Život i priključenija

Predislovije

Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih vremena od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti. Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla. U kolikim nevoljam mi je pomogla, od kolikih bjedstvovanija i napastej izbavila i koliko krat moje sovjete i namjerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila i kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela! Ljubov društva i prijateljstva — slatka stvar, slatko ime, slatko spominjanje! Čini mi se da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prijateljstvo mojih ljubeznika i ljubeznica, blagodjetelja i blagodjeteljnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda ih se stidim, i od kojih ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad ih pominjem, pomažući mi da se ispravljam koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestana lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovjet: »Poznaj sebe!« — vrlo se kasno prima.

Trideset i osam mojih prošastih godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam. Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: »Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!« U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sirječ, da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.

Moja krv, koja blagodarenije bogu, počinje utovljati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje u moju vlast i predaje mene meni samomu. Počinjem malo-pomalo odisati, izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovjet premudroga Pitagora da se k sebi vratim, da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu činio, i kud mislim poći. Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao — ili razgovore učenih ljudi slušam, ili premudro napisane knjige čitam, ili ujedinjen u kom bezmolvnom mestu hodam; o tom mislim, o tom se upražnjavam i to uzdišući sebe pitam: otkud sam na ovi svet došao, šta sam u njemu činio i kud ću iz njega poći?

Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bih da nisam sasvim na svetu nepolezan bio. Rad bih štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati. Rad bih sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti, i tako srpske kćeri prsima koje su me odojile, ako ne koliko bih rad, barem koliko mogu blagodaran javiti se. Zato nameravam različne slučaje, koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili, napisane ostaviti. Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti; a zle pohuđavajući, u omrazu dovesti.

Vospitanije mladosti — stvar najnužnija i najpoleznija človeka na svetu budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovateljno i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna; za koje roditelji (o roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da ih ne razmažuju, da ih ne kvare, da ih od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju. Dete razmaženo lasno biva čudovito, iz šta se rađa samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost i proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od kojih zlih obiknovenja valja da ih čuvaju od detinjstva. Njihova mlada telesa u :zdravlju da sadržavaju — na zdravoj mladosti osnovata je zdrava starost — da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski zgotovljena, konfete i voća nedozrela. Njihovo mlado srce k človekoljubiju i k dobrim naravom malo-pomalo da okreću; njihov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvih ludih plašenja čuvajući ih. O, kolike slabosti i bolesti uma plašnja dece uzrokuje! A svrh svega, njihovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, poštenoga mislenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju; zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako zlo društvo od njih za udaljavaju. No u ovoj materiji govoriće se na drugom mestu više, ovde toliko javljam da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju njihove dece želiću pomoći.

Ova materija, budući najpotrebnija i najpoleznija človečenskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti. S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanija imadu; pri tom i knjige učenih ljudi, koji su o ovoj materiji pisali, čitao sam. Gdi sam god živio, imao sam pod mojim upravljenijem različnu bogatih i siromaha roditelja decu, građansku i seljansku. U Dalmaciji, u Črnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam dečina svojstva, naravi i svakojake ćudi. Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i poslušni, ljudma s kojima živu mili i dragi, otečestvu i sami sebi polezni i blagopotrebni.

U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagaću i pridodavati naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovjete i nastavljenija, koje sam od učenih ljudi naučio i iz poleznih knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namjerenije ove knjige. A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđivati i pohuđavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božijim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s toplim i čistim srcem želiti i tražiti. Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se svakoga pristrastija i licemerija, a osobito samoljubija. Pravdu i istinu radi ću vsegda pred očima imati.

Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu. O ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sirieč, da o njemu zavisi sve naše blagopolučije u celom tečeniju života. S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati ako jedan drugoga ne poznamo? Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, premda i to nije malena muka, nego provoditi sve svoje življenje s ljudma kojih svojstva, narave i ćudi ne poznajemo. I zaisto iz toga se po višoj časti rađaju: nesloga, nemir, mrženje, vražba i svađa, poneže ne poznajemo kako valja ni sami sebe ni druge. Poznati sebe, poznati ljude, njihove naravi i najpotajenija sklonjenija i pristrastija njihovog srca, iz kojih proizniču i proishode sva njihova namerenija, dviženija i dela, o tom su se trudili najveći ljudi, i do danas o tome se upražnjavaju i staraju veliki filosofi. Budući, dakle, da me je promisal neba opredelio da provedem život moj s razni narodi, s ljudma i s ženama, s bogati i siromasi, s učeni i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, kupovao ni prodavao, sva je moja starost bila poznati kakvi su ljudi, i iz kojih uzroka bivaju tak'i ili drugojači; kakvi bi valjalo da budu, i črez koja sredstvija mogli bi tak'i postati. Pri tom, budući da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti? Kako možemo drug drugu ugoditi, tiho, mirno, i ljubezno između sebe živovati i dne žitija našega, koliko je moguće, oblekčati i usladiti, potaštiću se izjasniti.

Što se kasa poznanstva sebe, pravda da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevježestvo, toliko i mnogo više samoljublje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane. No ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro sakrivamo. No i u ovom moje slabosti, moje pogreške i budalaštine dale su mi na konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega sveta nauka, božiji dar, nebesni svet, nauka i knjige premudrih i prosveštenih ljudi, učenih ljudi, istinih blagodjetelja čelovečeskoga roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajenijih zapletaka srca mojega, prosvetile su me i dale su mi više poznanstva nego što bih mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji. Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju.

Posle polze i zabave koju želim komgod od mojega roda uzrokovati, neiskazano utešenije i neizrečenu radost čuvstvovaću, imajući priliku za spominjati i poznanstvu poslednjih rodova predati imena mojih prijatelja, ljubeznika i blagodjetelja. Ne mogući inače vozotvetstvovati njihovoj slatkoj ljubavi, oblekčaću prsi moje javivši svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se njih i ljubiću ih dok god živi duša moja, sirječ doveka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno nagraždenije njihovoj dobroti. Preporučiću spominjanju i blagodarnosti naših unuka imena dobrih i milostivih blagodjetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako ovu knjigu tako i što drugo koje nameravam iz poleznih knjiga prevoditi. Da sam kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene.

Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom učenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevode, sastavljaju i na štampu što izdaju, da se postaraju za matere svoje i sestre, za supruge i kćeri, prevodeći im izbrane knjige učenih naroda, dajući im na ovi način blagopotrebnu zabavu, ukrašavajući njihove naravi, prosveštavajući njihov um i oblagorođavajući njihovo srce istinim blagorodstvom dobrodjetelji i prosveštenija razuma. Neka se potašte i pohite dovesti u svoj rod zlatno i blagopolučno vreme kad će srpske kćeri i supruge čitati »Pamelu«, »Telemaha«, povesti Marmontelove i proče ovima podobne knjige na svom prostom dijalektu. I kako prve vospitateljnice i nastaviteljnice čada svojih, prosveštene budući, same će polagati prvo osnovanije njihovog dobrog vospitanija, napajavajući iz razumom i dobrodjeteljiju zajedno s mlekom prsiju svojih.

Ja, koliko sam mogao poznati ljude, po višoj časti poznao sam ih dobre i, ako gdi pogrešavaju ili čineći ono što ne bi valjalo, ili izostavljajući ono što bi valjalo, u tom pogrešavaju ili iz prirodne čelovečeskomu jestestvu slabosti, ili iz neznanja i nerasudija, misleći i sudeći svrh stvari nepravo. Vrlo je malo tak'ih ljudi koji samo iz zloće srca i s namjerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namjerenije budući ispravljenije narava i običaja dobre hvaleći a zle pohuždavajući, uzdam se da mi se neće za zlo primiti obličenije zloupotrebljenija čelovečeskih. Niko ne može se ispraviti ne znajući u čemu i kako pogrešava — a ko se može pohvaliti da je bez slabosti i pogreške? Dakle, mi ne možemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubavi jedan s drugim živiti, ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugoga pogreške; obače, ako bi se svak' sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji naš opštedružeski život bio. Zato molim neka mi se ne primi za osuždenije naroda, čina i lica osuždenije zlih običaja i zloupotrebijenija.

Meni su ljudi svakoga naroda i čina mlogo dobra učinili, a zla nimalo ili vrlo malo; ja nejmam nikakva uzroka s moje strane na njih tužiti se. Ako li gdi budem to činiti, zaisto neću radi mene no polze radi mojih čitatelja, da ako ko što takovo pri sebi pozna, da se ispravi. Meni je žao da ljudi, koji ne misle, ne sude i ne postupaju sledujući pravilu zdravoga razuma, sebi hude i vrede. O, koliko bi svi ljudi na zemlji s strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i živeći nakrivo! Bog bi morao zao biti kad bi rod čelovečeski na njihovo zlo i nesreću sazdao, a to ko može, zdrav mozak imajući, i pomisliti? Otkud dakle nesreća? Valjada je sa strane človekove. A človek, biva li svojevoljno i dobrovoljno nesrećan? Nikako! Javno je, dakle, da iz neznanstva i nerazumija proishodi po višoj časti naše zlopolučije.

Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu — ko nam sme reći da nismo? Gotovi smo namah na kavgu. Svak' se sebi čini na pravom putu, a drugoga sudi za izgubljena. Ko god ne vidi, ne može uprav hoditi; a ko god ne ume misliti i suditi, ne može ni svoja dela kako valja upraviti. Može jedan isti čovek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom vrlo krivo. Na priliku, Turčin veli da od boga ne valja čovek da beži jer ne može uteći ni sakriti se. Imaš pravo, Turčine! A ima li Turčin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bežati? Jok vala! U tom ima vrlo krivo. Od boga ne mogući uteći, ne valja ni da bežimo; a od požara, velike vode, kuge i drugih mnogih zala mogući se sačuvati i ne hoteći, vrlo ludo poslujemo. Iz svega ovoga sleduje da možemo ljude milovati i ljubiti pohuždavajući i osuđavajući njihove krivoputice, zašto inače nije moguće ispraviti se.

Ako li se ko nađe ko bude moje prostosrdačno namjerenije i bespristrasno pisanje na zlo tolmačiti, primajući za obidu i obličenije običaja u kojima je on vospitan i koji se njemu dobri čine, znam da će me osuditi i o meni zlo govoriti. Ja sam i to predvidio i nisam se tome ne nadao. Ko može svim i toliko različnim ljudina ugoditi! Ja ću se samo starati ništa protiv mojej sovjesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne pisati. Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije potrebna ni misliti ni rasuždavati. Ukorenjenije starih običaja podobno je korenju velikih drva — za koliko godina su se uglubljavala daleko u zemlju, koliko potrebuju da se osuše. Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti i detinjstvu. Da nisu se Evropejci usudili misli svoje popravljati i um naukom prosveštavati, ostali bi do danas u prvoj gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim narodom afrikanskim.

Priklad drugih naroda daje mi drznovenije. Naći će se dovoljno oštroumnih i pravosudnih lica između braće moje koji će poznati čiji sam ja interes i polzu pišući želio i iskao. Ako li što gdi bude pogrešno, učeni će ljudi posle mene ispraviti i meni će čelovekoljubno kao človeku prostiti. Meni je dovoljno utješenija dajući priklad učenim mojega naroda da srpski počinju na štampu što dobro izdavati. Šteta da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce. Ako ništa, poznaće braća moja userdije moje k njima posle moje smrti, i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati. Vreme je života našega jedan minut, jedno trenuće oka i jedno ništa, a po smrti čeka nas večnost. Samo posledni rodovi sude pravo i bez pristrastija o proštastima. Utešen ću poći s ovoga sveta znajući da sam braći mojej dobra želio, da sam se silio učiniti toliko polze koliko sam mogao i da nisam zaludu živio.

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati od časti i nakratko šta će ova moja knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti. Toliko mogu jošte pridati da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni mesti sveta i kakvi su njihovi običaji? Dvadesetipetgodišnje moje prebivanje i putovanje u Dalmaciji i Crnoj Gori, u Albaniji, u Greciji, u različni ostrovi Sredizemnoga mora, u Smirni, u Italiji, u Moldaviji, i sad u Germaniji, daće dovoljno materije zabave i razgovora.

Oglasio sam u pismu k ljubezniku mojemu Haralampiju da nameravam izdati »Sovjete zdravago razuma«, koja će knjiga sadržavati najizbranije misli i sovjetovanja učenih ljudi s raznih jezika prevedene, o kom poslu počinjem, s pomoću boga, truditi se ovde u Lajpsiku, a međutim izdavače ove moje slučaje, čekajući hoće li se koji dobar Srbin naći da pomogne s troškom. Uzdam se u promisal neba da će pomoći mojemu bratoljubnomu namereniju, budući da koliko mi daruje života, unapredak u ovom delu i upražnjeniju nameravam provesti.

Tebi dakle, o ljubeznjejši i sladčajši slaveno-srpski narode, posveštavam koliko ovu toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera. Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednim unukom, s gorećim i punim ljubavi srcem ovi moj mali no userni trud predajem! Primite, ako ništa, za zabavu. Ako gdi bude što pogrešno, molim i prosim vašu dobrotu i čelovekoljubije da oprostite slabosti mojej — sam je bog bez pogreške i bez nedostatka. Preporučujem sebe vašej milostivoj i srdečnoj ljubavi. Ja ne znam hoću li gdi s vami jošte živiti i slatkog vašeg prijateljstva naslaždavati se. Toliko prosim, kad me ne bude na svetu, da mi želite od blagoga Boga milost, koju i ja vami zajedno s svetom razuma i nauke, i vašim sinovom i kćerma od roda v rod, dok god Bog svet drži, vsesrdečno želeći prebivam do poslednjeg mojeg izdihanija dušom i telom sav vaš

u Lajpsku, 1783. Avgusta 15.

Basne

Dositej Obradovic




      DIVLJA JABUKA I RUZICA

   U supljinu divlje jabuke uljeze roj pcela i napuni je meda. Onda
se ona pocne ponositi i hvaliti medom u sebi: "Nerazumna i luda
gordosti!, rece joj ruza, sto se tudjom slascu ponosis? Ucini ti,
ako si kadra, da sladost meda udje u plod tvoj, ako zelis udostojiti
se da te ljudi hvale i blagosivljaju".

Pouka - Agelisaju, lakedemonskom vojvodi, pocnu neki koji su u
Persiji bili, prikazivati i hvaliti odelo, bogatstvo i velicanstvo
cara persijskoga. "Sta vi tu u vetar besedite, rece im ovaj. Kazite
vi meni je li on mudriji, iskusniji i kreposniji od mene? I ako to
nije, on je nista prema meni"...

     LISICA I TIGAR

   "O, da mi je tvoja snaga i brzina, rece lisica tigru, veoma bi
mi drago bilo!" "A zar za moju sarenu kozu ne maris? rece joj tigar.
Onda bi se pokazala i spolja susta kakva si iznutra: lukava i
sarena". "Na tome ti lepo hvala! odvrati ova. Ja ne zelim da se
pokazem takva kakva sam".

Pouka - Nema ti gore, bednije ni skarednije, od svagdasnjeg
zivota u pritvorenosti, a to onde more biti , gde lisicje
pogane naravi preovladavaju...

        MAGARAC I EZOP

   Magarac opazi Ezopa gde hoda po polju, posmatra sta zivotinje
cine i otuda sastavlja svoje basne i daje ih ljudma za pouku.
Pristupi i rece mu:"Cujes li, Ezope! Ti cesto mene u tvojim
basnama spominjes. Barem napisi da sam i ja kadgod sto pametno
rekao i ucinio!" Na to mu Ezop, smejuci se, odgovori: "Onda bih
ja bio magarac, a ne ti!"

Pouka - jedan francuski kralj, prolazeci pokraj kujne, vidi
tu momce gde okrece razanj i peva. Zapita ga zasto je tako
veseo. "Zar ne bih bio veseo kad mi je dobro kao i kralju?"
odgovori mladic, ne znajuci s kim govori. "Kako to?" zapita
opet kralj. "Eto kako, pridoda mali. Nas kralj ima sto njemu
potrebuje, a ja imam sto meni"...

         LISICA I RODA

   Lisica primeti u prolece novopridoslu rodu, pristupi k njoj
i zaprosi je da joj sto lepo, iz daljnih mesta kroz koja ona
prolazi, kaze. Onda ova otegnu dugacko i prostrano kazivanje,
kakve se bare i ritovi u Indiji i u Egiptu nahode, i kakve su
u njima zabe; predje u Kipar, cuvenu Grcku, Makedoniju i Dalmaciju
pa kaze kakve su tuda planinske zabe i zelene zabice sto se i na
drvece penju, i kakvoga su koje ukusa. "Ala si ni za sta, kad
iz tolikih mesta drugo kazati ne znas nego kakve su gde zabe",
rece joj lisica, okrene joj rep i ode.

Pouka - razuman svugda gledi da sto pametno vidi, pozna i nauci,
kakovi su gde ljudi, njihove naravi, obicaje i upravu, nauke,
umetnosti, zanimanja i zabave... Ko trazi razum, razumniji kuci
dodje, a lud se ludji vrati nego sto je kad podje...

        PAPAGAJ I DRUGE PTICE

   Papagaja donesu iz Indije u jedan vilajet gde njih nema. Kupi
ga veliki gospodin i da ga staviti u pozlaceni kavez. Druge ptice,
cudeci se tolikoj otmenosti, skupe se oko njega i pocnu ga pitati
drze li njega u tolikom postovanju u zemlji rodjenja njegova. "Ne,
odgovori on, onde smo mi kao i ostale ptice, bas kao i vi ovde."
"A kako to biva, dodadu drugi, da se tebi ovde u inostranoj zemlji
tolika slava i cast ukazuje?" "Zar vi ne znate, odgovori onaj, da
pravo dostojanstvo malo se kad u svojoj otadzbini kako valja pri-
poznaje?"

       PETAO I DRAGI KAMEN

   Petao, ceprkajuci, nadje dragoceni dijamant. Hoce da ga ize, ne
moze, nije za jelo. Tada pocne govoriti: "Steta, ovako lepa stvar,
a nista ne valja! Vise bih voleo naci jedno zrno jecma nego hiljadu
ovakvih blistavih kamenova. Sad vidim da su bez pameti ljudi koji
toliko mare za jednu star sto niti se da izesti niti popiti!"

Pouka - dragi kamen ovde znaci mudrost i nauku, a petao i njegovo
govorenje predstavljaju onoga koji nista ne postuje osim sto je
prijatno njegovim telesnim culima.

       KORNJACA I ORAO

   Kornjaca molila orla da je nauci da leteti. Veli joj orao: "Sedi
ti s mirom i hodaj tako ponisko kako si i dosad, bolje ce za te
biti, jer skladnost tvog tela nije za visinu nacinjena". Nece ova
ono sto je za nju, nego sve dosadjuje moleci. Uzme je orao, podigne
u visinu, pak je pusti: "Hajde, leti sad!" Pocne ona leteti, ali
kako ne valja, padne na zemlju i sva se zgruva.

Pouka - merimo i poznajmo sebe, i ne istimo sto nije za nas...

         KOMARAC I VO

   Komarac stane volu na rog, pak malo potom rece mu: "Ako sam ti
tezak, a ti mi kazi, pa cu otici". "Ti meni tezak? Ja te i ne osecam,
kao da te i nije na svetu".

Pouka - ovo je za one koji o sebi odvec visoko misle...

       MEDVED I MAJMUN

   Medved se hvalio da je dobre naravi, jer nikakvu zivotinju mrtvu
ne jede. Na to mu majmun odgovori:"Ako hoces da si dobar, u zive
ne diraj, a s mrtvima cini sta ti drago".

Pouka - Na isti nacin moze se ovo reci i onima sujevernima, koji od
zivih nepravedno uzimaju, a mrtvima za dusu daju.