Објављено: 12. октобар 2014, 15:55

БЕОГРАД – Доброта је практично прогнана из данашњег света. Углавном зато зато што се тешко да уновчити као слика, па се и не форсира. Пороци траже разне реквизите, страсти своје објекте. Све оно што се успешно да продати. Добро надилази свет објеката и задире у више сфере. Бесплатне, али које се тек с трудом отварају. Шта продати онима који ипак желе моду добра? Деци и одраслима?




Тек ту и тамо могуће је наћи компјутерску игрицу која форсира доброту. Искрено, из периода одрастања моје деце сећам се само једне-две, али оне нису достигле велику популарност, а и нису биле највишег квалитета. У једној се радило о спасиоцима, ватрогасцима, миротворцима и сличним занимањима, а ипак на крају све то испадало је тенденциозно и досадно.

У америчким филмовима доброта се скоро увек граничи са глупошћу, па ипак и у тој комбинацији може да плени. На пример: „Стрејт стори“ Дејвида Линча, и „Форест Гамп“, са Томом Хенксом, „Ја сам Сем“ са Шон Пеном. Доброта ту изгледа ипак само као посебан урођени дар који иде уз мањкавости и већу или мању оштећеност, и све у свему добија се резултат – симпатично, понекад и потресно, али „ја не бих хтео да будем тако добар“. Англоамерички поглед на доброту као да је окован императивом ефикасности, па доброта у таквој слици света прави сличну ненамерну штету, баш као и глупост.

Доброта боље успева у руским филмовима. С обзиром да се тражи у цивилизацији угроженој од Запада и суштински другачијој од западне – индивидуалистичке, сваки појединачни пример нас упућује пре свега на „руску душу“. Шанса да се нађе узор за развијање сопствене доброте зависи од мере пронађене сродности са „руском“ или „словенском душом“, и са православном традицијом.

Идиота Достојевског некад су читали већ у пубертету, у младости скоро обавезно, сад га једва ико чита. Али ни некад док се читало, он није пролазио као узор. Млади идеалиста коме би он био омиљени лик брзо би наишао на неразумевање околине „Ко још хоће да буде идиот“?

На часовима књижевности у школи нас науче да позитивни ликови у књижевности не успевају (нпр. код Нушића који није сатиричар већ носи благ смех, али…итд), и све сигурније прихватамо да је доброта недохватљива и скоро непожељна. А ту су и пословице: „добар и луд – браћа рођена“.

Нико не жели да се поистовећује са узорима који су осуђени на неуспех и „не-срећу“. Млади се често од „губитничке“ доброте готово панично бране цинизмом.


Живимо у времену владавине осредњости. Једино звездама спорта и шоу бизниса допуштено да блистају изнад осредњости. Ту лежи још једна тајна прогнаности доброте. Осредња доброта је непривлачна и досадна. Рекло би се да она и не може бити права доброта, ако се не мери максимализмом и у свакодневици. Скоро да се може доживети као нека игра на све или ништа. Кад већ не може од доброте да испадне ништа велико – што се уопште посебно бавити њом?

Бог је извор доброте. Сва доброта је од Њега и ако се неко може назвати добрим то је само зато што препознајемо његову блискост Богу. Онолико колико је из света прогнано и изоловано хришћанство толико је прогнана и доброта. Иако познајемо много добрих људи који нису хришћани, иако су они у свакодневном животу бољи од многих хришћана, па се често и запитамо над том чињеницом, јасно је да вера даје смисаон и достојанствен пут доброти. Нуди јој мудрост и светитељство као круну. А даје јој средства за пут, упутства и заштиту.

Даје јој максималне циљеве. Сетимо се само заповести о љубави према непријатељима. Хришћанска доброта има нешто „лудо“, „откачено“. Нешто што ипак излази ван хоризонта „глупости“.

Ако уопште има изгледа да се доброта „врати у моду“ то може бити само у спрези са откаченошћу, ексцентричношћу или екстремном мудрошћу. Само у таквим пакетима. Заштиту и корисна упутства за учествовање у таквој животној авантури тешко можемо наћи ван Цркве. Ако у Цркви не налазимо довољно „откачености“. „ексцентричности“, „дубоке мудрости“ онда је то разлог да се забринемо.

Пише: Ђакон Ненад Илић

Извор: Правда

Dobar tekst, iako mislim da mu fali par kljucnih stvari.

Slobodno dopuni, korisno je prosirivati ovu temu i dati joj na znacuju u svom odstustvu jedne plemenite ljudske osobine koja se marginalizuje 

Dobrota bez pameti je kao snaga bez kontrole...jel to onda gubi smisao...covek samo strada...

Uostalom to i pravoslavlje govori...

To sto neko ima dobru nameru ne mora da znaci da radi dobro...a nije ni sve sto je dobro ispravno...

To sve jeste tako ali to je velicina coveka. Humanost. Sama rec dosta toga govori.
I Rusi pokazase dusu pa stradaju i dalje (pravoslavlje). Ali to ne znaci i konacan gubitak. Mozda bas naprotiv.

Evo jedne ispovesti koja mozda odgovara temi srpske (pravoslavne) dobrote i ljudskosti.





11. октобар 2014. 23:50



Protestantski pastor Fridrih Grisendorf na propovedi 1945. godine u selu Everburgu kod Osnabrika.

… Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe.

No to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu.

Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi.

Mi smo ih ranije samo površno poznavali.

Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika.

Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Mađari i Šiptari i Bugari i…

Znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba oficira koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da „ko se ne osveti – taj se ne posveti“, i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.

Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari.

Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo?

Kad su pokidane logorske žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bonbone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crnoj zvali.

Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše – Srbija!

Ta pobjeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo…

Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved“.

(WT.rs)

Ја сам тражио игрицу у којој ћу моћи да будем коњ. Да превозим сиромашне са једног места на друго, пасем, галопирам. Прц. Нико се није сетио игрице у којој је главни актер коњ - природан коњ, не пегаз не коњ који бљује ватру - само коњ који пасе.

Превише обично изгледа, и разумем зашто. Људи у игрицама раде ствари које не могу. Утапају се у други свет. Све зависи како особа посматра игрицу. Ти доброту можеш да нађеш и у кантеру - кад изабереш да будеш онај специјалац који треба да деактивира бомбу. Ја сам чешће био пајкан, него терориста, али су ме безброј пута превукли на мрачну страну, јер кад си пајкан не можеш да узмеш калашњиков.

Значи ово са игрицама је скроз слаб аргумент.


На часовима књижевности којима сам ја присуствовао већина је ујка Вању прогласила добрим ликом - омиљеним. На страну то што је цела драма поприлично досадна, статична, глупа и неприродна.


Није ми јасно шта су хтели да кажу у овом болдованом делу реченице, како се то уклапа са претходним делом реченице? Нешто пропуштам. 

Апсолутна доминација.

U igrice se ne razumem.

Sto se tice knjizevnosti, postoje dela koja su dosadna ali ih treba procitati da se cisto stvori jedna baza. Zasto se u skoli cita po klasicima, po epohama, sta mislis? Zasto sto treba da shvatis svaku epohu kroz ta dela. Sve i da su dosadna. Kasnije jako koriste razumevanju mnogih stvari.

A ovo sto ti nije jasno oko boldovane recenice..pa ...pisao je djakon  

Донекле разумем шта је хтео да каже, донекле бих ја ту реченицу другачије завршио, ваљда зато што нисам ђакон.

Овај Фридрих лепо вели, дајбоже да је тачно то што говори, пошто људи када се скупе у групу пре имају тендецију да колективно буду "лоши" него "добри", а опет појединац не мора бити лош.

Мислим да је одстрањивање доброте добар механизам одбране. Некад учиним нешто добро или ми буде жао некога, после најчешће схватим да сам се тотално сјебао.

 ! !