artur je neko vreme slušao, ali pošto uglavnom nije razumeo šta to Ford govori, misli počeše da mu lutaju; prelazio je prstima po rubovima nerazumljivih komjuterskih blokova u zidu, a potom je pružio ruku i pritisnuo jedno izazovno, veliko, crveno dugme na obližnjoj tabli. Na tabli se osvetliše reči: Molim vas, nemojte više da dirate ovo dugme. On zavrte glavom.
     "Čuj", reče Ford, koji je još bio obuzet prospektom, "napravili su baš veliki korak u brodskoj kibernetici. Nova generacija robota i kompjutera Sirijuske kibernetske korporacije s novim OLJL osobinama."
     "OLJL osobine?" reče Artur. "Šta mu je to?"
     "Ah, to znači 'originalne ljudske ličnosti'."
     "Oh", reče Artur, "zvuči ogavno."
     Glas iza njegovih leđa reče: "I jeste". Bio je dubok i lišen svake nade, a pratio ga je lagani zvuk udara 'metala o metal'. Oni se okrenuše i spaziše čeličnog čoveka koji je delovao strašno potišteno dok je pogrbljeno stajao na ulazu.
     "Šta?" rekoše oni uglas.
     "Ogavno", produžio je Marvin. "Prava istina. U potpunosti. Najbolje da ne pričamo o tome. Pogledajte samo ova vrata", rekao je i koraknuo kroz njih. U njegov glasovni modulator uključiše se ironizaciona kola dok je oponašao stil kojim je pisan prospekt: "'Sva vrata na ovom brodu ponašaju se vedro i raspoloženo. Za njih je uživanje da se otvore pred vama, a pravo zadovoljstvo da se zatvore, svesna da su dobro obavila svoj posao.'"
     Kada se vrata zatvoriše za njim, primetili su da su pri tom zaista ispustila uzdah zadovoljstva.
     "Hummmmmmmiammmmmmm ah!" kazala su.
     Marvin ih je posmatrao s ledenim prezirom, a njegova logička kola drhtala su od gađenja i poigravala se mišlju o fizičkom nasilju protiv vrata. Onda su se umešala druga kola, koja rekoše: zašto se uznemiravati? Čemu sve to? Nisu ona vredna. A druga kola zabavljala su se analiziranjem molekularnih sastava vrata i moždanih ćelija humanoida. Na bis su izmerila i nivo emisije vodonika u okolnom kubnom preseku svemira, a onda se ponovo isključiše, iz dosade. Dok se robot okretao, telom mu prođe grč beznađa.
     "Dođite", zbrundao je on, "naređeno mi je da vas odvedem na most. Eto mene, mozga velikog poput planete, a oni traže da vas dovedem na most. I takav posao zovete zadovoljstvom? Ja, naime, ne mislim tako."
     Okrenuo se i prišao omraženim vratima.
     "Ovaj, izvini", reče Ford koji ga je sledio, "kojoj vladi pripada ovaj brod?"
     Marvin nije obraćao pažnju na njega.
     "Pogledajte sad ova vrata", promrmljao je on. "Ponovo se spremaju da se otvore. Znam to po nepodnošljivom samozadovoljstvu koje iznenada počinju da zrače."
     Uz tih, uslužan zvuk vrata skliznuše u stranu, a Marvin teškim koracima prođe na drugu stranu.
     "Dođite", rekao je.
     Oni brzo pođoše za njim, a vrata skliznuše na svoje mesto uz zadovoljno zujanje i škljocanje.
     "Hvala ti, Sirijuska kibernetska korporacijo", reče Marvin i poče nesrećno da se vuče svetlucavim, zakrivljenim hodnikom koji se pružao pred njima. 'Hajde da pravimo robote s originalnim ljudskim ličnostima, rekli su. A onda su pokušali sa mnom. Ja sam prototipska ličnost. Vidi se, zar ne?"
     Ford i Artur zbunjeno promrmljaše da ne misle tako.
     "Mrzim ta vrata", nastavio je Marvin. "Čujte, da vas ja slučajno ne opterećujem?"
     "Koja vlada..." poče Ford ponovo.
     "Nijedna vlada nije vlasnik", odreza robot. "Brod je ukraden".
     "Ukraden?"
     "Ukraden?" oponašao ga je Marvin.
     "A ko je to učinio?" upita Ford.
     "Zaphod Biblbroks".
     S Fordovim licem desilo se nešto vrlo neobično. Najmanje pet potpuno različitih i zasebnih izraza šoka i zaprepašćenja skupilo se na njemu u jedinstvenu zbrku. Njegova leva noga, dignuta u pola koraka, kao da je imala teškoća da ponovo pronađe pod. Zurio je u robota i mučio se da ponovo pokrene neke od vretenastih mišića.
     "Zaphod Biblbroks...?" reče on slabašnim glasom.
     "Izvinjavam se ako sam rekao nešto što nije trebalo", reče Marvin i produži, ne osvrćući se. "Žalim, kriv sam što sam živ, u stvari ja zapravo nisam živ, pa mi nije jasno zašto sam to zapravo rekao, o Bože, toliko sam potišten. Evo još jednih samozadovoljnih vrata. Život! Ne pominjite mi život!"
     "Niko ga i nije pomenuo", ozlojeđeno promrmlja Artur. "Forde, jesi li dobro?"
     Ford ga je netremice gledao. "Da li je taj robot rekao Zaphod Biblbroks?"

12.

     Bučno čangrljanje sladunjave muzike ispunjavalo je kabinu 'Zlatnog srca' dok je Zaphod tragao po sub-eta radio talasima za vestima o samom sebi. Uređaj na kome je to radio bio je prilično neugodan za rukovanje. Godinama se radio-aparatima upravljalo pritiskanjem dugmadi i pomeranjem skala; potom se tehnologija usavršila i kontrole su postale osetljive na dodir - samo je trebalo da pređete prstima preko njihove površine. Sada je dovoljno da mahnete rukom u opštem pravcu uređaja i da se nadate. Naravno, na taj način štedelo se mnogo mišićnog naprezanja, ali morali ste da budete neugodno mirni ukoliko ste želeli da i dalje slušate isti program.
     Zaphod mahnu rukom i kanal se ponovo promeni. Začu se još sladunjave muzike, ali ovog puta bila je to samo prateća muzika za najavu vesti. Vesti su uvek pažljivo pripremane, tako da se uklope u ritam muzike.
     "...I pred vesti koje vam svakog sata dolaze s ovih talasa na sub-eta talasnom području za oblast čitave Galaksije", kreketao je glas, "upućujemo jedan veliki pozdrav svim inteligentnim oblicima života, ma gde se nalazili... kao i svima ostalima tamo napolju, važno je samo da guramo zajedno, momci. A, razume se, glavna vest je senzacionalna krađa prototipskog broda s pogonom neverovatnoće, koju je izveo niko drugi do predsednik Galaksije Zaphod Biblbroks. Pitanje koje nam svima pada na pamet jeste... Da li je veliki Z najzad zglajznuo? Biblbroks, čovek koji je izumeo pangalaktički grgolj blaster, varalica naivnih, onaj koga je Ekscentrika Galumbita opisala kao najžešći prasak posle Velikog Praska i koji je odnedavno po sedmi put proglašen za najgore odeveno razumno biće u poznatoj Vaseljeni... da li je ovog puta dobio svoj odgovor? Pitamo njegovog ličnog stručnjaka za mozak, Gega Halfrunta..."
     Muzika se na trenutak prituli, pa utiša. Umeša se još jedan glas, očigledno Halfruntov. On reče: "Pa, Saphod fam je takaf momak, snate?" ali nije stigao dalje, jer kabinu prelete jedno elektropenkalo i zakači deo vazdušnog prostora radio-prijemnika koji je bio odgovoran za uključivanje i isključivanje. Zaphod se okrete i pogleda Trilijan - ona je, naime, bacila penkalo.
     "Hej", kazao je on, "zašto si to učinila?"
     Trilijan je kuckala prstom po ekranu punom podataka.
     "Nešto sam razmišljala", rekla je.
     "Da? Zar je to toliko važno da je vredelo prekidati vesti o meni?"
     "Dosta si slušao o sebi."
     "Meni treba puno ponavljanja. To oboje znamo."
     "Možeš li na trenutak da zaboraviš na svoj ego? Ovo je važno."
     "Ukoliko u okolini ima ičega važnijeg od mog ega, hoću da bude uhvaćeno i streljano." Zaphod je ponovo pogleda, a zatim se nasmeja.
     "Slušaj", reče ona, "pokupili smo ona dva tipa..."
     "Koja dva tipa?"
     "Dva tipa koja smo pokupili."
     "Aha", reče Zaphod, "ta dva tipa."
     "Pokupili smo ih u oblasti ZZ9 Plural Z Alfa."
     "Aha?" reče Zaphod i trepnu.
     Trilijan nastavi: "Da li ti to išta znači?"
     "Mmmm", reče Zaphod, "ZZ9 Plural Z Alfa, ZZ9 Plural Z Alfa?"
     "Dakle?" reče Trilijan.
     "Ovaj... Šta znači ono Z? reče Zaphod.
     "Koje?"
     "Bilo koje."
     Jedan od najvećih problema na koje je Trilijan naišla tokom svog odnosa s Zaphodom bio je kako da nauči da razlikuje kada se on pravi glup samo da bi uspavao budnost onih s kojima razgovara, kada se pravi glup zato što ga mrzi da razmišlja i želi da to učine drugi umesto njega, kada se pravi glup da bi prikrio činjenicu da uopšte ne shvata šta se događa i kada je stvarno prirodno glup. On je važio za izuzetno pametnu osobu i očevidno je i bio takav - ali ne sve vreme, a to ga je brinulo. Zbog toga se ponašao na takav način. Više mu se sviđalo da ljudi budu zbunjeni nego da ga cene. Trilijani se naročito ovo činilo iskreno glupo, ali mrzelo ju je da se i dalje nateže oko toga.
     Uzdahnula je i dovela mapu zvezda na viziekran da bi mogla da mu objasni stvar na što je moguće jednostavniji način, pa ma šta bili njegovi razlozi da to želi.
     "Ovde", pokazala je, "tačno ovde."
     "Hej... Aha!" reče Zaphod.
     "Pa?" rekla je.
     "Šta, pa?"
     U njenoj glavi, jedni delovi vrištali su na druge. Rekla je, izuzetno staloženo: "Reč je o istom sektoru u kome si provobitno pokupio mene."
     Pogledao ju je, a zatim vratio pogled na ekran.
     "Hej, aha", rekao je. "E, pa to je sjajno. Trebalo je da skoknemo pravo do središta magline Konjska Glava. Kako smo dospeli ovamo? Hoću da kažem, pa ovo je Bogu iza leđa."
     Nije obratila pažnju na to.
     "Pogon Neverovatnoće", strpljivo je rekla. "To si mi lično objasnio. Znaš da prolazimo kroz svaku tačku Vaseljene u istom trenutku."
     "Da, ali koja je to podudarnost, zar ne?"
     "Jeste."
     "Da naletimo na nekoga baš u toj tački? Od čitave Vaseljene koja nam je stajala na raspolaganju? To je naprosto previše... Želim da to raščistim. Kompjuteru."
     Brodski kompjuter Sirijuske kibernetske korporacije, koji je kontrolisao i prožimao svaki deo broda, prebacio se u režim za komuniciranje.
     "Ej, ćao!" reče on veselo i istovremeno izbaci mali komad štampane trake koji je bio tu radi trajnog zapisa. Na traci je pisalo: "Ej, ćao!"
     "O, Bože", reče Zaphod. Nije se mnogo baktao s tim kompjuterom, a već mu se smučio.
     Kompjuter nastavi, samopouzdano i veselo poput putujućeg trgovca.
     "Želim da znate da sam ja ovde da vam pomognem u rešavanju vaših problema, kakvi god da su."
     "Dobro, dobro", reče Zaphod. "Čuj, mislim da ću radije obaviti proračun na parčetu hartije."
     "Svakako", reče kompjuter i istovremeno izbaci papir s istom porukom u veliku korpu, "shvatio sam. Ukoliko ipak budete poželeli da..."
     "Umukni!" reče Zaphod, zgrabi penkalo i sede za konzolu pored Trilijan.
     "U redu, u redu", reče kompjuter uvređenim glasom i ponovo isključi govorni kanal.
     Zaphod i Trilijan pažljivo su proučavali brojke koje je skener putne neverovatnoće tiho izbacivao ispred njih.
     "Možemo li da izračunamo", reče Zaphod, "koja je, s njihove tačke gledanja, bila neverovatnoća spasenja?"
     "Da, to je konstanta", reče Trilijan, "jedan prema dva na dvesta sedamdeset šest hiljada sedamsto devet."
     "Mnogo. Ta dvojica su pravi srećkovići."
     "Da."
     "Ali u odnosu na ono šta smo mi radili kada ih je brod pokupio..."
     Trilijan unese brojke. Ekran pokaza jedan prema dva na beskonačno minus jedan (iracionalni broj koji ima smisla samo u fizici neverovatnoće.)
     "...Još je poprilično niska", produži Zaphod uz tihi zvižduk.
     "Da", složi se Trilijan i pogleda ga upitno.
     "Gadna neverovatnoća. Moraće da iskrsne nešto prilično neverovatno da bi se u zbiru sve valjano uravnotežilo."
     Zaphod napisa nekoliko brojeva, preškraba ih i baci penkalo.
     "Vrag ga odneo, ne umem da izračunam."
     "Dakle?"
     Zaphod iznervirano lupnu glavom o glavu i iskezi zube.
     "U redu", reče on, "kompjuteru!"
     Kola za sintezu glasa ponovo oživeše.
     "Ej, ćao!" rekoše ona (papirna traka, papirna traka). Želim da vam učinim dan sve lepšim i lepšim i lepšim..."
     "Aha, e onda zaveži i uradi nešto za mene."
     "Svakako", ćeretao je kompjuter, "želite prognozu verovatnoće zasnovanu na..."
     "Podacima o neverovatnoći, aha."
     "U redu", produžio je kompjuter. "Evo zanimljivog podatka. Jeste li znali da su životi većine ljudi upravljani telefonskim brojevima?"
     Bolan izraz pređe s jednog Zaphodovog lica na drugo.
     "Jesi li ti malo šenuo?" upita ga on.
     "Nisam, ali vama će se to sigurno desiti kada vam budem rekao da..."
     Trilijan uzviknu. Bacila se za dugmad skanera putne neverovatnoće.
     "Telefonski broj?" reče ona. "Da li je ta stvar rekla telefonski broj?"
     Brojke zapalacaše po ekranu.
     Kompjuter je neko vreme pristojno ćutao, a potom je produžio.
     "U stvari, hteo sam da kažem da..."
     "Nemoj se opterećivati, molim te", reče Trilijan.
     "Slušaj, šta je ovde posredi?" reče Zaphod.
     "Ne znam", reče Trilijan, "ali ti stranci - idu prema mostu, zajedno s onim prokletim robotom. Možemo li ih dobiti na nekoj od monitorskih kamera?"

13.

     Marvin se vukao hodnikom i zanovetao.
     "A onda još osećam i taj užasni bol u svim diodama leve ruke..."
     "Ma nije moguće", reče namrgođeno Artur koji je koračao pored njega.
     "O, jeste", reče Marvin. "Molio sam da ih zamene, ali niko ne mari."
     "Mogu misliti."
     Iz Fordovog pravca dopiralo je rasejano mrmljanje i zviždukanje. "Pazi, pazi, pazi", govorio je on neprestano, "Zaphod Biblbroks..."
     Iznenada, Marvin zastade i podiže ruku.
     "Jasno vam je šta se upravo dogodilo, zar ne?"
     "Ne, šta?" odvrati Artur, koga to uopšte nije zanimalo.
     "Naišli smo na još jedna ovakva vrata."
     "Pa?" reče Ford nestrpljivo. "Hoćemo li tuda?"
     "Hoćemo li tuda?" oponašao ga je Marvin. "Da. To je ulaz na most. Naređeno mi je da vas dovedem na most. Ne bi me čudilo da to bude najsloženije današnje iskušenje za moje intelektualne sposobnosti."
     Lagano, s ogromnim prezirom, kročio je prema vratima, poput lovca koji vreba žrtvu. Iznenada, vrata se otvoriše.
     "Hvala vam", rekoše, "što činite jednostavna vrata srećnim."
     Duboko u Marvinovim grudima zaškripaše zupčanici.
     "Smešno", reče on grobnim glasom, "i kad pomislite da život nikako ne može da bude gori nego što jeste, to se ipak desi."
     Ušao je na vrata i ostavio Forda i Artura da se zagledaju i sležu ramenima. Iznutra ponovo začuše Marvinov glas.
     "Pretpostavljam da sada želite da vidite tuđince", reče on. "Da li sada želite da odem u ugao i tamo rđam, ili da se jednostavno raspadnem ovde gde stojim?"
     "Da, da, samo ih uvedi, molim te, Marvine", začu se drugi glas.
     Artur pogleda Forda i zaprepasti se kada vide da se ovaj smeje.
     "Šta...?"
     "Pst," reče Ford, "uđi."
     Ušao je na most.
     Artur ga je uznemireno sledio i zaprepastio se kada je video čoveka koji je bio zavaljen u fotelju, s nogama na komandnoj konzoli, dok je levom rukom čačkao zube svoje desne glave. Desna glava delovala je prilično zaokupljeno tim poslom, ali leva se smešila širokim, opuštenim i vedrim osmehom. Broj stvari pred Arturom u koje ovaj nije mogao da poveruje bio je popriličan. Usta mu se otvoriše i ostadoše neko vreme u tom položaju.
     Neobični čovek tromo mahnu Fordu i s ogavno nonšalantnim izrazom lica reče: "Ćao, Forde, kako si? Lepo od tebe što si svratio."
     Ford nije nameravao da bude nadmašen u mirnoći.
     "O, Zaphode", kazao je, "baš mi je drago što se vidimo, dobro izgledaš, ruka viška lepo ti stoji. Fini brod si zdipio."
     Artur je zurio u njega.
     "Hoćeš da kažeš da poznaješ ovog čoveka?" upita on, divlje upirući prstom u Zaphoda.
     "Da li ga poznajem!" uskliknu on. "Pa to je..." On zastade. Potom odluči da predstavljanje izvede na drugačiji način. "O Zaphode, ovo je moj prijatelj, Artur Dent", reče on. "Spasao sam ga kad mu je planeta eksplodirala."
     "A, je li?", reče Zaphod. "E pa, ćao, Arture, baš mi je drago što ti je to pošlo za rukom." Njegova desna glava nemarno se okrete, takođe reče "Ćao" i ponovo se posveti čačkanju zuba.
     Ford produži. "Arture", reče on, "ovo je moj dalji rođak Zaphod Bib..."
     "Već se poznajemo", reče Artur oštro.
     Kada jurite putem niz najbržu traku i puni sebe glatko projezdite pored nekoliko automobila, koji se na jedvite jade vuku istim smerom, a onda slučajno promenite brzinu iz četvrte u prvu umesto u petu i time sve što se nalazi ispod motorskog poklopca dovedete u prilično jadno stanje, to će vas izbaciti iz koloseka otprilike onako kako je ova izjava delovala na Forda.
     "Ovaj... šta reče?" kazao je.
     "Kažem, već se poznajemo."
     Zaphod se izbeči od iznenađenja i oštrije pročačka desni.
     "Je l'... ovaj, zaista? Je l'... Ovaj..."
     Ford se okrete prema Arturu s gnevnim bleskom u očima. Sada kada se ponovo nalazio na domaćem terenu iznenada je počeo da žali što se našao s tom primitivnom neznalicom, koja je o galaktičkim prilikama znala koliko i ilfordska vaška o životu u Pekingu.
     "Šta hoćeš da kažeš time da se poznajete?" upitao je. "Znaš, ovo je Zaphod Biblbroks sa Betelgeza, a ne neki tamo prokleti Martin Smit iz Krojdona."
     "Briga me", reče Artur ledeno. "Već smo se ranije sreli, Zaphode Biblbrokse - ili je bolje da kažem... File?"
     "Šta?" dreknu Ford.
     "Moraćeš da me podsetiš", reče Zaphod, "strašno loše pamtim strane vrste."
     "Bilo je to na žurki"? ustrajao je Artur.
     "A je li, e u to malo sumnjam", reče Zaphod.
     "O'ladi malo Arture, znaš!" prasnuo je Ford.
     Artur nije dozvolio da ga to omete. "Na žurki pre šest meseci. Na Zemlji... U Engleskoj."
     Zaphod zavrte glavom, kruto se osmehujući.
     "London", insistirao je Artur, "Ajzlington."
     "A", reče Zaphod s pogledom punim krivice, "ta žurka!"
     To nije bilo nimalo pošteno prema Fordu. Gledao je čas u Artura, čas u Zaphoda. "Šta?" reče on Zaphodu. "Nećeš valjda da kažeš da si bio na toj bednoj planetici?"
     "Ne, razume se da nisam", reče Zaphod živo. "U stvari, možda sam malo i navratio, onako uz put..."
     "Ali ja sam tamo bio zarobljen petnaest godina!"
     "Pa ja to nisam mogao da znam, zar ne?"
     "Ali šta si radio tamo?"
     "Malo se muvao, tek onako, znaš."
     "Upao je nepozvan na žurku", reče Artur, kipteći od besa, "u stvari posredi je bio maskenbal..."
     "Ma nije valjda?" reče Ford.
     "Na toj žurki", nije odustajao Artur, "bila je devojka koja... Eh, dobro, čuj, to sada ionako više nije važno. Čitavo mesto otišlo je u dim..."
     "Voleo bih kada bi prestao da kmečiš za tom prokletom planetom", reče Ford. "Ko je bila ta dama?"
     "Ah, tako, jedna cura. U redu, nije mi s njom išlo baš najbolje. Pokušavao sam čitavo veče. Vrag ga odneo, baš je bila dobro parče. Vrlo zgodna, strašno pametna, a kad sam najzad uspeo da ostanem nasamo s njom i počeo da je barim pričom, upao je taj tvoj prijatelj i rekao: 'Hej, lutko, jel' te taj tip gnjavi? Što ne popričaš malo sa mnom, ja sam s druge planete.' Više je nikad nisam video."
     "Zaphod!" uzviknu Ford.
     "Da", reče Artur, gledajući ga i trudeći se da ne izgleda budalasto. "Imao je samo dve ruke i jednu glavu, a sebe je nazivao Fil, ali..."
     "Ali moraš priznati da se zaista ispostavilo da dolazi s druge planete", reče Trilijan i pojavi se na drugom kraju mosta. Uputila je Arturu ljubazan osmeh, koji se na njega sručio poput tone cigli, a onda se ponovo okrenula brodskim komandama.
     Tišina je potrajala nekoliko sekundi, a onda iz uskovitlane zbrke koja je vladala u Arturovom mozgu na površinu isplivaše reči.
     "Triša Mekmilan?" rekao je. "Šta ti radiš ovde?"
     "Isto što i ti", rekla je, "autostopirala sam za ovaj let. Posle čitave petljavine s ispitom iz matematike i iz astrofizike, šta sam drugo mogla? Ili to ili ponovo ista stara pesma u ponedeljak."
     "Beskonačnost minus jedan", začavrlja kompjuter. "Zbir neverovatnoće kompletan."
     Zaphod se okrete i pogleda najpre Forda, zatim Artura, a potom Trilijan.
     "Trilijan", reče on. "Hoće li nam se ovakve stvari dešavati svaki put kada koristimo Pogon Neverovatnoće?"
     "Vrlo verovatno, bojim se", kazala je.

14.

     'Zlatno srce' tiho je letelo kroz noćnu tminu kosmosa, pokretano konvencionalnim fotonskim pogonom. Njegova četvoročlana posada i dalje se osećala krajnje neprijatno pri pomisli da nisu sakupljeni svojom voljom, već najčistijom slučajnošću, usled neke tamo neobične uvrnutosti fizike - kao da odnosi između ljudi treba da budu podložni istim zakonima kao i odnosi atoma i molekula.
     Kada je na brod pala veštačka noć, svi su se uz olakšanje povukli u svoje kabine da pokušaju da se malo priberu.
     Trilijan nije mogla da zaspi. Sedela je na krevetu i posmatrala mali kavez u kome su se nalazile njene jedine i poslednje veze sa Zemljom - dva bela miša koje joj je Zaphod na njenu molbu dozvolio da ponese sa sobom. Nije očekivala da će više ikada videti rodnu planetu, ali uznemirila ju je negativna reakcija na vesti o njenom uništenju. Sve to izgledalo joj je daleko i nestvarno i nikako nije mogla da nađe prikladne misli za razmišljanje o tome. Gledala je kako miševi skakuću po kavezu i bezglavo trčkaraju po svojim plastičnim koturićima sve dok joj nisu potpuno zaokupili pažnju. Potom se iznenada prenula i vratila na most da bi posmatrala majušna treperava svetla i slike koje su prikazivale putanju broda kroz prazninu. Poželela je da zna od čega to pokušava da skrene misli.
     Zaphod nije mogao da zaspi. I on je poželeo da zna od čega to pokušava da skrene misli. Patio je od nejasnog, neprijatnog osećaja da nije u potpunosti prisutan. Uglavnom mu je polazilo za rukom da potisne takve misli u stranu i da ne brine o njima, ali iznenadni, neobjašnjivi dolazak Forda Prefekta i Artura Denta ponovo ih je probudio. Nekako mu se činilo da su podložne nekakvom pravilu koje on ne uspeva da shvati.
     Ford nije mogao da zaspi. Bio je uzbuđen što se ponovo obreo u kolotečini. Petnaest godina doslovnog zatvora isteklo je baš kada je konačno počeo da gubi nadu. Lutanje sa Zaphodom obećavalo je puno zabave, iako se činilo da postoji nešto čudnovato u vezi s njegovim rođakom, nešto što nije sasvim uspevao da shvati. Činjenica da je ovaj postao predsednik Galaksije iskreno ga je zaprepastila, kao i način na koji je napustio to mesto. Da li je sve imalo neki skriveni razlog? Zaphoda nije vredelo pitati, on kao da nikada nije imao pravog razloga za ono što čini: nepouzdanost je pretvorio u umetnost. Na sve u svom životu navaljivao je neobičnom mešavinom visprenosti i prostodušne neobaveštenosti, a često je to dvoje bilo teško razlikovati.
     Jedino je Artur spavao: bio je strašno umoran.
     Nešto kucnu po Zaphodovim vratima. Ona se otvoriše.
     "Zaphode...?"
     "Aha?"
     Na vratima je stajala Trilijan, uokvirena ovalom svetlosti.
     "Mislim da smo upravo otkrili ono po šta si došao ovamo."
     "Je li?"
     Ford odustade od pokušaja da zaspi. U uglu njegove kabine nalazio se maleni kompjuterski ekran s tastaturom. Neko vreme sedeo je tamo i pokušavao da smisli novi zapis o Vogonima za Vodič, ali na um mu nije padalo ništa dovoljno otrovno, pa je odustao i od toga, omotao se ogrtačem i krenuo na šetnju do mosta.
     Kada je stigao, iznenadilo ga je što vidi dve prilike uzbuđeno nagnute nad instrumente.
     "Vidiš? Brod samo što nije ušao na orbitu", govorila je Trilijan. "Tamo se nalazi planeta. Tačno na položaju koji si predvideo."
     Zaphod začu šum i podiže glavu.
     "Forde!" kazao je. "Hej, dođi da vidiš ovo."
     Ford je prišao i video. Bio je to niz brojeva koji su treperili na ekranu.
     "Prepoznaješ li ove galaktičke koordinate?"
     "Ne."
     "Da ti malo pomognem. Kompjuteru!"
     "Ćao, društvo!" oduševio se kompjuter. "Pa ovo je stvarno prava prijateljska sedeljka, zar ne?"
     "Umukni", reče Zaphod, "i prikaži nam ekrane."
     Svetlost na mostu potamne. Tačkice svetlosti igrale su po konzolama i odražavale se u četiri para očiju koje su gledale u ekrane monitora spoljašnjeg stanja.
     Na njima nije se videlo baš ništa.
     "Prepoznaješ li ovo?" prošapta Zaphod.
     Ford se namrštio.
     "Ovaj, ne", rekao je.
     "Šta vidiš?"
     "Ništa."
     "I ne prepoznaješ?"
     "Ma šta to pričaš?"
     "Nalazimo se u maglini Konjska Glava. Ogroman crni oblak."
     "I to je trebalo da zaključim na osnovu praznih ekrana?"
     "Unutrašnjost tamne magline jedino je mesto u Galaksiji na kome možeš da dobiješ mračne ekrane."
     "Baš lepo."
     Zaphod se nasmeja. Očigledno je zbog nečega bio veoma uzbuđen, gotovo poput deteta.
     "Ej, to je stvarno strašno, naprosto previše!"
     "Šta je to tako divno, kada se zaglaviš usred oblaka prašine?"
     "Šta misliš da možemo naći ovde?" navaljivao je Zaphod.
     "Ništa."
     "Nikakve zvezde? Ni planete?"
     "Ne."
     "Kompjuteru!" povikao je Zaphod. "Rotiraj ugao vidnog polja za osamdeset stepeni i ništa ne pričaj o tome!"
     Na trenutak se činilo da se ništa ne dešava, a onda sjaj ispuni ugao ogromnog ekrana. Preko njega pređe jedna crvena zvezda veličine omanjeg tanjira, a ubrzo ju je sledila još jedna - binarni sistem. Onda u ugao slike uplovi ogromni srp - njegov crveni odblesak prelazio je u duboko crnilo noćne strane planete.
     "Našao sam je!" zaurla Zaphod i tresnu pesnicom o konzolu. "Našao sam je!"
     Ford je zapanjeno gledao.
     "Šta je to?" rekao je.
     "To...", reče Zaphod, "to je najneverovatnija planeta koja je ikada postojala."

15.

     (Odlomak iz Vodiča kroz Galaksiju za autostopere, stranica 634.784, odeljak 5 a. Naziv: Magratea).
     
     Daleko iza nas, u maglama pradavnih vremena, u danima sjaja i veličine bivšeg galaktičkog carstva, život beše divalj, bogat i uglavnom neoporezovan.
     Moćni međuzvezdani brodovi neprekidno su se kretali između egzotičnih sunaca u potrazi za pustolovinama i bogatstvom po najdaljim zabitima Galaksije. U tim danima duhovi su bili hrabri, ulozi su bili visoki, muškarci su bili pravi muškarci, žene prave žene, a mala dlakava stvorenja s Alfe Kentaura bila su prava mala dlakava stvorenja s Alfe Kentaura. Svi su se usuđivali da prkose neznanim užasima, da čine hrabra dela, da ponosito brode bezdanim ponorima kojima nikada nijedan čovek nije brodio - i tako je carstvo cvetalo.
     Mnogo ljudi, razume se, postalo je neizmerno bogato, ali bilo je to potpuno prirodno i ništa čega bi se trebalo stideti, jer niko nije bio stvarno siromašan - u svakom slučaju, niko vredan pomena. Ali za sve najbogatije i najuspešnije trgovce život postade prilično tmuran i nezanimljiv, pa su počeli da misle da je krivica do svetova na kojima su živeli - nijedan od njih nije u potpunosti zadovoljavao njihove prohteve: ili nije odgovarala klima tokom razdoblja poznog popodneva, ili je dan bio za pola sata predugačak, ili je more imalo baš onaj pogrešan preliv ružičastog.
     I tako su stvoreni uslovi za novi oblik specijalizovane industrije: izrada luksuznih planeta po narudžbi. Sedište ove industrije bila je planeta Magratea, na kojoj su hipersvemirski inženjeri usisavali materiju kroz bele rupe u svemiru, da bi je uobličili u planete snova - planete sačinjene od zlata, planete od platine, planete od meke gume na kojima je bilo mnogo zemljotresa - sve predivno napravljene da bi zadovoljile izuzetno visoke standarde koje su najbogatiji ljudi Galaksije, sasvim prirodno, očekivali.
     Ali taj posao bio je toliko uspešan, da je sama Magratea uskoro postala najbogatija planeta svih vremena, a ostatak Galaksije spao je na prosjački štap i tako se sistem raspao, a carstvo srušilo i na milijardu gladnih svetova spustila se tuga, tmurna tišina koju je remetilo samo škripanje pera učenih ljudi, koji su do kasno u noć radili na izradi svojih naučnih radova o važnosti planiranja političke ekonomije.
     Sama Magratea nestala je, a sećanja na nju potonula su u tminu legendi.
     Jasno, u ovim prosvećenim danima niko ne veruje ni reč od svega toga.

16.

     Artura je probudio zvuk prepirke i on pođe na most. Ford je mlatarao rukama.
     "Ti si šašav, Zaphode", govorio je on, "Magratea je mit, bajka, takve stvari roditelji pričaju uveče svojoj deci kada žele da budu ekonomisti kada porastu, to je..."
     "Na njenoj orbiti nalazimo se u ovom času", bio je uporan Zaphod.
     "Slušaj, ne znam ja oko čega se ti lično sada nalaziš na orbiti i tu ti ne mogu pomoći", reče Ford, "ali ovaj brod..."
     "Kompjuteru!" dreknu Zaphod.
     "Oh, ne..."
     "Ej, ćao! Ovo je Edi, vaš brodski kompjuter, i da znate, momci, osećam se sjajno i ubeđen sam da ću napraviti čudo od svakog programa koji budete propustili kroz mene."
     Artur upitno pogleda Trilijan. Ona mu pokaza rukom da priđe, ali da bude tih.
     "Kompjuteru", reče Zaphod, "reci nam ponovo kakva nam je trenutna putanja."
     "Sa zadovoljstvom", zabrbljao je. "Trenutno se nalazimo na visini od tri stotine milja iznad legendarne planete zvane Magratea."
     "To nije nikakav dokaz", reče Ford. "Tom kompjuteru ne bih poverio ni da mi proceni težinu."
     "To mogu da učinim, razume se", zadovoljno će kompjuter, izbacujući još papirne trake. "Čak mogu da izvršim proračun tvojih ličnih problema na deset decimala, ukoliko je to od neke pomoći."
     Umeša se Trilijan:
     "Zaphode", kazala je, "svakog časa treba da se nađemo iznad osvetljene strane planete, ma šta se posle ispostavilo."
     "Hej, šta hoćeš time da kažeš? Planeta se nalazi tamo gde sam predvideo, zar ne?"
     "Da, znam da je planeta na tom mestu. Ne raspravljam se ja, nego znam da ne bih umela da razlikujem Magreteu od bilo koje druge hrpe kamenja. Dolazi zora."
     "U redu, u redu", promrmlja Zaphod, "hajde, neka nam se bar oči zabave. Kompjuteru!"
     "Ej, ćao. Šta mogu da..."
     "Ništa, nego umukni i daj da ponovo vidimo planetu."
     Tamna, bezoblična masa nanovo je ispunila ekrane - planeta se obrtala pod njima.
     Načas su gledali bez reči, ali Zaphod je cupkao od nestrpljenja.
     "Sada se nalazimo iznad noćne strane..." rekao je prigušenim glasom. Planeta se i dalje obrtala.
     "Površina planete nalazi se na trista milja ispod nas..." produžio je. Pokušavao je da stvori izuzetan štimung za ono što je smatrao velikim trenutkom. Magratea! Vređala ga je Fordova skeptična reakcija. Magratea!
     "Za koju sekundu", nastavio je, "trebalo bi da vidimo... Eno!"
     Trenutak je imao svoju težinu. Čak i najiskusniji zvazdani lutalica ne može da ne uzdrhti pred spektakularnom dramom rađanja sunca posmatranog iz kosmosa, ali izlazak binarnih sunaca jedno je od čuda Galaksije.
     Potpunu tamu neočekivano je probila tačka zaslepljujuće svetlosti. Lagano je rasla i širila se u obliku srpastog sečiva i posle nekoliko sekundi oba sunca postala su vidljiva, pećnice svetlosti koje su rasecale tamnu ivicu obzorja belim plamenom. Pruge jarkih boja prostreše se kroz retku atmosferu pod njima.
     "Vatre zore...!" dahnu Zaphod. "Sulianis i Ram, sunca-blizanci...!"
     "A možda i nešto drugo", mirno je rekao Ford.
     "Sulianis i Ram!" bio je uporan Zaphod.
     Sunca su blistala u svemiru, a most je ispunila duboka, sablasna muzika: to je Marvin ironično pevušio, jer je toliko mrzeo ljude.
     Dok je Ford posmatrao spektakl svetlosti, u njemu je plamtelo silno uzbuđenje, ali bilo je to samo uzbuđenje što vidi neobičnu, novu planetu, jer njemu je bilo dovoljno da je vidi takvu kakva je. Malo mu je smetalo to što je Zaphod morao da nameće neku tamo smešnu maštariju, samo da bi okrenuo situaciju u svoju korist. Čitava ta besmislica s Magrateom delovala mu je detinjasto. Zar nije dovoljno videti da je vrt divan bez potrebe za verovanjem da su negde u njemu skriveni vilenjaci?
     Sve to s Magrateom Arturu se činilo potpuno nerazumljivo. Prišao je Trilijan i upitao je šta se događa.
     "Znam samo ono što mi je ispričao Zaphod", prošaptala je. "Magratea je predanje iz davnina u koje više niko ozbiljno ne veruje. Nešto kao Atlantida na Zemlji, samo što legende kažu da su magratejci proizvodili planete."
     Dok je gledao prema ekranima, Artur zatrepta i oseti da mu nedostaje nešto važno. Iznenada je shvatio šta.
     "Ima li čaja na ovom svemirskom brodu?" upitao je.
     Sve veći deo planete otkrivao im se kako je 'Zlatno srce' jurilo svojom orbitom. Sunca su sada stojala visoko na crnom nebu, pirotehnika zore je minula, a na dnevnoj svetlosti površina planete delovala je turobno i odbojno - siva, prašnjava, nejasnih obrisa. Izgledala je mrtvo i hladno poput kripte. S vremena na vreme, na dalekom obzorju pojavljivali su se obrisi koji su nešto nagoveštavali - kanjone, planine, možda čak i gradove - ali kada bi im se približili, linije bi počele da se gube, razlivaju u neprepoznatljivost i ništa se ne bi pojavilo. Površina planete bila je zamućena vremenom, laganim kretanjem retkog, ustajalog vazduha koji je iz stoleća u stoleće puzao preko nje.
     Očigledno, starost joj je bila neizmerna.
     Na trenutak, Forda obuze sumnja dok je posmatrao sivi predeo koji se kretao pod njima. Veličajnost njene drevnosti poče da ga brine, osećao je njeno prisustvo. On pročisti grlo.
     "Pa čak i da pretpostavimo da jeste..."
     "Jeste", reče Zaphod.
     "...ono što nije", produži Ford, "šta ti uopšte hoćeš od nje? Ovde nema ničega."
     "Nema na površini."
     "Dobro, čak i da nečega ima, mogu se kladiti da ovde nisi da bi se bavio industrijskom arheologijom. Šta pokušavaš da pronađeš?"
     Pogled jedne od Zaphodovih glava odbludeo je u daljinu. Druga se obazrela da vidi u šta to gleda prva, ali ova nije gledala ni u šta posebno.
     "Pa", reče Zaphod bezbrižnim glasom, "delom iz radoznalosti, delom iz želje za pustolovinama, ali pre svega zbog slave novca..."
     Ford ga oštro odmeri. Imao je vrlo jak utisak da Zaphod pojma nema zbog čega je tu.
     "Znaš da mi se baš ne sviđa kako izgleda ta planeta", reče Trilijan i strese se.
     "Ah, ne obraćaj pažnju na to", reče Zaphod. "S pola blaga bivšeg galaktičkog carstva negde na svojoj površini, može da dozvoli sebi da izgleda dronjavo."
     Gluposti, pomisli Ford. Čak i ako pretpostavimo da je to zaista dom neke prastare civilizacije koja se u međuvremenu pretvorila u prah, čak i ako pretpostavimo čitavu gomilu izuzetno neverovatnih stvari, nije bilo moguće da su ogromna bogatstva počivala na njoj u bilo kome obliku koji bi i danas nešto predstavljao. On sleže ramenima.
     "Mislim da je naprosto reč o mrtvoj planeti", kazao je.
     "Ova napetost me ubija", reče Artur nervozno.
     
     Napetost i nerviranje predstavljaju ozbiljan društveni problem u svim oblastima Galaksije i zbog toga, da se prilike ne bi i dalje pogoršavale, otkrićemo unapred sledeće činjenice.
     Planeta o kojoj je reč zaista je legendarna Magratea.
     Jedini učinak napada smrtonosnih projektila koje će lansirati prastari automatski odbrambeni sistem biće razbijanje tri šoljice za kafu, lomljenje kaveza s miševima, ogrebotina na nečijoj nadlaktici, te pojavljivanje i iznenadni nestanak jedne saksije s petunijama i jednog bezazlenog kita-ulješure.
     Da bi se ipak očuvalo nešto od tajanstvenosti, neće biti otkriveno čija će nadlaktica biti ogrebana. Ovaj podatak može bez opasnosti da posluži kao izvor napetosti jer je potpuno beznačajan.

17.

     Posle početka, koji ga je pošteno uzdrmao, Arturov um počeo je da se pribira iz komadića u kojima ga je ostavio prethodni dan. Pronašao je nutri-matičku mašinu koja mu je uručila plastičnu čašu punu tečnosti gotovo u potpunosti, mada ne sasvim, različite od čaja. Način na koji je dejstvovala bio je izuzetno zanimljiv. Posle pritiskanja dugmeta sa natpisom 'piće' vršila je trenutnu, ali vrlo iscrpnu analizu subjektivnog čula ukusa, spektroskopsku analizu njegovog metabolizma i potom odašiljala slabašne ogledne signale niz nervne puteve subjekta sve do centara za ukus da bi proverila šta će biti najbolje primljeno. Međutim, nikome nije bilo jasno zbog čega to radi, jer je uvek isporučivala čašu tečnosti koja se gotovo u potpunosti, mada ne sasvim, razlikovala od čaja. Nutri-matik je konstruisala i izradila Sirijuska kibernetska korporacija čije odeljenje za žalbe sada prekriva sve glavne kopnene mase prve tri planete zvezde Tau iz sistema Sirijusa.
     Artur ispi tečnost i otkri da ga je okrepila. Bacio je ponovo pogled na ekrane i posmatrao kako preko njih prolazi novih nekoliko stotina milja ogoljenog sivila. Iznenada mu pade na um da postavi pitanje koje ga je tištalo.
     "Da li je ovde bezbedno?" rekao je.
     "Magratea je mrtva pet miliona godina", rekao je Zaphod. "Razume se da je bezbedno. Do sada, čak bi se i duhovi upokojili i podigli porodice."
     U tom trenutku mostom se zaori čudnovat i neobjašnjiv zvuk - buka koju kao da su stvarale udaljene fanfare; šuplji, tanki, nematerijalni zvuk. Prethodio je glasu koji je bio isto toliko šupalj, tanak i nematerijalan. Glas je rekao: Pozdravljamo vas..."
     Obraćao im se neko s mrtve planete.
     "Kompjuteru!" prodra se Zaphod.
     "Ej, ćao!"
     "Šta je to, fotona mu?"
     "Oh, ništa drugo nego traka stara pet miliona godina koja nam se upravo emituje."
     "Šta? Snimak?"
     "Pst! reče Ford. "Nastavlja se."
     Glas je bio star, dostojanstven, gotovo prijatan, ali iz njega se nepogrešivo osećala pretnja.
     "Ovo je snimljena poruka", rekao je, "jer bojim se da trenutno nismo kod kuće. Komercijalni savet Magratee zahvaljuje se na vašoj cenjenoj poseti..."
     ("Glas stare Magratee!" prodra se Zaphod. "U redu, u redu", reče Ford.)
     "...Ali žali", nastavio je glas, "zbog toga što je čitava planeta trenutno zatvorena za posao. Hvala vam. Ukoliko želite da ostavite svoje ime i adresu planete na kojoj vas možemo naći, budite ljubazni i počnite da govorite kad budete začuli zvučni signal."
     Usledilo je tiho zujanje, a potom tišina.
     "Žele da nas se otarase", reče Trilijan nervozno. "Šta da radimo?"
     "To je samo snimak", odvrati Zaphod. "Produžićemo. Jesi li shvatio, kompjuteru?"
     "Jesam", reče kompjuter i još malo ubrza brod.
     Čekali su.
     Posle otprilike jedne sekunde ponovo se začuše fanfare, a potom i glas.
     "Uveravam vas da ćemo, čim budemo ponovo počeli s poslom, to objaviti po svim poznatijim nedeljnicima i kolor-dodacima ilustrovanih časopisa i tada će naše mušterije ponovo moći da odaberu ono najbolje u savremenoj geografiji." Preteći prizvuk u glasu postade oštriji. "U međuvremenu, zahvaljujemo svojim mušterijama na ljubaznom zanimanju i molimo ih da odu odavde. Smesta."
     Artur se obazre po nervoznim licima svojih saputnika.
     "Pa, onda najbolje da krenemo, zar ne?" predložio je.
     "Psst!" reče Zaphod. "Nema razloga za zabrinutost."
     "Zbog čega su onda svi tako napeti?"
     "Samo su zainteresovani!" dreknu Zaphod. "Kompjuteru, počni sa silaskom kroz atmosferu i pripremi sve za sletanje."
     Ovog puta fanfare su bile sasvim formalne, a glas primetno hladan.
     "Baš je pohvalno", rekao je, "što je vaše oduševljenje za našu planetu ostalo nepomućeno i zbog toga želimo da vas uverimo da su projektili s daljinskim upravljanjem koji su trenutno usmereni prema vašem brodu samo deo specijalnih usluga za naše najzagrejanije mušterije, a njihove nuklearne bojeve glave, razume se, predstavljaju samo znak ljubaznosti. S nestrpljenjem očekujemo da vidimo kako ćete se ponašati u budućnosti... Hvala vam."
     Glas se prekide.
     "Oh", reče Trilijan.
     "Ovaj ..." reče Artur.
     "Dakle?" reče Ford.
     "Slušajte", reče Zaphod, "hoćete li da utuvite jedno? To je samo snimljena poruka. Stara je milionima godina. Ne odnosi se na nas, shvatate?"
     "A šta ćemo", reče tiho Trilijan, "s projektilima?"
     "Projektilima? Nemoj da me zasmejavaš."
     Ford kucnu Zaphoda po ramenu i pokaza mu zadnji ekran. U daljini, jasno su se videle dve srebrne mrlje koje su se pele kroz atmosferu prema brodu. Brza promena uvećanja prenela ih je u krupni plan - dve glomazno stvarne rakete koje su grmele nebom. Iznenadnost svega toga delovala je kao pravi šok.
     "Mislim da će se baš potruditi da ih upotrebe na nama."
     Zaphod se zaprepašćeno upiljio.
     "Hej, pa to je sjajno!" rekao je. "Tamo dole neko pokušava da nas ubije!"
     "Sjajno", reče Artur.
     "Ali, zar ne shvatate šta to znači?"
     "Da. Umrećemo."
     "Jeste, ali sem toga."
     "Sem toga?"
     "Znači da mora da smo nabasali na nešto bitno!"
     "A kako sad da se otarasimo toga?"
     Iz sekunde u sekundu, slika projektila na ekranu postajala je sve veća. Sada su prešli na direktni kurs prema njima, tako da su se jedino videle bojeve glave uperene na njih.
     "Baš me zanima", reče Trilijan, "šta ćemo sad."
     "Samo se nemojmo uzrujati", reče Zaphod.
     "I to je sve?" reče Artur.
     "Ne, takođe ćemo... ovaj... preduzeti manevre izbegavanja!" reče Zaphod i iznenada ga uhvati talas panike. "Kompjuteru, kakve manevre izbegavanja možemo preduzeti?"
     "Ovaj, nikakve, bojim se, momci", reče kompjuter.
     "...Ili bilo šta drugo", reče Zaphod, "... ovaj...", dodao je.
     "Izgleda da nešto ometa moj sistem za navođenje", veselo je objasnio kompjuter, "tako da do sudara preostaje još četrdeset pet sekundi. Molim vas, zovite me Edi, ukoliko će vam to pomoći da se opustite."
     Zaphod pokuša istovremeno da potrči u nekoliko različitih pravaca. "U redu!" Rekao je. "Ovaj... Moramo da uspostavimo ručnu kontrolu nad ovim brodom."
     "Umeš li da upravljaš?" ljubazno ga upita Ford.
     "Ne, a ti?"
     "Ne."
     "Trilijan, umeš li ti?"
     "Ne."
     "Odlično", reče Zaphod i opusti se, "onda ćemo zajedno."
     "Ni ja ne umem", reče Artur, koji je osetio da je došlo vreme da i on uzme nekog udela u svemu tome.
     "To sam i slutio", reče Zaphod. "U redu, kompjuteru, hoću sada potpune ručne komande."
     "Imaš ih."
     Nekoliko velikih panela otvorilo se i iz njih se pojaviše ploče sa komandama, zasuvši posadu komadićima plastičnih kesa za pakovanje i lopticama zgužvanog celofana: te komande do tada niko nije upotrebljavao.
     Zaphod je divlje zverao po njima.
     "U redu, Forde", reče on, "pun pogon unazad i deset stepeni udesno od pravca. Ili kako već ono ide..."
     "Srećno, momci", procvrkuta kompjuter. "Do sudara još trideset sekundi."
     Ford se baci prema komandama - prepoznao je jedan mali deo i zato je povukao baš njega. Brod zadrhta i zaurla kad su motori pokušali da ga pokrenu istovremeno u nekoliko pravaca. On otpusti jednu polovinu komandi i brod se u uskom luku okrete i pođe odakle je došao, pravo u susret projektilima koji su pristizali.
     Iz zidova izbiše vazdušni jastuci u istom trenutku kada svi poleteše prema njima. Nekoliko sekundi sila inercije prikovala ih je uza zid i naterala da se bore za dah, nesposobni da se pomaknu. Zaphod se upirao i upinjao manijačkom, očajničkom upornošću i najzad uspeo da divljački šutne malenu polugu koja je predstavljala deo sistema za upravljanje.
     Poluga se pomeri. Brod se oštro izvi i polete napred. Posada divljački suknu u drugi kraj kabine. Fordov primerak Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju zabi se u drugi deo komandne table, a ishod toga bio je da je vodič počeo da objašnjava onima koji su marili da slušaju o najboljim načinima krijumčarenja žlezda antareskih papagaja sa Antaresa (žlezda antareskog papagaja nabodena na štapić odvratnog je ukusa, ali predstavlja delikates i izuzetno bogati idioti često za njih plaćaju ogromne svote novca da bi ostavili utisak na druge izuzetno bogate idiote), a brod istovremeno poče da pada poput kamena.
     
     Razume se, ovo je, manje ili više, trenutak kada je jedan od članova posade zadobio gadnu ogrebotinu na nadlaktici. To mora da bude posebno naglašeno, jer su oni, inače, kao što je unapred otkriveno, napad izbegli sasvim neozleđeni, odnosno smrtonosni nuklearni projektili nisu na kraju pogodili brod. Posada je ostala u potpunosti bezbedna.
     
     "Do udara još dvadeset sekundi, momci", rekao je kompjuter.
     "Onda uključi ponovo svoje proklete motore!" zaurla Zaphod.
     "Oh, naravno, momci", reče kompjuter. Uz blag zvuk motori se ponovo uključiše, brod se glatko izvuče iz poniranja i ponovo jurnu prema projektilima.
     Kompjuter poče da peva.
     "Dok koračaš kroz buru..." zavijao je nazalnim glasom, "visoko podigni glavu..."
     Zaphod urliknu da umukne, ali glas mu se izgubio u tutnjavi onoga što su, sasvim prirodno, shvatili kao uništenje koje im se približavalo.
     "I nemoj... se plašiti tame!" kukao je Edi.
     Dok se ispravljao, brod se okrenuo na leđa i sada su svi ležali na tavanici, bez ikakve mogućnosti da dosegnu sisteme za upravljanje.
     "A na kraju bure..." pevušio je Edi.
     Dva projektila grubo su se povećavala na ekranu dok su grmeli prema brodu.
     "...zlatno je nebo..."
     Neverovatno srećnom slučajnošću nisu uspeli u potpunosti da isprave svoju putanju prema brodu, koji je nasumično poskakivao, te su tako prošli tik ispod njega.
     "I slatka, srebrna pesma ševa... Ponovna procena trenutka sudara petnaest sekundi, drugari... I zato kroči kroz vetar..."
     Projektili zaokrenuše u uskom luku i ponovo se nadadoše u poteru.
     "To je, znači, to", reče Artur dok ih je posmatrao. "Sada ćemo sasvim sigurno da stradamo, zar ne?"
     "Voleo bih kada bi prestao da govoriš takve stvari", dreknu Ford.
     "Pa hoćemo, zar ne?"
     "Da."
     "Kroči kroz kišu..." pevao je Edi.
     Jedna misao pade Arturu na pamet. On se žustro podiže na noge.
     "Zašto niko ne uključi tu stvarčicu zvanu Pogon Neverovatnoće?" upitao je. "Verovatno bismo mogli da ga dohvatimo."
     "Šta ti je, jesi li lud?" reče Zaphod. "Bez odgovarajućeg programiranja moglo bi se dogoditi bilo šta."
     "Zar je to bitno u ovom trnutku?" dreknu Artur.
     "Iako su ti snovi slomljeni i uništeni..." pevao je Edi.
     Artur se pope na jedan od zabavno uvrnutih oblika na mestu gde su se sticale krive površine zida i tavanice.
     "Koračaj, koračaj, srca punog nade..."
     "Zna li iko zbog čega Artur ne sme da uključi Pogon Neverovatnoće?" viknula je Trilijan.
     "I nikada nećeš hodati sam... Do udara još pet sekundi, bilo mi je drago što sam vas poznavao, momci, Bog vas blago... I nikada nećeš hodati sam!"
     "Rekoh", vrisnula je Trilijan, "zna li iko..."
     Sledeća stvar koja se desila bila je sumanuta eksplozija svetlosti i zvuka.

18.

     Potom je 'Zlatno srce' sasvim normalno nastavilo svoj put s prilično ugodno izmenjenom unutrašnjošću. Bilo je nešto prostranije i obojeno delikatnim pastelnim prelivima zelenog i plavog. U središtu, u bokorima paprati i žutog cveća, stajalo je zavojito stepenište koje, zapravo, nije vodilo nikud, a pored njega, kameno postolje sunčanog sata skrivalo je glavni kompjuterski terminal. Ukusno aranžirano osvetljenje i ogledala stvarali su utisak da se nalaze u staklenoj bašti i gledaju na široki pojas izuzetno pažljivo odgajanog vrta. Oko rubova staklene bašte nalazili su se stočići s mermernim pločama i predivnim, filigranski iskovanim gvozdenim nogama. Kada biste pogledali uglačanu površinu mermera, u njoj bi se ukazali nejasni obrisi instrumenata, a kada biste ih dodirnuli, instrumenti bi vam se u istom trenutku materijalizovali pod prstima. Ako bi se u njih pogledalo pod odgovarajućim uglom, činilo se da ogledala odražavaju sve potrebne podatke sa instrumenata, iako nije bilo ni najmanje jasno odakle ih odražavaju. U stvari, sve je bilo neverovatno lepo.
     Zavaljen u pletenu stolicu za sunčanje, Zaphod Biblbroks reče: "Ma šta se to, kog đavola, desilo?"
     "Pa, rekao sam", kazao je Artur, koji je leškario pored malenog ribnjaka, "tamo je onaj prekidač Pogona Neverovatnoće..." Mahnuo je prema mestu gde se ovaj nekada nalazio. Tamo je sada stajalo cveće u saksiji.
     "Ali gde smo?" upita Ford koji je sedeo na zavojitom stepeništu s čašom ohlađenog pangalaktičkog grgolja blastera u ruci.
     "Tamo gde smo i bili, izgleda", reče Trilijan, kada se na svim ogledalima oko njih ukazala slika ogoljenog predela Magratee, koji je i dalje promicao pod njima.
     Zaphod skoči sa svoje stolice.
     "Pa šta se onda desilo s projektilima?" rekao je.
     Nova, zaprepašćujuća slika ukazala se u ogledalima.
     "Izgleda", reče sumnjičavo Ford, "da su se pretvorili u saksiju s petunijama i kita koji deluje vrlo iznenađeno..."
     "S činiocem neverovatnoće", umešao se Edi, koji se nije ni za dlaku promenio, "od jedan prema osam miliona sedamsto šezdeset hiljada sto dvadeset osam."
     Zaphod je zurio u Artura.
     "Jesi li ti ovo smislio, Zemljanine?" oštro je upitao.
     "Pa", reče Artur, "samo sam..."
     "Znaš, to si mnogo dobro smislio. Da uključiš na sekundu Pogon Neverovatnoće bez prethodnog aktiviranja zaštitnih ekrana. Hej, dečko, pa ti si nam upravo spasao živote, znaš?"
     "Oh", reče Artur, "ma, stvarno, nije to ništa..."
     "Zar?" reče Zaphod. "Dobro, onda zaboravi celu stvar. U redu, kompjuteru, spusti nas."
     "Ali..."
     "Rekoh, zaboravi."
     
     Još jedna stvar koja je zaboravljena bilo je pojavljivanje kita-ulješure nekoliko milja iznad površine planete, protivno svakoj verovatnoći.
     A pošto to nije prirodno stanište za kita, ovo jadno, bezazleno stvorenje imalo je vrlo malo vremena da se nađe u svom kitovskom identitetu pre nego što je moralo da se suoči s time da više nikada neće biti kit.
     Ovo je potpuni snimak njegovih misli od trenutka kada je njegov život počeo, sve do časa kada se završio.
     Ah...! Šta se dešava? - pomislio je on.
     Ovaj, izvinite, ko sam ja?
     Hej?
     Zašto sam ovde? Šta je svrha mog života?
     Šta sam mislio time: 'Ko sam ja'?
     Smiri se, uspostavi kontrolu... Oh! ovo je zanimljiv osećaj, šta je to? Kao nekakvo... komešanje, nekakav osećaj bockanja u mom... mom... pa, možda bi bilo najbolje da počnem da nalazim nazive za stvari ukoliko želim da makar malo napredujem u onome što ću, u nedostatku boljeg termina, nazvati svet... dakle, bockanja u mom stomaku.
     Dobro. Uuuh, postaje baš jako. A onda, hej, kakav je to zvuk, zviždanje i fijukanje oko onoga što ću, evo, odmah da nazovem glava? Možda bih ga mogao nazvati... vetar! Da li je to dobar naziv? Bilo kako bilo, pomoći će... Možda ću kasnije moći da smislim nešto bolje, kada otkrijem čemu služi. Mora da je nešto izuzetno bitno, jer izgleda da ga ovde ima đavolski mnogo. Hej! A šta je ovo? To je... nazovimo ga rep - da, rep! Hej! Pa ja baš dobro vitlam time, zar ne! Hop! Hop! Strašno prija! Ne izgleda naročito korisno, ali verovatno ću kasnije otkriti čemu služi. A sada - jesam li do sada izgradio neku koherentnu sliku poretka stvari?
     Nisam.
     Nije važno, ovo je baš uzbudljivo, otkrivam toliko toga, a toliko tek treba da dođe, vrti mi se u glavi od iščekivanja...
     Ili je to zbog vetra?
     Pa sad, stvarno ga ima mnogo, zar ne?
     A onda - auh! Hej! Kakva je to stvar što mi prilazi brzo? Veoma brzo. Veoma, veoma brzo. Tako je velika, ravna i okrugla, potrebno joj je veliko, zvučno ime kao... ma... mlja... emlja... Zemlja! Tako je! To je dobro ime - zemlja!
     Pitam se hoće li se poneti prijateljski prema meni?
     
     A ostalo je, posle iznenadnog, vlažnog treska, samo ćutanje...
     
     Neobično, ali jedina stvar koja je prošla kroz um petunija u saksiji tokom pada bila je: Oh ne, neće valjda opet? Mnogi ljudi spekulisali su da bismo o prirodi Vaseljene doznali mnogo više nego što sad znamo kada bismo samo dokučili zbog čega su petunije pomislile baš to.

19.

     "Hoćemo li povesti i ovog robota?" reče Ford i gadljivo pogleda Marvina koji je, smešno pogrbljen, stajao u uglu, pod malim stablom palme.
     Zaphod skrenu pogled s ogledala-ekrana na kojima se video panoramski snimak ogoljenog predela u koji se spustilo 'Zlatno srce'.
     "Oh, android-paranoid", rekao je. "Da, povešćemo i njega."
     "Ali šta da radimo s robotom koji pati od manijačke depresije?"
     "Vi mislite da vi imate nevolja", reče Marvin kao da se obraća novonastanjenom mrtvačkom kovčegu, "ali šta biste uradili da ste vi robot s manijačkom depresijom? Ne, nemojte se mučiti da nađete odgovor, ja sam pedeset hiljada puta inteligentniji od vas, a čak ni ja ne znam odgovor. Dobijam glavobolju kada makar i pokušam da se spustim na vaš nivo razmišljanja."
     Trilijan ulete kroz vrata svoje kabine.
     "Moji beli miševi su pobegli!" rekla je.
     Izraz duboke zabrinutosti i saosećanja prođe svakim od Zaphodova dva lica.
     "E baš me zabole za tvoje bele miševe", kazao je.
     Trilijan ga uznemireno pogleda i ponovo nestade.
     Verovatno bi njena primedba izazvala veću pažnju da je tada bilo poznato da su ljudska bića tek treći najinteligentniji oblik života na planeti Zemlji, a ne (kako su uglavnom smatrali najnezavisniji posmatrači) druga.
     
     "Dobro jutro, momci".
     Glas je bio čudnovato poznat, a ipak čudnovato različit. Imao je nekako materinski prizvuk. Javio se posadi u tenutku kada su došli do prolaza u vazdušnu komoru koja je vodila na površinu planete.
     Oni zbunjeno pogledaše jedni druge.
     "To je kompjuter", objasnio je Zaphod. "Otkrio sam da ima rezervnu ličnost za slučaj opasnosti, pa sam pomislio da će nam možda bolje poslužiti."
     "Dakle, ovo će vam biti prvi dan na stranoj, novoj planeti", produžio je Edijev novi glas, "i zato hoću da mi svi budete ušuškani i utopljeni i da se ne igrate s onim nevaljalim buljookim čudovištima."
     Zaphod nestrpljivo zalupka po vratima.
     "Pogrešio sam", rekao je. "Izgleda da bi nam od veće koristi bio običan logaritmar."
     "Aha!" dreknu kompjuter. "Ko je to rekao?"
     "Hoćeš li da nam otvoriš taj prolaz, molim te, kompjuteru?" reče Zaphod, trudeći se da se naljuti.
     "Neću, sve dok onaj ko je to rekao ne prizna", zahtevao je kompjuter i škljocnuo spojevima nekoliko sinapsi.
     "O Bože", promrmlja Ford; oslonio se o jednu pregradu i počeo da broji do deset. Strašno se plašio da će razumna bića jednog dana zaboraviti kako se to radi. Ljudi samo brojanjem mogu da ispolje svoju nezavisnost pred kompjuterima.
     "Hajde", reče Edi ozbiljnim glasom.
     "Kompjuteru"... zavapi Zaphod.
     "Čekam", prekide ga Edi. "Ako treba, mogu da čekam čitav dan..."
     "Kompjuteru..." reče ponovo Zaphod, koji je pokušavao da smisli neko domišljato lukavstvo kojim bi nadigrao kompjuter i koji je potom odlučio da se ne bori s njime na njegovom sopstvenom terenu, "ako smesta ne otvoriš taj izlaz, idem odmah do tvojih memorijskih blokova da ih isprogramiram velikom sekirom, razumeš?"
     Edi, šokiran, zastade da razmotri ovo.
     Ford je i dalje tiho brojao. To je gotovo najgadnija stvar koju možete da učinite jednom kompjuteru, kao kada biste prišli nekom ljudskom biću i stali da mu govorite: Krv... krv... krv... krv...
     Najzad, Edi tiho reče: "Vidim da još mnogo moramo da radimo na izgradnji međusobnih odnosa" - a izlaz se otvori.
     Ledeni vetar dunu im u lice; oni se bolje umotaše u svoja odela i kročiše niz stepenice na pustu prašinu Magratee.
     "Plakaćete vi na kraju, osećam to", dreknu Edi za njima i ponovo zatvori prolaz.
     Posle nekoliko minuta ponovo je otvorio i zatvorio prolaz u odgovor na komandu koja ga je zatekla potpuno nespremnog.