najvise ti pomogne covek koji te najmanje poznaje...

To sve jeste tako ali to je velicina coveka. Humanost. Sama rec dosta toga govori.
I Rusi pokazase dusu pa stradaju i dalje (pravoslavlje). Ali to ne znaci i konacan gubitak. Mozda bas naprotiv.

Evo jedne ispovesti koja mozda odgovara temi srpske (pravoslavne) dobrote i ljudskosti.





11. октобар 2014. 23:50



Protestantski pastor Fridrih Grisendorf na propovedi 1945. godine u selu Everburgu kod Osnabrika.

… Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe.

No to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu.

Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi.

Mi smo ih ranije samo površno poznavali.

Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika.

Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Mađari i Šiptari i Bugari i…

Znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba oficira koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da „ko se ne osveti – taj se ne posveti“, i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.

Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari.

Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo?

Kad su pokidane logorske žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bonbone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crnoj zvali.

Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše – Srbija!

Ta pobjeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo…

Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved“.

(WT.rs)

Ја сам тражио игрицу у којој ћу моћи да будем коњ. Да превозим сиромашне са једног места на друго, пасем, галопирам. Прц. Нико се није сетио игрице у којој је главни актер коњ - природан коњ, не пегаз не коњ који бљује ватру - само коњ који пасе.

Zato sto je to psihologija jedne napacene duse u kolektivu ranjivih ratinim zlocinima fasizma. Nazovi ih Srbima ako ti nije mrsko. Nazovi ih dusama koje se nisu svetile vec su svojom dobrom, iskonskom, slovenskom dusom, nastavile da zive bez osecaja osvetoljublja na ustrb urezanih secanja stradanja sebe i svojih bliznjih. Onih najmracnijih za oko i za dusu.

Zar to nije psihologija rata i postsindromskih efekata koji nisu uvek i po difoltu negativni i krvolocno osvetoljubivi?

Inace, slabo se on razume u kompjuterske igre i poentu istih ako misli da te samo uci dobru ona kompjuterska igra u kojoj ides i beres cvece. Kao sto se slabo razume i u filmove ako uzima iskleseiziranog lika kao sto je Forest Gamp za primer iste...