Povratak u devedesete                       ^{Objavljeno: Pon, 01. 06. 2009. 12:33}

DVESTA NA SAT

Uvek mi je ta, pa recimo numera, simbolizovala devedesete: gas do daske pa šta bude, pukovnik ili pokojnik, valjda nije mnogo crveno na semaforu, valjda će Rusi da nas podrže, valjda neće pronaći hladnjaču, valjda ćemo se nekako provući... Kao što rekoh ta hrpa buke i poluartikulisanih tonova ostala mi je kao trajna "muzička" potka usranih devedesetih za koju sam se nadao da je nikada više neću čuti
_{Piše: Vuk Dedić}


^{Srpski evergreen: Ivan Gavrilović}

Imam tu sreću i tu nesreću da stanujem u blizini srednje turističke škole u Novom Beogradu. Sreću zato što deo učenica koje idu u i iz škole prolaze ispod mog prozora. Neću da elaboriram... lepo je videti lepu i razgolićenu mladost. Nesreća se sastoji od više elemenata. Recimo da momci koji pohađaju pomenutu školu većinom nemaju kulturna interesovanja koja prevazilaze derbi Crvene Zvezde i Partizana i onda neki od njih često polome klupe u obližnjem parku, pijano se "bratuju" do sitnih jutarnjih sati onim adolescentskim, nesigurnim, izveštačeno dubokim navijačkim glasovima, a bogami znaju i da polome stakla i retrovizore na parkiranim kolima čiji su vlasnici radni ljudi, građani i manje-više poštena inteligencija.

Dobro, razumem donekle – rođeni su i formativne godine proveli tokom devedesetih, nemaju kulturne i moralne obrasce koji bi ih naveli da pročitaju išta duže od SMS poruke ili viceva sa interneta, kako to već lepo objašnjavaju dežurni analitičari, ali ipak i pored svega toga pre neki dan bio sam iskreno šokiran, a evo o čemu se radi. Poslednji školski dan za maturante i naravno – žurka. Žurka je održana ispred škole u rano poslepodne i to sa ozvučenjem jačine koje se ne bi postidela ni bina srednje veličine na Egzitu (za Guču ne znam – meni nije svejedno). I udri: remiksi, rasplakani soul crnci (pardon, Afroamerikanci) u potkošuljama siledžijkama, turbo narodnjaci svake vrste i naravno... ne, nije Džej nego izvesni Ivan Gavrilović.

Ivan, opskurni lik beogradske "dens" scene devedesetih godina koja je nastala od restlova turbo folka koji je zabavljao narod dok su tenkovi gađali Vukovar, snajperi Sarajevo, dok su gorela srpska, hrvatska, muslimanska i mešovita sela po Bosni i Hercegovini, dok je inflacija jela ušteđevinu, a beda i beznađe srca i duše. Ivan, tip sa kojim su se sprdali čak i njegovi pinkovski i košavski "muzički" saborci, napaljena nakazica skromnog i upitnog muzičkog talenta zapamćen po retardirajućem hitu iz devedesetih "Dvesta na sat" koji je pripomogao povećem broju saobraćajnih nesreća koje su izazivali podjednako jadni i nezreli mladići za volanima automobila svojih očeva.


^{Prava slika veselih devedesetih: Ratno Sarajevo}

Uvek mi je ta... pa recimo numera, simbolizovala devedesete: gas do daske pa šta bude, pukovnik ili pokojnik, valjda nije mnogo crveno na semaforu, valjda će Rusi da nas podrže, valjda neće pronaći hladnjaču, valjda ćemo se nekako provući... Kao što rekoh ta hrpa buke i poluartikulisanih tonova ostala mi je kao trajna "muzička" potka usranih devedesetih za koju sam se nadao da je nikada više neću čuti. To i "Volimo te otadžbino naša" na koju je jedan moj poznanik dodao: "ali sjaši malo". "Dvesta na sat" ponovo među Srbima i to ovoga puta u remiksu koji pesmu čini još idiotskijom! Koliko treba da budeš muzički ili bilo kako kretenoidan i nepismen da bi odvojio vreme da takvu jednu zapreminu zvučnog sranja remiksuješ? Udri, brate po Mocartu, Betovenu, Bitlsima, Azri kad već nemaš pametnijeg posla. Da zlo bude veće, di-džej se napalio pa je u jednom trenutku zaustavio muziku u stilu "da čujem publiku" i budući turistički vodiči horski zagrajaše: "uuu krivinu".

Mislio sam da nema gore, ali uskoro su me demantovali alkoholisani mladići koji su očigledno bili učesnici pomenute manifestacije i koji su pošli u obližnji diskont da dopune zalihe pića. Idu tako njih dvojica i remiksuju u sopstvenoj izvedbi ono, ranije pomenuto, a jedan od njih, visok i krupan kaže: "Brate, uvek me pogodi ova klasika. Jel znaš ti, brate, da je ovo retro fazon? Ovo ti je, brate, još iz sredine devedesetih, dok smo mi još pišali u gaće i nismo znali šta je, bre, muzika. A ne sad ovi, brate, Polumenta, Seka i ostali. Stara garda, brate, Ivan, Ceca, Mira, Džej i ekipa. Klasika, brate! Tad je još pokojni Arkan bio živ. Znao se red i u muzici i u životu, brate, a ne da čoveka zatvaraju što je bakljom napao kera."

"Jeste, brate, ali prošlo je to vreme, brate. Sad sve ovi neki novi, nema tu duše, brate. Nema Džeja da zapeva 'Nedelja, i svi ste tu, a mene s vama nema...", odgovara drugi, omanji sa "fudbalerkom". Nažalost (ili na sreću), nastavak njihovog dijaloga mi se gubi u graktanju lokalnih ptica dok na razglasu kreće sledeći, rekao bih (nisam stručan, izvinite) originalni neremiksovani Cecin hit iz devedesetih "Ja još spavam u tvojoj majici". Buka čiji je izvor pomenuta manifestacija bila je i onako prejaka da bi se u stanu išta pametno radilo, te reših da izađem i prošetam ne bih li razbistrio glavu i skrenuo misli sa devedesetuh i njihovog muzičkog genocida, ali ništa od toga.



Krenuh direktnom linijom od izvora buke i preko puta SIV-a ('bem li ga kako se ta zgradurina danas zove) imam šta da vidim: plakat koji oglašava izvesni kafe svake srede predstavlja najveći beogradski "Dizel parti" (tim rečima), otvaranje letnje sezone nekog juna, a specijalni gost, pogađate, fuckin' Ivan G. "Vesele devedesete", poručuje plakat. Vesele devedesete! Pizda mu materina kome su jebene devedesete bile vesele, da mu pizda materina! Malo li je osiromašenih, unesrećenih, "humano raseljenih", osakaćenih, proteranih i mrtvih bilo tih jebenih devedesetih? Malo li je bilo ratova, krvi, zla, razaranja i svakojake nesreće?!

Ali najgore od svega je što se današnji klinci tog vremena sećaju sa nostalgijom, sa setom kao što su se ranije generacije sećale igranki na Zvezdinom (ili beše na Partizanovom?) uz bend Mileta Lojpura, prvih otkazivanja koncerta Roligstonsa u Beogradu, srećnih dana u SKC-u, gluvarenja i pijančenja "kod Dragstora" u Nušićevoj, letovanja sa stopiranjem i kampovanjem na hrvatskom primorju, stripova Alan Forda i sličnih detalja koji su ranijim generacijama činili kolektivno sećanje.

Zamislite decu koja su maturirala ove godine na desetogodišnjici mature kako se sa setom prisećaju kako je kad su oni maturirali Ceca već bila ocvala, Aca Lukas bio na zalasku karijere, a zvezde Granda bile u zenitu! Zamislite sopstvenu decu kako prekopavaju stare CD-ove i kao što ste vi nekada iskopavali vinile Led Zeppelin, Bitlsa ili Sajmona & Garfankla, pronalaze numeru Ivana G. "Dvesta na sat" i sećaju se dobrih starih vremena. Strašno, zar ne?

_{izvor: e novine}

Jeste da su pesme retro, ali je autor teksta takođe retro. Svud oko sebe vidi 90te.

vrace se vreme '93. 

nije on retro vec je imbecil a bogami bi mogao i krivicno da odgovara za neke stvari koje je napisao u tekstu

kako on gleda na stvari izgleda da je sva mladez u devedesetim slusala dvesta na sat,cecu,dzeja i ostali skart...ja sam tada slusao slayer,napalm death,pestilence....moguce je da je i autor teksta retardiran pa je i on tada slusao ove turbo folkere pa zeli sad da sakrije svoju sramotu pisuci ove govnarije...verovatno je i on u to vreme skakao po diskoteci dok su zli srbi ubijali decicu po sarajevu

interesantno.... pametna mladez slusa metal.... 

Da ne ulazim u neku dublju disksuija, znam kako ce se zavrsiti, ali moram da pitam jer me zivo zanima, za sta bi mogao krivicno da odgovara?

sigurno pametnija od onih koji slusaju cecu i ivana gavrilovica



objasnio sam ali mi je belgrade obrisao poruku(opravdano )....volim da idem u krajnosti pa to ti je...a i da iskonstruisem svasta nesto...po ugledu na cenjene nvo

tekst se odnosi na sadasnje vreme, ali nije centralni deo teksta sama muzika nego kako se dozivljavaju devedesete  

ti radis za drzavu a ona finansira mnoge NVO 

ima korisnih nvo koje se bave ekologijom,humanitarnim radom,kulturom...naravno da njih treba finansirati...ali ima stetocina koje ne da ne treba finansirati vec treba silno oporezovati

Sadašnje vreme je 2009

kako se dozivljavaju devedesete, dakle danas kako ih dozivljavaju

danas se dozivljavaju samo kao trend po muzickom pitanju kojie je vladao u tadasnjem periodu....

Čovek sedi u svom stanu i čuje tipove kako pričaju? 
Ako si već baron složi sve detalje priče, to je ključno kada se baroniše.

ma iskompleksirani folirant...on se garant i svoje senke plasi a kamoli da prisluskuje razgovore nadobudnih srednjoskolaca

Retko kad naiđem na nešto pametno na FaceBook-u.
Ali nedavno sam zapazio grupu. "Kako objasniti mladima da devedesete nisu kul?"



Description:    
Par stavki u najkraćim crtama.


Kako objasniti da su 'er maks' patike koštale 250 maraka, a 93% stanovništva radilo za 5 (pet) maraka mesečno?

Kako objasniti da su se te 'er maks' patike skidale sa dva šamara i vraćao si se kući bos - a možda i bez jakne u sred zime?

Kako objasniti da, kad si imao 'er maks' patike, najčešće nisi smeo da ih nosiš van svog kraja (ako ti ih dotle nisu skinuli u kraju).

Kako objasniti da je litar benzina vredeo kao i litar krvi? Ljudi su svoja kola noću nadgledali sa terasa sa oružjem da im neko sa crevom ne bi izvadio benzin koji je skoro nemoguće bilo nabaviti. I dobro poznati bonovi, par-nepar tablice, čekanje u redu po 2 km, spavanje u kolima, učestvovanje cele rodbine u čekanju za 20 litara.
Odeš kući srećan jer znas da ćeš moći da odeš dvaput na posao i jednom izađeš sa devojkom kao pravi muškarac - u maminom autu.
Šunku i salamu su videli samo oni koji su imali da daju 20 maraka za 100 grama.

Kako objasniti da u devedesetim ne bi postojala šansa da izađete sa danas trendi ajpodom i belim slušalicama na ulicu ili ne daj bože dopisivali se uporno sa nekim "strašno važnim" dok se vozite u nekom od 1400 autobusa gradskog saobraćaja. Onda ih je bilo ispod 250.

Kako objasniti džip vojne policije u pola 5 ujutro i gledati kako ti "dobrovoljno" odvode komšiju u atlet majici i trenerci za Vukovar i druge pičke materine za koje nikad nisi ni čuo? Pritom, taj komšija je samo 5-6 godina stariji od tebe. Koji se kasnije vratio... u sanduku.

Kako objasniti da su '92 na '93 ljudi ložili sopstveni parket da ne bi umrli od zime u centru (koliko god to nekom značilo) Beograda. I istina je, stari jesu jeli golubove, da ne bi umrli od gladi. U tom istom centru Beograda. Dok su na samo nekih stotinjak kilometara besnele posledice nečijih propalih politika.
Noću, kad se smiri sve i nanese vetar, mogla je da se čuje grmljavina i kanonada velikih cevi. Neko je negde ginuo, neko je negde nekog ubijao.

Muzika koja je otrovala genetski kod i emotivno osakatila mlade ljude koji tome nisu mogli da se odupru.
"Tada nije bilo izbora" - kažu.
Itekako je bilo izbora. Uvek postoji izbor, samo možda nije odmah vidljiv u datom trenutku.
I sad vidim "programske šeme" na raznim šit televizijama koje forsiraju približno sličan pakao kao onomad.

Trend uvlačenja trenerki, duksera, džempera u pantalone su doneli šabani koji su tih godina postajali opasni. Počeli su da dižu tegove, da izazivaju tuče, nose pištolje i ponašaju se kao najveće pičketine, bez skrupula i bez mrve poštovanja prema ikome. O harizmi neću ni da govorim.
"Moda" koju su nametnuli, trajala je koliko i oni. Dve, tri, pet godina dok se međusobno nisu potrebili.
Sada ostaje samo osećaj sažaljenja niskog intenziteta kad vidiš neku njušku na ulici koja izgleda kao da je teleportovana iz '93.

Kako objasniti istrebljenje mog, '76 godišta? Više od 75% je mrtvo - što od kriminalnih preferencija, što od droge. Ustvari, podvedimo ova dva pod isto.
Ostali sitni procenti idu na one koji su imali šanse da se isele u neku normalnu zemlju koja može da im pruži normalne uslove za život i da žive normalno kao normalni ljudi.
Ima i onih koji su preneli svoje plemenske ratove na zemlju koja im je pružila svoje gostoprimstvo. Ali o tome neću sad da trošim mastilo.

I dolazimo do šačice koja je živa i tu je gde je - tu i tamo zdravi (ako oduzmemo "Pakao košara"), neki imaju i brakove, ženu, decu... I kad sve sabereš i oduzmeš, računica se i dalje svodi na puko preživljavanje.

Devedesete su spomenik koji nosimo u sebi, jednom ljudskom užasu i patnji koja nimalo nije kul.

Ma tesko da se ponavljaju devedeste.

Sudeci po cinjenicnom stanju, 90-ih su bar dizelasi nosili original Nike (jesu bile preskupe, ali su ili kupljene sto regularnim sto kradenim parama, ili od sanera, ili skinute  ), a danas je poplava fus Nike-i. Ipak su 90-te bar bile originale 

Salu na stranu, a da neko nalozi onog sto je usao u Predsednistvo sa bombama da ce na zurci biti i sudija koji ga je zajebao, moze da postane junak 

Posto skoro nece biti rata, eto novog povoda da tzv. borci za tzv. ljudska prava traze pare od stranih finansijera...   

Sada i te nove generacije treba opterećivati jadom devedesetih "da im se objasni"