Ovi poslednji dokazi i meni deluju najbolji.  Iskrenost u svemu, rekao bih da je dokaz ljubavi, pa i iskrenost kada se pogreši ili kada je drugo u pravu.  Iskrenost šta želimo i očekujemo.  U odsustvu laži verovatno se nalazi najveći dokaz ljubavi.

a da vas pitam ja nešto
šta se dešava kad neko preteruje u pružanju tih dokaza?
kad su stvari jasne, kad je čovek siguran, kad dođe trenutak za opušteno uživanje u toj osobi, bez potrebe za dokazivanjem i objašnjenjima....
a on ili ona i dalje uporno dokazuje...
šta je to onda?
patološka potreba, nesvesna, da se ta osoba ne izgubi?
sopstvena nesigurnost? (u emocije druge osobe)
pružanje zadovoljstva sebi, time što ćeš drugima dokazivati svoju ljubav?
ili....
nešto skroz treće....?

Nesigurnost, samoljublje i sujeta mogu biti ti razlozi...

mozda cak i zelja u samom coveku da to radi ... misleci da tako neprestano iznenadjuje svog partnera, da ga cini srecnim, a ujedno zadovoljava i svoje potrebe da to nekom cini.

Samo se ti tesi da tvoj dragi uziva u tome    koji bi mu bio motiv? zelja ide od necega....

Sta pokrece to ? Ako njega pokrece ljubav prema tebi, sta to u tebi trazi stalni dokaz ?

nije baš offtopic...
koga ne mrzi, nek pročita do kraja

iskrena pesma

o, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se budno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličenstvom prirode, a potom,

kad prođe sve i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu

ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem, i stradadm, i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

i ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

i gledajući put zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!

za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja
al ne volim te, ne volim te draga!

i zato ću ti uvek reći: čuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drvetu žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

milan rakić
naravno 

  ko procita znace

ko razume shvatice.........

 

Moja omiljene pesma, barem sto se tice "kulturne poezije" je Rakiceva "Lepota". Covek je car. Volim ovakvu sirovu i iskrenu poeziju.

ochi ne mogu da lazhu ... nema shanse...
sve mozhe da te slazhe, ali pogled ne mozhe nikad.