Bas takvi trebaju Putinu, koji istrazuju organizovani kriminal i korupciju, niko nece da mu se stavlja prst u ranu 

EVO KOLIKO JE PARA dobila Jelena Milić i od koga!

Ko finansira Centar za evroatlanske studije i Jelenu Milić?
1. Rokfeler – SAD
2. Fond za otvoreno društvo – SAD, osnivač – Soroš
3. Nacionalni fond za demokratiju – SAD
4. Ambasada SAD-a
5. OEBS – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju
6. NATO
7. Fridrih Ebert Fondacija – Nemačka
8. Višegrad Fond – Slovačka
9. Nacionalni fond za demokratiju – SAD
10. Ambasada Kraljevine Norveške
11. Vlada Republike Srbije
12. Delta Fondacija
13. Evropska komisija

Rokfeler se nada da će da živi 300 godina, Pa, ko je ovaj čovek zapravo? Naravno, cinik, koji ima para za transplantacije srca, ali koji običnim ljudima kao recept za dug život preporučuje jednostavnost i druženje s prijateljima. Ali, nije on običan bogataški cinik, koji nam se smeje u lice. On je jedan od uništitelja čovečanstva. I jedan od finansijera Centra za evroatlanske studije u Srbiji.

Fond za otvoreno društvo je privatna donatorska fondacija koja ima za cilj oblikovanje javne politike. Promoviše demokratsku vlast, ljudska prava, kao i pravne, socijalne i ekonomske reforme. Njen osnivač je Đorđ Soroš iz SAD-a.
Nacionalni fond za demokratiju je neprofitna organizacija sa sedištem u SAD osnovana 1983. godine sa ciljem promocije demokratije. Fond dobija najveći deo finansijskih sredstava od Kongresa i Ministarstva inostranih poslova SAD.
Itd, itd….
Koliki iznosi su u pitanju i u kom vremenskom periodu, možemo pogledati u tabeli ispod:



Ukupno prikazane donacije, Centra za evroatlanske studije, prikazane u ukupnim iznosima:



Srbija i njeni građani, za razliku od Jelene Milić, nisu, ne žele, niti će zaboraviti i oprostiti zločinačko ubijanje 2,500 svojih građana od strane NATO zločinaca! Srbi nikada ne smeju zaboraviti osiromašeni uranijum čime je napravljena prava ekološka katastrofa. Uz poznatu izjavu ”Rusija postoji, nažalost”, dotična je izrekla i još jednu sramnu rečenicu, a to je ”Osiromašeni uranijum nije otrovan”.
Jedino na osnovu te dve sramno izgovorene rečenice biće zauvek upamćena u Srbiji, jer drugog razloga neće biti!

(Mr Danijela Ružičić, danijelaruzicic.com)

http://www.intermagazin.rs/evo-koliko-je-para-dobila-jelena-milic-i-od-koga/

ne zavrse te pare samo kod jelene

dosta toga ode ovim dole na linku aktivistima, nakotilo se izdajnicke bagre....


Youth Initiative for Human Rights
Inicijativa mladih za ljudska prava

www.yihr.rs/bhs/mi/



Jovana Prusina

Rođena 6. novembra 1992. godine u Beogradu, gde je završila osnovnu školu i Petu beogradsku gimnaziju. Studentkinja je završne godine međunarodnog smera Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Svoj prvi kontakt sa Inicijativom je ostvarila 2014. godine, kao učesnica Human Rights Defenders treninga. Nakon toga je učestvovala na brojnim Inicijativinim događajima od kojih bi izdvojila programe “Ovo je Kosovo” i “Pravda bez pomirenja?”, kao i Sarajevo Youth Summit, gde je radila kao volonterka. Provela je mesec dana u Prištini u okviru letnje škole Američkog Univerziteta na Kosovu.
U Inicijativi radi na projektu Active Balkans, koji se bavi kreiranjem aktivističke mreže i promocijom aktivizma među mladima u regionu. Takođe je članica koordinacionog tima Moje Inicijative, što smatra svojim najvećim uspehom.
Interesuju je ljudska prava, tranziciona pravda i međunarodno humanitarno pravo. Za sebe kaže da je odgledala sve filmove i serije, iako je to daleko od istine. Voli pravo, Inicijativu, Ibzenove drame, Koenovu muziku i crnu kafu bez šećera. Po nacionalnosti Beograđanka.




Anita Mitić

Rođena 14. maja 1990. godine. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer politikološki. Anita se priključila Inicijativi mladih za ljudska prava 2009. godine kao aktivistkinja u kampanji „Ja sam srce Srbije“. Školu nove politike je završila 2011. godine, a Školu tranzicione pravde Fonda za humanitarno pravo 2012. godine. Pored ove dve škole koje smatra najznačajnijima, Anita je završila mnoge edukativne programe, uključujući i letnju školu na Američkom univerzitetu na Kosovu i Školu ljudskih prava Helsinškog odbora za ljudska prava. Na festivalu Dani Sarajeva, Anita je 2009. radila kao tim liderka volontera, dok je 2012. godine bila koordinatorka festivala. Najznačajniji projekti na kojima je radila su: Prishtina Youth Summit, Visiting Program, Young Leaders Program for Central Europe i Baterija.

Anita piše tekstove za veb portale Kosovo 2.0 i Peščanik. Volontirala je tokom kampanje „Skupljanje milion potpisa za REKOM“. Radila je produkciju nagrađivanog filma „Momci, gde ste“.

Odoh da organizujem trojku sa Milicom Đurđević i Jovanom Prusinom, ako me nema da znate gde sam.


 


 

Guska glupa. Poješće je Milica za doručak.

Немојте мислити да подаци о "донацијама" олошу који набија обавезну вакцинацију, ГМО и сл. неће доспети у јавност, са све именом и презименом, па се врло активан олош и лобистички пиони неће моћи баш тако башкарити  : )



Ко сме да пише о европским донацијама

Текст „Политике” о уплатама Европске комисије на рачун медија опет је назван прављењем листе страних плаћеника, а ауторка текста, колегиница Вишња Аранђеловић, данима је изложена линчу на друштвеним мрежама
Аутор: Јелена Попадић



У виртуелној стварности коју ствара и уређује другосрбијанска „грађанска елита”, уз помоћ популарних друштвених мрежа, поново се одиграва свима нама добро познат филм. Нападнут је поново један новинар „Политике” који је био довољно „дрзак” да напише текст о донацијама Европске комисије медијима. Завиривање у њихове финансије највише не прија онима који се диче транспарентношћу, одговорношћу и независношћу. Ко онда сме да се одважи да пише о овим осетљивим темама које често остају недовољно осветљене у бирократским лавиринтима оних који примају или дају донације?

Салве увреда и погрдних речи пропраћених неистинама већ данима стижу на рачун колегинице Вишње Аранђеловић ауторке текста „Еври за старе знанце”. У правом „грађанском” маниру извештавање о уплатама Европске комисије на рачун медија опет је названо прављењем листе страних плаћеника, а колегиница Аранђеловић преживљава још један јавни линч преко друштвених мрежа. Најгласнији су они чије организације редовно добијају највеће грантове, како из америчких, тако и из европских фондова.

Председник НУНС-а Вукашин Обрадовић не само да се није огласио поводом напада на новинарку „Политике” већ је тим нападима давао темпо. Он је на свом Фејсбук профилу устврдио да је „Политика” „отворила сезону лова” на функционере НДНВ-а Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића, да позивамо на укидање независних медија, као и да месецима наш лист исписује савремену верзију текста „Ћурувија дочекао бомбе”.  Тешко нам је да поверујемо да је такве формулације износио само зато што смо у тексту „Еври за старе знанце” објавили да је НУНС од 2011. до 2015. године добио скоро 300.000 евра од Европске комисије, као и да су додатни новци из Европе додељени  њиховом Центру за истраживачко новинарство (98.141 евра), Медија центру (98.467 евра). Или је можда љут због чињенице коју нико није ни демантовао – да је у ЕУ издвојено 1.189.616 евра за регионалну платформу о јачању медијских слобода, коју реализују НУНС и још пет регионалних организација.

Покушај дискредитације истинитих података

У тексту „Еври за старе знанце”, ауторке Вишње Аранђеловић,  објављеном у суботу наведено је да је Фонд Европске уније за подршку медијима прошле године финансирао са 1.766.573 евра пројекте АНЕМА, НДНВ-а, НУНС-а, ЦИНС-а, агенције Бета, недељника Време… Чињеница је да новац добијају увек исти медијски играчи. Од 15 добитника последњег конкурса, девет се нашло на листи од пре две године, а шест је новац од Европе добило и 2010. године. Нико од поменутих медијских организација није оспорио истинитост изнетих чињеница, већ се покушај дискредитације овог текста највише сводио на то како ће ове податке прихватити, схватити јавност.

Контуре Обрадовићеве реторике предочене су пре два месеца кад је уредник „Курира” и доскорашњи високи функционер НУНС-а Ратко Фемић поручио Вишњи Аранђеловић да „није добро окресана”. Обрадовић је том приликом лајковао Фемићев простаклук, али се касније у приватном разговору извинио колегиници Аранђеловић.

Сад је на сцену ступио нови Фејсбук пријатељ Вукашина Обрадовића. Извесни Иван Новковић из Ниша колегиницу Аранђеловић почастио је простачком поруком – „Уколико сте Ви писали онај текст о финансирању медија и удружења онда сте велико г...”.

Новковић је члан Ресорног одбора за заштиту људских права у нишком огранку Нове странке Зорана Живковића. Тешко нам је да замислимо како се изражавају чланови Живковићеве странке који се не баве заштитом људских права.

Не сумњамо да су и на ову хајку НУНС-а и остали борци за људска права и слободе неми. Ни јуче Вукашин Обрадовић није одговорио на наше питање да ли се осећа одговорним за нападе којима је изложене наша новинарка, да ли ће осећа потребу да је заштити и које је то нетачне податке у свом ауторском тексту изнела.

У свеопштем јуришу на Вишњу Аранђеловић најмање стила и каваљерства имао је Славиша Лекић. То не може да нас зачуди јер је Лекић познат по вулгарним испадима. „Мицин таја”, што је његов твитерашки надимак, колегиницу Аранђеловић назвао је Вјерицом Радетом српског журнализма. То му није било довољно већ је додао да „неке Вишње служе да се нађубре” и да је у тренду „боја труле Вишње”. Можда је био посебно погођен темом будући да је новац од ЕУ добила и агенција „Брендон”, његове бивше супруге Бојане Лекић.

За филмске ефекте побринула се продуцент и глумица Бојана Маљевић. Ипак, сценарио као да је преписала од редитељке Биљане Србљановић, предводнице претходног јуриша на „Политику”. Наиме, у децембру прошле године, Србљановићева је, након серије „Политикиних” текстова о донацијама великих америчких фондација српском невладином сектору, на свом Фејсбук профилу објавила статус од неколико хиљада словних знакова са насловом „Ја багата а ти гавно” у којем грубо клевета мене (ауторку ових текстова) и Љиљану Смајловић. И то правим уличарским жаргоном, користећи непроверене информације и искривљујући стварност. Ово њено писаније, у форми новинског чланка, пренели су многи портали који воле да се назову перјаницама грађанског друштва. Иако се у овом скупу реченица не може наћи ништа грађанско.

Тако је и Бојана Маљевић пре два дана на свом блогу објавила текст под називом „Вишњина листа” у којој покушава да дискредитује писање „Политике” без иједног аргумента. Сви подаци објављени у тексту „Еври за старе знанце” исправни су и потврдила их је Европска комисија. Бојана Маљевић не демантује изнете чињенице, али ипак негодује што Вишња Аранђеловић није „сасвим проверила информације” па је 188.961 евра које је примила, назвала донацијом (колико је 2012. године добио „Монтеројал пикчрс” од ЕУ ). Али тај новац, како тврди, никако није донација, јер је њена продукцијска кућа заправо победила на јавном конкурсу за одређену ТВ серију.

Најтужнија је чињеница да већина поменутих играча приликом писања следећег пројекта играти на карту угрожености. Поједини ће се за стране донације борити напомињући да су они баш та, угрожена врста. „Независни” медијски радници којима су „стављене мете на чело” текстовима у „Политици” чије су ауторке – „перфидне”, „подле”, „јефтине”, „продане душе”, „стока ДБ-овска”, „ђубрад”, „спонзоруше”...

У тексту „Еври за старе знанце” није изнета ниједна квалификација, увреда нити инсинуација, као ни у претходним извештајима о финансирању невладиног сектора. Само суве чињенице и информације које очигледно погађају тамо где појединце највише боли.

http://www.politika.rs/scc/clanak/359089/Ko-sme-da-pise-o-evropskim-donacijama

.............................................................................................

Еври за старе знанце

Фонд Европске уније за подршку медијима прошле године финансирао је са 1.766.573 евра пројекте АНЕМА, НДНВ-а, НУНС-а, ЦИНС-а, агенције Бета, недељника Време...

Аутор: Вишња Аранђеловић



Комисија Министарства културе којом је председавао Динко Грухоњић, некадашњи председник Независног друштва новинара Војводине (НДНВ), доделила је овом удружењу милион динара. Оно о чему се донедавно само шапутало у медијским круговима, први пут је прошле недеље признало ресорно министарство – новци за медијске пројекте деле се, по правилу – они који додељују новац, додељују га самима себи.

Док су конкурси Министарства културе јавни, а чланови комисије унапред познати, идентитети оних који одлучују о расподели новца из фонда ЕУ добро је чувана тајна. Њихова имена се не саопштавају ни након доношења одлуке.

Како је 2015. изостала уобичајена свечаност делегације Европске уније на којој добитници грантова потписују уговоре, једном делу медијске чаршије учинило се да је расподела новца била нетранспарентна.

Ипак, увидом у податке које смо добили из канцеларије ЕУ, прошле године за медијски програм подељено је 1.766.573 евра. Колач су поделили углавном добро познати играчи – Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ), НДНВ, НУНС, новинска агенција Бета, Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС), недељник „Време”. Од 15 добитника последњег конкурса њих девет се нашло и на листи од пре две године, а шест је новац од Европе добило и 2010.

Значајна средства издвојена су и за продукцијске куће чији пројекти немају много везе са новинарством. Тако је чак 140.769 евра припало продукцијској кући глумице Бојане Маљевић „Монте ројал пикчрс”. Тај новац требало би да буде утрошен за серију која кроз случајеве из канцеларије Омбудсмана упознаје грађане са њиховим правима.

АНЕМ и продукција „Инсајдер” не припадају глумишту, па су можда баш због тога добили највише новца – 140.843 евра. За 7000 евра краћи је НДНВ. Новинска агенција Бета изборила се за суму од 131.040 евра пројектом који анализира рад локалних институција. Једини национални штампани медиј који је 2015. добио новац из фонда ЕУ је недељник „Време”. За пројекат који се бави насиљем у породици кроз европско право добили су 129.774 евра. Међу радио-станицама су два добитника – новосадски 021 (130.421 евра) и пожаревачки Бум 93 (53.934 евра).

Новине „Врањске”, чији је власник председник НУНС-а Вукашин Обрадовић, добиле су 117.889 евра. Интересантно је да је овај медиј, пријављујући се на конкурс, написао да има најмање 4000 читалаца, док се маркетинг на сајту „Врањских” дичи податком из 2010. према којем се тај лист штампа у тиражу од 3450 и ремитендом од 14 одсто.

Апсолутни победник последњег медијског конкурса је Независно удружење новинара Србије (НУНС). За пројекат „У фокусу”, који спроводе у сарадњи са Топличким центром за демократију и људска права и Локал пресом, добили су 129.957 евра. Недавно је објављена листа десет локалних медија чији ће пројекти бити финансирани у оквиру овог програма. Први на листи је „Газда”, породични лист Јоване Глигоријевић, новинарке „Времена” и чланице извршног одбора НУНС-а која је говорила на маршу „Не давимо Београд” испред зграде РТС. Пројекат о „несхваћеном и неплаћеном раду жена на селу” НУНС-ова „трочлана независна комисија” подржала је са 4200 евра.

Међу добитницима новца ЕУ је и Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) чији је оснивач НУНС – 98.141 евра. Ту није крај НУНС-ове успешне офанзиве на европске фондове – Медија центар чији је такође оснивач НУНС добио је 98.467 евра. Ни то није све – НУНС-у је у оквиру програма подршке цивилном друштву и медијима добио још један грант од 1.189.616 евра. Реч је о трогодишњем пројекту Регионална платформа за заговарање медијских слобода и безбедности новинара на западном Балкану у којем НУНС као координатор учествује са још пет организација из Македоније, Црне Горе, БиХ, Хрватске и Косова.

Како је објашњено на сајту овог удружења те организације „су се окупиле око заједничких проблема – растућег ограничавања медијских слобода од стране државе и све учесталијим нападима на новинаре у нашим земљама”. За исти пројекат НУНС је добио средства и од државе – два милиона динара.

Из ЕУ фонда новац је добила и агенција Бојане Лекић „Брендон” (111.280 евра), продукцијске куће „Мрежа” (106.702 евра) и „Плејграунд” (59.380 евра), компанија Биљане Степановић „Бизнис инфо-група” (89.803 евра) и Шер фондација (94.473 евра).

За рад Савета за штампу прошле године издвојено је 198.333 евра.

Списак прошлогодиших добитника, али и свих оних који су у бази Европске комисије од 2007. за економисту Владимира Глигорова су „хладан туш”. Како је навео у „Новом магазину”, европским новцем се „финансирају и критичари, изразити, тренутне владе, као што се финансирају и критичари саме Европске уније”.

Иако су на Танјуг били огорчени због финансирања из државног буџета, агенције Бета и Фонет добро су познати рачуновођама Европске комисије. Знатижељни ће у бази података Европске комисије на којој се налазе примаоци великих средтава наћи НУНС и НДНВ, али не и УНС. Такође, код европског Деда Мраза су БИРН и ЦИНС, али не и „Пиштаљка”.

Ни „Политика” није прошла без европских поклона упакованих у украсну хартију од вредности – 2274 евра за оглас „Европи је стало до Србије”. Јесте да је сума, у односу на много мање тиражне листове мизерна, али поклону се у зубе не гледа.

http://www.politika.rs/scc/clanak/358764/Evri-za-stare-znance

Kako moze da se upadne na taj spisak,?  hocu da gradim garazu pa mi treba neka donacija.
Ajd sad ozbiljno.
Nisam znao da Rokfeler samo zameni srce i tako zivi vec 300 godina.
Reko bi ja da ima tu nesto, jer dok sam bio u njihovoj banci u Zenevi, nema tamo saltera, vec jedna prostorija bez prozora, i tamo cekas da neko dodje da ti se obrati.
Ko zna sta se moze videti iza zatvorenih vrata, setajuci zombiji.

Кад Бисерко постане Дукађини


Како позната боркиња за људска права гледа на оснивање суда за злочине ОВК, шта је према њеном мишљењу највећи спољнополитички успех Америке и шта подразумева под пенетрацијом Русије?

„Запад је одговоран због сталне стигматизације косовске државе (специјални суд, статус северног Косова и др.)“, рече за дневник „Данас“ Соња Бисерко и не трепну.

Навикли смо од председнице Хелсиншког одбора за људска права у Србији да подржава независност „Косова“, да има необјективне ставове гледе ратних деведесетих и постратних двехиљадитих, али је крајње неочекивано да неко ко истиче својеврсни беџ борца за људска права каже да је специјални суд за ратне злочине на Косову и Метохији стигматизација те „државе“. Дакако, и оцена да је статус севера — где углавном живе преостали Срби са Косова и Метохије — стигматизација „Косова“ не приличи једном човекољубу, али је то на линији крпљења државности „Косова“ на којој раде и дотична и Запад већ дуги низ година, па не изненађује.


Да ли би се Кисинџер насмејао

Признање „Косова“ од стране Србије је за Америку, према речима Соње Бисерко, важно из више разлога. „Осим што је ’Косово‘ најважнији успех спољне политике САД, оно је и објективно важно за безбедност ’Косова‘, али и региона“. Опет рече Бисерко, и опет не трепну.

Не знамо да ли би се искусни дипломата Хенри Кисинџер на опаску о најважнијем успеху спољне политике Америке само грохотом насмејао или би поменуо односе са Кином, Совјетским Савезом, тренутно Кубом… али оно што сигурно није тачно јесте да безбедност региона зависи од признања поменуте квазидржавне творевине.

„Радикализација једног дела младих на ’Косову‘ због фрустрације и бесперспективности може постати озбиљан проблем за безбедност региона“, додаде Бисерко и коначно (делимично) погоди. Међутим, то не зависи од Србије и признања „Косова“, већ од тога што се на силу инсталира „држава“ без институција и владавине права. Зна то поменута, али неће да призна.

Не може без чешања о Русију

А онда креће крешендо у коме је незаобилазна Русија, па тако та боркиња констатује да ситуација захтева много конструктивнији приступ Балкану, што значи — појашњава она — његово убрзано интегрисање у ЕУ. Треба — сугерише Бисерко — релативизовати уцењивачки потенцијал Србије (због Русије) јер он угрожава и интересе саме Србије.

Шта рећи, а испоштовати — ма какве ставове имала — једну даму и њене године. Како оценити произвољност која избија између ставова госпође Бисерко. Како реаговати на замену теза о уценама и на тврдње да је Србија та која уцењује, а не она која је константно уцењивана.

Могли би се сагласити са ставом председнице Хелсиншког одбора за људска права кад истиче да недовршени посао на Балкану указује на озбиљан дефицит међународне заједнице, кад Бисерко под дефицитом не би сматрала још већи утицај Запада, а не мањак владавине права, дипломатских принципа и вишак интервенционизма.

Јосип Броз Тито и Јосиф Стаљин
© SPUTNIK/ НИКОЛАЙ ПЕТРОВ
Истрага русофила: Отварају ли нови Голи оток
Да ли је пенетрација само реч

„Временом су се изгубили или занемарили принципи на којима почивају УН, ОЕБС и друге међународне организације“, констатује Бисерко, па би се и са тим ставом могли сагласити, да уважена Соња одмах не додаје „правни вакуум у којем се одвијају међународни односи довели до опште конфузије и губљење илузија“, а под тиме подразумева да су „на делу регресивни трендови који угрожавају све аранжмане које су ЕУ и САД својевремено дефинисале“.

Дабоме, поентира са „пенетрација Русије на Балкан, посебно у Србији, ставља Србију у фокус њихове пажње јер се она перципира као кључни фактор стабилности на Балкану. Њен амбивалентан и калкулантски однос према Западу и стално лавирање између Москве и Брисела, последњих месеци је довело у Београд бројне западне посленике“… На том месту је сваки коментар сувишан.

За крај смо оставили оцену цењене госпође да „Вучићева изјава да би признање ’Косова‘ било пресецање Гордијевог чвора, али да то Србија неће урадити, указује да је ипак свестан колико је то важан тест за Србију за који он очигледно није спреман“.

Ето, Србија и Вучић нису спремни да прођу тест. Ни да га раде. Међутим, зато је Бисерко положила све могуће тестове градитеља „друге албанске државе“, па јој сертификат да је ововременски Лека Дукађини не треба.

 

 

Treba i nju spakovati zajedno sa svimm izbeglicama i poslati nazad u Istocne zapizdine, nek se nauziva multikulture.