Dodjite na najveci beogradski dizel parti :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Povratak u devedesete ^{Objavljeno: Pon, 01. 06. 2009. 12:33}

DVESTA NA SAT

Uvek mi je ta, pa recimo numera, simbolizovala devedesete: gas do daske pa šta bude, pukovnik ili pokojnik, valjda nije mnogo crveno na semaforu, valjda će Rusi da nas podrže, valjda neće pronaći hladnjaču, valjda ćemo se nekako provući... Kao što rekoh ta hrpa buke i poluartikulisanih tonova ostala mi je kao trajna "muzička" potka usranih devedesetih za koju sam se nadao da je nikada više neću čuti
_{Piše: Vuk Dedić}

^{Srpski evergreen: Ivan Gavrilović}

Imam tu sreću i tu nesreću da stanujem u blizini srednje turističke škole u Novom Beogradu. Sreću zato što deo učenica koje idu u i iz škole prolaze ispod mog prozora. Neću da elaboriram... lepo je videti lepu i razgolićenu mladost. Nesreća se sastoji od više elemenata. Recimo da momci koji pohađaju pomenutu školu većinom nemaju kulturna interesovanja koja prevazilaze derbi Crvene Zvezde i Partizana i onda neki od njih često polome klupe u obližnjem parku, pijano se "bratuju" do sitnih jutarnjih sati onim adolescentskim, nesigurnim, izveštačeno dubokim navijačkim glasovima, a bogami znaju i da polome stakla i retrovizore na parkiranim kolima čiji su vlasnici radni ljudi, građani i manje-više poštena inteligencija.

Dobro, razumem donekle – rođeni su i formativne godine proveli tokom devedesetih, nemaju kulturne i moralne obrasce koji bi ih naveli da pročitaju išta duže od SMS poruke ili viceva sa interneta, kako to već lepo objašnjavaju dežurni analitičari, ali ipak i pored svega toga pre neki dan bio sam iskreno šokiran, a evo o čemu se radi. Poslednji školski dan za maturante i naravno – žurka. Žurka je održana ispred škole u rano poslepodne i to sa ozvučenjem jačine koje se ne bi postidela ni bina srednje veličine na Egzitu (za Guču ne znam – meni nije svejedno). I udri: remiksi, rasplakani soul crnci (pardon, Afroamerikanci) u potkošuljama siledžijkama, turbo narodnjaci svake vrste i naravno... ne, nije Džej nego izvesni Ivan Gavrilović.

Ivan, opskurni lik beogradske "dens" scene devedesetih godina koja je nastala od restlova turbo folka koji je zabavljao narod dok su tenkovi gađali Vukovar, snajperi Sarajevo, dok su gorela srpska, hrvatska, muslimanska i mešovita sela po Bosni i Hercegovini, dok je inflacija jela ušteđevinu, a beda i beznađe srca i duše. Ivan, tip sa kojim su se sprdali čak i njegovi pinkovski i košavski "muzički" saborci, napaljena nakazica skromnog i upitnog muzičkog talenta zapamćen po retardirajućem hitu iz devedesetih "Dvesta na sat" koji je pripomogao povećem broju saobraćajnih nesreća koje su izazivali podjednako jadni i nezreli mladići za volanima automobila svojih očeva.

^{Prava slika veselih devedesetih: Ratno Sarajevo}

Uvek mi je ta... pa recimo numera, simbolizovala devedesete: gas do daske pa šta bude, pukovnik ili pokojnik, valjda nije mnogo crveno na semaforu, valjda će Rusi da nas podrže, valjda neće pronaći hladnjaču, valjda ćemo se nekako provući... Kao što rekoh ta hrpa buke i poluartikulisanih tonova ostala mi je kao trajna "muzička" potka usranih devedesetih za koju sam se nadao da je nikada više neću čuti. To i "Volimo te otadžbino naša" na koju je jedan moj poznanik dodao: "ali sjaši malo". "Dvesta na sat" ponovo među Srbima i to ovoga puta u remiksu koji pesmu čini još idiotskijom! Koliko treba da budeš muzički ili bilo kako kretenoidan i nepismen da bi odvojio vreme da takvu jednu zapreminu zvučnog sranja remiksuješ? Udri, brate po Mocartu, Betovenu, Bitlsima, Azri kad već nemaš pametnijeg posla. Da zlo bude veće, di-džej se napalio pa je u jednom trenutku zaustavio muziku u stilu "da čujem publiku" i budući turistički vodiči horski zagrajaše: "uuu krivinu".

Mislio sam da nema gore, ali uskoro su me demantovali alkoholisani mladići koji su očigledno bili učesnici pomenute manifestacije i koji su pošli u obližnji diskont da dopune zalihe pića. Idu tako njih dvojica i remiksuju u sopstvenoj izvedbi ono, ranije pomenuto, a jedan od njih, visok i krupan kaže: "Brate, uvek me pogodi ova klasika. Jel znaš ti, brate, da je ovo retro fazon? Ovo ti je, brate, još iz sredine devedesetih, dok smo mi još pišali u gaće i nismo znali šta je, bre, muzika. A ne sad ovi, brate, Polumenta, Seka i ostali. Stara garda, brate, Ivan, Ceca, Mira, Džej i ekipa. Klasika, brate! Tad je još pokojni Arkan bio živ. Znao se red i u muzici i u životu, brate, a ne da čoveka zatvaraju što je bakljom napao kera."

"Jeste, brate, ali prošlo je to vreme, brate. Sad sve ovi neki novi, nema tu duše, brate. Nema Džeja da zapeva 'Nedelja, i svi ste tu, a mene s vama nema...", odgovara drugi, omanji sa "fudbalerkom". Nažalost (ili na sreću), nastavak njihovog dijaloga mi se gubi u graktanju lokalnih ptica dok na razglasu kreće sledeći, rekao bih (nisam stručan, izvinite) originalni neremiksovani Cecin hit iz devedesetih "Ja još spavam u tvojoj majici". Buka čiji je izvor pomenuta manifestacija bila je i onako prejaka da bi se u stanu išta pametno radilo, te reših da izađem i prošetam ne bih li razbistrio glavu i skrenuo misli sa devedesetuh i njihovog muzičkog genocida, ali ništa od toga.

Krenuh direktnom linijom od izvora buke i preko puta SIV-a ('bem li ga kako se ta zgradurina danas zove) imam šta da vidim: plakat koji oglašava izvesni kafe svake srede predstavlja najveći beogradski "Dizel parti" (tim rečima), otvaranje letnje sezone nekog juna, a specijalni gost, pogađate, fuckin' Ivan G. "Vesele devedesete", poručuje plakat. Vesele devedesete! Pizda mu materina kome su jebene devedesete bile vesele, da mu pizda materina! Malo li je osiromašenih, unesrećenih, "humano raseljenih", osakaćenih, proteranih i mrtvih bilo tih jebenih devedesetih? Malo li je bilo ratova, krvi, zla, razaranja i svakojake nesreće?!

Ali najgore od svega je što se današnji klinci tog vremena sećaju sa nostalgijom, sa setom kao što su se ranije generacije sećale igranki na Zvezdinom (ili beše na Partizanovom?) uz bend Mileta Lojpura, prvih otkazivanja koncerta Roligstonsa u Beogradu, srećnih dana u SKC-u, gluvarenja i pijančenja "kod Dragstora" u Nušićevoj, letovanja sa stopiranjem i kampovanjem na hrvatskom primorju, stripova Alan Forda i sličnih detalja koji su ranijim generacijama činili kolektivno sećanje.

Zamislite decu koja su maturirala ove godine na desetogodišnjici mature kako se sa setom prisećaju kako je kad su oni maturirali Ceca već bila ocvala, Aca Lukas bio na zalasku karijere, a zvezde Granda bile u zenitu! Zamislite sopstvenu decu kako prekopavaju stare CD-ove i kao što ste vi nekada iskopavali vinile Led Zeppelin, Bitlsa ili Sajmona & Garfankla, pronalaze numeru Ivana G. "Dvesta na sat" i sećaju se dobrih starih vremena. Strašno, zar ne?

_{izvor: e novine}